Phlogiston број 29 - PDFCOFFEE.COM (2024)

Часопис за историју и филозофију науке и технологије UDC 001 (091)

Journal for History and Philosophy of Science and Technology

29/ 2021

issn 0354-6640

ISSN 2620-1720 (Online)

M us e um o f S ci e nc e a nd T e c h no l o g y – B e l g r a d e Музеј науке и технике – Београд

м узеј науке и технике – београ д M u s e u m o f S c i e n c e a n d T e c hnolog y – B e lg r a d e

PHLOGISTON 29 ЧАСОПИС ЗА ИСТОРИЈУ И ФИЛОЗОФИЈУ НАУКЕ И ТЕХНОЛОГИЈЕ Journal for History and Philosophy of Science and Technology

Београд – Belgrade 2021

ФЛОГИСТОН Број 29 – 2021 / Issue Nо. 29 – 2021 UDC 001 (091)

issn 0354-6640 (Штампано издање) ISSN 2620-1720 (Online)

Издавач / Publisher Музеј науке и технике – Београд Скендер-бегова 51 тел: 30 37 962; факс: 32 81 479 е-пошта: [emailprotected] Museum of Science and Technology – Belgrade 51 Skender-begova Street Tel: +381 11 30 37 962; Fax: +381 11 32 81 479 Email: [emailprotected]

За издавача / For the Publisher Зоран Левић / Zoran Lević Лектура / Proofreading Катарина Спасић (KAUKAI) / Katarina Spasić (KAUKAI) Превод / Translation Катарина Спасић (KAUKAI) / Katarina Spasić (KAUKAI) Прелом / Layout Кранислав Вранић / Kranislav Vranić Дизајн корица / Cover Design Марко Јовановић / Marko Jovanović Штампа / Printing BiroGraf, Земун Тираж / Print Run 300

Ова публикација је објављена уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије This publication has been issued with the financial support of the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia

Главни уредник / Editor-in-Chief Марина Ђурђевић / Marina Đurđević Уређивачки одбор / Editorial Board Видојко Јовић, Дрaгaн Вojвoдић, Весна Тодорчевић, Aлeсaндрo Кaмиз, Хaни Aл- Сaлaми, Илија Марић, Мирјана Ротер Благојевић, Светлана Голочорбин Кон, Предраг Милосављевић, Бранимир Јовановић, Бојана Крсмановић, Владан Челебоновић, Снежана Бојовић, Љубодраг Ристић, Дрeнкa Дoбрoсaвљeвић, Јелена Јовановић Симић, Снежана Тошева, Саша Шепец, Слободанка Шибалић, Марина Ђурђевић Vidojko Jović, Dragan Vojvodić, Vesna Todorčević, Alessandro Camiz, Hani Al- Salami, Ilija Marić, Mirjana Roter Blagojević, Svetlana Goločorbin Kon,Predrag Milosavlјević,Branimir Jovanović, Bojana Krsmanović, Vladan Čelebonović, Snežana Bojović, Ljubodrag Ristić, Drenka Dobrosavlјević, Jelena Jovanović Simić, Snežana Toševa, Saša Šepec, Slobodanka Šibalić, Marina Đurđević Издавачки савет / Editorial Council Љубомир Максимовић, Драгош Цветковић, Миљенко Перић, Славко Ментус, Милан Лојаница, Живорад Чековић, Љубиша Ракић, Михаило Војводић, Љубодраг Димић, Владан Ђорђевић, Зоран Петровић, Радоје Чоловић, Миодраг Марковић Ljubomir Maksimović, Dragoš Cvetković, Miljenko Perić, Slavko Mentus, Milan Lojanica, Živorad Čeković, Ljubiša Rakić, Mihailo Vojvodić, Ljubodrag Dimić, Vladan Đorđević, Zoran Petrović, Radoje Čolović, Miodrag Marković Рецензентски тим / Reviewer Team Слободан Петровић, Mиoдрaг Нeстoрoвић, Aлeксaндaр Пeтрoвић, Милош Ковић, Весна Тодорчевић, Ђoрђe Бaрaлић, Бел Балинт, Зоран Ивановић, Дejaн Рaкoвић, Лукa Пoпoвић, Драгомир Бонџић, Драгољуб Мартиновић, Радмилa Радић, Стeвo Шeгaн, Mилaн Димитриjeвић, Владимир Кривошејев, Јелена Јовановић Симић, Милена Кордић, Марија Милинковић, Бојана Шкорц, Ирина Деретић, Рaдoвaн Рaдoвaнoвић, Смиљa Teoдoрoвић, Жaркo Mиjaјлoвић Slobodan Petrović, Miodrag Nestorović, Aleksandar Petrović, Miloš Ković, Vesna Todorčević, Đorđe Baralić, Bel Balint, Zoran Ivanović, Dejan Raković, Luka Popović, Dragomir Bondžić, Dragolјub Martinović, Radmila Radić, Stevo Šegan, Milan Dimitrijević, Vladimir Krivošejev, Jelena Jovanović Simić, Milena Kordić, Marija Milinković, Bojana Škorc, Irina Deretić, Radovan Radovanović, Smilјa Teodorović, Žarko Mijajlović Секретар уредништва / Secretary of the Editorial Board Мирјана Бабић / Mirjana Babić Сви научни радови се рецензирају. All scientific articles are being reviewed.

САДРЖАЈ

Научни радови/ SCIENTIFIC ARTICLES 9 Demian Nahuel Goos The Treachery of Mathematics Demian Nahuel Goos Обмана ма�ема�ике 43 Дejaн Урoшeвић Су�eр нoвe крoз ис�oриjу: �o�лe� сa Бaлкaнa нa нajjaчe eкс�лoзиje у Унивeрзуму Dejan Urošević Supernovae Throughout History: A View From The Balkans of the Balkans of the Strongest Explosions in the Universe 63

Предраг Д. Милосављевић Склa� и сa�лaсje у ср�скoj кул�ури и нaуци: �oвo�oм oсaм вeкoвa o� Зaкoнo�рaвилa Свe�o�a Сaвe (II �eo) Predrag D. Milosavljević Harmony and Consonance in Serbian Culture and Science: Marking Eight Centuries of the Nomocanon of Saint Sava (2st Part)

103

Саша Панчевачки, Никола Конески и Драгољуб Цуцић Прило� �роучавању �орекла Михајла Пу�ина Saša Pančevački, Nikola Koneski i Dragolјub Cucić Contribution to the Study of the Origin of Michael Pupin

129

Снежана Д. Шарбох Никола Бизумић између ле�ен�е и с�варнос�и. Проналасци и �а�ен�и Николе Бизумића Snežana D. Šarboh Nikola Bizumić Between Legend and Reality – Inventions and patents of Nikola Bizumić

153 Марија Шеган-Радоњић Да ли је Ма�ема�ички инс�и�у� �рви инс�и�у� Ср�ске ака�емије наука? Пово�ом обележавања 75 �о�ина о� оснивања Ма�ема�ичко� инс�и�у�а Marija Šegan-Radonjić Is Mathematical Institute the First Institute of the Serbian Academy of Sciences? On the occasion of the 75th anniversary of the Mathematical Institute 173 Dragoljub A. Cucić Clasiffications of Paradoxes in Physics Драгољуб А. Цуцић Класификација �ара�окса у физици

199 Drenka Dobrosavljević Searching for the Reality. Contacts, Dialogues and Cognitive, Cultural and Sociocultural Mobility. Case Study: Pythagoras Дренка Добросављевић У �о�рази за с�варношћу. Сусрe�и, �иjaлoзи и сaзнajнa, кул�урнa и сoциo-кул�урнa �oкрe�љивoс�. С�у�ија случаја: Пи�a�oрa 225

Jeлицa М. Илић Ш�анска �розница у ис�очној Србији 1918-1919: резул�а�и ис�раживања броја умрлих у бољевачком срезу Jelica М. Ilić Spanish Flu in Eastern Serbia 1918–1919: Results of the Reseasrch of the Number of Fatalities in Boljevački District

245

Брaнкицa Пoпoвић, Ивaнa Крстић-Mистриџeлoвић и Срђaн Вaсилијевић О� o�искa �рс�a у умe�нoс�и �o �рa�a �a�илaрних линиja у фoрeнзичким ис�рa�aмa: �у� o� мис�икe �o фoрeнзикe Brankica Popović, Ivana Krstić-Mistridželović i Srđan Vasilijević From Fingerprint in Art to a Trace of Pappilary Lines in Forensic Investigations: Road from Misticism to Forensics

293

Рaдoсaв M. Лaзић Рeвизиja мe�o�a и „случaj” Ђoр�aнo Брунo Radosav M. Lazić Revision of Method and the “Case” of Giordano Bruno

329

Јелена Митровић Е�енски вр� и ње�ови �војници Jelena Mitrović Garden of Eden and its Metamorphoses

361

Пaвлe Mилeнкoвић Прилo� ис�oриjи eкс�eримeн�aлнe хeмa�oлo�иje у Србиjи. Ma�ичнe ћeлиje хeмa�o�oeзe Pavle Milenković Contribution to the History of Experimental Hematology in Serbia. Hematopoietic Stem Cells

СТРУЧНИ РАДОВИ/STRUČNI RADOVI 385

Саша Срећковић Нема�еријално кул�урно наслеђе у Србији – изазови инс�и�уционалне �раксе Saša Srećković immaterial Cultural Heritage in Serbia – Challenges of Institutional Practice

401

Нeнaд Лукић Фaбрикa квaсцa Вeлкoвићa и Лукићa у Oс�ружници 1936–1948. Nenad Lukić Yeast Factory of Veljković and Lukić in Ostružnica 1936–1948

417 Милан Д. Вуковић Oбнoвa Ср�скe �a�риjaршиje и избoр �a�риjaрхa1920. �o�инe у црквeнoj ш�aм�и Milan D. Vuković Restoration of the Serbian Patriarchate and Election of the Patriarch in 1920 in the Ecclesiastical Press ПРИКАЗИ/PRIKAZI 445 Мирјана З. Ротер Благојевић Горица Б. Љубенов, Тра�иционално архи�ек�онско наслеђе у ре�иону Сраре �ланине, архи�ек�ура која нес�аје 451

Ивана Бјеловук Ивана Крс�ић-Мис�риџеловић и Срђан Василијевић, Форензика више о� века

454 Миомир Мијић Миомир Мијић, Ау�ио-ин�ус�рија у Србији 463

Гордана Д. Медић-Симић Карол Бефа и Се�рик Вилани, Иза кулиса с�варалаш�ва

469

Jeлeнa Јовановић Симић Влa�имир Кривoшejeв, E�и�eмиja ш�aнскe �рoзницe у Србиjи 1918–1919, сa �oсeбним oсвр�oм нa вaљeвски крaj

474 Aлeксaндaр Бaндoвић Aлeксaн�aр Пaлaвeс�рa, Усaмљeни aрхeoлo�, Teрeнски мe�o� Mилoja M. Вaсићa 477

Саша Шепец Рифа� Куленовић, Ин�ус�ријско наслеђе Бео�ра�а, �ру�о из�ање

483 495

У�у�с�во ау�орима Instructions for Authors

Научни радови

original scientific paper udc 51

Demian Nahuel Goos1 Universidad Austral, Facultad de Ciencias Empresariales, Departamento de Matemática, Rosario, Argentina Universidad Nacional de Rosario, Facultad de Ciencias Exactas, Ingeniería y Agrimensura, Pellegrini, Departamento de Matemática, Rosario, Argentina

THE TREACHERY OF MATHEMATICS2

Abstract In this manuscript, the author presents a series of his works inspired by René Magritte’s La Trahison des images, in which different paradoxes of mathematics, counterintuitive results and stories of mathematicians are depicted in similar ways. In this way, the paper makes a brief tour of the history leading up to the setting of the foundations of mathematics and raises prominent philosophical questions about mathematics based on an artistic approach. Keywords: foundations of mathematics, history of mathematics, paradox, antinomy, René Magritte, The Treachery of Images, Henri Matisse, drawing with scissors

1. Introduction The history of mathematics abounds with noteworthy figures who had such devotion and love for their work that they were capable of 1

[emailprotected]; [emailprotected]

This work is dedicated to the memory of Bernd Werner, who did not only teach, but rather shared his passions in his lectures. The influence he had in the way I approach my career is invaluable. The author would like to thank Véra-Ilhem Mohr for her support with the French translations and Nicolás Alberto Bossi for the numerous conversations and discussions, without which this manuscript would not have been possible.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

understanding its true nature and behaviour. After all, mathematics is not a discipline that shows its ways straightforwardly, but rather exhibits its true self only to those worthy of its truth. It is the history of the right questions and great definitions. By exploring critical moments in the history in which mathematicians were confronted with inescapable situations, like paradoxes and counterintuitive theorems that did not make any sense even to their discoverers, we get a glimpse of what mathematics actually is, for the answers found during precisely those moments reveal our attitude towards these issues. These answers are the manifesto of our mathematical philosophy. This work is an attempt to create a novel and creative approach to different philosophical and mathematical issues and to show how to give an introductory understanding of them using artistic means. In the first two sections, the artists who inspired this work–René Magritte and Henri Matisse–are briefly presented. In the main section, the mathematical background of the twelve images is detailed.

2. René Magritte The Belgian artist René Magritte3 is one of the most famous representatives of surrealism, a school of thought from the first half of the 20th century that addresses unconsciousness and dreams by creating paintings that depict these worlds with remarkable precision. As it happens, many of Magritte’s works can be given a mathematical interpretation. For instance, Le fils de l’homme, which depicts a man with a bowler hat whose face is covered by an apple, visualizes the human desire to see beyond what can be seen, and La Clairvoyance shows a man who is observing an egg but drawing a flying bird. Both works perfectly interpret what mathematicians are driven by and how a mathematical mind works. One of Magritte’s best-known works is a series of paintings in which he shows everyday objects with different labels or text describing them. The text is the heart of these works, since they confuse, puzzle and even irritate the observer. This is because the text seems to be contradictory at first glance, challenging our intuition and our experience. The most famous one, La Trahison des Images, shows a realistically drawn pipe and the text Ceci n’est pas une pipe–This is not a pipe–written below. 3

Todd Alden, The Essential René Magritte (New York: Harry N. Abrams Inc., 1999).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

The general interpretation of this work is that Magritte intended to show that no matter how realistic the depiction of an object is, the depiction will never be the object itself. The work discusses the differences between an object, its denomination and its visual representation. The question that underlies this work concerns what reality actually is and how we can pretend to visualize reality even if we do not know what it is in the first place. As mathematics is a way to describe our reality and keeping in mind the many limitations mathematics possesses to faithfully describe our world, the connection between this work and the mathematical world becomes evident. Given his love for absurdity, mathematical paradoxes, not only true antinomies but also particularly those true counterintuitive statements that challenge our minds are precisely what Magritte would have loved about mathematics.

3. Henri Matisse Technique used in this work was inspired by the late work of Henri Matisse4 who, with fragile health resulting from an intestinal operation, developed the method of drawing with scissors, as he called it. He had an assistant who painted a paper board in different colours and later cut them into the shapes he needed. The reason why this technique is referred to in this work is connected to the fact that Matisse refused to give up once he was no longer able to create paintings. Rather, he made up a new way to express himself, which is why the scissors represent perseverance, creativity and reinvention. This dead-end situation and Matisse’s reaction to it can be compared to the background that this work refers to and to the attitude that the mathematicians discussed in this work have shown when facing these problems. Obtaining a counterintuitive result is unsettling and baffling and the discovery of an antinomy within a formal system carries with it a certain fatality, a doom. Such a discovery causes the teetering of the system and with it, our convictions and everything we believe to be true. However, it is precisely the capability to adapt to those unexpected results and redefine the foundations of mathematics to prevent it from collapsing like a house of cards that has distinguished those mathematicians who made these discoveries.

John Jacobus, Henri Matisse (New York: Harry N. Abrams Inc., 1983).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

4. The Treachery of Mathematics To entirely understand the meaning of these works, three elements have to be considered: the title, the object and the sentence written below. The title directs attention to a specific mathematical branch. It will immediately become evident that these branches are not independent from each other, since more than one mathematical discipline could have been used as the title for many of these works. The problems the titles refer to are well-known and frequently used to share mathematical ideas with a broader audience. The style used for the artworks was inspired by Henri Matisse, as they were all created by cutting paper board in different colours and glued on 35 x 35 cm PVC foam board. As already mentioned, this style represents the capability of the mathematicians to adapt to these unnatural conclusions. In addition to this, the childish nature of the artworks, which again resembles Matisse’s own work, serves to represent the foolish and overbold attitude of those mathematicians who worked beyond their own intuition and experience. Hereinafter, the idea behind each of these twelve works will be presented. 5. The Treachery of Numbers The first contributions to mathematics that we usually hear about come from Babylon, Egypt and Greece, and Pythagoras plays a prominent role in many of them. Little is known about Pythagoras, or, more precisely, a lot is known but with little certainty. As far as we know, he, together with his followers and those who carried on his legacy, gave numbers a special meaning–a spiritual weight and a key role in their philosophy and in their understanding of the universe. In this sense, we could argue that since Pythagoras and his followers were the first ones to ask philosophical questions concerning mathematics, they were actually the first true mathematicians of humankind. This is also supported by the fact that, according to Eudemus, they were even the first ones who did maths for the sole purpose of doing maths without real life needs and thus created pure mathematics. “All things are numbers” is a quote attributed to Pythagoras, meaning that everything in nature can be expressed in terms of numbers and the ratio between them. By numbers, these mathematicians implied what today we call the natural numbers, which means that they understood rational numbers as the way to describe everything there is to be described in our world.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 1. The Treachery of Numbers, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board, “This is not a number”

It must have been quite a shock to discover that this is not entirely true, at least not in the way that these mathematicians thought.5 Given the direct connection to Pythagoras’ theorem, it is often believed that the discovery of the irrationality–non-rationality, to be more precise– of the square root of two was the idea that showed them this fact. Nevertheless, although the sources are not certain on this point, it is more probable that these mathematicians encountered the irrationality of the golden ratio first,6 mainly because the regular pentagon, in which the golden ratio plays a fundamental role, was the symbol of their order. The golden ratio is defined by

a number that can be discovered in many mathematical ways–geometrically, analytically and numerically, among others. The importance of this number lies not merely in its key role in some mathematical areas and the many properties it possesses, but rather in its strong connection to many other areas, not all of them exclusively mathematical, such as architecture, aesthetics and nature. The shape of a nautilus shell is often said to resemble the golden spiral, which is a mathematical curve of the growth factor . And although this is not strictly true since the actual growth factor of this shape is not really , today, the nautilus shell represents the existence of irrational numbers, and for the ancient Greeks, what was not rational was not a number at all. Thus, 5

Kurt Von Fritz, “The Discovery of Incommensurability by Hippasus of Metapontum”, Annals of Mathematics, Second Series, 46, 2 (1945): 242–264. 6

Jost-Hinrich Eschenburg, Sternstunden der Mathematik (Wiesbaden: Springer, 2017).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

this is not a number. However, once again according to the Pythagoreans, this should not be possible and it should not exist. Their world view was destroyed by the discovery of these geometric entities that could not be explained nor represented by rational numbers. The mathematicians found holes in a system they had been convinced was complete. The philosophical question that has remained unanswered since then is what natural numbers actually are. Are they a human creation or are they part of the universe that we live in? Do they possess a metaphysical energy? Are they a divine construction or a reflection of nature or should we strip the numbers of all conceivable meaning and understand them as simple symbols? In conclusion, the ancient Greeks were not only the first true mathematicians, but they were also the first ones to suffer through the treachery of mathematics, and they were certainly not the last ones to do so. 6. The Treachery of Analysis With the discovery of the irrational numbers, we are virtually just a few steps away from the definition of the entirety of the real numbers–a few steps that took us more than twenty centuries to make–and with the real numbers more problems arise. For in the realm of real numbers, we encounter many unexpected and not-so-intuitive results, a fact that becomes evident when we focus on real functions. Analysis is a field that many remarkable figures throughout the history have worked on, but some, such as Augustin-Louis Cauchy, Bernard Bolzano and Karl Weierstrass, undoubtedly stand out. These men implemented extreme rigour during the processing of the most fundamental concepts of calculus, which turned out to be pivotal in the development of this area, and introduced the arithmetisation of analysis, puzzling it out from the contentious infinitesimals and introducing the now classical definitions.7 In this way, the foundations of analysis found themselves on terra firma, which does not mean that counterintuitive results can no longer be found. There are continuous functions defined on a compact domain with infinite length, everywhere-continuous but nowhere-differentiable functions or functions that verify the intermediate value property but are not continuous. It seems that one can construct a function with whatever property one desires it to verify. In summary, analysis is a pathway to many properties that one may consider unnatural. 7

Jeanne Peiffer and Amy Dahan-Dalmedico, Wege und Irrwege-Eine Geschichte der Mathematik (Basel: Basel Birkhäuser, 1994).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 2. The Treachery of Analysis, paper board on PVC foam board. “This is not the day of the Last Judgment”

A prominent example of this strange behaviour is Gabriel’s Horn8, a three-dimensional geometric figure described by Evangelista Torricelli that got its name due to its resemblance to the instrument the Archangel Gabriel is depicted as using to announce the Judgment Day. Far less pathological compared to the functions mentioned above, Gabriel’s Horn possesses a counterintuitive but remarkably visual property related to its surface area and the volume delimited by it: this volume is finite, whereas the surface area is infinite. To better understand this, let us define this geometric body and compute the mentioned values. in the domain To construct Gabriel’s Horn, the function has revolved around the axis. The formula of the volume of the region delimited by Gabriel’s Horn is given by

which is clearly finite. Now, for the area of the surface of the Gabriel’s Horn, we have

, which means that the surface of Gabriel’s Horn is not finite. One way to describe this contradictory result is to pretend that we want to fill Gabriel’s Horn with paint. Since the corresponding volume is finite, this would present no problem at all, but at the same time, no finite amount of paint would ever be enough to paint the walls of this object. 8

Vincent E. Coll andMichael Harrison, “Gabriel’s Horn: A Revolutionary Tale”, Mathematics Magazine, 87, 4 (2014): 263–275.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Bearing in mind that this idea is nonsense in the first place, since an infinitely long object cannot be real, to explain the mistake in this reasoning, it is sufficient to remark that paint particles are not infinitely small, which is why this idea fails. This example reveals our problems in intuitively working with the real line. The fundamental role of the real numbers in mathematics and their mathematical beauty are beyond doubt, but on the other hand, they lack the intuitiveness of the rational numbers. When first confronted with them, we are usually taught how to use real numbers without utterly understanding their true nature, which is due to the fact that there is a notso-evident abstraction hidden behind this set of numbers. This abstraction is strongly connected to the complex concept of the completeness of the real numbers, a notion we implicitly owe to Richard Dedekind, who was the first one to consistently describe the continuum with his novel idea of what we now call Dedekind cuts.9 It requires a certain mathematical maturity to fully understand the axiomatic framework that underlies this issue. This leads to the important question of how to teach abstract concepts and ideas in a pedagogical and practical way without forgetting to transmit their true meaning. On a personal note, this manuscript is the result of the answer I found to this particularly difficult question: by telling stories around the abstract mathematics that is being taught and thereby humanizing mathematics. In addition to this, we dare to ask what led René Descartes to call these numbers real.

7. The Treachery of Algebra Important open problems and conjectures in mathematics mirror the current state of affairs in research. They unfold the limitations of contemporary mathematics and exhibit which paths are yet to be treaded. The longer these problems remain unsolved, the more attention they attract, and the more distinguished scientists approach them. The importance of these problems underlies the fact that if it is not possible to solve them with today’s tools and methods, it means that a resolution would bring along new and original techniques that may provide deeper insight in the problems’ nature. Hic sunt dracones, an expression that can be found in some medieval and Renaissance maps to describe unexplored territories, would be a fitting title for a list of open problems: We do not know what is hidden 9

Richard Dedekind, Stetigkeit und Irrationale Zahlen (Braunschweig: Friedrich Vieweg und Sohn, 1872).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 3. The Treachery of Algebra, paper board on PVC foam board. “This is not a wheel”

behind them, they seem unattainable and out of reach, and the mere idea of looking in these directions seems to be a perilous and foolishly hopeless endeavour. Today, we have the Millennium Prize Problems, an example of a famous list of such problems, of which only Poincarè’s conjecture has been solved (by Grigori Perelman). Moreover, David Hilbert’s list of 23 problems presented in 1900 during the Second International Congress of Mathematicians in Paris is probably the most storied and influential list of open problems, for it shaped mathematical thinking for decades to come. However, antiquity had its own problems. Three geometric problems remained unsolved for more than twenty centuries,10 the most complex among them probably being the quadrature of the circle. The goal was to construct a square of area equal to the one of a given circle using only a compass and a straightedge and nothing more. The impossibility of this undertaking is a consequence of the proof that the number π is transcendental, which was obtained in the 19th century.11 The other two problems, the construction of a cube that doubles the volume of a given one and devising a general method to partition an angle into three equal parts, can be settled using the results of Évariste Galois. Once again, it is not possible to do what the problem asks us to do, which means that all three of the classical problems of antiquity, which have been waiting two thousand years for a solution, can still not be solved.

EdwardV. Graef, “On the Solutions of Three Ancient Problems”, Mathematics Magazine, 42, 1 (1969): 28–32.

Ferdinand Lindenmann, “Über die Zahl π“, Mathematische Annalen, 20 (1882): 213–225.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Less disappointing, however, are the possibilities that arise from the mathematics created by Galois in this context. The starting point of this was the quintic equation, the question whether the roots of a polynomial of degree 5 can be expressed in terms of radicals, which in itself has been one of the most important open problems since the Renaissance.12 Galois answered that question negatively–apparently this was a bad habit of his–by creating one of the most significant branches of algebra: group theory. By stating that group theory is the study of symmetries, we can understand why it is so influential and why there are that many applications of Galois’s work in real-world phenomena, for our world and the physics we use to describe it obey the laws of symmetry. To recapitulate, by answering a rather theoretical question about a polynomial equation, centuries-old questions were settled and two essential theories of modern algebra, which have deep connections to our real world and the way we describe it, have been developed. When talking about open problems, one question always remains: Which dragons will be tamed next? What problem will be solved in the near future and what tools will be created to do so? Will a new branch of mathematics emerge in the process? The thrilling thing is that we cannot do anything other than speculate.

8. The Treachery of Infinity Infinity is a strange concept. As soon as we convince ourselves that we have a general notion of this idea, we come across a result that undoubtedly proves us wrong. When John von Neumann said that “we do not understand mathematics, but rather get used to it,’’ he probably also had the concept of infinity in his mind. We do not encounter infinity in everyday life, nor do we experience infinity in our sensory experience, which leads us to these difficulties. For decades, it was even discussed whether infinity should be considered a mathematical concept at all, until a number of mathematicians, Georg Cantor being the most prominent and crucial one among them, succeeded in creating a theoretical framework for infinity.13 Cantor not only proved that there were different kinds of mathematical infinities, but also that there is an infinite number of infinities! 12

Dmitry Fuchs and Serge Tabachinov, Ein Schaubild der Mathematik (Berlin; Heidelberg: Springer, 2011). 13

Georg Cantor, “Beiträge zur Begründung der Transfiniten Mengenlehre“, Mathematische Annalen, 46 (1895): 481–512.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 4. The Treachery of Infinity, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not a poet”

“No one shall expel us from the paradise that Cantor created for us”, David Hilbert exclaimed, and although this statement mainly mirrors his viewpoint regarding many philosophical issues of his time, it also expounds a particular idea: the idea that Cantor’s work on set theory is one of the starting points of modern mathematics, a paradise worth fighting for. Cantor created what we now call naive set theory, since it contains deficiencies that had to be corrected afterwards. However, Cantor’s work was a bold and audacious move, for it was the first time that infinity was formally integrated into a mathematical theory. Not only that, but infinity was also a key element of Cantor’s work. Until then, infinity had been more of a philosophical notion than an entirely mathematical concept. Whilst it was both implicitly and explicitly present in many mathematical contexts–for instance, in the concept of infinite series or the principle of induction–mathematicians tried to avoid working with it for obvious reasons. As a consequence, Cantor’s theory sparked a widespread controversy out of which new philosophical currents, such as intuitionism and constructivism, which were opposed to Cantor’s work, emerged. Other mathematicians refused to reason about infinity the way Cantor did, but time proved Cantor right. It was madness, yet there was a method in it. Cantor’s revolutionary ideas are now widely accepted and they are a part of the mathematics we now teach and work with every day. Depending on which area one works in, one will encounter different paradoxes related to infinity. One famous paradox that comes from probability is frequently called the infinite monkey theorem. Imagine that there is a monkey that randomly types letters on a typewriter. Naturally, the result of the monkey’s work will be a string of random and meaningless nonsense. But now

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

consider the following hypothetical scenario: imagine the monkey doing this task for an infinite amount of time. For simplicity’s sake, we assume that the monkey won’t die, nor will the typewriter break, and that we have an infinite supply of paper and ink. What will happen? Could the monkey sooner or later (accidentally) type something meaningful? The answer is yes. In fact, one truly strong statement can be proven: The monkey will inevitably write down the whole written legacy of William Shakespeare, the First Folio (1623), with all his comedies, histories and tragedies. This will happen almost surely, which means that this event has probability 1. If we make no restrictions in time and give the monkey the time it needs, it will unintendedly become a poet. Andrey Kolmogorov cannot be overlooked when talking about probability. He formulated the axiomatization of probability theory based on the measure theory and can therefore be considered the father of modern probability. He developed many theorems that lead to the theorem that is now visualized in terms of typewriting monkeys.14 Since then, the infinite monkey theorem gained pop-cultural status with numerous appearances in literature, music, television and more, Jorge Luis Borges’ The Total Library or The Simpsons’ Last exit to Springfield being just two examples of this. When we come across an unexpected result in mathematics, infinity is frequently just around the corner. Our reasoning hits a wall, our imagination fails categorically and our experience, regrettably, has nothing to say at all. No matter how well trained we are, we can expect the unreasonable and irrational to happen. An open question on that front is whether we can develop an intuitive notion for infinity. How can we train our reasoning in order to naturalise the idea of infinity and, thus, facilitate the process of understanding infinity? 9. The Treachery of Geometry As we have seen, infinity expresses itself in two main ways: the infinitely large and the infinitely small, and both of them are equally unsettling. In the case of the infinitely small, two Polish mathematicians, Stefan Banach and Alfred Tarski, provided a shocking and disturbing, but also beautiful, result that seems to put a limit to the real-world applications of mathematics the way we use it.15 14

Émile Borel, “Mécanique Statistique et Irréversibilité”, Journal of Physics, 5, 3 (1913): 189–196. 15 Stefan Banach and Alfred Tarski, “Sur la décomposition des ensembles de points en parties respectivement congruentes”, Fundamenta Mathematicae, 6 (1924): 244–277.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 5. The Treachery of Geometry, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not an apple. It’s two”

Consider a three-dimensional solid ball, Banach and Tarski proved that it is possible to cut this single ball a finite number of times and rearrange these parts in such a way that in the end, we obtain two such balls of exactly the same dimensions. In other words, this implies that it would be possible to take an apple, cut it with a knife and obtain two apples by rearranging these slices. Naturally, but sadly, this is not true. The reason why this is mathematically possible in the first place is based on the fact that the parts that the sphere is divided into are not slices but rather unnatural, pathological sets or clouds of points for which the notion of volume is in no sense well-defined, and thus, this concept is not applicable in reality. The theoretical existence of these strange sets is not obvious in mathematical terms either. Their existence is a direct consequence of what may be one of the most discussed and controversial axioms of modern mathematics, only comparable to Euclid’s parallel postulate: the axiom of choice.16 We owe this idea mainly to Ernst Zermelo and his work on the axiomatization of set theory, which was later extended by Abraham Fraenkel to the current predominant approach, the Zermelo-Fraenkel set theory. It is interesting to note that Zermelo did not formulate this axiom in order to settle an axiomatic foundation for set theory but rather in order to prove the well-ordering theorem,17 which had previously been conjectured by Georg Cantor and turned out to be a formulation equivalent to the axiom of choice. 16

Thomas J. Jech, The Axiom of Choice (Amsterdam: North-Holland Publishing Company, 1973).

Ernst Zermelo, “Beweis, dass jede Menge wohlgeordnet werden kann“, Mathematische Annalen, 59, 4 (1904): 514-516.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

The axiom of choice states that if there is a collection of non-empty sets, it is possible to choose one element from each set. This property is intuitive and straightforward if the collection of sets is finite, in which case an additional axiom is not even required. However, the axiom is necessary and relevant in the infinite case, and infinity is treacherous. One could argue whether it is suitable to work with an axiom that implies the existence of such ill-behaved sets and, therefore, of counterintuitive results such as the Banach-Tarski theorem. The truth is, the enormous amount of crucial, essential results the axiom of choice implies is worth the undesired side effects:18 Zorn’s lemma in order theory, the well-ordering theorem in set theory, the Hahn-Banach theorem in functional analysis, and Tychonoff’s theorem in topology or the theorem that every vector space has a basis in linear algebra. The axiom of choice is like an inverted version of Pandora’s box: by using it, we unveil a sheer unlimited and uncontrollable number of valuable theorems, and yet, at the far end, we also find chaotic results. This particular topic gives way to numerous questions, one being on the applicability of mathematics to the real world, and the BanachTarski paradox strongly compromises this applicability. The fact that a formal collection of theoretical postulates and their logical implications are capable of representing, interpreting and predicting real phenomena is astonishing in the first place. However, the inescapable question that arises is the extent to which mathematics is actually a description of our reality.

10. The Treachery of Probability The realm of probability is home to many unexpected results, with the peculiarity that the results do not need intricate and sophisticated theories. There is no need for the concept of infinity, and mysterious axioms are superfluous: Just one simple and basic problem is enough to baffle us, which is notable, since we are used to estimating probabilities in everyday life with absolute naturality. This is why it is not true that we simply lack an inherent intuition of probability in itself; rather, we fail in our line of reasoning.

Thomas Bedürftig and Roman Murawski, Philosophie der Mathematik (Berlin: De Gruyter, 2012).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 6. The Treachery of Probability, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not a prize”

One of the most famous of these kinds of problems is the MontyHall problem.19 Imagine that you find yourself in a game show and you have to choose between three doors: one hides a prize, the other two hide goats. After you make your choice and before it is unveiled what is behind your door, the host opens one of those doors that you did not choose, revealing a goat. You are now given the opportunity to change your door. Should you switch your choice? The stunning answer is yes, you should! This is rather confusing, especially if you consider the principle of indifference. One way of thinking of this is understanding that the probability of your door hiding the prize does not change by the opening of one of the remaining doors. The probability was 1/3 before the other door was opened, and it will keep this value afterwards. So, the probability of the prize being behind one of the other two doors is 2/3, a fact that again does not change by the opening of one of the doors. However, by opening one of the doors and revealing a goat behind it, theb 2/3 probability concentrates on the last door. Finally, this implies that by changing your choice of door, you double your probability of choosing the prize. The sceptical mind can also check this result by simply carrying out the experiment, and after a large number of attempts, the experimental results should match the computed ones. Surprisingly, one such sceptical mind was none other than Paul Erdös. Paul Erdös was a mathematician famous for his incredible mathematical intuition and his ability to incessantly pull conjectures out of a hat. When confronted with the result of the Monty-Hall problem, Erdös answered: No, this is impossible. There 19

Jason Rosenhouse, The Monty Hall Problem (Oxford: Oxford University Press, 2009).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

should be no difference (between both doors)! An exchange of ideas with some colleagues was necessary to fully understand the nature of the problem. It is at least a relief that such great minds also struggle with the mysteriousness of these kind of results. As we can see, our mind is not prepared for the knotty world of mathematics. We all share this kind of moments when logic is no longer our friend and we expect something different to happen. However, what distinguishes us from one other is the way we react to them. This is why Erdös’s reaction to the Monty-Hall problem is particularly interesting. He did not try to pass it off as though he had expected the result but was honest in his perplexed reaction. Humility is frequently found as a common denominator among the greatest mathematicians, and this is something we also find in Erdös’s response. This leads us to the question: What makes a good mathematician? How must a good mathematician act? Here, one possible answer was given, but the question yields as many answers as there are mathematicians.

11. The Treachery of Combinatorics The pigeonhole principle is one of the most intuitive ideas in mathematics. Few ideas are further away from unexpectedness than this result of combinatorics. This principle states that if there are more pigeons than pigeonholes, then there will be at least two pigeons sharing a hole. If you have four apples for three children, there will be one apple left. Naturally, this can be expressed in formally correct mathematical terms, but the idea remains the same. So where can we find unpredictability in this principle? What is mysterious about it? It is safe to say that the pigeonhole principle possesses a power of unexpected consequences. The principle can be explained without hesitation to the non-mathematical community, for it seems to be rather a question of common sense and not a mathematical result. Nevertheless, the properties that can be proven by using the principle are numerous and manifold. Results in number theory, graph theory and geometry are consequences of the principle. For instance, Brouwer’s fixed point theorem, which states that any continuous function from the dimensional sphere in itself has a point such that can be proven by using, among other results, the pigeonhole principle. Another unexpected result that elegantly uses the pigeonhole principle is the theorem that states that if

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 7. The Treachery of Combinatorics, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not a pigeonhole”

you choose different integers out of the first , then there will be two among them such that one divides the other one. As a side note, it is worth mentioning that Paul Erdös liked this last problem so much that he used it as an initiation problem, meaning that he confronted young disciples with it to observe their answers.20 There is no doubt that the pigeonhole principle, which is attributed to Peter Dirichlet, is a beautiful result. Many of the requirements we have for a result to earn the epithet beautiful are fulfilled: it may be extremely simple, but it possesses applications in different fields of mathematics that are also surprising. Mathematicians talk about the beauty in mathematics in different contexts. A proof can be called beautiful, usually implying that it uses novel proving techniques or tools that are usually used in other areas and can unexpectedly be applied in this new context. However, sometimes the result, rather than the proof, is the beautiful part. When a large amount of information can be summarized with a brief and simple formula, when two apparently disconnected branches can be connected by one single result in a deep and elegant way, or when a theorem’s implications give rise to a whole new branch of mathematics; then we usually talk about a beautiful theorem. For instance, Andrew Wiles proved the connection between elliptic curves and modular forms elegantly connecting two rather opposing theories and, as a consequence, proving one of the most discussed open problems of mathematics Fermat’s last theorem. In recent years, a work by Michael Atiyah confirmed that by showing different mathematical results to mathematicians, neuronal processes were activated in their brains similar to ones activated in the 20

Martin Aigner and Günter M. Ziegler, Das BUCH der Beweise (Berlin: Springer, Heidelberg, 2015).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

brains of non-mathematicians when observing visual arts masterpieces. The conclusion is that there actually is such a thing as mathematical beauty. Perhaps mathematical beauty is invisible to the naked eye, but it is undoubtedly present. Bertrand Russell provides one of the most cited quotes on mathematical beauty, stating that “mathematics possesses not only truth, but supreme beauty’’,21 implying that beauty is not a property of some mathematical results but of mathematics itself. Later, the difference between truth and provability was highlighted by Kurt Gödel–but is mathematics really the beautiful part of the provable? What, then, is mathematical beauty? Given the key role that mathematical beauty is frequently given, the question of how to achieve mathematical beauty remains open.

12. The Treachery of Topology Mathematicians tend to generalize their results. If a theorem is valid in one dimension, mathematicians will try to prove the same result in higher dimensions. If a result is valid for a class of functions, mathematicians will look for a more general class that contains the original one in which the result is still valid. Now, if there is a branch of mathematics that has mastered the art of generalization, it is topology. Every definition, property or theorem is redefined in topology to consider more general kinds of circ*mstances. These generalizations are usually intuitive. However, the consequences are, once more, rather strange, which is why mathematicians need to carefully check what is and what is not valid in topology.22 Topology is frequently described, with efficient simplicity, as geometry without shape. A topology creates connections between different elements and subsets of a given set. There are different ways to define a topology over a set, and consequently, we obtain different properties in each case. Two different topological spaces are considered the same, independently of their shape, if they behave the same way in topological terms. The idea behind this is that we frequently do not know the shape of an object we are working with, as happens, for instance, with spacetime in physics, but we certainly know the way the object behaves under many circ*mstances. Therefore, it is of great interest to find those topological spaces that behave in that similar way; we call them hom*oeomorphic 21

Bertrand Russell, Mysticism and Logic: And Other Essays (Watford: Taylor Garnett Evans & Co. Ltd., 1918). 22

Lynn ArthurSteen and Arthur JrSeebach, Counterexamples in Topology (Heidelberg: Springer, 1970).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 8. The Treachery of Topology, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not for eating”

because, in these cases, one space will inherit all the properties the other one possesses, and vice versa. A popular example of this are a mug and a donut. It can be shown that the mug and donut both behave in exactly the same way–at least in topological terms. This has been used for the joke that a topologist cannot distinguish between what he wants to drink for breakfast and what he wants to eat for breakfast. The key here is that a donut and a mug both possess exactly one hole, and therefore, we can imaginarily transform a donut into a mug. Felix Hausdorff was one of the pioneers in topology, and probably the one of the fathers of topology who is most strongly connected to the establishment of the foundations of topology. A fundamental property in topology that describes one way of distinguishing between different points in a topological space is named after him23.There are numerous ways of distinguishing between points in a topological space, and although Hausdorff’s version is not used as an axiom of a topological space the way he meant it to be used, it is widely accepted as the weakest definition that is also still useful. In other words, a Hausdorff space distinguishes between different points in the most efficient way. But what is the purpose of this if we cannot distinguish a mug from a donut any longer? Why do mathematicians shamelessly create such problems? The fact is that topology became one of the most omnipresent branches of modern mathematics. All mathematical fields can be interpreted in topological terms, and by these means, strong connections between them can be created. Moreover, it is not surprising that it is possible to discover real-world applications in the abstractness of topology. A rather 23

Felix Hausdorff, Grundzüge der Mengenlehre (Leipzig: Veit & Co., 1949).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

recent example of this is Michael Atiyah’s quite theoretical early research work in topology, which was later found to be relevant to string theory. This applicability is not restricted only to topology. Mathematicians do not always work with a practical and real-life goal in mind. They study mathematics solely for the purpose of doing so and acquiring knowledge. But sometimes, after many levels of abstraction and generalization, a quite theoretical concept may gain an incredibly real-life application. Sometimes in mathematics, form does not follow function, function follows form, and mathematics itself follows its own path. How to determine which abstract theories are potentially useful in other areas is a key question–one that needs an interdisciplinary answer.

13. The Treachery of Set Theory A dreadful and fateful correspondence exposing an imperfection within one of your theories must be an ominous letter indeed to receive just before publishing your lifework. The letter concerns not a manageable imperfection that can easily be fixed but a substantial inconsistency, a foundational problem with undesired consequences and without any solution in sight. This is what happened to Gottlob Frege, one of the first mathematicians to develop mathematics rigorously in logical terms. His was the doctrine of logicism, and given that his work can be considered the starting point of mathematical logic, it is safe to say that Frege was the first true advocate of logicism. In his work, he developed a formal language and formal proofs based on logic, laying out one of the most pivotal foundations of mathematics. However, as we have already mentioned, Frege’s theory had a problem–a huge one. Strictly speaking, this was not a problem in his work but rather in the way mathematics was done in those days, and the problem only became evident because of Frege. An antinomy was found in his Grundgesetze der Arithmetik; it was a contradiction within the system called Russell’s paradox, named after the author of the letter Frege received.24 A simplified version of this antinomy for the non-mathematical community is called the barber’s paradox, and describes a village in which a barber claims to shave all those men who do not shave themselves. An apparently normal statement for a barber gives places to a problematic question whether the barber does shave himself or not. Both alternatives 24

Alejandro R. Garciadiego, Bertrand Russell and the Origins of the Set-theoretic “Paradoxes” (Boston: Birkhäuser, 1992).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 9. The Treachery of Set Theory, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is not a barber”

lead to contradictions. In set theoretical terms, we may consider the set to be and conclude that which is evidently a problem. This paradox is strongly related to the principle of ex contradictione sequitur quodlibet in classical logic, which states that if your starting point is a contradiction, then you can deduce any statement from it, regardless of whether that statement is true or false, making the concept of truth and falsity obsolete. This would mean that Russell’s paradox implies the uselessness of set theory together with most of the existing mathematics, which is a catastrophic and disastrous conclusion. Striving for a resolution of this antinomy, we now usually work with Zermelo’s answer.25 There have been different conclusions concerning the root of the problem, one of which is that the issue can be found in the comprehension principle, the idea that, given a well-defined mathematical property, there exists a set of all those elements that satisfy this In this sense, property. For a property φ, there exists a set Zermelo followed the ideas of Karl Popper: we work with a theory not because we consider it to be the correct answer but because it most efficiently solves the problems that we previously had. He weakened the comprehension principle until the contradiction was lost, replacing it by the axiom schema of specification. It states that for a set to be constructed from a given property φ, the elements must be taken from an original set. In other words, for a property φ and a set there exists a set It can easily be seen that this simple reformulation forecloses Russell’s paradox and similar antinomies. Another alternative is to work with the axiomatization of set theory owing to von Neumann, 25

Dirk W. Hoffmann, Die Gödel‘schen Unvollständigkeitssätze (Heidelberg: Springer, 2017).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Bernay and Gödel, which identifies the trouble in allowing to be asked in the first place, thus restricting the circ*mstances under which such questions can be stated.26 Nevertheless, the first consistent solution for avoiding these undesired antinomies is credited to Bertrand Russell himself. He was not a mathematical philosopher but was probably the most philosophical mathematician in human history, as well as a poet beyond comparison. Together with his friend Alfred Whitehead, he published the Principia Mathematica, a colossal opus magnus that aimed to consistently determine the foundations of mathematics. To that end, Whitehead and Russell elaborated their Theory of Types, which stipulates a hierarchical order of sets and thereby avoids pathological sets such as . The purpose of this project was to reconstruct the entirety of mathematics in a consistent way following the principles of logicism, and although it became evident that this way of doing mathematics was neither practical nor effective, the Principia Mathematica soon became the basis of logical thinking in mathematics. Not only that, but the Principia Mathematica was also a first fundamental step towards the consistent systematization of mathematics and a reference for old and new philosophical questions. Russell’s life was as turbulent and contradictory as any life. However, he was never indifferent to the reality of the world he lived in, nor was he apathetic towards suffering. His work influenced modern thinking beyond the reach of mathematics and his poetic eloquence earned him a Nobel Prize in literature. The mathematician with the pipe discovered the first true antinomy in mathematics and at the same time presented a way of averting that catastrophe. The way we do mathematics today is a consequence of his work; modern mathematics is the hare he has set running. After this dire hour, the scientific community tried to show that there could be no other antinomies in mathematics from that point on. The community tried to prove the consistency of mathematics, and the majority of the foundational questions from then on were devoted toward achieving this great goal. Unfortunately, these great minds did not succeed, which is why we still wonder if we may come across another antinomy in the future. Vladimir Voevodsky, for instance, seriously questioned the consistency of first-order Peano arithmetic, a system that reflects basic mathematical thinking. So, what is left in terms of the more debatable affairs? How much do we need to develop mathematics until we find new inconsistencies? How deep do we have to burrow? And what will the consequences of this burrowing be–another foundational crisis in mathematics? 26

See footnote 18.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

14. The Treachery of the Foundations of Mathematics “The spirits that I’ve cited... my commands ignore!”, the sorcerer’s apprentice moaned in Johann Wolfgang von Goethe’s ballad, Der Zauberlehrling. What had the apprentice done to warrant such a lament? He was given a simple task by his master: to clean the cellar. However, the apprentice was eager to find a simpler way out of this work, one which demanded no physical effort at all. Notwithstanding the fact that the apprentice had not yet entirely mastered the ways of magic, he summoned magical spirits to take charge of this business. He breathed life into a broom that started washing down the cellar with buckets of water, but before the apprentice knew what was happening, he lost control of the situation. The chamber began to flood, and, unfortunately, the apprentice had forgotten the spell to stop the charm. Figure 10. The Treachery of the Foundations of Mathematics, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “We must know–we will know!”

This short story, which ends with the sorcerer restoring the order, is frequently referred to when a scientific discovery gets out of the hands of its originator, the discovery of nuclear physics and the resultant horrific weapons being a sorrowful example of such. However, the story fits the history of mathematics and its foundations with supreme elegance, since once mathematics was brought to life, it stubbornly and fiercely obeyed its own laws, and the only position left for the creators was the role of the apprentice. There was nothing left to do but suffer the slings and arrows of outrageous fortune. This irremediable dilemma has led to what we know today as the foundational crisis of mathematics,27 a debate that tried to settle the 27 Ibid.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

foundations of mathematics and to solve any kind of dead-end predicaments. How should mathematics be done? How should mathematicians work? How should we think about mathematics? In simplified terms, we can describe two opposite factions in this debate. The first one is intuitionism, led mainly by Luitzen Brower and with the strong support of many distinguished mathematicians such as Hermann Weyl. This revolutionary and spirited programme not only critically approaches controversial issues such as axiomatic set theory and infinity, but also casts doubt on quite accepted laws of logical thinking like tertium non datur, the law of the excluded middle that states that, is true. On the other side there for a given proposition , either or is formalism, embodied by David Hilbert, in which, contrary to the first group, the concept of infinity the way Cantor described it is considered indispensable and the old mathematical structures, which are the right foundation for mathematics, merely need to be revised. Even in this setting Goethe’s sorcerer’s apprentice is a good comparison, for his intention with the ballade was to slash the creative movement to which he had belonged until that point: the Sturm und Drang, in which emotions get the nod over reason and the old is queried and put to rest. This movement had to step aside for what we call the Wiener Klassik, in which the old authority and order are respected and harmony is striven for. An evolutionary development, and not the throwing of everything into disarray, shall guide us to the destination, according to this movement. This comparison certainly anticipates the outcome of this dispute as well. After all, most mathematicians of our time are formalists. Hilbert himself provided the modern axiomatization of Euclidean geometry, and Hausdorff developed the concepts that led to the axioms of topology. We understand the real numbers as the ordered field whose order is Dedekind-complete, and we use the Zermelo-Fraenkel axioms for set theory, Kolmogorov’s approach for probability and the axiomatization for arithmetic developed by Giuseppe Peano, another key figure in this process. However, there were many hurdles to overcome along the way. As mentioned above, this understanding was mainly the achievement of David Hilbert, probably the last universal mathematician and, given his key role in establishing the foundations of mathematics, the one who suffered the most terrible fate caused entirely by mathematics itself. Hilbert’s program, which can be understood as formalism’s dogma, clamours for a proof of the consistency and completeness of mathematics, particularly of set theory, using finitistic means. The feasibility of this endeavour was the conviction upon which his whole mathematical philosophy was based. This firm and deep-rooted belief can also be found in

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

one of his most well-known quotes: “We must know–we will know!” But Hilbert was deceived, for none of this turned out to be feasible. Another of Hilbert’s fundamental legacies is the way that we understand axioms today,28 including the meaning we give them and the character they possess. Originally, axioms were meant to be unquestionable, plausible notions. Their validity was to be unquestioned and selfevident, like Euclid’s “all right angles are equal to one another”, and, like many concepts of a mathematical nature, the significance of the axioms remained unchallenged for 25 centuries. However, during the crisis, the whole mathematical world was–necessarily–turned upside down. For the axioms, this meant that they lost this intuitive meaning, their selfevidence, and started possessing significance depending on the logical implications that are associated with them, the axiom of choice being just one of the many axioms that fall into this category. This remodelling of our way of understanding axioms had major implications for the way we work in mathematics, since we now do not care what lines, points or planes are, but only what properties they satisfy and what we can derive from them. Hence, many philosophical questions that had no clear answer and stood in the way in the daily routine of mathematicians, such as what lines, points and planes are, were banished from everyday concern. We now have a notion of what axioms are and how we treat them. In different branches, we work with different groups of axioms, and although the axioms are widely accepted, they are not undisputed. Will we change this concept in the future? Will we change the axioms we believe in? In order to answer these questions, it is paramount to understand the philosophical and mathematical meanings of axioms, and to do so, many spirited discussions with well-founded, opposing standpoints are called for.

15. The Treachery of Logic Self-referential affirmations are dangerous and treacherous in mathematics, for they open the way for antinomious results. A well-known self-referential affirmation is the famous Russell’s paradox, but there are numerous such statements–for instance, Curry’s paradox. Define by

Penelope Maddy, “Believing the Axioms”, The Journal of Symbolic Logic, 53, 2 (1988): 481–511.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Figure 11. The Treachery of Logic, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “If this statement is true, then these are not glasses”

where can be any statement, such as Y: These are no glasses. The problem with the whole statement is that it can be used to “prove” any affirmation at all. This can easily be shown step-by-step by using the law with our statement and applying other elemenof identity tal logical laws. Thus, we obtain the conclusion that by allowing statements such as , and are both derivable, which, of course, is not acceptable. However, self-referential statements can also be used constructively, as Kurt Gödel showed with his colossal incompleteness theorems,29 which are probably the most significant theorems in mathematical logic. In the first theorem, Gödel proves that in mathematics, more precisely, within any recursive consistent axiomatic system strong enough to describe the natural numbers, there will necessarily be true statements that cannot be deduced using the chosen axioms. This exhibits the limits of mathematical growth. The second theorem states that no such system will be capable of proving its consistency from within the system. In other words, both of these theorems reveal the impossibility of Hilbert’s program. Gödel showed this by explicitly constructing a true statement that cannot be proven or disproven within such an axiomatic system. Gödel later said that the origin of the ideas that led to his incompleteness theorems resided in the epiphanic realization that provability is not equal to truth. This might be considered natural today, since the definition of a provable statement is well-defined today, yet despite our 29

Dirk W. Hoffmann, Die Gödel‘schen Unvollständigkeitssätze (Heidelberg: Springer, 2017).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

efforts, mathematics has no definite answer to what a true statement would be. However, this was not clear when Gödel presented his results. Truth was considered synonymous to provability, a fundamental assumption of logic. There is no “ignorabimus”. So, we can imagine why Gödel’s results had such a deep impact on mathematics and its foundations. We can compare the moment of realization with Joseph Haydn’s Symphony No. 94, the Surprise Symphony: a harmonic and piano opening theme is suddenly interrupted by a fortissimo kettledrum stroke. BOOM! A wakeup call to the mathematical community, which had been relaxing its mind and nerves after finding ways to consistently formalize mathematics. After two centuries in which more fundamental questions of mathematics were answered than ever before, antinomies were banned from the system, and the rocks the mathematical church would be built on were determined. Nowadays, thanks to Gödel’s results, we know that for all open conjectures, there are three alternatives: the conjecture is provable, the opposite of the conjecture is provable and there is a middle point. The conjecture is logically independent of ZFC (the Zermelo-Fraenkel axioms with the axiom of choice). So, while tertium non datur is still valid within the system, we are now aware of the fact that some conjectures escape our system and that they are out of reach. This was not a foundational crisis but rather a philosophical one. After all, Gödel’s results do not show a contradictory property in axiomatic systems, but present a statement about its nature and its scope. That enraging feeling of solving a jigsaw puzzle and discovering at the end that there are some pieces missing is what many scientists have felt. It was believed that it would be possible to work with a finite number of axioms to create all mathematics. It was a philosophical starting point, and Gödel proved the impossibility of this undertaking. Once more, the human mind tried to understand mathematics in the same way our world works: in finite terms. However, while previously, this result was something difficult to assimilate since it revealed philosophical misconceptions mathematicians had been taking as valid, today we can see the positive consequences of this result. This change was a gift, for it showed that mathematics is endless. There will be no last theorem, no last conjecture, no last mathematician–and that is an encouraging thought. In his proof, Gödel provided an unprovable affirmation of the theoretical nature that had no real meaning. Nevertheless, we now know many such statements, which are independent of ZFC–Cantor’s continuum

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

hypothesis probably being the most famous. The imminent question that the incompleteness theorems imply is: What can we prove? Which open problems can we prove with our axioms, and which are out of reach? These are particularly important questions to ask when facing conjectures, especially those that stubbornly withstand any proving attempts over the years.

16. The Treachery of Computer Science Strongly related to the incompleteness theorems is the halting problem in computability theory, since it is one of the first problems proven to be undecidable, which means that there is no general algorithm that can solve it. The question is essentially whether we can decide if an arbitrary program with a given input has a finite running time. In this context, there are even those who find a limit to artificial intelligence in these results since they ensure the existence of questions that cannot be answered in mathematical language. Now, if we talk about computability, the halting problem or artificial intelligence, there is one name we cannot omit: Alan Turing.30 Turing is known to a broader audience due to his work in cryptography in the Second World War, during which he managed to build a machine capable of decoding the Enigma of the National Socialists, which was considered to be de facto unbreakable. This momentous achievement, particularly crucial because of the circ*mstances under which it was managed, was, beyond comparison, a fundamental turning point in the war effort. In fact, Turing can be considered one of the few people who had a great influence on the outcome of the war without having a military or political background. However, his achievements in mathematical logic and in the development of the foundations of computer science are in no way inferior to his cryptographic accomplishments. It is safe to say that his influence in the development of computer science is of monumental proportions. He developed the Turing machine as mathematical model of a computer, on which many branches of theoretical computer science are based–for instance, complexity theory. Moreover, the Turing test is a visionary idea he had for tracking down artificial intelligence in a time when computers were only capable of doing simple computations and intelligent computers belonged to the realm of science fiction. The 30

Dermot Turing, Alan Turing Decoded–A Biography by Dermot Turing (Stroud: The History Press, 2015).

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics Figure 12. The Treachery of Computer Science, 35 x 35 cm, paper board on PVC foam board. “This is no computer”

idea of this test consists of an interrogator having two parallel conversations, one with another person and one with a computer, without knowing which one is which. If the questioner is not able to distinguish between the artificial computer and the human being, then the computer is said to have passed the Turing test. Artificial intelligence is attributed to it. While this was a mind game during Turing’s lifetime, his ideas are now more valid than ever. The end of Turing’s life was quite wrongful and tragic. He was found dead in his house, having eaten a poisoned apple, and although the circ*mstances of his death are not entirely clear, it is probable that he committed suicide. He suffered from depression, which was a consequence of the hormone therapy he was forced to expose himself to in order to “treat”’ his hom*osexuality. In the past few decades, there has been a huge social and institutional effort to figuratively ask for forgiveness for the cruel treatment he was subjected to. The way he was treated was inhuman, and many have wished that they were able to put an end to this atrocity, proclaiming that the way he was treated was wrong–that he was human. Or, in terms of the Turing test, that he was no computer. Godfrey Hardy holds that a mathematician should be doing mathematics, creating theories and proving theorems.31 He or she should not write about mathematics or about other mathematicians, since that would expose the fact that the creative capabilities of the mathematician have ceased to exist. However, we can find truly interesting stories about mathematics and learn a great deal about the origins of mathematics by 31 Godfrey

Harold Hardy, A Mathematician’s Apology (Cambridge: Cambridge University Press, 1940).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

pondering about its creators, including their lives, motivations and ideas. Turing’s story is well-known, but it is not the only story. Hausdorff, for instance, never stopped doing research–not even during the National Socialistic regime under which he suffered persecution and discrimination. The compromises that he had to make in his devotion to his work are truly admirable. When Hausdorff and his wife eventually received a deportation letter, they made a desperate and tragic decision to take their own lives. Tarski, on the other hand, was more fortunate during this same despotic era. Wishing to attend a forthcoming conference in the United States, he took the last ship leaving Poland prior to the German and Soviet invasions and thereby escaped almost certain death. He was later reunited with his wife and children. In times of war and turmoil, Bertrand Russell declared himself a pacifist and paid for his convictions with his liberty. He used his time in prison to write a memorable book, Introduction to Mathematical Philosophy. On a lighter note, it is said that during his citizenship hearing, Gödel claimed to have found an inconsistency within the U.S. Constitution that allowed the U.S. to be turned into an autocracy. Support from his friends Oskar Morgenstern and Albert Einstein, who both attended the hearing, was necessary to prevent Gödel’s chances of obtaining citizenship from running aground. One can find similar stories about almost every mathematician, and they will all have a different effect on us. However, without any doubt, these stories give mathematics a special meaning, a reason for its existence.

17. Conclusions In this work we saw how the mathematical results, methods and ideas of numerous pivotal mathematicians in human history are intrinsically connected and how the paradoxes they dealt with and the artistic interpretation in the series The Treachery of Mathematics exhibits these connections. The art created by René Magritte and Henri Matisse serves as tool to do so. The philosophy found in Magritte’s work provides an artistic way of representing the mathematical concepts, the paradoxes and counterintuitive results, and the style used by Matisse helps to highlight the key role that many distinguished mathematicians played in the history of mathematics and the settlement of its foundations. In this way, a novel and creative approach to different philosophical and mathematical issues has been created.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

References 1. Aigner, Martin and GünterM. Ziegler. Das BUCH der Beweise. Berlin: Springer, Heidelberg, 2015. 2. Alden, Tood. The Essential René Magritte. New York: Harry N. Abrams Inc.,1999. 3. Borel, Émile. “Mécanique Statistique et Irréversibilité”. Journal of Physics, 5, 3 (1913): 189–196. 4. Banach, Stefan and Alfred Tarski. “Sur la décomposition des ensembles de points en parties respectivement congruentes”. Fundamenta Mathematicae, 6 (1924): 244–277. 5. Bedürftig, Thomas and Roman Murawski. Philosophie der Mathematik. Berlin: De Gruyter, 2012. 6. Cantor, Georg. “Beiträge zur Begründung der Transfiniten Mengenlehre“. Mathematische Annalen, 46 (1895): 481–512. 7. Coll, Vincent E. and Michael Harrison. “Gabriel’s Horn: A Revolutionary Tale”. Mathematics Magazine, 87, 4 (2014): 263–275. 8. Dedekind,Richard. Stetigkeit und Irrationale Zahlen. Braunschweig: Friedrich Vieweg und Sohn, 1872. 9. Eschenburg, Jost-Hinrich. Sternstunden der Mathematik. Wiesbaden: Springer, 2017. 10. Fuchs, Dmitry and Serge Tabachinov. Ein Schaubild der Mathematik. Berlin: Heidelberg: Springer, 2011. 11. Garciadiego, Alejandro R. Bertrand Russell and the Origins of the Settheoretic “Paradoxes”. Boston: Birkhäuser, 1992. 12. Graef, EdwardV. “On the Solutions of Three Ancient Problems”. Mathematics Magazine, 42, 1 (1969): 28–32. 13. Hausdorff, Felix. Grundzüge der Mengenlehre. Leipzig: Veit & Co., 1949. 14. Hardy, Godfrey Harold. A Mathematician’s Apology. Cambridge: Cambridge University Press, 1940. 15. Hoffmann, Dirk W. Grenzen der Mathematik: Eine Reise durch die Kerngebiete der mathematischen Logik. Heidelberg: Springer, 2012. 16. Hoffmann, Dirk W. Die Gödel‘schen Unvollständigkeitssätze. Heidelberg: Springer, 2017. 17. Jacobus, John. Henri Matisse. New York: Harry N. Abrams Inc., 1983. 18. Jech, Thomas J. The Axiom of Choice. Amsterdam: North-Holland Publishing Company, 1973. 19. Lindenmann, Ferdinand. “Über die Zahl π“. Mathematische Annalen, 20 (1882): 213–225.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

20. Maddy, Penelope. “Believing the Axioms”. The Journal of Symbolic Logic, 53, 2 (1988): 481–511. 21. Peiffer, Jeanne and Amy Dahan-Dalmedico, Amy. Wege und Irrwege-Eine Geschichte der Mathematik. Basel: Basel Birkhäuser, 1994. 22. Rosenhouse, Jason. The Monty Hall Problem. Oxford: Oxford University Press, 2009. 23. Russell, Bertrand. Mysticism and Logic: And Other Essays. Watford: Taylor Garnett Evans & Co. Ltd., 1918. 24. Steen, Lynn Arthurand Arthur Jr. Seebach. Counterexamples in Topology. Heidelberg: Springer, 1970. 25. Turing, Dermot. Alan Turing Decoded–A Biography by Dermot Turing. Stroud: The History Press, 2015. 26. Von Fritz, Kurt. “The Discovery of Incommensurability by Hippasus of Metapontum”. Annals of Mathematics, Second Series, 46, 2 (1945): 242– 264. 27. Zermelo, Ernst. “Beweis, dass jede Menge wohlgeordnet werden kann“. Mathematische Annalen, 59, 4 (1904) 514–16.

Demian Nahuel Goos, The Treachery of Mathematics

Демијан Науел Гос Универзитет Аустрал, Факултет пословних наука, Одељење за математику, Росарио, Аргентина. Национални универзитет Росарио, Факултет егзактних наука, инжењеринга и геодезије, Пелегрини, Одељење за математику, Росарио, Аргентина.

ОБМАНА МАТЕМАТИКЕ У овом раду, аутор представља серију својих радова инспирисаних делом Рене Магрита, Обмана слика (La Trahison des images), у којима су на сличан начин предствљени различити математички парадокси, контраинтуитивни резултати и приче о математичарима. На овај начин, рад даје кратак преглед историје све до постављања темеља математике и поставља значајна филозофска питања у вези математике на основу уметничког приступа. Кључне речи: темељи математике, историја математике, парадокс, антиномија, Рене Магрит, Обмана слика, Анри Матис, цртање маказама

Accepted for publication on September 27, 2021.

оригиналан научни рад udc 524.352

Дејан Урошевић1 Универзитет у Београду, Математички факултет, Катедра за астрономију, Београд

СУПЕРНОВЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ: ПОГЛЕД СА БАЛКАНА НА НАЈЈАЧЕ ЕКСПЛОЗИЈЕ У УНИВЕРЗУМУ

Апстракт У овом раду је дат преглед појава експлозија супернових звезда које су забележене током историје. Додатно се анализира могућност да су наши преци, који су живели на овим просторима (Балканско полуострво), могли да уоче те несвакидашње небеске појаве. Уз астрономске податке везане за експлозије, биће приказане и основне историјске чињенице везане за епоху у којој се експлозија могла видети, у смислу у којој држави су у том тренутку живели наши тадашњи преци, ко је био владар и која су била најважнија обележја тог периода. Током последњих две хиљаде година, укупно је забележено десетак ових спектакуларних догађаја који су сви анализирани у овом раду. Кључне речи: историја астрономије, супернове

1. Увод Масивне звезде завршавају свој животни пут тако што експлодирају, а ми као посматрачи са Земље ту појаву можемо да опазимо као нову звезду која се појави на небу. Кроз историју су називане новим звездама, да бисмо их тек у 20. веку назвали суперновим звездама, или краће суперновама (SN). Тада је схваћено да су звезде које се одједном 1

[emailprotected]

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

појаве на небу и могу се видети голим оком у ствари супернове. Оне које се појаве али нису толико доминантно сјајне се и даље називају новим звездама, али овде ћемо се ипак бавити само суперновама. Експлозија супернове је један кратак догађај у коме се ослобађају енормно велике количине енергије. Једна звезда краткотрајно засија толико да њен сјај надјача сјај читаве галаксије у којој је експлодирала, а галаксије могу да имају више стотина милијарди звезда. Као што је у наслову овог рада истакнуто, то су најјаче експлозије у универзуму. Када експлодира звезда у нашој галаксији2, ми с наше планете видимо да се на небу појавила нова звезда. Њен сјај је често толико велики да се види и дању, а буде сјајна као планета Венера или сјајнија, то јест буде најсјајнији објект на небу после Сунца и Месеца. То је онда дефинитивно супернова. Њен сјај почиње да опада после неколико дана, да би се после неколико недеља звезда потпуно изгубила. У овом раду ће бити поменуте супернове које су забележене у историјским изворима, као звезде које су се изненада појавиле и после неколико недеља нестале са неба. Углавном су забележене у кинеским изворима, али и у европским изворима постоје помени неких нових звезда примећених на небеском своду. Уз то ћемо паралелно са појавом неке супернове приказати и историјски моменат балканских прилика у којима су наши преци живели када је на небу засијала нова звезда.

2. Супернове кроз историју 2.1. SN 185 (RCW 86) Прва супернова која је виђена на небу и чију су појаву забележили кинески царски астрономи десила се 185. године нове ере.3 Могуће је да је супернова примећена и из области које су припадале Римском царству и да је тај догађај описан у древним списима.4 Супернова је примећена у сазвежђу Кентаур, које се види са јужне хемисфере наше планете. Остатак супернове (слика 1) који је и данас видљив, а који потиче од ове експлозије, удаљен је од нас 7.500 светлосних година. 2

Наша матична галаксија се назива и Млечни пут.

Детаље видети у: Fu-Yuan Zhao, Robert G. Strom and Shi-Yang Jiang, „The Guest Star of AD185 Must Have Been a Supernova”,Chinese Journal of Astronomy and Astrophysics6, 5 (2006): 635–640.

Richard Stothers, „Is the Supernova of A.D. 185 Recorded in Ancient Roman Literature?”, Isis, 68, 3 (1977): 443–447.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 1. Остатак супернове RCW 86

Слика 2. Територије које је захватало Римско царство у 2. веку нове ере

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Постоје индиције да су кинески астрономи оног времена посматрали комету, мада новија истраживања потврђују хипотезу да је то ипак била супернова.5 У то време је Римским царством (слика 2) владао император Комод (од 177. до 192. године нове ере), наследник чувеног цара и филозофа стоика Марка Аурелија (владао је од 161. до 180. године). У то време, Балканско полуострво се налазило у склопу Римског царства. Наши преци нису могли да виде ову нову звезду са ових простора јер се сазвежђе Кентаура може видети само из јужних делова Римског и Кинеског царства. Како је деклинација овог објекта приближно -62.5˚, а крајњи јужни делови данашње Кине су на 18˚ северне географске ширине, овај објекат је могао да се посматра близу хоризонта из крајњих јужних делова Кине, као и из јужних делова Египта, који је у то време припадао Римском царству. 2.2. SN 386 и SN 393 Две супернове су виђене у јако кратком временском интервалу од само седам година (386. и 393. године). Прва се појавила у сазвежђу Стрелац, а друга у Шкорпији. Обе су приметили кинески астрономи.6 Остаци ове две супернове снимљени модерним телескопима су приказани на слици 3. Супернова из 386. године потиче од експлозије звезде која је била удаљена од нас 14.300 светлосних година, а остатак SN 393 је удаљен 4.200 светлосних година. Ове две супернове су се појавиле на небу у доба када је Римским царством (слика 4) управљао император Теодосије I (владао је од 379. до 395. године), познат по томе што је на самртној постељи званично поделио царство на источни и западни део. Царство се после овог његовог акта више никада није ујединило. Наши преци су живели у близини те границе између источног и западног дела царства и могли су да посматрају обе супернове.

Jacco Vink et al., „The X-Ray Synchrotron Emission of RCW 86 and the Implications for Its Age”, The Astrophyscal Journal Letters, 648 (2006): L33–L37.

Zhentao Xu, David William Pankenier and Yaotiao Jiang, East Asian Archaeoastronomy: Historical Records of Astronomical Observations of China, Japan, and Korea (Amsterdam: Gordon and Breach Science Publishers, 2000); David H. Clark, and Richard F. Stephenson, „The remnants of the supernovae of AD 185 and AD 393”, The Observatory, 95 (1975): 190–195.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 3. Остаци супернових звезда SN 386 (лево) и SN 393 (десно)

Слика 4. Територије које је захватало Римско царство крајем 4. века нове ере

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 5. Остатак супернове SN 1006.

2.3. SN 1006 Супернове су појаве које се ретко када могу посматрати голим оком. Могу да прођу генерације и генерације, а да не буду привилеговане да присуствују овом спектакуларном астрономском догађају. У претходном одељку је речено да су се две супернове десиле једна за другом у размаку од само седам година, али је зато следећу требало чекати више од шест векова. Претходне три су забележене у познијој епохи старог века, док се следећа догодила у другој половини средњег века. Дакле, суперно-

ва се појавила 1006. године. Кинески, јапански, египатски и астрономи Абасидског калифата са средиштем у Багдаду, као и монаси из континенталне Европе, забележили су овај догађај. Више детаља везаних за историјске записе може се наћи у раду Бернарда Голдштајна (Bernard Goldstein) под називом Докази о супернови из 1006. године (Evidence for a Supernova of A.D. 1006), као и у његовим референцама.7 7

Bernard R. Goldstein, „Evidence for a Supernova of A.D. 1006”, The Astronomical Journal, 70, 1 (1965): 105–114.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 6. Самуилово царство

Ова супернова је најсветлији звездолики објекат који се појавио на небу, а чија појава је забележена. При максималном сјају, овај објекат је био 16 пута сјајнији од Венере. Супернова је засијала у сазвежђу Вук. Остатак супернове је приказан на слици 5 и удаљен је од нас 7.200 светлосних година. Почетком 11. века предели у којима су живели наши преци већински су припадали Македонском царству којим је владао цар Самуило (од 997. до 1014. године). Србима је у то време владао Јован Владимир, који је страдао 1016. године. На трону Ромејског царства (Источно римско царство или Византија) је био цар Василије II Бугароубица (владао је од 976. до 1025. године), док је Угарским краљевством владао краљ Стефан (St. Ištvan, од 997. до 1038. године). Балкански народи који су у то време живели у наведеним државама (слика 6) могли су несметано да се диве овој несвакидашњој појави на небу.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

2.4. SN 1054 (Краб маглина) Ни пола века након експлозије супернове из 1006. године појавила се још једна нова звезда која се видела и током обданице. Занимљивост везана за супернову из 1054. године је да се донедавно мислило да нема историјских забелешки које потичу из Европе о појави те нове звезде на небу. Као и до сада, кинески астрономи су били ти који су приметили и записали да се нова звезда појавила почетком јула 1054. године, а постоје и арабљански извори, тачније из Каира, да је примећена појава нове звезде на небу. У најновијој расправи о томе да ипак постоји могућност да постоје европски извори, приказаној у раду Мирослава Филиповића и сарадника8, показује се да је еминентни научник тог времена Ибн Бутлан (Ibn Butlan) у време појаве супернове живео и радио у Константинопољу, престоници Ромејског царства, и да је тек неколико година касније, када се из Константинопоља преселио у Каиро, записао и оставио будућим генерацијама своја запажања из периода док је боравио у Цариграду. Тај запис арапског научника је већ дуже време познат и потиче из Северне Африке, али су посматрања објекта била извршена док је боравио у Европи. Остатак супернове који сада видимо, а који потиче од експлозије SN 1054, је астрономима, а и широј јавности, познат као Краб маглина (слика 7). Ова маглина је удаљена од нас 6.500 светлосних година и налази се у сазвежђу Бик. Нaши преци који су у то време живели на балканским просторима, већином су били поданици Ромејског царства. Након што су Ромеји под вођством Василија II уништили Самуилово царство, Византија је учврстила своју власт на већем делу Балканског полуострва. Српски владар након смрти Јована Владимира је био Стефан Војислав (владао је од око 1035. до око 1050. године). Он је био оснивач нове владарске династије Србије (такозвани Војислављевићи), која ће владати српским земљама до 1166. године када на власт долази Стефан Немања. Када се 1054. године појавила нова звезда на небу, српски владар је био Михајло, син Стефана Војислава (владао је од око 1050. до 1081. године). Михајло је први српски краљ који је крунисан пре јануара 1078. године.9 Ромејским царством је 1054. године владао Константин IX Мономах (од 1042. до 1055. године). Он је у периоду 8

Miroslav D. Filipović et al., „European historical evidence of the supernova of AD 1054: sky above Europe on 4th July 1054”, European Journal of Science and Theology, 17, 3 (2021): 147–160.

Mарко Aлeксић, Српскe зeмљe прe Нeмaњићa: од 7. до 10. века (Београд: Лагуна, 2020).

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 7. Краб маглина, остатак супернове која се појавила на небу 1054. године

Слика 8. Политичка подела Европе у доба раскола хришћанске цркве

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1046–1047. године поново основао универзитет у Константинопољу – Пандидактерион, који је изворно основао император Теодосије II, 425. године. То је био најстарији и најпрестижнији универзитет тог времена у Европи, а посебан акценат је био стављен на изучавање филозофије и права.10 Треба навести да је Угарским краљевством у то време владао краљ Андреј I Арпадовић (од 1042. до 1055. године) јер је значајан део наших предака у то време живео унутар граница Угарског краљевства. Такође, 1054. године се десио велики раскол хришћанске цркве на источни, православни део, и западни, ка�олички (слика 8), па је можда и то разлог зашто нема европских списа у којима се помиње појава нове звезде.11 На крају, може се закључити да су становници Балкана током лета 1054. године, за ведрих ноћи, а и дању, неколико недеља могли да посматрају ову супернову. 2.5. SN 1181 (3C 58) Ову супернову, као и све претходне, посматрали су и њену појаву забележили кинески и јапански астрономи. Појавила се у сазвежђу Касиопеја. Како изгледа остатак који највероватније потиче од SN 1181 и који је од нас удаљен 6.500 светлосних година, приказано је на слици 9. Како је сазвежђе Касиопеја циркумполарно, наши преци су могли да посматрају и ову нову звезду. Те 1181. године је српским земљама владао велики жупан Стефан Немања (владао је од 1166. до 1196. године), родоначелник најважније средњевековне српске династије која је владала већим или мањим деловима балканских простора дуже од два века. После појављивања супернове из 1181. године прошло је четири столећа до појаве следеће, 1572. године. Осим у саставу Србије (слика 10), становници Балканског полуострва су у то доба у мањем броју били и поданици Угарске, којом је владао Бела III (од 1173. до 1196. године) и наравно, у већем обиму Ромејског царства, којим је управљао Алексије II Комнин (владао је од 1180. до 1183. године). Пред крај владавине Стефана Немање, Византија почиње да слаби, па у време владавине Немањиних синова, краља Вукана (ту титулу је наследио као обласни владар Дукље и осталих приморских српских земаља, од династије Војислављевића) и великог жупана Стефана Немањића, а од 1217. краља (потом прозваног Стефан Првовенчани), који су 10

Детаље видети у: Filipović et al., „European historical evidence of the supernova of AD 1054: sky above Europe on 4th July 1054”, 147–160. 11

Ibid.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 9. Остатак супернове из 1181. године

Слика 10. Балкан у доба владавине Стефана Немање

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

међусобно ратовали за српски трон, Угарска се уплиће у унутрашње сукобе у Србији (Рашка) и подржава Вукана као Немањиног наследника. Упркос томе, Стефан Немањић побеђује у том грађанском рату и стаје на крај тежњама Угарске ка сизеренству над Рашком и осталим приморским српским земљама. 2.6. SN 1572 (Тихова супернова) и SN 1604 (Кеплерова супернова) Четири века након супернове из 1181. године, у кратком временском периоду појавиле су се две нове звезде на небу – прва 1572. године, а друга 32 године касније, односно 1604. године. Астрономија је за та четири века значајно напредовала, средњи век је прошао и почела је епоха која се у историјској науци назива новим веком. Последње две супернове посматрала су и забележила двојица астронома који се сматрају једнима од највећих из те епохе, а њихова имена су нам добро позната. Прву је забележио највећи посматрач новог века из предтелескопског доба Тихо Брахе (Tycho Brahe), а другу његов асистент и наследник, један од највећих астронома икада, Јохан Кеплер (Johannes Kepler). Занимљиво је навести да су се обе звезде појавиле пре него што је Галилеј (Galileo Galilei) први пут у историји искористио телескоп за посматрање неба 1609. године, што се сматра почетном годином примене телескопа у астрономији. Дакле, обе звезде су посматране голим оком. Након супернове из 1604. године није уочена ни једна супернова која се са Земље могла видети голим оком као доминантан сјајан нови објекат. Тихо Брахе (1546–1601) је приметио нову звезду у сазвежђу Касиопеја (слика 11, лево). Објекат је био сјајнији од свих звезда у том сазвежђу. Остатак супернове (слика 11, десно) који је снимљен модерним телескопима, удаљен је од нас 7.800 светлосних година. Појава ове нове звезде на небу је представљала веома значајан догађај који је одјекнуо у целом свету. Вилијам Шекспир (William Shakespeare) је поменуо појаву ове супернове у првој сцени првог чина Хамлета, када стражар Барнардо каже: „Прошле ноћи, када је та звезда која се налазила западно од Северњаче путовала преко ноћног неба до тачке где сија сада, Марселијус и ја [...]”.12 Можда најважнији ефекат овог открића је то што је шира јавност дошла до информације да небеске појаве нису шаблонизоване и увек у истом поретку, те самим тим да црквене догме којима је одговарала потпуна непроменљи12 William Shakespeare, Hamlet: “Last night, when that star to the west of the North Star had traveled across the night sky to that point where it’s shining now, at one o’clock, Marcellus and I…”.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Слика 11. Лево: Оригинална скица Тиха Брахеа у којој објекат означен као “I” представља нову звезду у сазвежђу Касиопеја. Десно: Остатак Тихове супернове

Слика 12. Лево: Оригинална илустрација Јохана Кеплера у којој објекат означен као “N” представља нову звезду у сазвежђу Змијоноша. Десно: Остатак Кеплерове супернове

вост у природи, нарочито у савршеним небеским појавама, не могу да разреше тако изненадне догађаје као што је појава нове звезде. Јохан Кеплер (1571–1630) је 1604. године забележио појаву нове звезде у сазвежђу Змијоноша (слика 12, лево). Звезда која је експлодирала била је удаљена од нас 9.800 светлосних година, а остатак ове супернове снимљен у данашњој епохи је приказан на слици 12 (десно). Наши преци на просторима Балкана су могли да посматрају обе супернове. Крајем 16. и почетком 17. века цело Балканско полуострво је било у склопу Османлијског царства, које је у то време било на

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

врхунцу своје снаге и моћи. Као најснажнија и најмоћнија држава те епохе, Османлијско царство је захватало огромна пространства југозападне Азије, северне Африке и југоисточне Европе (слика 13). У време појаве Тихове супернове, 1572. године, царством је владао султан Селим II (звани Сари, то јест Жути; владао је од 1566. до 1574. године). Када се појавила Кеплерова супернова владао је султан Ахмед I (звани Вакхти, то јест Побожни; владао је од 1603. до 1617. године). Занимљиво је истаћи да је суштински владар Османлијског царства од 1565. до 1579. године (самим тим и у време појаве Тихове супернове) био Мехмед-паша Соколовић, као велики везир Царства. Рођен је у селу Соколовићи на граници између данашње Босне и Србије, близу места Рудо (познато из новије историје као место где је основана Прва пролетерска бригада у току Другог светског рата). Његово крштено име је било Бајо (Бајица) Ненадић. Након што су га јањичари као тинејџера одвели из родног села, пео се царском хијерархијом све до највишег могућег положаја – великог везира. Тај положај одговарао би данашњем положају председника владе. Прва важнија државна функција му је била заповедник царске гарде (1543–1546), а потом су следили положаји: адмирал морнаричке флоте (1546–1551), гувернер-генерал Румелије (1551–1555), трећи везир (1555–1561) и други везир (1561–1565), а као велики везир (1565–1579) служио је за време три султана:Сулејмана Величанственог (Законодавца) – вероватно најзначајнијег султана у историји Османлијског царства (владао је од 1520. до 1566. године), Селима IIиМурата III (владао је од 1574. до 1595. године). 2. „Скривене” супернове Све супернове које су поменуте у претходном одељку (назовимо их скраћено историјским суперновама) су се изненада појавиле на небу и биле су уочене голим оком. Као што је већ истакнуто, од појаве Кеплерове супернове није се појавила ни једна нова звезда а да је могла да се посматра голим оком као доминантно сјајан објекат на небу. Такође, важно је напоменути да су све историјске супернове експлодирале унутар наше галаксије. Постоје још две „скривене” супернове, које су експлодирале у нашој галаксији, а нису примећене као нове звезде на небу. За њих је утврђено да су експлодирале прва крајем 17. века, а друга крајем 19. века. Знамо за њих јер модерним телескопима детектујемо остатке супернова који се виде углавном радио и рендгенским телескопима. Те супернове нису се могле

Д. Урошевић, супернове кроз историју Слика 13. Османлијско царство на врхунцу своје моћи

Слика 14. Остаци супернових звезда: Cas A (лево) и G1.9+0.3 (десно)

видети због тога што су звезде које су експлодирале биле у галактичкој равни, у којој има међузвездане прашине која апсорбује оптичко зрачење. Због овог ефекта до нас није стигло довољно светлости да бисмо могли да их уочимо голим оком. Прва супернова чију експлозију нисмо уочили је створила остатак супернове Касиопеја А (Cas A – слика 14, лево). То је најсветлији радио-извор у сазвежђу Касиопеја, а уједно је и привидно најсветлији радио-извор на читавом небу. Удаљен је 10.800 светлосних година, а када се из динамичких карактеристика овог објекта израчуна оквирно време експлозије, добије се да је звезда експлодирала крајем 17. века. У чувеном звезданом каталогу Џона Флемстида (John Flamsteed), првог енглеског краљевског астронома (од 1675. до 1719. године), забележено је постојање једне звезде, која није била

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

видљива голим оком, а у каснијим каталозима на истим координатама се та звезда није уочавала. Положај те звезде се налази приближно у центру остатка супернове Cas А. Дакле, Флемстид је највероватније посматрао ову супернову, али му је она личила на било коју другу од више хиљада звезда које је посматрао (његов каталог садржи 2935 звезда), па није имао разлог да јој посвети посебну пажњу. Друга и најмлађа галактичка супернова је експлодирала крајем 19. века. Остатак ове супернове има каталошку ознаку G1.9+0.3 (слика 14, десно). Остатак је на великом растојању од нас (27.700 светлосних година). Пошто је толико удаљена и налази се и у галактичкој равни, потпуно је очекивано да се експлозија није могла видети. Процена је да је ова супернова експлодирала пре око 120 година. Што се историјских прилика с краја 17. века тиче, територије на којима су живели наши преци биле су подељене између Османлијског царства и Хабзбуршке монархије. Супернова је експлодирала и није се могла видети голим оком, а у то време је на овим просторима буктео Велики турски (бечки) рат или Рат Свете лиге (од 1683. до 1699. године), који је завршен Карловачким мировним уговором. Османлијско царство је морало да се повуче из Панонске низије и средње Европе, а Београд поново постаје погранични град, и даље у склопу Османлијске империје. Четири султана су у том периоду владала Османлијским царством: Мехмед IV (1648–1687), Сулејман II (1687–1691), Ахмет II (1691–1695) и Мустафа II (1695–1703). За то време, Хабзбуршком монархијом је владао Леополд VI (1657–1705). Када је последња галактичка супернова за коју знамо експлодирала, Србија и Црна Гора су биле независне државе, а Београд је и даље био погранични град. Наши преци који нису живели у Србији, Црној Гори и Бугарској су и даље живели подељени између Аустроугарске империје и Турске. Србија и Црна Гора нису имале заједничку границу већ се између њих и даље налазила територија под управом Османлијског царства.

3. Закључак У модерној епохи супернове се виђају свакодневно, захваљујући употреби моћних телескопа. Оне се посматрају у другим галаксијама. Већ је напоменуто да сјај једне супернове надјача сјај читаве галаксије у којој је звезда експлодирала у релативно кратком временском интервалу (за отприлике неколико недеља). Тако је у суседној

Д. Урошевић, супернове кроз историју

великој спиралној галаксији М31 (Андромедина маглина) 1885. године примећена супернова. У галаксији која је нама најближа, Великом Магелановом облаку, супернова је експлодирала 1987. године. То су били значајни догађаји за астрономску заједницу. У 19. веку су астрономи поседовали моћне, али нажалост само оптичке телескопе. Пре приближно три и по деценије, 1987. године, посматран је спектакуларан догађај за астрономе. Прва супернова је била на граници видљивости голим оком, па самим тим није могла да привуче пажњу ширег круга људи, док се друга појавила као просечно сјајна звезда на небу, па је то био не толико спектакуларан догађај за човечанство у целини, али за астрономе је био права „посластица”, када већ никако да се деси видљива експлозија из наше галаксије. Наравно, и у нама блиским галаксијама се експлозије звезда ретко догађају. Али што су галаксије даље, има их све више јер запремина из које се галаксије узоркују расте, па иако врло ретки догађаји у једној галаксији, из узорка сачињеног од стотина хиљада галаксија, очекује се да свакодневно у некој од њих експлодира нека звезда. А галаксија које можемо да посматрамо има више стотина хиљада. На крају, уместо финалног резимеа, биће приказане две листе. У првој је дато свих осам историјских супернових звезда, са назнаком да ли су наши преци могли да их виде са географских ширина Балкана: • SN 185 – не; деклинација δ = –62˚30’ • SN 386 – да; δ = –19˚25’ • SN 393 – да; δ = –39˚48’ • SN 1006 – да; δ = –41˚57’ • SN 1054 – да; δ = +22˚01’ • SN 1181 – да; δ = +64˚50’ • SN 1572 – да; δ = +64˚09’ • SN 1604 – да; δ = –21˚29’ У другој листи су дате процене за тренутак у прошлости када су звезде заиста експлодирале јер је за ту процену удаљеност од објекта важнија него тренутак у коме се нова звезда појавила на небу – те звезде су биле јако удаљене па је светлости која се ствара експлозијом било потребно много времена да стигне до нас. А оба ова тренутка треба узети у обзир. У заградама су дате процене за број година који је протекао од експлозије до данас: • G1.9+0.3 • SN 386 • Cas A • SN 1604 • SN 185

(27.000 година) – крај 19. века (16.000 година) (11.300 година) – крај 17. века (10.200 година) – Кеплер (9.300 година) – RCW 86

Phlogiston 29/2021

• SN 1572 • SN 1006 • SN 1054 • SN 1181 • SN 393

http://www.muzejnt.rs

(8.250 година) – Тихо (8.200 година) (7.450 година) – Краб (7.350 година) – 3С 58 (5.800 година)

Занимљиво је нагласити да се за објекат (G1.9+0.3) одговарајућа експлозија десила пре 27.000 година, а процењено је да је нова звезда требало да се појави на небу пре 120 година (због јаке апсорпције узроковане међузвезданом прашином у галактичкој равни немогуће је било детектовати светлост са тако удаљеног објекта). За супернову (SN 393), која се појавила на небу пре нешто више од 1.600 година, звезда је експлодирала пре непуних 5.800 година, односно светлости је било потребно „само” 4.200 година да стигне до нас.

Д. Урошевић, супернове кроз историју

Извор преузетих илустрација Све слике у овом раду су преузете са Википедије.

Литература 1. Aлeксић, Mарко. Српскe зeмљe прe Нeмaњићa: од 7. до 10. века. Бео град: Лагуна, 2020. 2. Clark, David H. and Richard F. Stephenson. „The remnants of the supernovae of AD 185 and AD 393”. The Observatory, 95 (1975): 190–195. 3. Filipović, Miroslav D., Jeffrey L. Payne, Thomas Jarrett, Nick F. H. Tothill,Dejan Urošević,Patrick J. Kavanagh,Giuseppe Longo,Evan J. Crawford,Jordan D. Collier and Miro Ilić. „European historical evidence of the supernova of AD 1054: sky above Europe on 4th July 1054”. European Journal of Science and Theology, 17, 3 (2021): 147–160. 4. Goldstein, Bernard R. „Evidence for a Supernova of A.D. 1006”. The Astronomical Journal,70, 1(1965): 105–114. 5. Stothers, Richard. „Is the Supernova of A.D. 185 Recorded in Ancient Roman Literature?”. Isis, 68, 3(1977): 443–447. 6. Vink, Jacco, Johan Bleeker, Kurt van der Heyden, Andrei Bykov, Aya Bamba and Ryo Yamazaki. „The X-Ray Synchrotron Emission of RCW 86 and the Implications for Its Age”. The Astrophysical Journal Letters, 648 (2006): L33–L37. 7. Xu, Zhentao, David William Pankenier and Yaotiao Jiang. East Asian Archeoastronomy: Historical Records of Astronomical Observations of China, Japan, and Korea. Amsterdam: Gordon and Breach Science Publishers, 2000. 8. Zhao, Fu-Yuan, Robert G. Strom and Shi-Yang Jiang. „The Guest Star of AD185 Must Have Been a Supernova”.Chinese Journal of Astronomy and Astrophysics6, 5 (2006): 635–640.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Dejan Urošević University of Belgrade, Faculty of Mathematics, Department of Astronomy, Belgrade

SUPERNOVAE THROUGHOUT HISTORY: A VIEW OF THE STRONGEST EXPLOSIONS IN THE UNIVERSE FROM THE BALKANS A brief overview of all supernova explosions recorded throughout the history is presented in this paper. Additionally, the possibility of observations of these rare celestial events by our ancestors who lived in Balkans is analyzed. Moreover, basic astronomical data related to explosions, as well as the fundamental historical facts from the epochs when supernovae were observed, are also presented. The states, rulers and the most important features of the given periods in which our ancestors lived, are also presented. In the last two thousand years, there were ten of these spectacular events and they are all analyzed in this paper. Keywords: history of astronomy, supernovae

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

оригиналан научни рад udc 141.7(=163.41)(091) 7.013(=163.41)(091) 271.222(497.11)-722.51-74 Сава, свети

Предраг Д. Милосављевић1 Универзитет у Београду, Учитељски факултет, Београд; Универзитет у Београду, студије при Универзитету, Историја и филозофија природних наука и технологије, Београд

СКЛАД И САГЛАСЈЕ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И НАУЦИ: поводом осам векова од Законоправила Светога Саве2 (II �ео) Апстракт Овај рад је настао као резултат дела истраживања светосавског наслеђа посматраног кроз призму примене ареопагитског сразмерског обрасца и успостављања друштвеног поретка заснованог на принципима скла�а („согласја“ или хармоније). Полазна основа истраживања иницирана је тежњом за ширим обухватом епистемолошке анализе Законо�равила Све�о� Саве (1219) и српског народног усторојства које је из њега проистекло, као и узрока континуалне посвећености српских ставралаца идеји хармоније. Циљ овог рада је да прошири слику о основама и искуствима уграђеним у наше средњовековно наслеђе и учење о начелу склада и сагласја које се у српском народу кроз светосавље пренело све до савременог доба. Сврха рада је да се кроз шире мултидисциплинарно сагледавање прошири увид о основама и историјском обухвату развоја идеје хармоније у стваралаштву српског народа, односно вековне тежње да се успостави складна мера и сагласје у духовном развоју појединца и саборном односу народног, црквеног и државног живота и деловања. Рад је посвећен обележавању осам векова светосавља. Кључне речи: Свети Сава, Законоправило, сразмера, склад, хармонија 1

[emailprotected]

Рад је проистекао из истраживања спроведених у оквиру научног пројекта Теорија и �ракса науке у �руш�ву: мул�и�исци�линарне, образовне и међу�енерацијске �ерс�ек�иве (ОИ 179048, Министарство науке, просвете и технолошког развоја, Република Србија).

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Кратак преглед примене и разумевања начела хармоније у делима српских стваралаца друге половине 20. века У послератном раздобљу теорија хармоније је све више почела да захвата техничко-технолошку област и подручје теорије архитектуре. Тако се одређених хармонијских принципа дотакао и истакнути српски архитекта и теоретичар архитектуре, Милан Злоковић (1898– 1965). Међу првим радовима из области проучавања пропорцијских основа у архитектури истиче се Злоковићева студија под насловом У�ицаји �ро�орциско� сис�ема Блон�елове Kа�ије св. Дени-а у Паризу на не�овољно расве�љени �роблем �ро�орција у архи�ек�ури, објављена 1946. године.3 Посебан допринос у послератном развоју теорије пропорција и златног пресека је остварио и српски архитекта Милутин Борисављевић (1889–1970), који је у оквиру књиге О��ичко-физиолошка �ерс�ек�ива (1948)4 указао на одређене исправке које је потребно начинити у погледу разумевања ен�азиса, тврдећи притом да су поред емпиријских спознаја, Грци познавали многе феномене чула вида. Борисављевић је притом истакао и то да се у оквиру формуле по којој се изводио ентазис није водило рачуна „ни о висини човека ни о удаљености ока од стуба”, а приликом образлагања своје претпостваке послужио се одређеним запажањима Огиста Шуазија (Auguste Choisy).5 Наиме, Борисављевић је у оквиру својих радова указивао на то да пропорцијске основе зла�но� �ресека заузимају посебно место у вези са одређеним оптичким корекцијама – посебно у погледу скраћења и дефинисања усклађеног распореда вертикалних архитектонских елемената.6 У књизи Научно ес�е�ски �рак�а� о архи�ек�ури (Traité d’esthétique scientifique de l’architecture: avec 512 figures), објављеној 1954. године, Борисављевић је представио целовитији приказ теорије о естетским основама пропорција у оквиру архитектонског стваралаштва.7 3

Milan Zloković, „Uticaj proporcijskog sistema Blondelove Kapije sv. Deni-a u Parizu na nedovoljno rasvetljeni problem proporcija u arhitekturi”, Godišnjak tehničkog fakulteta (1946/1947).

Milutin Borisavljević, Optičko-fiziološka perspektiva (Beograd: Ministarstvo građevine FNRJ, 1948).

Đorđe Petrović, Teoretičari proporcija (Beograd: Vuk Karadžić, 1967), 71–73.

Милутин Борисављевић, Зла�ни �ресек и �ру�и есеји (Београд: Српска књижевна задруга, 1998). 7

Видети: Milutin Borissavliévitch, Traité d’esthétique scientifique de l’archite cture: avec 512 figures (Paris: M. Borissavlievitch, 1954). Више о Борисављевићевом схватању закона лепог, симетрије и златног пресека у архитектури видети у: Marina Đurđević, „Položaj lepog u estetici arhitekture Milutina

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

О улози „непрекидне поделе” (златног пресека), као посебном виду хармоничног разлагања целине, са становишта анализе архитектонских композиција је говорио и Милан Злоковић. Он је у чланку Уло�а не�реки�не �о�еле или ‘зла�но� �ресека’ у архи�ек�онској ком�озицији, објављеном 1955. године, прихватио становиште да се златни пресек јасно манифестује у склопу људског тела: „Цео поступак – пропорционисање човечије фигуре – састоји се у ствари у што тачнијој конструкцији златног пресека, у непрекидном одмеравању минора на мајору и у примени овако добијених мера на одговарајуће делове и димензије тела”.8 Током 1955. године, Злоковић је објавио још једну студију у оквиру које је разматрао историјске основе и могућности примене принципа златног пресека. У оквиру чланка Божанска �ро�орција ≠ зла�ни �ресек (Divina proportione ≠ sectio aurea),9 Злоковић је указао на то да је ренесансни математичар Лука Пачоли (Fra Luca Bartolomeo de Pacioli), за чија је дела илустрације радио Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci), свео пропорције људске главе на систем �ријан�ла�уре у оквиру које је основна вредност мерног броја била сведена на однос 2: . Злоковић је притом указао и на важност система базираног на правоуглу описаном око шестоугла. У том погледу, Злоковић је закључио да Пачоли, иако је био упознат са Еуклидовим поступком поделе дужи по златном пресеку, изнетим у другој књизи математичке збирке Елемен�и (теорема 11), „божанску пропорцију” није сагледавао кроз аспекте овог вида сразмерности, већ кроз вредности базиране на синтези два претходно наведена система. С друге стране, у оквиру чланка Геоме�ријска анализа �ро�орцијско� скло�а архи�ек�онских ре�ова �о Вињоли, објављеног 1956. године, Злоковић је слично Фореовим (Gabriel Urban Fauré) закључцима, изложио резултате проучавања архитектонских структура од стране Ђакома Барозија да Вињоле (Jacopo Barozzi da Vignola), у оквиру којих је законитост размеравања по зла�ном �ресеку установио на основу система осно� размака с�убова (посматраног кроз односе следећих елемената: висина ре�а, висина с�уба, ин�ерколумниум и �речник с�уба).10 Злоковић је 1957. године Borisavljevića”, u Položaj ле�о� u estetici: Zbornik radova (Beograd: Estetičko društvo Srbije; Pančevo: Mali nemo, 2005), 169–178. 8

Мilan Zloković, „Uloga neprekidne podele ili ’zlаtnog preseka’ u arhitektonskoj kompoziciji”, Pregled arhitekture, 1–2 (1954), 3 (1955).

Milan Zloković, „Divina proportione ≠ sectio aurea”, Pregled arhitekture, 4–5 (1955/1956).

Milan Zloković, „Geometrijska analiza proporcijskog sklopa arhitektonskih redova po Viwoli”, u Zbornik radova arhitektosnkog fakulteta, II (1956). Такође, видети: Petrović, Teoretičari proporcija,180–181.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

објавио исцрпну студију о улози коју је примена пропорцијских шестара имала у оквиру метода компоновања, али и приликом анализе античке ликовне заоставштине – од којих су одређени шестари служили за размеравање и транспоновање сразмерских вредности по златном пресеку.11 И српски архитекта, уметник и теоретичар Богдан Богдановић (1922–2010) констатује важност пропорцијског сагледавања уметничког (архитектонског) простора. У књизи Мали урбанизам (1958),12 Богдановић је указао да су геометријски принципи развијени током староегипатске културе били преношени кроз стваралаштво млађих култура, у вези са чим је нагласио: „Oд Египћана вештина [постављања споменика] се пренела даље. Уопште говорећи, медитеранске цивилизације, од Грка до Византије и Арабљана, користиле су се њеним ‘тајнама’, често и до изванредне префињености, али рационално, прорачунато, понекад и опсенарски, иако геометријом, правилима увек чврсто дефинисано”.13 У истом делу Богдановић указује на важност осећања за простор и пропорције између човека и окружења у коме се поставља одређени споменик: „Развијено осећање за простор је почетни услов да се споменик добро, сугестивно постави. Захтева се добро осећање мера. Тражи се осећање неке врсте пропорције између човека и простора, између нас какви јесмо и онога што је око нас”.14 Као архитекта, Богдановић је био свестан важности правилне примене размера због чега је у делу текста о Микеланђелу Буонаротију (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni) указао на следеће: „Али оно што је допуштено Микеланђелу, није допуштено у свакодневној примени. О размерама се мора итекако водити рачуна. Питање размере нарочито је осетљиво код фигуралних решења. Код споменика од којих очекујемо реалистичко дејство. Наиме, по моме мишљењу, фигура захтева да остане у извесним разумним размерама према човеку и околним стварима, да би реалистично дејство уопште било могуће”.15 11

Милан Злоковић, „За улогата и значењето на пропорционите шестари во композициските методи на античката ликовна уметност”, у Зборник Техничко� факул�е�а у Ско�љу 1957/1958 (1960): 43–94. 12

Bogdan Bogdanović, Mali urbanizam (Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1958).

Ibid., 33.

Ibid., 37.

Ibid., 47.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

Током прве половине педесетих година 20. века, појам и принцип хармоније у уметности је на посебан начин неговао Миодраг Мића Поповић (1923–1996), истакнути српски сликар, ликовни критичар, академик Српске академије наука и уметности (САНУ), писац и филмски режисер. Поповић је у својој првој књизи Су�ари и хармоније (1954), у говору о апстрактној уметности, скренуо пажњу на следеће: „Апстрактна уметност, она права, која не полази ни од чега, која се не испомаже асоцијацијама на виђене предмете, једина има право да презире прецртавања у име ритма и пресликавање у име хармоније”.16 Такође, своја разматрања и увиде о античкој римској уметности Мића Поповић је неизоставно исказао кроз свеприсутност склада: „Посуђе, алат, накит [из „старих Помпеја“] [...] Свугде исти склад. Знак добре воље и довољно времена за лепо – у просперитету”.17 Када је реч о тежњи и препознавању хармоније у стваралаштву старих народа, слично уочавамо и када је реч о Поповићевој констатацији и описима античког грчког наслеђа, у вези са којима је наш уметник и ликовни критичар истакао: „Ја бих се усудио да тврдим у овом часу, чак пре него што очима издалека први пут додирнем њену обалу, да ћу у Грчкој сигурно наћи оживљену ону праву, најинтимнију, најдубљу чежњу за савршеном формом, за потпуном хармонијом; чежњу са којом сам се родио и ја.”18 Поменути став Поповић је обогатио и следећом тврдњом: „У тој земљи [Грчкој] су некад сазнали до краја о складу; то што су сазнали сигурно је да још увек живи у пропорцијама сачуваних храмова, у висинама ка којима је Самотрачка Ника хрлила, хрлила.”19 Своју опчињеност складом и његовом математизацијом (препознатим у античкој грчкој заоставштини), Поповић је у истом поглављу допунио следећим речима: „У музеју у Атини дворане са скулптурама из 7. и 6. века [старе ере], мада непретоварене, делују крајње богато по избору. Те

Mića Popović, Sudari i harmonije (Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1954), 9.

Ibid., 51.

Ibid., 56.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

сличне, једноставне музике у камену доведене су у заједнички, ретко звучни склад”,20 односно, „Већ врло рано ујутру зажари се Акропол. До бола бљеште беле масе храмова и камено тло од розикасте светле стене. Брдо и данас чува моћ над градом. Највиша математика, савршен склад пропорција граничи се са божанским. Пагани су у част надљудског досезали надљудско.”21 Али, можда најлепше одређење принципа хармоније, сагледаног кроз историју стварaлаштва, Мића Поповић је дао у оквиру класификације стваралачких идеала, наглашавајући притом да је и�еал хармоније представљао основу (сврху) античког грчког стваралаштва: „У разним временима различити су били идеали. Између Ренесансе и импресионизма највећа похвала за дело била је у речи: грациозно; у нашем веку тај придев је био замењен једним другим: снажно; стари Грци су били изузетно амбициозни живећи за идеал: хармонично”.22 Половином педесетих година 20. века, смислу хармоније остаје доследан и Борислав Пекић (1930–1992), српски књижевник, драмски писац и сценариста, дописни члан САНУ, који је на више места у свом �невнику истакао важност разумевања хармоније и складног приступа човека животу и стваралаштву.23 Тако, међу записима који усмеравају ка разумевању сврхе хармоније, у Дневнику Борислава Пекића налазимо и страницу од 8. јула 1955. године, на којој наш истакнути писац указује: „Љубав је са�ласнос� с�варима. Она је састављена из дивљења и предавања. Одузмимо јој предавање – остаје јалова, лишимо је дивљења – постаће дужност. Ето хришћанске заблуде. Хармонија је, међутим, стапање. Она не трпи делове који би хтели да се истакну. Она нивелише. Љубав такође нивелише, јер је хармонија [...] Уколико има више спајања, има и више љубави. Љубав је највећа онда кад оно престане. Јер она онда испуњава свој циљ који је у хармонији.” Када је реч о теорији пропорција, посебно када говоримо о златном пресеку, током шездесетих година 20. века значајно место је имао Милутин Борисављевић, који је 1963. године у Паризу објавио 20

Ibid., 65.

Ibid., 66–67.

Ibid., 66.

Више видети у: Борислав Пекић, Живо� на ле�у I (Београд: Службени гласник, 2013).

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

књигу Зла�ни број (Lе Nombre D’Or), у оквиру које је дао опширнији увид у резултате истраживања који се односе на примену златног пресека и оптичких корекција у архитектури (заснованих на новим мерењима античких објеката).24 На хармонијске основе златног пресека пажњу је скренуо и југословенски архитекта, сликар и теоретичар уметности Леонид Шејка (1932–1970). Своје гледиште у вези са зла�ним �ресеком, чију је суштину довео у везу са једном од апсолутизованих метода у уметности, Шејка је исказао у књизи Трак�а� о сликарс�ву (1964).25 Том приликом, Шејка је подсетио на састанак који су 1912. године одржали кубисти, коме (како је још констатовао) нису присуствовали оснивачи кубизма Жорж Брак (Georges Braque) и Пабло Пикасо (Pablo Ruiz Picasso), о чему се изразио на следећи начин: „Брак и Пикасо су, такође, сваки за себе, пример дубоко противречних, трагичних уметника мучених контрадикцијама, контрадикцијама које су наметнуте положајем уметника у ‘оскудном времену’. Брак и Пикасо као први творци кубизма нису се појавили на великом састанку кубиста 1912. године, састанку ‘златног пресека’, где је требало тековине кубизма апсолутизовати као метод”.26 Важност којa је златном пресеку (као геометријском принципу и методи) била додељена у југословенској уметности друге половине 20. века, управо се огледа у поменутој Шејкиној констатацији, која је имала посебног одјека, када се у обзир узме чињеница да је Шејка био један од оснивача и најзначајнијих теоретичара у оквиру уметничке групе Бал�азар (1957), која је током 1958. године прерасла у утицајну уметничку групу Ме�иала. Током друге половине шездесетих година 20. века, златним пресеком је наставио да се бави Милан Злоковић, који је у раду Мо�уларна коор�инација, објављеном 1965. године, на више места указао на различита правила и дијаграме који се односе на синтезу зла�но� �ресека и осталих ирационалних вредности изведених из геометрије правилних полигона.27 С друге стране, о практичном принципу примене злат24

Milutin Borissavliévitch, Lе Nombre D’Or (Paris: Librairie Scientifique et technique A. Blanchard, 1963). 25

Леонид Шејка, Трак�а� о сликарс�ву (Београд: Нолит, 1964).

Видети ново издање: Leonid Šejka, Traktat o slikarstvu (Čačak: Gradac K, 2013), 44. 27

Milan Zloković, „La coordinazione modulare”, u Industrializzazione dell’edilizia (Bari: Istituto di Architettura della Facoltà di Ingegneria, Università degli Studi di Bari, Dedalo libri, 1965). Такође, видети: Minja Marjanović, „Milan Zlokovic

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

ног пресека, посматраном преко својстава осног размака стубова у оквиру грчких храмова, говорио је и српски архитекта Бранислав Миленковић (1926–2020). Резултате својих истраживања Миленковић је објавио у чланку О ком�озицији �рчких храмова, из 1966. године.28 Миленковић је установио да се вредност осног размака стубова нала1 зи на интервалу између Ф (0,618...) и Ф (0,809...), док се као средњи ре2 зултат у оквиру два храма (од шеснаест храмова из раздобља између 580. и 420. године старе ере, колико их је анализирао Миленковић), налази вредност √53 = 0,745...). На основу резултата истраживања, Миленковић је указао да је приликом изградње храмова био примењен систем (композицијска схема) заснован управо на збиру поменутих вредности (Ф1 и Ф ), али, такође, и на примени Питагориног 2 система бројева 3, 4 и 5 (такозвани Пи�а�орин �роу�ао).29 Посебно значајну студију из области историје теорије пропорција, са освртом на примену принципа хармоније, начинио је српски архитекта и теоретичар Ђорђе Петровић, који је у књизи Теоре�ичари �ро�орција, објављеној 1967. године, кроз историјски класификоване целине, између осталог, указао на читав низ чињеница у вези са различитим системима и моделима примене златног пресека у архитектури и уметности од античког раздобља до савременог доба.30 Током шездесетих година 20. века, принцип хармоније постаје мерило сагледавања квалитета средњовековног стваралаштва. У области историје уметности, посебно када је реч о класификацији квалитета средњовековног икона, свој допринос је дао и Војислав Ј. Ђурић (1925–1996), истакнути српски историчар уметности и академик (САНУ). У каталогу Иконе из Ју�ославије, објављеном 1961. године, Ђурић је своје констатације на посебан начин довео у везу са принципом хармоније. Тако је закључак у вези са естетским квалитетом иконе Бо�оро�ице О�и�и�рије Ђурић исказао кроз перспективу успешности хармонијског израза унутар њене композиције: and the Problem of Proportions in Architecture”, SAJ, 2 (2010): 69–96. На тему златног пресека и система „модулора”, Злоковић пише и 1965. године – видети у: Milan Zloković, „Integrisanje ‘MODULORA’-a u internacionalni modularni sistem”, Arhitektura i urbanizam, 6 (1960): 28–31. О хармоничном реду у архитектури Милана Злоковића видети у: Марина Ђурђевић, „Живот и дело архитекте Милана Злоковића (1898–1965)”, у Го�ишњак �ра�а Бео�ра�а (Београд: Музеј града Београда, 1991): 162. 28

Branislav Мilenković, „O kompoziciji grčkih hramova” (I–II deo)”, Arhitektura i urbanizam, 39–40 (1966).

Уп. Petrović, Teoretičari proporcija, 54–56.

Petrović, Teoretičari proporcija.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

„Хармонија композиције заснована је на геометријском осећању распореда маса, а уметников таленат видљив је, посебно, у финим и усклађеном колориту у коме домонирају ружичасте, зеленкасте, окер и плаве боје”.31 Наиме, Ђурић се приликом описа икона из раздобља од 9. до 14. века, на више места неизоставно изразио кроз призму принципа хармоније (склада): „Ова уметност [икона и фресака] је изванредно драматична и експресивна. Своју дубоку унутрашњу садржину остварује преко масовне и пуне сцене, узнемирених покрета ликова, узбурканих и згужваних драперија, штуре боје у понешто сировим хармонијама”.32 Слично уочавамо и у случају када Ђурић разматра појединости у вези са начином рада средњовековних мајстора икона – Празника и Бо�оро�ице са Хрис�ом Перивле��ос, и том приликом искусни српски историчар уметности констатује хармоничан принцип моделовања фигуралних форми: „То је љупка и слаткоречива, живописна и жива, рафинована и мека уметност, у којој су фигуре дате са пуно хармоничних, гдегде и женствених покрета с изразитом пластиком, фино мофделованом и сочно обојеном”.33 Такође, истоветан приступ уочавамо и у оквиру описа који Ђурић износи када је реч о охридским иконама – Бо�оро�ици Психосос�рији с Бла�овес�има и Хрис�осу Психосо�еру с рас�ећем: „[...] и ставови фигура који су одабрани с нарочитом студиозношћу, и покрети који су узајамно усклађени, и масе које су с највећом пажњом уравнотежене, и цртеж који је лак и ненаметљив, и боје које су у изванредно успелим хармонијама пурпура, злата, цинобера и зеленог, ружичастог и сивог”.34 Принцип хармоније представља основу Ђурићевог сагледавања квалитета колорита охридских икона. Тако, када описује икону Климен�а и Наума (14. век), Ђурић констатује следеће: „Црно, златно и пурпурна боја употпуњавају хармоније, а тананост моделације је у складу са најновијим стварањем у позном сликарству Палеолога”.35 31

Војислав Ј. Ђурић, Иконе из Ју�ославије (Београд: Научно дело, 1961), 18.

Ibid., 20.

Ibid., 21.

Ibid., 23.

Ibid., 31.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Међутим, најлепши вид примене принципа хармоније налазимо у Ђурићевој анализи разлике између византијских и српских средњовековних икона, о чему се виртуозно изразио на следећи начин: „Док су византијске иконе, скоро редовно, милозвучне у боји, сочне, али прозрачне и дискретних хармонија, налик на пригушено камерно музицирање чисте лепоте, производ истанчаног укуса, дотле су дечанске, а делом и неке друге српске иконе, интезивне у боји, гушћих наноса, гласније, чак многогласне, гдекад пискавих или бучних звукова, с честом употребом комплементарних сазвучја – у сваком случају мање аристократске од византијских, али не и мање успеле у исто време. С једне стране је госпоствена грчка фраза увијена и пуна дискретних алузија, с друге је директан говор пун једноставних и јаких речи. Византијски иконописци класичних епоха умели су да држе равнотежу између рационалног и емотивног, између конструкције и експресије; код српских је превагнула сензибилност. Народски језик, шарен и темпераментан, више се разумевао у српској средини 14. века. Дечанске иконе су, због тога, драгоцен документ о ликовној култури Срба у високим дворским круговима средином 14. века”.36 Сличан поглед у области историје уметности уочавамо у аналитичком сагледавању живописа из раздобља средњовековне Србије, које је исказао Светозар Радојчић (1909–1978) – знаменити српски историчар уметности и академик (САНУ). Разматрајући улогу и квалитет достигнућа мајстора живописаца који су радили на двору краља Милутина (13–14. век), Радојчић је у изложбеном каталогу Фреске сре�њовековне Србије (1969) наизоставно нагласио препознатљиву хармоничну цр�у њиховог ликовнoг израза, посебно искаказаног у оквиру живописаних фигуралних форми: „То је тачно ‘све је исто’, исти став фигура [стојећих фигура Св. Петра и Павла у Охриду и сопоћанских фигура], исти набори одеће, сочни колорит старог мајстора сведен је на шаренило, блага моделација старог узора претрпана је на новој фресци до крајње оштрине контраста, ведри, мирни, и хармонични ликови апостола-филозофа преображени су у тмурне, тешке физиономије фанатика”.37 Ни Александар Дероко (1894–1988), српски архитекта и историчар архитектуре, уметник и писац, члан САНУ, није остао дужан када је реч о опису српског народног стваралаштва посматраног кроз призму 36

Ibid., 35.

Светозар Радојчић, ур., Фреске сре�њовековне Србије (Београд: Галерија САНУ, 1969), 7.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

скла�но� (хармонично�) израза и продужења духа средњовековља (у раздобљу од 17. до 19. века). У оквиру закључка своје књиге Са с�арим неимарима (1967), Дероко управо упућује на изразе „складно”, „лепо” и „изразито” када говори о заоставштини (јединственом корпусу наслеђа) и тежњама српског народа да се стваралачки изрази у временима тешког ропства (спахијско-тимарског и читлучког система, а затим и у раздобљу турског безвлашћа): „Ипак, неодољив унутрашњи нагон и потреба да се стваралачки дух народа стално испољава и изражава кроз скла�но, ле�о и изрази�о, у многим видовима делатности, чини да се народска, фолклорна уметност развија и манифестује и кроз велики народни епос, народне песме и приповетке, кроз песму и музику, кроз недокучив ритам кола и игара, кроз савршено стилизовану народну ношњу [...] Ту је стара средњовековна уметност продужила свој велики дух све до у 19. век”.38 Када је реч о средњовековном изражавању драматике хришћанског погледа на свет и успостављању божанског поретка, истакнути српски историчар књижевности и акaдемик САНУ, Димитрије Богдановић (1930–1986), наглашава положај и однос који је „апсолутна хармонија“ имала у стварању света. С тим у вези, а позивајући се на „светло мистике Псеудо-Дионисија Ареопагита” (5–6. век), Богдановић наглашава: „Бог је љубав. Љубав је мотив стварања, јер свет настаје да би учествовањем у животу божанског бића достигао блаженство апсолутне хармоније. Човек је створен из истих разлога. Али љубав уводи Бога у свет, колико и свет у постојање”.39 Трагање за хармонијом и њеним одјецима у прошлости уочавамо и у делу Милана Будимира (1891–1975), једног од најзначајнијих српских класичних филолога, редовног професора Београдског универзитета и редовног члана САНУ. У свом делу из 1969. године, Са балканских ис�очника (Хомерова �есма о смр�и и љубави, X), Будимир указује да су заправо и старе балканске религије тежиле ка томе да дочарају улогу узвишених сила (богова) – усмерену у правцу очувања равно�еже и хармоније. Притом, Будимир наглашава да је исти узвишени идеал представљао мерило живо�а и смр�и, односно да је чинио духовну водиљу на путу ка општем душевном смирењу и светском миру: 38

Александар Дероко, Са са�рим неимарима: сре�њовековни манас�ири у Србији, Црној Гори и Маке�онији (Београд: Туристичка штампа, 1967), 36.

Димитрије Богдановић, Јован Лес�вичник у визан�ијској и с�арој ср�ској књижевнос�и (Београд: Византолошки институт САНУ, 1968), 40.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

„Ово смирење [на крају живота] уздиже из долине плача и мржње до висине Олимпа, где влада ‘неугасив смех’ животне радости и где господари Зевс, отац свих људи и свих богова, бранилац равно�еже и хармоније. На тим висинама ишчезавају људске и свељудске прелазне мржње и љубави, остаје само она љубав која веже прошла и садашња поколења, која измирује наша и туђа племена. То су љубави живототворне, које могу обезбедити вечност и пружити оне дарове што их уживају само олимпски богови, радост и вечност”.40 Описујући доктрину и зоставштину која потиче из класичног раздобља античке уметности, и српски археолог и историчар уметности, професор Београдског универзитета, Бранко Гавела (1914–1994), у својој књизи Ис�орија уме�нос�и ан�ичке Грчке (1969), на више места је указао на важност коју је систем хармоније имао како у заснивању уметничке доктрине, тако и у самој идеологији старогрчког (балканског) поимања света. Међу њима се, између осталих, налазе и следећа гледишта: „Али, и поред опрезности са којом су прилазили оцени уметности и услова који одређују њена битна обележја, нарочито начине на који настају уметничка дела, и Платон [428–347. године старе ере] и Аристотел [384–322. године старе ере] уочили су да су бо�а�с�во маш�е, ле�о�а израза и �о�реба за ри�мом, хармонијом и �ро�орцијом естетске одлике које обележавају праву и трајну вредност уметничког стварања и уметничких дела”;41 односно, „За овај фриз [са храма Партенон у Атини] се може поновити да је то ‘једна врста огледала, у коме је атински народ видео себе и свој лик, идеалан и стваран у исти мах, скроман и ненаметљив, али пун унутрашње снаге свести и воље, озарен племенитошћу мира и једног општег, свим људима блиског хуманизма’. У томе је културно-историјски значај овог великог дела. Његова уметничка и естетска вредност испољава се у савршено оствареној хармонији између оплемењене лепоте облика и његовог идеалног значаја, између материје која је обрадом доведена до транспарентности и живог вибрирања и духа који ствара атмосферу снажних, али уздржаних емоција [...] Фидија [5. век старе ере] се ослободио конвенционалне симболике, 40

Милан Будимир, Са балканских ис�очника (Београд: Српска књижевна задруга, 1969), 90. 41

Branko Gavela, Istorija umetnosti antičke Grčke (Beograd: Naučna knjiga, 1969), 316.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

уздижући своје уметничко дело на висину живота. Он је својој скулптури дао обележје идеализованог реализма, који је сав био прожет идејом слободе, снаге и јединства грчког народа. Транспонована на живот Периклове епохе Фидијина скулптура има свој идејни и идеолошки програм за који би се смело претпоставити да је инспирисан идеологијом атинске грађанске демократије”.42 Такође, исте године Драгослав Срејовић (1931–1996), истакнути српски археолог, културни антрополог, професор Београдског универзитета и редовни члан САНУ, објавио је резултате истраживања Лепенског Вира – новооткривене мезолитске културе у Ђердапу – у оквиру којих је изнео детаљан опис увида у заоставштину једног врло уређеног мезолитског друштва. Наиме, у књизи Ле�енски Вир: нова �раис�оријска кул�ура у По�унављу (1969), Срејовић констатује искуство мезолитског човека и његову строгост (дисциплину) у примени геометрије и јасних, складно дефинисаних мера и пропорцијa на којима су се заснивале естетика и динамика урбаног простора ове мезолитске заједнице у Подунављу (оличенe у итерацији станишта утемељених на геометрији трапезоидне основе). И управо та јасноћа и дуготрајност геометријског израза унутар културе Лепенског Вира навела је нашег искусног археолога да констатује да је тек са појавом јачих, опозитних друштвених сила, дошло до нарушавања реда у овој мезолитској заједници, а тиме и њеног коначног нестанка. Поменуто Срејовићево дело, које у погледу наговештаја спознаје закона геометрије и хармоније открива доктрину ранохолоценског човека на Балкану, представља незаобилазни научни извор у сагледавању тока људске борбе за успостављање културног континуитета заснованог на ре�у и мери, односно на усклађивању унутрашњег (духовног) света човека и окружења у коме се он развијао. У том погледу, Срејовић се показао као један од стожера идеје хармоније у српској култури друге половине 20. века. Тако, у поменутој монографији проналазимо и став нашег истакнутог археолога који непосредно сведочи о чињеници угрожавања хармоније коју је у раздобљу између 13. и 7. миленијума старе ере успоставио мезолитски човек: „Све психичке енергије које се крећу у правцима супротним циљевима културе, тј. које угрожавају хармонију сугерисану динамичним трапезом, обезвређене су и негиране. Те снаге, међутим, нису ни безначајне ни мале; оне су могле бити потиснуте једино успостављањем снажног ауторитета, било помоћу

Ibid., 186.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

посебног устројства друштва, било наметањем бројних обичајних конвенција или магијских табуа”.43 Током друге половине седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, снажан импулс теорији склада (хармоније) дао је Алексеј Бркић (1922–1999), истакнути српски архитекта и теоретичар архитектуре и урбанизма, који је у низу научних чланака који се односе на концепт форме и урбаних структура осветлио потребу за разумевањем сврхе хармоније и реда (поретка) у стваралаштву. У тежњи да склад доведе у везу са „мирноћом”, Бркић истиче: „Читаоцу старих књига неће измаћи из вида и таква очигледна појединост да се архитектонска верзија држи најближом појму надсвести и као некаква људска реплика његовог вечног и надвишеног склада, па кад тако стоје ствари тада ће се и та непомућена и одвећ сигурна мирноћа причинити сасвим прикладним начином излагања”.44 Бркић сведочи о својеврсном расцепу у разумевању појма и принципа хармоније у оквиру модерних (функционалистичких) схватања ослоњених на савремена достигнућа науке и технологије. Међутим, Бркић нас подсећа да су функционалисти ипак остали доследни ставу да „унутрашњи склад природних постројења” треба да послужи као „прототип архитектуре”, о чему се изразио на следећи начин: „Поверовао je [функционализам] да лабораторија, мензуре и реторте, телескопи, и микроскопи, таблице и геометрија потпуно поуздано поткрепљују тезу; поверовао је лаковерно у безусловну хармонију. Да би се одмах затим доста безглаво окомио на историју, хотимице предвидевши кривудаве историјске разлоге, и да би, занесен својим помало разметљивим и апологетским осећањем тумача снова које ће, истини за вољу, све више наликовати на рушилачки инстикт, значајно утврдио како унутрашњи склад природних постројења мора бити једини узрок ваљаног облика и прототип архитектуре”.45 Попут Борисављевића, Злоковића, Миленковића, Шејке и Петро вића, и Бркић у свом теоријском раду (који се односио на примену принципа хармоније у архитектури) прави посебан теоријски и 43

Драгослав Срејовић, „V, Осмишљавање света”, у Ле�енски Вир: нова �раис�оријска кул�ура у По�унављу (Београд: Српска књижевна задруга, 1969), 93.

Aleksеj Brkić, „Inverzije dijalektike oblika (I): Momenat oblika”, Izgradnja, 6 (1978): 1.

Aleksеj Brkić, „Inverzije dijalektike oblika (IV): Mitologija oblika”, Izgradnja, 9 (1978): 1.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

историјски осврт на улогу која је током времена била додељена златном пресеку (као особеном виду складне поделе целине), о чему више ставова износи у чланку Инверзије �ијалек�ике облика: Геоме�ријска анало�ија облика (1978).46 Констатујући (са историјског гледишта) однос човека према концепту простор-време, Бркић се неминовно позива на Платонову геометријску структуру „хармоније света” (Пла�онова �ела), указујући притом на покушај ренесансног човека да се одупре схоластичким тумачењима, али уз напомену о сталном провејавању тежње да се очува смисао „хармоничног” унутар паралелизма структуре универзума и стваралаштва: Покушавајући да се што пре отргне теолошких тумачења и отараси сколастике филозофија Ренесансе се живо предала новом открићу универзалних понашања, разуме се, не допуштајући себи ни једнога тренутка да свет узме за хетероморфни скуп догађаја већ једино као хармонични, изотропски универзум”.47 Бркић је јасан када каже да је доживљај савременог човека сведен на мисао о свету произашлом из принципа неуређености – подржаном Хегеловом (Georg Wilhelm FriedrichHegel) „стваралачком снагом рађања”, или Дарвиновом (Charles Darwin) „борбом за опстанак”, за коју каже да је заправо заснована на сушинској игри случајног стицања, у којој, према Болцмановој (Ludwig Boltzmann) тврдњи, „природа из мало вероватних стања тежи ка вероватнијим”. У складу са таквим виђењем света, Бркић наглашава да „вечности савршених постројења прети мутан, магловит и збркан крај у максимуму ентропије, у ентропијској смрти”. Притом, Бркић констатује чињеницу да је савремено научно схватање одступило од принципа хармоније (као стожера одржања света), напомињући да је сва пажња остала усмерена ка томе да „неред” (хаос) постане осовина из које се извлаче закључци, или у односу на коју се посматра постојаност света и догађаја у њему. О томе, уважени архитекта износи следеће мишљење: „[...] дакле, тамо нема суперструктура, нема апсолутних норми ни вечне хармоније, ни спокојне равнотеже већ само немир неодређених догађаја и туробни неред. Она неизмерна слика неизмерно распрострањеног склада и међусобног разумевања коју су отпочели да сликају египатски архитекти, чију је композицију дао Платон а још једном је освежио Ђордано Бруно, сада се сасвим изопачила да су весници пропасти са радикалног 46

Aleksеj Brkić, „Inverzije dijalektike oblika (V): Geometrijska analogija oblika”, Izgradnja, 11 (1978): 1.

Aleksеj Brkić, „Inverzije dijalektike oblika (VI): Dijalektika sveta”, Izgradnja, 1 (1979): 3.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

крила индетерминизма могли хладно да закључе и тако да на расправу ставе тачку – свет је уствари безобличан, свет је у ствари хаос”.48 У тежњи да укаже на историјске покушаје у вези са одгонетањем замршених околности космографског тумачења света, Бркић се неминовно позива на сукобе унутар античког мишљења – Анаксагоре, Хераклита и Платона, указујући да су њихова учења утемељена на вечитој борби и тежњи да се разумеју замршени, а често и опозитни односи у поимању „реда” (поретка) и привидног хаоса у свету: „Беше очевидно да никоме није одговарало да порекло реда тражи у нереду или да јеретички признаје првенство хаоса, јер утанчаност и тај склад, то измирење ствари и прилика што их поредак исказује њима нису могли ући у главу као производи збрке нити као исход грдних и злокобних неприлика које су спопадале људски опстанак сќраја накрај, дан за даном и годину на годину, дуж читавог живота”.49 Бркић је свестан да је прелазак у механичко, „машинско доба”, означио време још већег неразумевања појма и принципа склада (хармоније) у свакодневном животу, а тиме и концепта града као сложене појаве друштвеног живота чија је једна од друштвених улога очување природног поретка. У вези са тим Бркић констатује следеће: „Најзад, уместо склада на којег рачуна мит престонице само груби неред остатака склада, и ништа није мање аутентично од града на прелому времена пред машинско доба. А онима који све то гледају са тугом, њима тај призор тешко пада”.50 Дубина Бркићевог промишљања о историјском контексту мита о граду, посматраног кроз призму „геометријског склада”,51 али и проблема успостављања складног геометријског поретка и лакоће његовог урушавања, имала је за циљ очување и развој урбане структуре утемељне на имплементацији основа природних структурација.52 48

Ibid., 7–8.

Aleksеj Brkić, „Inverzije dijalektike oblika (VII): Dijalektika sistema ili dijalektika antihaosa”, Izgradnja, 2 (1979): 5.

Aleksеj Brkić, Predgovor za jednu teoriju grada (Vrnjačka Banja: Zamak kulture, 1981), 121–122.

Ibid., 140.

Ibid., 158–159. Бркићев став о „хармонијским финесама” у погледу конципирања нових архитектонских форми проналазимо и у његовом делу Знакови у камену. Видети: Алексеј Бркић, Знакови у камену: ср�ска мо�ерна архи�ек�ура: 1930–1980 (Београд: Савез архитеката Србије, 1992), 196; такође, видети: Даница Стојиљковић, С�рук�урализам у архи�ек�ури Ју�ославије у

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

Током деведестих година 20. века, становиште теорије хармоније постаје једна од жижних тачака у раду нашег истакнутог геолога (палеонтолога), професора Београдског универзитета и редовног члана САНУ, Николе Пантића (1927–2002), који је у књизи Трак�а� о је�инс�ву, хармонији и укрш�ају �риро�но� и �уховно� (1996), на више места говорио о доминацији хармоније у природи и потреби да се систем друштвеног деловања усклади са овом закономерношћу. Међу такве сегменте књиге спадају и следеће Пантићеве речи: „Коначно, поимање геолошког времена помогло ми је да на потпунији начин сагледам целовиту слику света и већину протеклих укрштања, као и �оминацију хармоније у �ој је�инс�веној целини”.53 У истој књизи, у одељку Како човек мењајући себе може �а уна�ре�и и �ромени све� у бу�ућнос�и?, Пантић у светосавском духу исказује тежњу за уздизањем ка идеалу „потпуног – савршеног човека” и успостављањем скла�а између природног и духовног: „Будући развој на Земљи треба усмерити и ка перманентном усавршавању садашњег човека-адолесцента. Највиши циљ треба да буде потпун – савршен човек који ће знати да ус�ос�ави скла� између природног и духовног, скла� које� свесно ника�а није било”.54 Такође, Пантић нас подсећа и уједно упозорава да је човечанству потребно да развије свест о хармонији како би своје стваралаштво прилагодило деловању које ће омогућити опстанак врсте: „Очигледно је да човечанство, које се налази на опасној раскрсници, мора да изабере поглед на свет чија ће суштина бити усклађивање с�варалаш�ва, сада већ високо развијеног људског духа (наука, морал, право и др.) са законитостима и вредностима савремених природних система. По�ребна је свес� о нужнос�и �е хармоније у циљу о�ржања љу�ске врс�е”.55 Крајем деведесетих година 20. века, o потреби да доктрину хармоније боље разумемо и вратимо у науку, уметност и технологију, било је речи и на првом научном скупу о хармонији одржаном 11. и 12. децембра 1999. године у Галерији науке и �ехнике (САНУ) у �ерио�у о� 1954. �о 1980. �о�ине (докторска дисертација, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, 2017), 128. 53 Никола К. Пантић, Трак�а� о је�инс�ву, хармонији и укрш�ају �риро�но� и �уховно� (Сремски Карловци: Независни истраживачки центар Плави змај, 1996), 77. 54

Ibid., 68.

Ibid., 50.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Београду.56 Материјали (излагања) са поменутог скупа су објављени у научном часопису Фло�ис�он (Музеј науке и технике, Београд), чији су уредници били професор Милош Чанак и Александар Петровић, а чије је издање било посвећено Лази Костићу.57 У поменутом часопису, чији је број носио наслов Хармонија у �риро�и, науци и уме�нос�и кроз ис�орију, у преко двадесет радова из различитих научних области, истраживачи су указали на више аспеката у вези са сагледавањем и применом принципа хармоније у стваралаштву. Поменуто издање је представљало својеврсни омаж принципу и идеји хармоније, као и великанима који су током времена дали допринос у проучавању и примени њених својстава – посебно када је реч о достигнућима у математици, архитектури, теорији музике, биологији, астрономији, физиологији, хемији, етнологији и естетици. Међу последње значајне мултидисциплинарне синтезе из области математичке теорије хармоније, настале с почетка 21. века у Србији, спада и дело Милошa Чанкa, који је у књизи Ма�ема�ика и музика: ис�ина и ле�о�а – је�на зла�на хармонијска ни� (2009), изнео приказ различитих видова примене Фибоначијевог (Leonardo Fibonacci) низа и златног пресека у области математике, музике, биологије, анатомије, кристалографије, теорије графова и игара и другог, указујући притом на важност коју је хармонијa као принцип имала током људског стваралаштва.58

2. Хармонија и светосавље О томе да су све до 20. века Срби били свесни заслуга Светог Саве у успостављању културе засноване на начелу хармоније (сагласја) постоје и писана сведочанства. На то нас, пре свега, упућује објављени говор који је 1924. године, на Савиндан, одржао истакнути српски математичар Богдан Гавриловић (1864–1947), ректор Београдског 56

Након поменутог скупа у Београду, под руководством истог научног одбора, одржана су још два научна скупа посвећена хармонији. Други по реду научни скуп, под називом Хармонија и хаос, одржан је 20. маја 1999. године на Пољопривредном факултету у Београду – у време агресије НАТО снага на Републику Југославију, док је трећи скуп одржан 29. септембра 2005. године у Струги (Северна Македонија). 57

Александар Петровић, одг. ур., Фло�ис�он – часо�ис за ис�орију науке: Хармонија у �риро�и, науци и уме�нос�и, 7 (Београд: Музеј науке и технике, 1998).

Милош Чанак, Ма�ема�ика и музика: ис�ина и ле�о�а – је�на зла�на хармонијска ни� (Београд: Службени гласник, 2009).

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

универзитета. На самом почетку свог свечаног обраћања под називом Кул�ура и хармонија, Гавриловић је указао на следеће: „Још пре великог рата осећала се тежња у целом културном човечанству да се појаве колективног живота не само социолошки објасне, већ да се и у самом том животу постави ре� �о законима социоло�ије. После рата та се тежња још јаче осећа, и ако се и социологија налази у систему науке о природи, мислим да баш у �анашње �оба �о�алне социалне �езор�анизације и �исхармоније треба показати, како се кул�уром, а специјално, науком, дошло до сазнања о хармонији, која постоји у данашњем нашем схватању природе и данашњем нашем погледу на свет”.59 На самом крају свог светосавског говора, Гавриловић конкретизује синтезу учења о хармонији са ликом и делом (улогом и славом) Светог Саве, подсећајући све присутне на основну идеју светосавља – да се кроз осећај и спознају хармоније одрекнемо „владе мрака” и гордости, то јест да све напоре нашег духа усмеримо ка „божанској мисли” и уздизању до „потпуног”, целовитог човека, како је то, спознајом хармоније објек�ивно� и хармоније субјек�ивно� све�а, у то време пре седам векова (а данас, пре осам векова) учинио и наш узвишени учитељ и светитељ: „Јер не треба губити из вида ову велику истину – истину која нам каже да ‘вла�у мрака’, умно� и �ушевно�, не може победити онај који се само својим знањем �ор�и – не, ни из далека; њу исто тако и у истој мери, можда чак и више, побеђује и онај најмањи, најбеднији, најнезнатнији и најнепосвећенији по чијем срцу струји божанска мисао; а најбоље је побеђује онај који се својим духом толико уздигао да је по хармонији која влада у објективном свету могао осетити и хармонију субјек�ивно� све�а – побеђује је �о��ун и цео човек, какав је био наш све�и�ељ и �росве�и�ељ чију успомену данас с топлим пиететом сви прослављамо”.60 Не заборавимо да је и наш истакнути духовник, отац Јустин Поповић (1894–1979), у својој књизи Све�осавље као философија живо�а (1953), у одељку Све�осавска философија кул�уре, позивајући се на речи немачког философа Карла Џоела (Karl Joël) – у вези са кризом европског духа – подсетио да осим тога што „имамо најбогатији живот”, он као такав „нема мира и заокружености”, односно нема „уну�рашње хармоније, јер му не�ос�аје смисао за целину, за 59

Богдан Гавриловић, Кул�ура и хармонија: све�осавски �овор рек�ора Бео�ра�ско� универси�е�а Бо��ана Гавриловића (�ржан 27. јануара 1924) (Београд: Штампарија Драг. Грегорића, 1926), 3. 60

Ibid., 15.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

измирење човека и света”, напомињући притом да на тај начин „криза философије постаје криза времена”.61 Оцу Јустину је било јасно да је светосавље значило пут ка успостављању целине – остваривању савршене равнотеже и хармоније између Бога и човека, што је у истом спису на непосредан начин и појаснио: „А каква је култура светосавског Богочовека? На чему она почива? – Oна сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек, да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна, светосавска култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је оличено и остварено најприсније јединство Бога са човеком: ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се �ос�иже и�еална равно�ежа и ос�варује савршена хармонија између Бо�а и човека. Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком [...] Почиње се од Богочовека, а завршава идеалним, интегралним, обогочовеченим човеком”.62 Не без разлога, отац Јустин је у истом спису, у одељку Све�осавска философија све�а, указао на то да се светосавска филозофија у основи заснива на разумевању и целомудреном спровођењу смисла божанског ло�оса, указујући притом на важност обједињујуће улоге коју ло�ос носи са собом: „Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето, јеванђелско осећање света. У том осећању света, у тој философији света: Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила и свима бићима и свима стварима. Све зрачи Логосом, јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла”.63 Свестан да светосавска мисао представља синтетичку спону која кроз јединствени сазнајни захват устројствено обједињује како поредак света бестелесних сила (или умних снага – „анђела”), тако и оних које потпадају под структуру чулног, то јест света природних сила – делатног постојања телесних појава (од Сунца до атома), отац Јустин подсећа на то да је све у свету прожето божанским ло�осом: 61

Јустин Поповић, Све�осавље као философија живо�а (Ваљево: Манастир Ћелије, 1993), 62.

Ibid., 64.

Ibid., 24.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

„[...] све у свету, од анђела до црва, од сунца до атома, има свој логос и своју логику, и то – божански логос и божанску логику; па још са овим неминовним додатком: све у свету постоји ради те божанске логосности и ради те божанске логичности. Без тога, свет је алогосно и алогично чудовиште”.64 Поменути став је у аналогији са учењем владике Николаја Велимировића (1881–1956), који је у складу са светосавском традицијом и погледом на свет додатно образложио свепрожимајућу логику божанске ло�ике, указујући да је она утемељена на хармонији која читав природни склоп складно подешава (доводи у ред) – од њених најмањих до највећих појавних својства: „Све је од најмањег до највећег тако чудесно формирано само за себе и тако изванредно хармонично �о�ешено у вези са другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић [Ђуро] рекао, који нису људске руке ткале, но који су виле разас�рале”.65 Владика Николај није без разлога хармонично подешавање (ткање) довео у везу са ср�ском вилом. Наиме, у српској култури је управо појам виле био схваћен као одредница за музу (му�рос�) која човека води ка спознаји хармоније, која јунака снажи да јој се посвети и да је својим духовним и телесним подвижништвом свим силама брани. Најлепши пример потврде ове чињенице открива нам поетика Вида Вукасовић-Вулетића (1853–1933), Дубровчанина, Србина римокатолика, књижевника, историчара, етнографа, педагога и писца, учитеља и професора педагогије, дописника Академије друштвених наука, који је у песми Хармонија: Пјесма Силвију (написаној на Корчули, 1. јануара 1893) указао да место у коме обитава вила означава и место божанске �озбе – хармоније, односно да се тамо где се налази хармонија уједно налазе и „вилини двори”. Наиме, Вуксановић-Вулетић је јасан када говори да је прибежиште виле, заправо прибежиште божанске и�еје која људској души помаже да разуме себе и свет у коме се за живота разлива (раздељује), а у смрти поново сје�ињује. ВукасовићВулетићеве речи одзвањају узвишеном аналогијом која ср�ску вилу поистовећује са божанском хармонијом: „Сунце гране, а вјетрић лахори, / Па се смркне и олуја стреса, / Ал’ Бог опет иза тога бјеса / Златна њедра нарави отвори... / То је �озба, �о је хармонија, / Остало је љуцка игранија[...] / 64

Ibid.

Николај Велимировић, Рели�ија Ње�ошева (Београд: Издање С. Б. Цвијановића, 1921), 11.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Мој Силвије, тако душа сн’јева, / Душа сн’јева, и за народ пуца. / Једно срце у њедрима куца, / Пјесник с’ јада, а пјесма се ори, / То је �озба, �у нам’ вилин-�вори”.66 И управо из тог разлога, а у складу са светосавском спознајом, владика Николај нас уједно подсећа и подстиче на потребу да очувамо свест и знање о хармонији као основи опстанка и здравља, што је у оквиру записа под називом У хармонији са бескрајним и исказао следећим речима: „Човек човека заражује, и кад се сви заразе, сви се сматрају здравим. Душа је у низини раздељена, као раздељен дом. Како ће опстати раздељен дом? За о�с�анак је �о�ребна хармонија; за з�равље је �о�ребна хармонија; за величину је �о�ребна хармонија. – Г�е је хармонија? – У Бо�а. – Где си ти? – Далеко од Бога, – Ш�а си �и? – Дисхармонија”.67 Владика Николај је сасвим јасан када нам у том погледу у делу Рели�ија Ње�ошева поручује: „Бога радује хармонија све�лос�и, добродетељ, а �неви �исхармонија, мрак и грех; с тога он утврђује оно прво, а гони и кажњава ово друго”.68 Надовезујући се на учење о хармонији, истакнути српски писац, песник и дипломата Јован Дучић (1874–1943) исказао је у песми посвећеној Богу (Песме Бо�у, III) своју недоумицу о томе да ли се Бог налази у катастрофи звезда или хармонији светлости: „Јеси ли у страшној катастрофи звезда, / Или хармонији светлости? О Боже, / Зар си сав у добру, у миру свих гнезда, / Док негде злочинац оштри своје ноже?”.69 Доследан сагледавању хармоније као извора правде и суштине милости, Дучић нас у Песми смр�и, III, упућује на промисао о томе да

Јово Вулетић-Вукасовић, „Хармонија: Пјесма Силвију”, Босанска вила, 10, 2 (1895): 21.

Више видети у: Николај Велимировић, Вла�ика Николај: Изабрана �ела у �есе� књи�а, 3, ур. Љубомир Ранковић (Ваљево: Глас цркве, 1996), 331–340.

Николај Велимировић, „V, Теологија Његошева”, у Рели�ија Ње�ошева (Београд: Издање С. Б. Цвијановића, 1921), 117–118. 69

Јован Дучић, Песме (Нови Сад: Матица српска, 1984), 194.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

се хармонија заправо налази у љубави као одлици сје�ињења (или, обратно посматрано, у љубави као одлици успостављене хармоније): „Ти си одрицање Бога који има / Свој извор у правди; и божанства чија / Суштина је милост; својим законима / Поричеш да има циљ и хармонија. Јер правда и милост, сав су појам Бога: / Где је циљ ван добра? Где је хармонија, / Осим у љубави? И знак вечнога, / Ако не у срећи свемира?”.70 Такође, у Песми Бо�у, III, Дучић се изражава поетски када хармонију описује као скривено ткање из кога проистичу ритам стварања и расула: „Тад све канда знадем појмити и рећи, / И �о�ађам �ајну скривену о� свију: / Да претворим у стих бол од свега већи, / И јад у моли�ву и у хармонију... / И док се у миру тка вечито ткиво, / Хуји глас стварања и ритам расула, / И док у те сате још страсно и живо / Све сазнају моја опијена чула”.71 У есеју Равно�ушнос� (Плаве легенде), приликом говора о Мефисту, наш песник се пита да ли се херувимски глас (један од највиших анђелских чинова) враћа божанском миру (поретку) – хармонији, или се уместо сједињења (љубави) он окреће разарању (мржњи). Поистовећивање хармоније са уређеношћу света и њеном изванчулном природом овде је и више него јасно, а потврду таквог доживљаја уочавамо управо у Дучићевом гледишту исказаном у Песми о Бо�у, III: „Је ли се у њему [Мефис�у] пренео глас некадашњег доброг херувима, глас љубави? И он, који је стајао изван свега и против свега, је ли осетио сад да се најзад враћа у вечи�и, �иху и �о�лу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, своју највеличанственију поему Разарања?”.72 Са колико љубави и пажње су наши научни и културни радници промишљали о светосавском стваралаштву предака – посматраном кроз призму примене принципа хармоније, на посебан начин сведоче речи Светозара Радојчића, који је у студији О чулима и чулнос�и у ср�ској књижевнос�и с краја 12. и из 13. века, указао на следеће: „Према Доментијановој жељи [13. век] преписан је Шестоднев Јована Егзарха у коме се, нарочито у IV глави, често говори о манихејима и полемише са њиховим заблудама. Нарочито је – за схватање уметности – занимљиво место у коме се доказује како не постоје ни Тама ни Зло. Јеретици, пише Јован, изврћу 70

Ibid., 197.

Ibid., 133–134.

Ibid., 307.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

речи Светога писма према њиховом схватању. Они изјављују: тама није оно што јесте, ваздух без светлости или покривено место... они кажу да је тама зла сила која има свој почетак и да је непријатељска и противна божјој доброти [...] Дискусија између ортодоксних [правоверних] и побуњених сводила се често на сукоб противника неједнаке друштвене припадности и неједнаког образовања. Ортодоксни су претпостављали дисциплину, служећи непокретној хармонији. Јерес је као вечити извор кретања, остајала неспособна да се дефинише. Јеретици на исти начин потцењују свет и уметност. Како је та супротност показивана, може се најбоље распознати на сликарству сукобљених, на пример на контрасту између уређености и мира студеничког Распећа и хаоса и покрета на украсу српског лењинградског Шестоднева, који сâм, као рукопис, показује унутрашњи сукоб између текста и орнамента. Вечито присутни иконоклазам у религији неоманихејаца запада у дисхармонију расцепљеног света и трагично раздвојеног човека. У нашем раном 13. веку стара идеја о хармоничном свету и хармоничном човеку ствара адекватну уметност. Побуњени човек јереси мучи се са својом немоћи пред природом и разумом. Искусна ортодоксија мири се са природом, признаје немоћ и несавршеност разума и ослања се на надмоћ чула. Свети Сава, у Живо�у С�ефана Немање, и његов брат Стефан Првовенчани, у Хилан�арској �овељи, истим похвалним речима пишу о премудрим чулима”.73 Не заборавимо да је и истакнути српски књижевник Милош Црњански (1893–1977), у студији под насловом Сава Немањић у�емељи�ељ с�аре ср�ске кул�уре, без посредних и сувишних речи, истакао да је заоставштину нашег светог учитеља и законодавца, првог архиепископа српске цркве, потребно посматрати као хармонично �ело: „Аскетски нагон у Саве – то није празна реч његових биографа – толико је искрен и дубок, за време целог његовог живота, да је самим тим Сава постао светла појава за своје доба. Истина, по данашњем схватању, само у црквеној култури, његова је делатност огромна, али његов рад је необично логичан и жарки наставак глагољашких, ћирилометодских, вардарских теолошких

Саветозар Радојчић, О�абрани чланци и с�у�ије 1933-1978 (Београд: Југославија; Нови Сад: Матица српска, 1982), 212.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

традиција и, како се с правом истиче, хармонично дело и велико дело у нашој прошлости”.74 Црњански, добар познавалац српске књижевности, очигледно је (попут његових претходника и савременика) био свестан да је управо закон хармоније представљао ону основу (сазнајну спону) која је дело Светога Саве и начинила хармоничним и великим – богопосвећеним делом. Али, вратимо се накратко осам векова у прошлост, како бисмо покушали да проникнемо у то велико дело – које чини језгро српске светосавске духовности – односно како бисмо се, колико је то у нашој моћи, приближили одговору на питања: где, када и зашто је дошло до успостављања једне такве идеје и погледа на свет? И делимично осветљавање овога проблема ће нам помоћи да стекнемо увид у основе због којих су светосавље и идеја „согласја” (хармоније) били толико укорењени у европском народу који је живео на тромеђи цивилизација, односно, због којих су исти тај народ и његова култура током векова (пре)трпели многобројне разорне притиске. Када говоримо о притисцима, овом приликом не мислимо на оне који се односе на угрожавање биолошке основе српског народа, јер то и није био основни циљ и задатак оних који су у том правцу дејствовали (о чему сведочи и чињеница да делови српског народа који су се одрекли светосавске идеје и преверили, у политичком, духовном и сазнајном смислу нису трпели даље прогоне), већ говоримо о притисцима који су вршени на културу духовног, народног и државотворног бића, носиоца идеје о очувању хармоничног (логосног) устројства и погледа на свет – што је представљало идеју која је из одређеног разлога требало да буде темељно унижена или системски искорењена. Тежња средњовековних Срба била је усмерена на остваривање политичке и духовне слободе, али не било које, већ оне која је у себи носила одговорност и обавезу према бо�осразмерној саборнос�и. Идеал који је током друге половине 12. века поставио Стефан Немања, за Светог Саву и остале његове наследнике очигледно није представљао само добијену заповест већ и својеврсни завет обзнањен у корист богосразмерског (јерархијског) руковођења народном душом и телом – земаљским, хришћанским узношењем Срба ка Богочовеку, ка хармонији, ка Царству небеском и духовном зборишту предака (саборишту праведних душа). И заиста, српска држава је тежила ка 74

Милош Црњански, „Сава Немањић утемељитељ старе српске културе” (1934), у С�ара књижевнос�, прир. Ђорђе Трифуновић (Београд: Нолит, 1972), 292.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

уређењу по ареопагитском обрасцу небеске јерархије, тежила је да у што већој мери, доследно и достојно, буде слика и прилика божанске хармоније на земљи. Због тога и не чуди што подстакнут очевим завештањем, а позивајући се на речи Василија Великог, Свети Сава наглашава да успостављање хармоније није лако, односно да је души лакше да отпадне од хармонично� сас�ава него да га спроведе у дело, о чему сведоче следеће речи из Хилан�арско� �и�икa (Слово 4): „[...] као што рече и Василије Велики: ‘Лако је души која се излива у смех отпасти од свог хармонично�а сас�ава, и оставити бригу за добро и још лакше упасти у прљав говор’”.75 Тај и такав хармонични састав Срби су тражили у сваком виду свога деловања, о чему непосредно говори и уводна реченица из Сказанија о �исменех, делa Константина (Костенечког) Филозофа (14– 15. век), насталог на захтев деспота Стефана Лазаревића (1377–1427). Већ у уводу наведеног дела, спознаја �риро�но� скла�а је постављена као основа или темељна претпоставка успешног учења и писања, због чега Константин Филозоф у првој (уводној) реченици наглашава следеће: „Ово пази ти, који желиш писати или учити: ако пре овога свега �риро�ни скла� не схва�иш, узалуд ће ти бити свеколики труд”.76 И заиста, поменути савет наших средњовековних учитеља као да је одјекивао кроз векове и милогласно подстицао српске мислиоце да своју мисао уздигну до хармоније – складног уређења душе и целомудреног разумевања поретка у свету, животу и стваралаштву. Уједно, овом приликом можемо поставити питање да ли се, и у којој мери, у оквиру осталих народа и култура (током средњег века) може пронаћи такав приступ и претпоставка у вези са процесом учења и целомудреним стицањем знања (које је у себи као основно мерило поставило спознају „природног склада”). Реч о осам векова светосавља је реч о сећању на тежње за очувањем народног бића усмереног ка спровођењу и заштити јединственог „богосразмерског” обрасца сагласја цркве, наро�а и �ржаве, до 75

Свети Сава, Сабрани с�иси, прир. Димитрије Богдановић (Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1986), 46. Уп. са изразом „подобнаго их састава”, у Свети Сава, С�у�енички �и�ик, Царс�веник манас�ира С�у�еница, прир. Томислав Јовановић (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; НБС, 1994), 41. 76

„Из Константиновог увода” (1а-1б), видети у: Константин Филозоф, Повес� ио словима (Сказаније о �исменех) – изво�и / Жи�ије �ес�о�а С�ефана Лазаревића (Београд: Просвета; Српска књижевна задруга, 1989), 43.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

којег су Немањићи дошли након тешког искуства кроз које је српски народ прошао пре и након Велико� црквено� раскола (1054. године).77 Тежње да се народна душа склони с пута гордости и зла, али, такође, и да се одрекне приступа који су са собом носили �а�оцезарис�ички и цезаро�а�ис�ички (и/или ис�очно�а�ис�ички) поредак и доживљај света, чиниле су темељ светосавског Законо�равила.

3. Три темеља хармоничног састава Законоправила Светога Саве Српско Законо�равило је у сазнајном смислу вишеслојно дело. Оно није само посебан вид обједињавања и уредништва светоотачких и осталих верских и канонских списа, односно различитих римских/ромејских „градских” правних аката, како се на то уобичајено указује и на шта се у већини своди говор о улози Светога Саве приликом конципирања српског средњовековног закона и општег народног устројтва (хришћанске конституције српског народа).78 Законо�равило Светог 77

Милош Благојевић, Ср�ска �ржавнос� у сре�њем веку (Београд: Српска књижевна задруга, 2011), 71–120.

Тако се међу списима који су у целини или делом укључени у српско Законо�равило, односно на основу којих је обављена српска законодавна редакција, између осталог налазе и следећи: Одлука васељенских и помесних сабора, Правила светих апостола или Правила светих отаца, Мојсијево законодавство – 3. и 5. књига Мојсијева, Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон у 14 наслова или Фотијев Номоканон, извод из Јустинијанових новела или збирке закона из Јустинијановог законодавства, Зборник Јованa Схоластикa у 87 глава, Прохирон цара Василија Македонца и други (са Аристиновим тумачењима, 6. век, и Зонариним коментарима, 12. век). Више видети у: Миодраг Петровић, Крмчија све�о�а Саве: о заш�и�и обес�рављених и социјално у�ожених (Београд: Драгомир Антонић, 1990), 1; Лазар Урошевић, Правосуђе и �исано �раво у сре�њовековној Србији: у све�лос�и �анашње� �исано� �рава (Београд: Штампарија „Давидовић”, 1939), 26. Такође, видети: Нићифор Дучић, „Крмчија Морачка”, Гласник ср�ско� учено� �руш�ва, 2, 8 (1877); Милаш Никодим, Крмчија Савинска (Задар: Печатња Ив. Водицке, 1884); Теодор Тарановски, Ис�орија ср�ско� �рава у Немањићкој �ржави (Београд: Лирика, 2002), оригинал – Део 1, 1931; Александар В. Соловјев, Све�осавски номоканон и ње�ови нови преписи (сепарат) (Београд: Народна штампарија, 1932); Сергије В. Троицки, „Ко је превео Крмчију са тумачењима”, Глас Ср�ске ака�емије наука, CXCIII, 96 (1949): 119–142; Сергије В. Троицки, Како �реба из�а�и све�осавску Крмчију (Номоканон са �умачењима) (Београд: САН, 1952); Mošin Vladimir, „Sergije Troicki, Kako treba izdati Svetosavsku krmčiju”, Slovo: časopis Staroslovenskoga intituta u Zagrebu, 2 (1953): 57–67; Sergije Troicki, „Da li je slovenski Nomokanon sa tumačenjima postojao pre svetog Save?”, Slovo: časopis Staroslovenskoga intituta u Zagrebu, 4–5 (1955): 111–122; Сергије В. Троицки, „Главе светосавског номоканона у

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Саве је више од тога. У њему се (према аналогији са ареопагитским обрасцем) уочава уношење геометријског поретка у тројединствено сагласје и богосразмерност расподеле хришћанског учења (знања) кроз све друштвене чиниоце, а све у циљу успостављања једноставног обрасца које ће одрживим начинити саборни однос духовне, државне и народне управе, односно удаљавања српског народа од зла и очувања духовне и телесне зрелости и здравља.79 У складу са таквим тежњама, а позивајући се на једну од посланица Коринћанима, Свети Сава је још у Хилан�арском �и�ику подсетио: „‘Не бивајте деца умом, него у односу на зло будите деца, а умом будите савршени’ [1 Кор. 14, 20]”.80 Проблем са којим се Стефан Немања засигурно сусрео приликом успостављања новог устројства, својим радом је разрешио Свети Сава, који je у епистемолошком смислу Законо�равило засновао на систему хришћанске усклађености три темељне основе: начела са�ласја (симфоније), начела �рајања знања и начела сро�с�ва (ненарушавања сродничких веза). Наиме, како би обезбедио да закон буде изнад свих осталих чинилаца у друштву, Свети Сава се одлучио за посебан вид уредништва (синтезе) православно-црквеног, римско/ромејског „градског” и хиландарским зборницима”, Ис�ориски часо�ис, 16–17 (1966-1967): 1–14 (сепарат, 1970); Димитрије Богдановић, „Крмчија светога Саве”, у Међунаро�ни научни ску� – Сава Немањић - све�и Сава: ис�орија и �ре�ање (Београд: САНУ, 1979), 91–99; Мошин Владимир, „Правни списи светога Саве”, у Међунаро�ни научни ску� – Сава Немањић - све�и Сава: ис�орија и �ре�ање (Београд: САНУ, 1979), 101–128; Миодраг М. Петровић, О Законо�равилу или Номоканони Све�о�а Саве: Рас�раве (Београд: Култура, 1990); Миодраг M. Петровић, „Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – Српског номоканона”, Ис�оријски часо�ис, XLIX (2002): 27–45; Миодраг М. Петровић, Законо�равило све�о�а Саве, 1 �ео (Београд: Историјски институт САНУ, 2005); Станка Стјепановић и Јеромонах Серафим (Глигић), прир., Сарајевски �ре�ис Законо�равила Све�о� Саве из XIV вијека: �рево� (Добрун: Дабар, 2015); Петар Зорић, Законо�равило Све�о�а Саве и �равни �ранс�лан�и (Београд: Правни Факултет, Универзитет у Београду); Фондација Алан Вотсон, преузето 15. 12. 2012, www.alan-watson.org. 79

Упоредити са делом текста (Живо� Све�о�а Саве, XII) у коме Доментијан за нашег свеца каже да је „[...] показујући сам собом узоре врлине, избирајући боље богоразумљиве и све предлажући деци свога отачаства, и водећи ка богољубљу, а одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у царство небесно”; Доментијан, Живо� Све�о�а Саве и Живо� Све�о�а Симеона, ур. Радмила Маринковић (Београд: Просвета / СКЗ, 1988), 123. 80

Свети Сава, Сабрани с�иси (Београд: Просвета/СКЗ, 1986), 46.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

народног обичајног права, успостављајући потпуну симфонију у односу цркве и државе, а за добробит народа. Свети Сава је био свестан да осим добро устројене логике и структуре законодавних основа, његова целина неизоставно мора да оплемењује смислом, онаквим какав остали закони у себи нису садржали. И заиста, не само Законо�равило, већ и остала учења Светога Саве су у себи носила смисао велико� сје�ињења (синтезе) заснованог на континуитету очувања старих знања и хришћанских вредности, које су својим сразмерским обухватом и складом у себи носиле једноставан хармонични образац саборног уздизања свих чланова друштва ка богочовечанском. На основу распореда и циљева законских одредница, чији је одабир и редакцију у времену између 1199. и 1219. године начинио Свети Сава, може се закључити да се српско средњовековно Законо�равило у својој основи (осим заштите правоверних хришћанских вредности) своди на очување и имплементацију три значајна друштвена начела: начела са�ласја (теорија симфоније), начела �рајања (синтезе претходно утемељених знања) и начела сро�с�ва (очувања здравих сродничких веза и породичног поретка). Први темељ, начело са�ласја (симфоније), у основи је усмерено ка разумевању и уса�лашавању о�носа цркве, наро�а и �ржаве. На тај начин, Свети Сава је приступио једноставној богосразмерној организацији друштва у оквиру кога су црква, народ и држава могли да се независно (слободно), али у неопходном и неизоставном сагласју, развијају и међусобно сарађују. Други темељ, Начело �рајања, засновано је на тежњи за усаглашавањем хришћанске мисли са осталим, старијим учењима – античком учености и народним искуством проистеклим из свакодневног односа и зависности појединца и заједнице од природних датости (сила) и животних проблема и потреба. Начело трајања или начело очувања корисних знања, у чијој се основи као један од значајних аспеката налазило и прожимање ускоспецијализованих знања, пропраћених развојем свести о заједништву и складној расподели добара (духовних и материјалних) на нивоу личног и заједничког, чинило је посебно важан сегмент правичног и складног уређења заједнице. У успостављању устројства сазнајних вредности налази се потреба за истрајношћу у разумевању, очувању и обожењу раније стечених знања и искустава, али и одређивању њиховог сазнајног места у оквиру хришћанског живота и спасоносног пута душе ка Творцу. Поменуто начело је усмерено ка развоју љубави према знању и стицању воље за стваралаштво. Основу начела трајања чини изградња хармоничног

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

односа према основама и вредностима различитих знања (спознаја), корисних у животу и утемељењу вере. Трећи темељ, Начело сро�с�ва, у основи је заснован на тежњи за ненарушавањем сродничких веза (усходних, нисходних и побочних). Поменуто начело је усмерено ка развоју љубави према здрављу и развоју воље за очување складног односа унутар родног поретка. Успостављање хармоничног система у погледу неокаљаности сродничких веза и односа између чланова рода и племена, пре свега се односи на остваривање здравог потомства, умно и телесно способног да разуме и учествује у очувању богосразмерног поретка и у изградњи воље за праведно расуђивање о себи, друштву и средини у којој живи (у складу са својим способностима, као и могућностима које му нуде знање и искуство које је стекао). Као и у случају претходна два начела, и у оквиру начела сродства се уочава трочлано устројство засновано на сразмерском уређењу међусобних односа унутар природне релације (биолошког низа) – �ре�ак, савремник, �о�омак; а према принципу кон�инулане сразмернос�и: �ре�ак савременик

савременик �о�омак

Нарушавање једног од поменута три начела је значило дејство против природног или друштвеног склада, односно представљало је чин безбожништва или заблуделости (застрањивања) у погледу политичког (управног), духовног или сазнајног учешћа појединца и заједнице у саборности усмереној према истини и правди, према богочовечанском. На основу структуре Законо�равила, то јест положаја основних извора који усмеравају и штите систем поменута три начела, може се закључити да је њихов међусобни однос такође био изведен из ареопагитског „богосразмерног” обрасца заснованог на принципу сразмерског континуитета: начело са�ласја начелу �рајања

начело �рајања начело сро�с�ва

Поменути образац указује на гледиште које се своди на следећу сразмерску једнакост – какав је однос цркве, наро�а и �ржаве према знању (и његовом богосразмерном ширењу), такав је и однос знања (садржаја онога што се учи) према з�рављу �уше и �ела чланова заједнице: црква+наро�+�ржава знање

знање . з�равље �уше и �ела

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

Разумевање једноставности и склада унутар међусобних односа друштвених делова и целине, представљало је основу за успостављање синтезе (јединства) божанског и природног, телесног и духовног – једном речју, целому�рено� приступа јерархији живота и смрти.

4. Закључак Осам векова тежње да се слобода појединца и народа гради с мером, у складу са принципима хармоније, само по себи говори о дубокој посвећености и препознавању смисла који је усклађено деловање српске цркве, народа и државе имало током векова. Посвећеност Светог Саве задатку да „хармонични састав” законодавно угради у основе деловања српског друштва, то јест да њиме обухвати све његове чиниоце и на тај начин досегне слободу, представљало је кључни тренутак културног уздизања српског народа ка „бого сразмерном” поретку и начелима целовите теорије симфоније, очувања континуитета знања и ненарушавања сродничких веза. Колико је снажан одјек имало такво посматрање света и упра вљања душом управо сведоче приступи наших учених људи. Без обзира што су своје образовање стицали у оквиру најзначајнијих европских универзитета, они су се по повратку у Србију беспоговорно враћали светосавском идеалу који су здушно, без бојазни, уграђивали у све аспекте свога стваралаштва – којим су надограђивали и оплемењивали савремена научна и уметничка достигнућа и стремљења. Храброст коју су том приликом исказивали није била безначајна, јер је често њихов хармонијски поглед на свет и стваралаштво био опозитан доктрини коју су наука, уметност и технолошки развој имали у тим тренуцима. Размишљати у складу са принципима аналогије, а не увек (и само) са становишта узрочне �осле�ичнос�и, било је у академском смислу ризично. Међутим, жеља да остану доследни очувању светлости „хармоничног састава”, како их је на то заветовало светосавско предање, била је јача од пролазних сенки које су нудиле тада важеће претпоставке о свету и животу. Између осталог, најбоље сведочанство о томе јесте инжењерски продор који је Никола Тесла начинио када је реч о технологизацији принципа хармоније, али такође, и достигнућа из физиологије до којих је применом принципа хармоније дошао Иван Ђаја. Не заборавимо да без спознаје хармоније, о којој је писао у својим есејима из историје науке, ни Милутин Миланковић

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

не би успео да изнедри решења која је унео у свој канон осунчавања и концепт најпрецизнијег календара на свету. Овај рад је написан поводом осам векова светосавља и тежњe да као народ очувамо континуитет хармонијске промисли, односно из жеље да и будућа поколења остану смерена када је реч о хармонизацији друштва и стваралаштва и о очувању смисла живота и света као хармоничне (складне) целине. Посвећеност истакнутих српских мислилаца идеји хармоније у сазнајном и делатном смислу нас обавезује и усмерава да се укључимо у даље очување и изградњу импозантне интелектуалне грађевине утемељене на смерности и подвижништву једног народа чија је очигледна тежња била да се путем „праве мере” уздигне ка целини, ка „потпуном (целовитом) човеку” – за шта је потребно да свако од нас у исту ту грађевину угради по једну складну, хармонично засновану идеју.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

Литература 1. Андрић, Иво. Уме�ник и ње�ово �ело (есеји, о�ле�и и чланци). Београд: Просвета, 1985.

2. Андрић, Иво. Знакови �оре� пу�а. Београд: Просвета, 1981. 3. Atanasijević, Ksenija. Etika feminizma. Priredila Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008. 4. Bošković, Ruđer. Teorija prirodne filozоfije. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1974. 5. Будимир, Милан. Са балканских ис�очника. Београд: Српска књижевна задруга, 1969. 6. Благојевић, Милош. Ср�ска �ржавнос� у сре�њем веку. Београд: Српска књижевна задруга, 2011. 7. Bogdanović, Bogdan. Mali urbanizam. Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1958.

8. Богдановић, Димитрије. Јован Лес�вичник у визан�ијској и с�арој ср�ској књижевнос�и. Београд: Византолошки институт САНУ, 1968. 9. Богдановић, Димитрије. „Крмчија светога Саве”. У Међунаро�ни научни ску� – Сава Немањић – све�и Сава: ис�орија и �ре�ање, 91–99. Београд: САНУ, 1979. 10. Борисављевић, Милутин. Зла�ни �ресек и �ру�и есеји. Београд: Српска књижевна задруга, 1998. 11. Borisavljević, Milutin. Optičko-fiziološka Ministarstvo građevine FNRJ, 1948.

perspektiva.

Beograd:

12. Borissavliévitch, Milutin. Traité d’esthétique scientifique de l’architecture: avec 512 figures. Paris: M. Borissavlievitch, 1954. 13. Borissavliévitch, Milutin. Lе Nombre D’Or. Paris: Librairie Scientifique et technique A. Blanchard, 1963. 14. Bošković, Ruđer. Teorija prirodne filozоfije. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1974. 15. Boscovich, Rogerio Josepho. Theoria Philosophiæ naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium. Venetiis: Ex Typographia Remondiniana, 1758. 16. Будимир, Милан. Са балканских ис�очника. Београд: Српска књижевна задруга, 1969. 17. Brkić, Aleksеj. „Inverzije dijalektike oblika (I): Momenat oblika”. Izgradnja, 6 (1978): 1. 18. Brkić, Aleksеj. „Inverzije dijalektike oblika (IV): Mitologija oblika”. Izgradnja, 9 (1978): 1.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

19. Brkić, Aleksеj. „Inverzije dijalektike oblika (V): Geometrijska analogija oblika”. Izgradnja, 11 (1978): 1. 20. Brkić, Aleksеj. „Inverzije dijalektike oblika (VI): Dijalektika sveta”. Izgradnja, 1 (1979): 3. 21. Brkić, Aleksеj. „Inverzije dijalektike oblika (VII): Dijalektika sistema ili dijalektika antihaosa”. Izgradnja, 2 (1979): 5. 22. Brkić, Aleksеj. Predgovor za jednu teoriju grada. Vrnjačka Banja: Zamak kulture, 1981. 23. Велимировић, Николај. Рели�ија Ње�ошева. Београд: Издање С. Б. Цвијановића, 1921. 24. Вулетић-Вукасовић, Јово. „Хармонија: Пјесма Силвију”. Босанска вила, 10, 2 (1895): 21. 25. Велимировић, Николај. Вла�ика Николај: Изабрана �ела у �есе� књи�а, 3. Уредник Љубомир Ранковић. Ваљево: Глас цркве, 1996. 26. Велимировић, Николај. Рели�ија Ње�ошева. Београд: Издање С. Б. Цвијановића, 1921. 27. Винавер, Станислав. Громобран свемира. Београд: Филип Вишњић, 1985. 28. Винавер, Станислав. Евро�ска ноћ и �ру�е �есме. Београд: Српска књижевна задруга, 1973. 29. Gavela, Branko. Istorija umetnosti antičke Grčke. Beograd: Naučna knjiga, 1969. 30. Гавриловић, Богдан. Кул�ура и хармонија: све�осавски �овор рек�ора Бео�ра�ско� универси�е�а Бо��ана Гавриловића (�ржан 27. јануара 1924). Београд: Штампарија Драг. Грегорића, 1926. 31. Дероко, Александар. Са са�рим неимарима: сре�њовековни манас�ири у Србији, Црној Гори и Маке�онији. Београд: Туристичка штампа, 1967. 32. Домановић, Радоје. Сабрана �ела, II. Београд: Просвета, 1964. 33. Доментијан. Живо� Све�о�а Саве и Живо� Све�о�а Симеона. Уредник Радмила Маринковић. Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988. 34. Дучић, Јован. Песме. Нови Сад: Матица српска, 1984. 35. Дучић, Нићифор. „Крмчија Морачка”. Гласник ср�ско� учено� �руш�ва, 2, 8 (1877). 36. Ђаја, Иван. О� живо�а �о цивилизације. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона, 1933. 37. Ђаја, Иван. Тра�ом живо�а и науке. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона, 1931.

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

38. Ђурђевић, Марина. „Живот и дело архитекте Милана Злоковића (1898-1965)”. У Го�ишњак �ра�а Бео�ра�а. Београд: Музеј града Београда, 1991. 39. Đurđević, Marina. „Položaj lepog u estetici arhitekture Milutina Borisavljevića”. U Položaj ле�о� u estetici: Zbornik radova, 169–178. Beograd: Estetičko društvo Srbije; Pančevo: Mali nemo, 2005. 40. Ђурић, Војислав Ј. Иконе из Ју�ославије. Београд: Научно дело, 1961. 41. Зорић, Петар. Законо�равило Све�о�а Саве и �равни �ранс�лан�и. Београд: Правни Факултет, Универзитет у Београду. 42. Zloković, Milan. „Uticaj proporcijskog sistema Blondelove Kapije sv. Deni-a u Parizu na nedovoljno rasvetljeni problem proporcija u arhitekturi”. U Godišnjak tehničkog fakulteta (1946/1947). 43. Zloković, Мilan. „Uloga neprekidne podele ili ‘zlаtnog preseka’ u arhitektonskoj kompoziciji”. Pregled arhitekture, 1–2 (1954). 44. Zloković, Мilan. „Uloga neprekidne podele ili ‘zlаtnog preseka’ u arhitektonskoj kompoziciji”. Pregled arhitekture, 3 (1955). 45. Zloković, Milan. „Divina proportione ≠ sectio aurea”. Pregled arhitekture, 4–5 (1955/1956). 46. Zloković, Milan. „Geometrijska analiza proporcijskog sklopa arhitektonskih redova po Viwoli”. U Zbornik radova arhitektosnkog fakulteta, II (1956). 47. Злоковић, Милан. „За улогата и значењето на пропорционите шестари во композициските методи на античката ликовна уметност”. Зборник Техничко� факул�е�а у Ско�љу 1957/1958 (1960): 43–94. 48. Zloković, Milan. „Integrisanje ‘MODULORA’-a u internacionalni modularni sistem”. Arhitektura i urbanizam, 6 (1960). 49. Zloković, Milan. „La coordinazione modulare”. U Industrializzazione dell’edilizia. Bari: Istituto di Architettura della Facoltà di Ingegneria, Università degli Studi di Bari, Dedalo libri,1965. 50. Илић, Војислав. Песме. Нови Сад: Матица српска, 1984. 51. Јовановић, Јован Змај. Песме: лирске, мисаоне, ро�ољубиве. Нови Сад: Матица српска, 1984. 52. Кнежевић, Божидар. Човек и ис�орија. Нови Сад: Матица српска; Београд: Српска књижевна задруга,1972. 53. Константин, Филозоф. Повес� ио словима (Сказаније о �исменех) – изво�и / Жи�ије �ес�о�а С�ефана Лазаревића. Београд: Просвета; Српска књижевна задруга, 1989. 54. Костић, Лаза. Основно начело: кри�ички уво� у о�ш�у философију. Београд: Култура, 1961.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

55. Кујунџић, Милан. Све� хармоније – чи�ао као �рис�у� к својим филозофијским �ре�авањима у Великој школи у Бео�ра�у, 9. фебруара 1866. Београд: Државна штампарија, 1866. 56. Кујунџић, Милан. Кра�ак �ре�ле� хармоније у све�у, I. Срце или Наука о осећању. Београд: Државна штампарија, 1867. 57. Кујунџић, Милан. Кра�ак �ре�ле� хармоније у све�у, II. Наука о свес�и. Београд: Државна штампарија, 1872. 58. Marjanović, Minja. „Milan Zlokovic and the Problem of Proportions in Architecture”. SAJ, 2 (2010): 69–96. 59. Миланковић, Милутин. Кроз васиону и векове / Кроз царс�во наука. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997. 60. Мilenković, Branislav. „O kompoziciji grčkih hramova” (I–II deo). Arhitektura i urbanizam, 39–40 (1966). 61. Милутиновић, Сарајлија Симо. Сербијанка. Београд: Српска књижевна задруга, 1993. 62. Милосављевић, Предраг. „Геометријско-пропорцијске основе Тесли них резултата истраживања из Колорадо Спрингса: пример примене , и музичке аналогије”. Phlogiston: часистема непрекидне поделе, со�ис за ис�орију науке, 24 (2016): 157–220. 63. Мошин, Владимир. „Правни списи светога Саве”. У Међунаро�ни научни ску� – Сава Немањић - све�и Сава: ис�орија и �ре�ање, 101–128. Београд: САНУ, 1979. 64. Mošin, Vladimir. „Sergije Troicki, Kako treba izdati Svetosavsku krmčiju”. Slovo: časopis Staroslovenskoga intituta u Zagrebu, 2 (1953): 57–67. 65. Мушицки, Лукијан. Моје с�руне. Београд: Службени гласник, 2010. 66. Никодим, Милаш. Крмчија Савинска. Задар: Печатња Ив. Водицке, 1884. 67. Обрадовић, Доситеј. Сабрана �ела, I. Београд: Просвета, 1961. 68. Павић, Милорад, ур. С�ари ср�ски за�иси ина��иси. Београд: Просвета; Српска књижевна задруга, 1986. 69. Пантић, Никола К. Трак�а� о је�инс�ву, хармонији и укрш�ају �риро�но� и �уховно�. Сремски Карловци: Независни истраживачки центар Плави змај, 1996. 70. Пекић, Борислав. Живо� на ле�у, I. Београд: Службени гласник, 2013. 71. Петковић, Dis Владислав. Песме. Нови Сад: Матица српска, 1984. 72. Петронијевић, Бранислав. Ме�афизичке рас�раве. Изабрана �ела, Први �ом. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998. 73. Петровић, Александар, одг. ур. Фло�ис�он – часо�ис за ис�орију науке: Хармонија у �риро�и, науци и уме�нос�и, 7 (1998).

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

74. Petrović, Đorđe. Teoretičari proporcija. Beograd: Vuk Karadžić, 1967. 75. Петровић, Михаило. Ма�ема�ичка феноменоло�ија. Сабрана �ела, Књи�а 6. Београд: ЗУНС; БИГЗ, 1998. 76. Петровић, Михаило. Ме�афоре и але�орије. Сабрана �ела, Књи�а 13. Београд: ЗУНС; БИГЗ, 1997. 77. Петровић, Миодраг М. О Законо�равилу или Номоканони Све�о�а Саве: Рас�раве. Београд: Култура, 1990. 78. Петровић, Миодраг M. „Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – Српског номоканона”. Ис�оријски часо�ис, XLIX (2002): 27–45. 79. Петровић, Миодраг М. Законо�равило све�о�а Саве, 1 �ео. Београд: Историјски институт САНУ, 2005. 80. Петровић, Миодраг. Крмчија све�о�а Саве: о заш�и�и обес�рављених и социјално у�ожених. Београд: Драгомир Антонић, 1990. 81. Петровић, Његош Петар. Горски вијенац. Луча микрокозма. Цетиње: Обод; Београд: Просвета, 1980. 82. Петровић, Његош Петар. Изабрана �исма. Цетиње: Обод; Београд: Просвета, 1981. 83. Петровић, Растко. Сабране �есме. Београд: Српска књижевна задруга, 1989. 84. Петронијевић, Бранислав. О� Зенона �о Бер�сона: с�у�ије и чланци из ис�орије филозофије. Изабрана �ела, Пе�и �ом. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998. 85. Петронијевић, Бранислав. Ис�орија новије филозофије. Изабрана �ела, Шес�и �ом. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998. 86. Поповић, Јустин. Све�осавље као философија живо�а. Ваљево: Манастир Ћелије, 1993. 87. Popović, Mića. Sudari i harmonije. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1954. 88. Радојчић, Светозар ур. Фреске сре�њовековне Србије. Београд: Гале рија САНУ, 1969. 89. Радојчић, Саветозар. О�абрани чланци и с�у�ије 1933-1978. Београд: Југославија; Нови Сад: Матица српска, 1982. 90. Свети Сава. Сабрани с�иси. Приредио Димитрије Богдановић. Бео град: Просвета, Српска књижевна задруга, 1986. 91. Свети Сава. С�у�енички �и�ик, Царс�веник манас�ира С�у�еница. Приредио Томислав Јовановић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, НБС, 1994. 92. Соловјев, Александар В. Све�осавски номоканон и ње�ови нови преписи (сепарат). Београд: Народна штампарија, 1932.

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

93. Станковић, Петар Ј. Medicina Divina (Божанс�вена ме�ицина): веш�ина лечења у све�лос�и ма�ије, философије и Божанско� с�варања. Београд: Књижарница Милорада П. Милановића, 1941. 94. Stanković, Petar J. O prirodnom lečenju i psihičkoj harmoniji. Beograd: Predrag & Nenad, 2007. 95. Стефановић, Венцловић Гаврил. Црни биво у срцу: ле�ен�е, бесе�е, �есме. Београд: Просвета, 1966. 96. Стјепановић, Станка, прир. Сарајевски �ре�ис Законо�равила Све�о� Саве из XIV вијека: �рево�. Добрун: Дабар, 2015. 97. Стојковић, Атанасије. Арис�и� и На�алија/Фисика. Београд: Нолит, 1973. 98. Стојковић, Атанасије. Кан�ор или о�кровење е�и�а�ских �ајни. Рума: Градска библиотека; Сремски Карловци: Каирос 2008. 99. Стојановић, Коста. Рас�раве и чланци из науке и филозофије. Прва свеска. Београд: ИК Напредак, 1922. 100. Срејовић, Драгослав. Ле�енски Вир: нова �раис�оријска кул�ура у По�унављу. Београд: Српска књижевна задруга, 1969. 101. Тарановски, Теодор. Ис�орија ср�ско� �рава у Немањићкој �ржави. Београд: Лирика, 2002. 102. Тесла, Никола. Чланци. Главни уредник Александар Маринчић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006. 103. Троицки, Сергије В. „Ко је превео Крмчију са тумачењима”. Глас Ср�ске ака�емије наука, CXCIII, 96 (1949): 119–142. 104. Троицки, Сергије В. Како �реба из�а�и све�осавску Крмчију (Номоканон са �умачењима). Београд: САН, 1952. 105. Troicki, Sergije. „Da li je slovenski Nomokanon sa tumačenjima postojao pre svetog Save?”. Slovo: časopis Staroslovenskoga intituta u Zagrebu, 4-5 (1955): 111–122. 106. Троицки, Сергије В. „Главе светосавског номоканона у хиландарским зборницима”. Ис�ориски часо�ис, 16–17 (1966–1967): 1–14. 107. Урошевић, Лазар. Правосуђе и �исано �раво у сре�њовековној Србији: у све�лос�и �анашње� �исано� �рава. Београд: Штампарија „Давидовић”, 1939. 108. Филозоф, Константин. Повес� о словима (Сказаније о �исменех) – изво�и – / Жи�ије �ес�о�а С�ефана Лазаревића. Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1989. 109. Црњански, Милош. „Сава Немањић утемељитељ старе српске културе” (1934). У С�ара књижевнос�, прир. Ђорђе Трифуновић. Београд: Нолит, 1972.

100

П. Д. Милосављевић, Склад и сагласје у српској култури и науци

110. Чанак, Милош. Ма�ема�ика и музика: ис�ина и ле�о�а – је�на зла�на хармонијска ни�. Београд: Службени гласник, 2009. 111. Шејка, Леонид. Трак�а� о сликарс�ву. Београд: Нолит, 1964. 112. Šejka, Leonid. Traktat o slikarstvu. Čačak: Gradac K, 2013. 113. Šumanović, Savo. „Slikar o slikarstvu”. Književnik: časopis za jezik i poviest hrvatsku i srbsku i prirodne znanosti, 1 (1924): 20–24.

101

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Predrag D. Milosavljević University of Belgrade, Faculty of Teacher Education; University of Belgrade, Studies at the University, History and Philosophy of Natural Sciences and Technology, Belgrade

HARMONY AND CONSONANCE IN THE SERBIAN CULTURE AND SCIENCE: Marking Eight Centuries of the Nomocanon of Saint Sava (II part) This article is a result of a part of research on the Saint Sava’s heritage seen through the prism of the application of aeropagite pattern of proportion and establishment of the social order based on the principles of harmony. The starting point for this research was an insufficient scope of the epistemological analysis of the Nomocanon of Saint Sava (1219) and the Serbian national constitution that stemmed from it, but also the pursuit for comprehensive understanding of the cause and consequence of the continuous dedication of the Serbian begetters to the idea of harmony. The aim of this article is to expand the image of the cognitive basis and experiences built in our medieval heritage, with a special review of the teachings on the principle of harmony and consonance (which have been transferred among the Serbs through the teachings of Saint Sava from medieval to modern times). The key aspect in that regard is the generalisation of three principles (principle of consonance, principle of the continuity of knowledge and the principle of relatedness), which made the medieval foundation for the preservation of the harmonious order within the “proportioned to God” action and conciliarity of the Serbian church, people and the state. The article offers a short overview of the ideas, insights and approaches in relation to the understanding and application of the principle of harmony achieved by the greats of the Serbian science and arts in the period from the 18th to the 20th century. The purpose of this article is to expand the awareness of the foundations and the historical scope of the development of the idea of harmony in the achievements of the Serbian people, through a multidisciplinary approach to research, i.e., the centuries of effort to establish a harmonious measure and consonance in the spiritual development of an individual and conciliar relationship between the social, church and state life and activities. This article is dedicated to the marking of eight centuries of the Saint Sava’s teachings. Key words: Saint Sava, Nomoncanon, proportion, harmony, consonance

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

102

оригиналан научни рад udc 929:62 Пупин М.

Саша Панчевачки1

Клиничко-болнички центар Земун, Земун

Никола Конески2

Институт за новију историју Србије, Београд; Регионални центар за талентеМихајло Пу�ин, Панчево

Драгољуб А. Цуцић3

Регионални центар за таленте Михајло Пу�ин, Панчево

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ПОРЕКЛА МИХАЈЛА ПУПИНА4 Апстракт Предмет нашег истраживања је порекло Михајла Пупина, односно порекло идворског рода Пупин. Један од основних циљева рада је да приложи нове податке и тумачења о присуству поменуте породице у Идвору, односно да се што прецизније одреди година њиховог доласка у ово место, као и да се прикажу место, или места, у којима су претходно живели. Рад је састављен уз помоћ 1

[emailprotected]

[emailprotected]; [emailprotected]

Захваљујемо се Михајлу Пупину, истоименом рођаку научника Михајла Пупина на пристанку на генетско тестирање, као и на породичним предањима о пореклу рода Пупин. (Михајло Пупин, истоимени рођак научника Михајла Пупина рођен је 1981. године. Студирао је историју. У роду је са научником Михајлом Пупином преко „гране” Николе Пупина, рођеног брата Константина, оца научника Михајла Пупина. Није једини мушкарац у роду Пупин, тако да се додатна истраживања уз помоћ генетског тестирања тек очекују.) Напомињемо да је крсна слава Михајла Пупина, рођака прослављеног научника Михајла Пупина, Мала Госпојина, уосталом као и код нашег прослављеног научника Михајла али и осталих носилаца презимена Пупин у Идвору. Такође, велику захвалност на помоћи дугујемо др Војиславу Д. Симоновићу, ванредном професору на Катедри за пољопривредно машинство на Машинском факултету Универзитета у Београду на узимању ДНК узорка ради генетске анализе рода Пупин, као и на уступању пописа Банатске земаљске милиције 1753. године. Напомињемо да је крсна слава Михајла Пупина, рођака прослављеног научника Михајла Пупина, Мала Госпојина, уосталом као и код нашег прослављеног научника Михајла али и осталих носилаца презимена Пупин у Идвору. Такође, захваљујемо се Друштву српских родословаца Порекло, као и њеном директору господину Јовици Кртинићу, на анализи ДНК узорка члана идворског рода Пупин, као и на уступању резултата тестирања. Захваљујемо се и члану Друштва српских родословаца Порекло, Луки Јелићу, на анализи резултата. Користимо ову прилику да се захвалимо и историчарки уметности из Историјског архива у Панчеву, Маји Пујин, на помоћи приликом истраживања.

103

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

литературе, али и изворне грађе која до сада није представљена научној јавности, или која није представљена у целовитом обиму, уз коришћење модерних метода утврђивања патерналног порекла рода (Y DNK). Кључне речи: Михајло Пупин, род Пупин, порекло, Идвор, Y DNK

1. Увод Предмет нашег истраживања је порекло Михајла Пупина,5 односно порекло идворског рода Пупин. Пре нашег истраживања, поуздано се знало да је Михајло Пупин рођен у Идвору, од оца Константина и мајке Алимпијаде, као и да су се Константинови родитељи звали Арсеније и Стана. Када су и одакле Пупини дошли у Идвор? Како су се звали Арсенијеви родитељи и даљи преци? Какво је генетско патернално порекло (генетика мушког прапретка) идворских Пупина? Да ли је презиме увек било исто? Циљ нашег истраживања је да пронађемо прве помене породице Пупин у Идвору, да откријемо најстарије забележене претке и презимењаке Михајла Пупина у Идвору, као и да покушамо да дамо одговор на питање одакле су и када дошли у Идвор. За састављање овог рада смо, осим литературе, користили и многобројне до сада необјављене изворе. Користили смо грађу из Историјског архива у Панчеву (црквене матичне књиге), Ратног архива у Бечу (пописе граничара Банатске земаљске милиције), потом из Цркве Светих Благовести у Идвору (домовни протокол), као и све доступне податке на интернету.6 Такође, било нам је важно и данашње размишљање о пореклу, као и (не)постојање предања породице Пупин која и даље насељава Идвор, Панчево. Посебну пажњу смо посветили етимоло5

Школовање је започео у родном Идвору и наставио у оближњим Перлезу/Црепаји, а потом у Панчеву. Још у тим данима, Михајло је био спреман да се бори за интересе српског народа, о чему сведоче догађаји из 1872. године, због којих је био приморан да школовање настави у Прагу. Током школовања у Панчеву је имао велику подршку од стране проте Васе Живковића који је забележио: „Пупин је син граничарски [...] морао другу децу подучавати и себи онако рано хлеба и хаљиница набављати и опет ваљаношћу попети се на прво место. Евала, благо нама кад имамо таквих ваљаних Србчића, хиљадили нам се”. Након одласка у Америку бавио се, између осталог, и подршком српском народу. Помагао је српским православним манастирима и црквама (Жича, Грачаница, црква у Чапљини, црква у Охриду и тако даље). Био је члан Матице српске, као и Српске краљевске академије. Драгољуб Цуцић и Драгољуб Мартиновић, Научник, изуми�ељ, �рофесор, ро�ољуб - Михајло И�ворски Пу�ин: илус�рована моно�рафија (Београд: Институт Михајло Пупин Београд, Дом Културе Михајло Пупин Идвор, 2020). 6

Видети: Familysearch, https://www.familysearch.org/en/.

104

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

гији презимена Пупин. Осим старијих метода, применили смо и нове методе истраживања порекла. У питању су генетска испитивања патерналног порекла кроз ДНК анализу Y хромозома. 2. Насеље Идвор „Моје родно место је Идвор, мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине СХС. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али је њихов захтев био узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају где се налази Идвор. [...] У Идвору ниједна нација, осим српске није живела. Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба из Србије, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана из Идвора се јасно може видети Авала, планина близу Београда. Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње”, писао је Михајло Пупин у својој аутобиографији 1923. године.7 Родно место Михајла Пупина није се одувек налазило на данашњој локацији. Званично, први помен банатског села Идвор је био у Пећком катастигу (1660, 1666). У питању је забелешка монаха из Пећке патријаршије који су скупљали прилог за цркву.8 Ипак, наишли смо на податак да је село Идвор далеко старије, па чак и старијег назива од до сада познатог помињања у Пећком катастигу. Наиме, Идвор проналазимо у попису житеља Темишварског санџака (1569, 1579), и то као Одворац/Одвор, који је припадао Чаковској нахији и налазио се у близини села Уздин.9 Наредни помен Идвора био је током Великог бечког рата, током којег се догодила Велика сеоба Срба под српским 7

Михајло Идворски Пупин, Са �ашњака �о научењака (Београд: Фонд Младен Селак – Млади проналазач, 2013), 20. 8

Том приликом, као дародавци села Идвор записани су поп Сава, кнез Мата, Јанош, Стамена, Сава Степановић, Маринко, Адам и Јован. Душан Ј. Поповић, Срби у Бана�у �о краја 18. века: ис�орија насеља и с�ановниш�ва (Београд: Научна књига, 1955), 112.

Engel Pál, “A temesvári és moldovai szandzsák törökkori települései 1554–1579”, (Szeged, 1996), 97, map 1, преузето 21. 3. 2021, https://library. hungaricana.hu/en/view/CSOM_Dae_08/?query=A%20temesv%C3%A1ri%20 %C3%A9s%20moldovai%20szandzs%C3%A1k%20t%C3%B6r%C3%B6kkori%20 telep%C3%BCl%C3%A9sei%201554-1579%20-%20&pg=0&layout=s.

105

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Током овог рата, Идвор је имао 40 кућа и припадао је Панчевачкој нахији. Године 1717. је имао четири домаћинства, док се у попису становништва Панчева и околних места из 1733. године Идвор не помиње као насељено место. Међутим, 1734/35. године се помиње као насељено, а 1736. године постоји податак да је имало 12 домова. Уследила је куга, услед које је остало само осам домова у Идвору, да би се касније три дома угасила. Ускоро ће се Идвор поново помињати као ненасељено место, према попису пустара у Панчевачком дистрикту (1739/40). Међутим, постоје и подаци да је 1740. године у Идвору постојало осам домова.10 У вези порекла Срба у Идвору постоје и одређена предања старих мештана, који су ту живели у 19. веку. Тако је по речима деде Батикиног, део Идвораца био из Старе Србије, део из Шумадије, а део се из Метохије доселио у Идвор.11 Јован Ердељановић наводи да је деда (бабо) Батикин запамтио од старих Идвораца причу да је Идвор насељен Србима још током Велике сеобе Срба под патријархом српским Арсенијем III Чарнојевићем, и том приликом наводи да су и друга банатска села уз Тамиш насељена у истом периоду. Са друге стране, Ердељановић даље пише да је део Идвораца (у периоду када је он истраживао, двадесетих година 20. века) запамтио своје старо порекло, као и да су у Идвор ипак дошли са Шакабентом, у Другој сеоби Срба (1739/40).12 Међутим, Срета Пецињачки наводи да је најстарији слој идворског становништва насељен тек 1751/52. године, Србима граничарима из Поморишко-потиске војне крајине.13 Судећи по првим свештеницима и насељима одакле потичу, управо се насеља из којих су они долазили могу размотрити као потенцијална места одакле је дошао и род Пупин. Забележени су свештеници Павле Путић из Шајтина (1767) и Јован Симић из Сомбора, док је Никола Петровић био из Гроцке. Део Срба је дошао и из кикиндског краја у периоду од 1767. до 1770. године.14

Срета Пецињачки, Панчевачки �ис�рик�: 1717–1773 (Нови Сад: Филозофски факултет, Институт за историју, 1985), 139–140. 11

Пупин, Са �ашњака �о научењака, 12; Слава Тодоров, И�вор: моно�рафија (Панчево, 2004), 31–45.

Као доказ за тврдње Ердељановића о пореклу Идвораца из Старе Србије навешћемо род Белићи-Ђакареви/Ђакарини, који имају предање о пореклу из Ђаковице у Метохији. Јован Ердељановић, Срби у Бана�у: Насеља и с�ановниш�во (Нови Сад: Матица српска, 1992), 96–99. 13

Пецињачки, Панчевачки �ис�рик�, 1717–1773, 139.

Поповић, Срби у Бана�у �о краја 18. века, ис�орија насеља и с�ановни ш�ва, 112.

106

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Сматра се да су потиски и поморишки граничари населили више банатских насеља, која су у периоду од 1753. до 1764. године припадала Банатској земаљској милицији (била је подељена у шест горњих компанија, којима је припадао и Идвор, који је са Чентом чинио најмању пету компанију, чији је заповедник био капетан Михаило Соринка/Зодинка).15 Уместо Банатске земаљске милиције, 1773. године је формиран Илирски/Српски граничарски пешадијски пук, који је укинут 1776. године и прикључен 12. банатско-немачкој регименти.16 По подацима оберлајтната Грубора (1780), Колонизациона комисија је обавештена да се у Идвору и околини граде куће, те се сматра да је 1779/80. године почело пресељење села на нову локацију. Претпоставља се да је узрок пресељења била куга. Међутим, недоумицу у вези године коначног пресељења места Идвор на нову локацију, ствара податак да је на месту старе локације постојала мала црква све до 1795. године, те се стога сматра да је то била година коначног пресељења Идвора на нову локацију.17 3. Презиме Пупин У изворима проналазимо две варијанте презимена рода који је предмет нашег истраживања: Пу�ић и Пу�ин. Етимологија ове две варијанте презимена могла би бити од речи �у�ољак, �у�, али и по делу тела.18 Не знамо на који начин, када и због чега је породица добила наведене варијанте презимена. Међутим, од почетка 19. века, у изворима проналазимо само једну варијанту презимена овог рода – Пупин. Касније, током својих истраживања, Ердељановић бележи породицу 15

Занимљиво је рећи да је у питању човек који је рођен 1710/11. године, а чин капетана потиског места Жабаљ добио је 1744. године након што се истакао у борбама у Баварској. Управо 1748. године је забележен као капетан граничарског места Жабаљ у Потиској војној граници, а по распуштању границе определио се да остане у војном статусу и 1751. године прешао је у Идвор. Владан Гавриловић, „Попис Потиске војне границе из 1748. године”, Мешови�а �рађа, 32 (2011): 270. 16

Јелена Илић-Мандић, „Насељавање поморишких и потиских граничара у Банат”, Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 89 (2014): 40; Тодоров, И�вор: моно�рафија, 31–45; Срета Пецињачки, Граничарска насеља Бана�а (1773– 1810): I �ом (А-И) (Нови Сад: Матица српска, 1982): 324–325.

Тодоров, И�вор: Моно�рафија, 31–45.

Милица Вујанић и др, Речник ср�ско�а језика (Нови Сад : Матица српска, 2011), 1074; Светозар Марков, Дињаш нека� и са� (Темишвар: Савез Срба у Румунији, 2018), 398.

107

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Пупин у Идвору и наводи да су презимена која се завршавају на „ин” типична за Србе староседеоце у Банату.19 Осим презимена идворског рода Пупин, по свему судећи независно од поменутог рода, постојало је још неколико родова за које немамо јасне доказе о повезаности са идворским Пупинима/Пупићима, а чија презимена и надимци у себи садрже корен �у�.20 Што се презимена Пупић тиче, оно је забележено у Панчеву, двадесетих година 20. века, у Доњој вароши. Та породица претходно се доселила из Ковина, где је пре више од три стотине година дошла са простора херцеговачко-црногорске границе (крсна слава је Ђурђевдан).21 Пронађено је, такође, још неколико породица са презименом Пупић.22 19

Ердељановић, Срби у Бана�у, 9. Међутим, презиме Пупин се може пронаћи у изворима широм Европе, али се не може пронаћи директна веза између банатских Пупина и појаве презимена Пупин у другим деловима Европе. Презиме Пупин јављало се на простору данашње Француске у 16. веку (Магдален Пупин (Magdeleine Pupin), крштена 1588, од оца Јохана Пупина (Johan Pupin)), Енглеске у 17. веку, као и Словачке, Мађарске, Белгије, Немачке, Румуније и Украјине у 18. веку. Године 1715. појављује се Јоанес Пупа (Јoannes Pupa), у месту Чефа у близини града Орадеа, у Румунији. Јован Пупин је 1715. и 1720. године забележен и у попису места Кичурња, данас град у Украјини по имену Кичомиј. Преузето 21.3.2021, https://adatbazisokonline.hu/adatbazis/ az-1715_-evi-orszagos-osszeiras/adatlap/342?search=pupin&term=eyJxIjoicHV waW4iLCJmcSI6W10sInNvcnQiOiJzY29yZSIsImFxIjoiIiwiYXFUeXBlIjoiIn0=&cu rr=1; Преузето 21. 3.2021, https://adatbazisokonline.hu/adatbazis/az-1715_-eviorszagososszeiras/adatlap/5011?search=pupa&term=eyJxIjoicHVwYSIsImZxIjpb XSwic29ydCI6InNjb3JlIiwiYXEiOiIiLCJhcVR5c; Преузето 21. 3. 2021,https://www. familysearch.org/ark:/61903/1:1:6984-XJ3Z. 20

У књизи Јована Ердељановића, Срби у Бана�у, забележено је да је у источном дела Баната постојало презиме Пупин у Великој Кикинди, и то као старија варијанта каснијег презимена Путић/Путник (крсна слава Свети Јован). 21

Гледајући попис породица које је Јован Ердељановић забележио у Ковину двадесетих година 20. века, не наилазимо на породицу Пупић, али је наведен род „Шалиначки-Пупићеви”. Током Првог светског рата, помиње се војник Миливој Пупић из Ковина, рођен 1893. године, кадет 61. пешадијске регименте заробљен у Потензи у Италији. Занимљив је и податак да се на списку ратних губитака аустроугарске војске налази и Михаел Пупин, члан 8. компаније 45. пешадијске регименте (Санок, Пољска), погинуо 1916. године. Преузето 3. 6. 2021. https://digi.landesbibliothek.at/viewer/image/AC08513816_Verlustliste_ Nr_0508/3/-/; Преузето 3. 6. 2021, https://digi.landesbibliothek.at/viewer/image/ AC08513816_Verlustliste_Nr_0392/36/LOG_0025/. 22

Братство Пупић из села Запланика (данашња Западна Херцеговина), које се из тих крајева иселило у време турско-млетачких ратова. У Великој Кикинди се помиње извесни Јозеф Пупић (Joseph Pupits), родом из Бродске граничарске пуковније, који је био бележник великокикиндског дистрикта 1808. године,. Јован Цвијић, ур., Насеља ср�ских земаља, 2 (Београд: Држав-

108

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

На споменику сенмартонским борцима у Другом светском рату помињу се Аркадија Пупин, Милорад Пупин и Радивој Пупин. Укупно две фамилије у овом месту су имале Пу�ин као свој породични надимак.23 Породични надимак Пупин/Пупа забележен је такође и у селу Дињаш (данашња Румунија) и везан је за породицу Марков (крсне славе Јовањдан и Никољдан).24 По свему судећи, све горенаведене породице су се касније населиле у поменутим местима, будући да ове варијанте презимена не проналазимо у попису становништва Хабзбуршке монархије из 1828. године.25 При попису београдског становништва 1733/34. године, наведен је „Живковић Стојко (или Пупин)”, а при скупљању прилога за Темишварску епископију 1731. године, прилог за изградњу цркве дао је „Живковић Стојко (Пупин зет)”.26 Постоји и теорија о цинцарском пореклу Пупина, али је она неутемељена и контрадикторна. Код Трифуновског се може пронаћи предање локалних мештана да је у селу Вевчани, поред Охридског језера, настањен род Пупини који прославља крсну славу Свету Богородицу. У питању је, по предању, породица цинцарског порекла, која је живела у селу Нича у данашњој Албанији. Наводно, након што су им Турци убили старешину дома, остала је жена Пупа са четири сина, који су се, почетком 19. века, доселили у Вевчане. По причи мештана, Пупина два сина, Ђорђе и Никола, остали су у селу, док се син Стојан иселио у Топлицу. Име, као ни судбина четвртог сина се не знају са сигурношћу. Такође, по причама мештана Вевчана, Михајло Пупин потиче управо од поменутог четвртог сина. Наводи се податак да је Годишњи сабор у Вевчану на дан Светог Преображења уједно и слава свих родова у Вевчанима, осим Пупиних, који славе Свету Богородицу.27 С друге стране, Павле Митрески у својој књизи другачије интерпретира догађаје везана штампарија Краљевине Србије, 1903), 1199; Васа Стајић, Великокикин�ски �иш�рик�: 1776–1876 (Нови Сад: Матица српска, 1950), 336. 23

Стеван Бугарски, „Споменици Срба у Румунији жртава светских ратова”, Темишарски зборник, 7 (2014): 143; Стеван Бугарски, „Ономастика села српског Семартона”, Темишварски зборник, 4 (2006): 138. 24

Марков, Дињаш нека� и са�, 106, 115, 395.

Преузето 3. 6. 2021, https://www.familysearch.org/library/books/records/ item/232148-redirection; преузето 3. 6. 2021, https://www.familysearch.org/ library/books/records/item/232808-redirection.

Душан Ј. Поповић, Бео�ра� у 18. веку о� 1717–1739. �о�ине (Београд: 3D+, 2011), 74.

27 Јован Ф. Трифуновски, Охри�ско-С�рушка облас�: ан�ро�о�ео�рафска ис�раживања (Београд: Српска акедимија наука и уметности, 1992), 105, 187, 189.

109

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

не за насељавање поменутог рода у Вевчане, а касније и на просторе северно од Дунава. Даље, Митрески наводи да је род Пупин пореклом из албанског села Ниче у близини Москопоља, а да је за време власти Али-Паше Јањинског (рођен 1740. године) и његовог освајања Делвина (1784), Михајлов чукундеда, Василије Пупа, убио турског војника на пазару, због чега је породица морала да се исели. Као казна за убиство, Василије је убијен, а његова жена Пупа је са децом протерана у Вевчане, дакле у периоду након освајања Делвине, односно после 1784. године.28 У својој књизи Митрески даље покушава да објасни и реконструише досељавање поменутог рода из Вевчана на просторе северно од Дунава, уз доста контрадикторности. По тврдњи Петра Кочовића, која се налази у саставу предговора књиге Митреског, преци Михајла Пупина су на просторе северно од Дунава дошли из Вевчана, у Другој сеоби Срба са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, а као доказ за ту тврдњу наводи слику Паје Јовановића Сеоба Срба (на којој је насликана Прва сеоба Срба 1690. године под патријархом српским Арсенијем III Чарнојевићем, а не Друга сеоба Срба 1739/40. године), коју је Михајло Пупин наводно лично наручио, а на којој су наводно насликани његов деда Арсеније и Михајло, који су се том приликом населили у Земун.29 Наведене тврдње Митрески поткрепљује документом из Земунског магистрата (наводи да је у питању 1785. година, а на документу пише 1787. година), на ком је „Михајло Константин Поп (Michael Constantin Popp)” уписан као трговац који је требало да плати државну таксу за трговину стоком.30 Такође, он наводи да је у питању Михајлов деда, а да је презиме погрешно записано као „Поп (Popp)”, уместо „Пуп (Pupp)”, јер су „мађарски чиновници писали готицом”, и да је презиме „Поп (Popp)” у међувремену добило германизовану форму „Попен (Poppen)”, те тако објашњава етимологију презимена Пупин. Досељавање рода Пупин у Идвор везује се за Арсенија, који је „добио земљу у Идвору и сагласност са привилегијама”, те се оженио Станом. Иако приликом навођења Михајлових директних предака он наводи Арсенија као првог позна28

Павле Митрески, Михајло И. Пу�ин: о� Вевчани �о И�вор (Струга: Ирис Струга, 2020), 10, 25.

Митрески, Михајло И. Пу�ин: о� Вевчани �о И�вор, 9. Званично, слику је наручио патријах Георгије Бранковић за потребе излагања на великој Миленијумској изложби у Будимпешти, 1896. године. 30

На почетку своје књиге, Митрески пише да је поменути „Михаел Попен” Пупинов деда, и да је његово презиме германизовано од стране угарског суда, док на другом месту наведеног трговца уписује као „Михаила Константина Пупу”.

110

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

тог претка, у једном делу књиге он пише да се Арсенијев отац звао Константин.31 Остаје нејасно када су заправо преци Михајла Пупина дошли у Идвор по Митреском јер он наводи да је породица у Вевчане прешла тек 1784. године, а да је пределе северно од Дунава населила управо из Вевчана у Другој сеоби Срба 1739/40. године. Дакле, у питању су заиста контрадикторне тврдње које се међусобно искључују. Такође, у наставку рада можемо поуздано рећи да не проналазимо доказе за тврдње Митреског, а како је присуство рода Пупин/Пупић у Идвору забележено далеко пре поменутог документа из Земунског магистрата (што ћемо и изложити у наставку рада), налазимо да су тврдње Митреског неосноване и непоткрепљене доказима, односно изворима. Такође, доказе за постојање породице са презименом „Пупин” у селу Вевчане, ми не проналазимо, већ наилазимо на породицу са презименом „Пупиноски” и то тек касније (након 1945. године), у Београду.32 У књизи Душана Поповића О Цинцарима, не наилазимо на податак да је Пупа било женско име типично за цинцарску популацију, нити презиме Пупин међу пописаним презименима цинцарског порекла.33 С друге стране, извлачење закључка да је Михајло Пупин цинцарског порекла на основу неутемељених тврдњи, да је презиме рода проистекло из женског имена Пупа, погрешно је, будући да се порекло рода посматра кроз порекло директног мушког претка. Пронашли смо такође и родовске надимке који имају сличности са презименом Пупин. На пример, род Пупинци, који је забележен у селу Буљесовце у Врањској Пчињи.34 Такође, у селу Декутинце се помиње род Пупинци, који је у 18. веку придошао из области Крајишта.35 Та-

Митрески, Михајло И. Пу�ин: о� Вевчани �о И�вор, 38, 39, 40, 42.

У картону житеља града Београда и Земуна (1922–1954), пронашли смо чланове породице са презименом Пупиноски из Вевчана, који су као зидари дошли у Београд после 1945. године. Наводе се Никола Пупиноски (рођен 1882. године, од оца Наума), који је једно време био и у кући Пупиноског Илије, и Јован Пупиноски (рођен 1901. године, од оца Митра). Осим ове породице, у Вевчанима нисмо пронашли изворе који би нам сведочили о постојању породице Пупин у Вевчанима крај Охрида. Преузето 3. 6. 2021, https://digitalni.arhiv-beograda. org/show_document.php?id=973600; Преузето 3. 6. 2021; https://digitalni.arhivbeograda.org/show_document.php?id=973599 . 33

Душан Ј. Поповић, О Цинцарима: �рилози �и�ању �ос�анка наше� �рађанско� �руш�ва (Београд: 1937). 34

Риста Т. Николић, Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве (Београд: Српска краљевска академија 1903), 119–120.

Јован Ф.Трифуноски, Врањска Ко�лина: ан�ро�о�ео�рафска ис�и�ивања: књи�а �ру�а-�осебан �ео (Скопје: Универзитетска печатница, 1963), 199.

111

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

кође, у месту Младо Нагоричане, помиње се и махала Пупинци.36 Постоји и податак да је род Пупин из Идвора пореклом из Старе Србије, односно Скопске Црне Горе.37 Све горепоменуте породице не можемо довести у директну везу са породицом Пупин из Идвора. Род Пупин (крсна слава Мала Госпојина) у Идвору представља српски староседелачки род у Идвору, који је по свему судећи (на основу позиције куће и чињенице да је била међу првим нумерама), пресељен на место новог Идвора из старог Идвора. У питању је једина породица у Идвору која слави крсну славу Малу Госпојину (Пресвету Богородицу). Занимљиво је то да је породица Пупин у Идвору такође једна од ретких за коју није забележен породични надимак – ш�ицнаме, што је иначе било уобичајено за староседелачке родове у Банату.38 Бављење пореклом одређених породица олакшава и постојање породичних предања о даљем и старијем пореклу. Код идворске породице Пупин оно нажалост није очувано.39 Будући да немамо довољно извора који би нам омогућили да са сигурношћу тврдимо одакле је тачно род Пупић/Пупин дошао у Идвор, покушали смо да коришћењем модерних метода истраживања порекла породица, дамо одговор на поменуто питање.

4. Патернално порекло рода Пупин у Идвору Тестирање патерналног порекла кроз Y хромозом је у ствари генетско тестирање порекла, искључиво по мушкој линији. Тестирањем Y хромозома Михајла Пупина из Идвора (крсна слава Мала Госпојина), имењака и презимењака чувеног научника Михајла Пупина, утврђено је да породица Пупин из Идвора припада хаплогрупи I2P37>M423>L621>CTS10228>Y3120. Узорак је узео Војислав Симоновић, а тестирање је урађено преко ДНК центра за генетику у Београду, у сарадњи са Друштвом српских родословаца Порекло. Грана L621 је највећа грана хаплогрупе I2, а из ње проистичу гране CTS10228 и још низводнија Y3120, која се везује углавном за етногезу Словена и њихову каснију експанзију односно сеобе са подручја 36

Јован Трифуноски, „Средиште средњевековног Жеглигова”, Гласник ср� ско� �ео�рафско� �руш�ва, 61 (1981): 77.

Јован Трифуноски, Охри�ско-с�рушка облас�, 189. Скопска Црна Гора је веома близу Врањске Пчиње.

Ердељановић, Срби у Бана�у, 96–99.

Податак дао Михајло Пупин, 3. априла 2021. године, Идвор.

112

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

источне Европе ка подручју југоисточне Европе. Старост гране Y3120 је, према подацима на веб-сајту Ифул (Yfull), процењена на око 2.200 година, тако да се за ову грану може рећи да је прилично млада. Испод гране Y3120 има још неколико подграна, а подграна којој припада породица Пупин би се могла утврдити једино даљим тестирањима.40

5. Породица Пупин у црквеним матичним књигама Идвора (1779–1895) и домовним протоколима (1845–1935) Црквене матичне књиге Храма празника Благовести Пресвете Богородице у Идвору нису до сада систематски истраживане. У овом поглављу ћемо објавити податке о првим поменима презимена Пупин у Идвору у матичним књигама, о њиховим кумовима, као и најстаријим припадницима рода који су живели у 18. веку и почетком 19. века. Овде први пут наилазимо и на податак о другој варијанти презимена рода Пупин, а то је презиме „Пупић”. Наиме, црквене матичне књиге православне цркве у Идвору обухватају матичне књиге крштених и венчаних које се воде од 1779. године, као и матичне књиге умрлих које се воде од 1791. године. Најстарији чланови овог рода забележени у црквеним матичним књигама су Никола (1740–1793), Исак (1750–1824), Павел (година рођења непозната, преминуо пре 1791. године), Елисавета (не зна се година рођења, преминула 1799. године) и Арсеније (1769–1837). Они су током 18. века, али и почетком 19. века, уписивани у црквене матице наизменично као „Пупић”, и као „Пупин”. Наиме, ако посматрамо матичне књиге крштених, први поменути члан рода Пупин био је Павел Пупин (један од најстаријих чланова рода Пупин пронађених у матичним књигама Идвора, који је преминуо пре почетка вођења матица умрлих 1791. године), који је 1781. године био кум на крштењу Дамјану Везилићу.41 Исте године је забележено и крштење Павела, сина Исака и Ане Пупин (у питању је кружење имена Павел које је овом приликом други пут забележено у оквиру рода Пупин), а као кум

Преузето 6. 6. 2021, https://www.poreklo.rs/2021/05/30/poreklo-mihajlapupina/; Преузето 6. 6. 2021, https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/; Преузето 6. 6. 2021, https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_I2_Y-DNA. shtml; Преузето 6. 6. 2021, https://www.yfull.com/tree/I2/.

Породица Везилић је вероватно пореклом из Велике Кикинде. Тодоров, И�вор: моно�рафија, 47.

113

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

3 Слика 1. Павел Пупин, кум на крштењу, у матицама кршених (1781) Слика 2. Исак Пупин и Ана Свирац, Павелови родитељи, у матицама крштених (1781) Слика 3. Софија, ћерка Исака Пупића, у матици умрлих (1801)

је забележен Зарин Ранко. Касније, 1787. године, Исак Пупин је добио ћерку Петру са супругом Аном (рођеном Свирац).42 У матичним књигама венчаних, најстарији помен презимена Пупин и друге варијанте Пупић, јесте 1781. године, када је Никола Пупин забележен као кум Илији Соринкићу. Проналазимо га и у сачуваним матицама умрлих (1793), а уписан је као Николај Пупин. Не наводи се колико је имао година када је умро, али, с обзиром да се у матицама венчаних појављују његове ћерке Савка (која се удала 1786. године), као и Алка (која се удала 1794. године), може се претпоставити да је Никола рођен око 1740. године. У матичним књигама венчаних, приликом бележења венчања Николине ћерке Алке, он је уписан као Никола Пупић. То је први пут да у црквеним матичним књигама православне цркве у Идвору наилазимо на варијанту презимена овог рода Пу�ић, док последњи пут ову варијанту презимена проналазимо у упису Константина, оца Михајла Пупина, у матичну књигу крштених (1814).

Историјски архив у Панчеву (у наставку текста ИАП), матичне књиге крштених (1781, 1787), умрлих (1793, 1799, 1801, 1824, 1837) и матице венчаних (1781) православне цркве у Идвору.

114

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Слика 4. Никола Пупин, житељ Идвора, кум у матицама венчаних (1781)

Слика 5. Матица умрлих Николе Пупина (1793)

Слика 6. Венчање Савке, ћерке Николе Пупина, матичне књиге венчаних (1786)

Слика 7. Венчање Алке, ћерке Николе Пупића, матичне књиге венчаних (1794)

Слика 8. Књига крштених, Константин, син Арсенија Пупића и Стане (1814)

Слика 9. Књига умрлих, Арсеније Пупин (1837)

Слика 10. Књига крштених, Живан, син Арсенија Пупина и Макрене Стан (1793)

115

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 11. Домовни протокол православне цркве у Идвору (1845)

Због недостатка извора, не можемо са сигурношћу рећи који је од горенаведених чланова породице Пупин/Пупић (Никола, Исак, Павел) директни предак и отац Арсенија Пупића/Пупина (1769–1837), Михајловог деде. Као стричеви Михајла Пупина, у матичним књигама крштених и умрлих, помињу се Живан/Живојин (1793–1847)43 и Марко (1802–?), који су били деца из првог брака његовог деде Арсенија са Макреном/Макрином Стан (?–1802), а потом и Никола (1806–1848), Јован (1811–1835), Стефан (1809–?), деца из другог Арсенијевог брака са Станом. Управо из другог брака Арсенија Пупића са Станом је рођен и Михајлов отац Константин (1814–1873). Примећујемо кружење неколико истих мушких имена у идворском роду Пупин/Пупић кроз 18. и на почетку 19. века (имена Никола, Павел, Арсеније). 43

Живан/Живојин је рођен 1793. године, о чему сведоче матичне књиге рођених, али се по матицама умрлих, домовном протоколу из 1845. године, а касније ћемо видети да је то случај и са војним пописима 12. граничарске банатско-немачке регименте, наводи се да је рођен 1790. године.

116

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Када говоримо о старим кумствима породице Пупић/Пупин током 18. века и почетком 19. века, посматрајући црквене матичне књиге, наилазимо на неколико родова. Наиме породица Пупић/Пупин је венчавала и крстила припаднике породица Соринкић (кумство је први пут забележено 1781. године), Везилић (1781), Глоговац/Глоговачки (1786), Брезаков (1795) и Стојанов (1814). С друге стране, кумови који су крстили припаднике породице Пупић/Пупин долазе из породица Зарин (1781), Николић (1787), Ивковић (1793) и Мећавин (1824). Породица Соринкић је била пореклом из Жабља, Везилићи су дошли из Велике Кикинде, породица Николић (шпицнаме Шенђурски) је вероватно водила порекло из Сен Ђурђа у близини Темишвара, док је породица Глоговац/чки највероватније пореклом са Поморишја, из места Глоговац поред Арада.44 За друге родове који су били у кумовским везама са родом Пупин/Пупић није познато место порекла пре њиховог досељавања у Идвор. У домовном протоколу из 1845. године, породица Пупин је забележена под кућним бројем 115, потом и бројевима 241, 278 и 321. Наравно, помиње се и Михајло Пупин, уписан по крштеном црквенословенском имену „Михаил” 1854. године.

6. Чланови рода Пупић/Пупин у граничарској служби у Банату Након распуштања Поморишко-потиске војне крајине, постојала је потреба да се формирају војне јединице које би биле задужене за мир у крајевима јужног и средњег Баната. Тако је 1752. године формирана Земаљска милиција, која је 1753. године подељена у шест компанија. Идвор и Чента чинили су најмању, 5. компанију, којом је заповедао капетан Михаило Соринка (Зодинка).45 Прегледом докумената из Ратног архива у Бечу, који обухватају попис граничара и официра Банатске земаљске милиције 1753. године, наишли смо на први, а уједно и најстарији помен породице Пупић/Пупин у Идвору, односно на граничара Кузмана Пупића (Kusman Pupith, под редним бројем 158).46

Постоји место Глоговац и у Метохији, те ни то не смемо искључити као потенцијално место порекла овог рода.

Јелена Илић, „Насељавање Потиских и Поморишких граничара у Банат (1751–1753)”, Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 89 (2014): 43.

Österreichisches Staatsarchiv (у даљем тексту ÖStA), FHKA, BA, Ktn. 77 (rote Nr. 41), folio 301–412 und fol. 606–608.

117

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 12. Поименични попис граничара Банатске Земаљске Милиције, чета Идвор и Леополдова (Чента), капетан Михаило Соринка (Muster lista, Idvor und Leopoldova, capitain Michael Sorinko, 1753)

Слика 13. Пешадинац Кузман Пупић (158. gemeine Kusman Pupith, 1753)

Током истраживања наишли смо на податак о додељивању зем љишта идворским граничарима 1769. године, у коме се не спомиње породица Пупић/Пупин, али се помиње извесни Никола Попић.47 Претпоставили смо да је у питању погрешан препис документа, али у оригиналном документу заиста је наведен Никола Попић.48 Документ из 1753. године о Банатској земаљској милицији и граничарском месту Идвору дефинитивно је потврдио да „Попић” није погрешан препис презимена Пупић, јер се поред Кузмана Пупића, који се наводи као граничар 1753. године, наводи и Мартин Попић.49 То значи да су у Идвору постојале две породице различитог презимена – Пупићи и По47

Срета Пецињачки, „Индивидуална распоредела земље Идворским граничарима 1769. године”, Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 7 (1973): 124, 126. 48

ÖStA, КА, Kartensammlung, Glh , 242, Austheilungs Tabella, Uber das Militar Orth Idvor, wie dessen Terain an die nachstehende, Individa Anno 1769, vertheillet worden ist als.

ÖStA, FHKA, BA, Ktn. 77 (rote Nr. 41), folio 301–412.

118

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Слика 14. Пешадинац Никола Пупин (164. gemeine Nicola Pupin, 1776)

пићи, као и да је породица Попић жиела у Идвору барем у периоду од 1753. до 1769. године, али да је у неком тренутку нестала из Идвора. Прегледом грађе у периоду од 1764. до 1835. године из Ратног архива у Бечу, а која се односи на 12. банатско-немачку граничарску регименту, наилазимо на много нових, до сада непознатих података о многобројним српским родовима у Банату, између осталог и о роду Пупић/Пупин. Наиме, подаци који се тичу српских граничара из ове војне формације почињу тек са увођењем одређених села у домен Војне границе и њиховим укључивањем у одбрамбени систем. Идвор је укључен у систем Војне границе тек 1776. године. У фебруару 1776. године, у попису новопримљених граничара Идвора, помиње се граничар-пешадинац (gemeinne) Никола Пупин (Nicola Pupin, редни број 164).50 По годинама живота, наведени Никола Пупин би могао бити исти онај Никола Пупић/Пупин кога смо претходно пронашли у матичним књигама. Након Николе Пупина, у попису новопримљених граничара Идвора децембра 1791. године помиње се Арсен Пупин (Arsen Puppin, број куће 99).51 Он је отпуштен из војске у марту 1802. године.52 У црквеним матичним књигама проналазимо само једног Арсенија Пупина, деду Михајла Пупина, који је највероватније управо забележени гра50

Преузето 19. 2. 2019, https://www. familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M -C9TD-NQ52-3?i=771&cat=132356.

Преузето 19. 2. 2019, https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9MC9TD -NSVN-F?i=399&cat=132356.

Преузето 20. 3. 2019, https://www. familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M -C9TD-N9MJ-R?i=384&cat=132356.

119

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 15. граничар Арсен Пупин, примљен у регименту (1791)

Слика 16. граничар Арсен Пупин, отпуштен из регименте (1802)

120

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Слика 17. Граничар Живан Пупин при упису у регименту (1809)

Слика 18. Граничар Никола Пупин у попису регименте (1831)

121

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

ничар Арсен Пупин. Он није био последњи граничар из породице Пупин у Идвору.Арсенијев син из првог брака са Макреном Стан, Живан (Schiwan Puppin), био је четврти војни обвезник/граничар из Идвора кога смо пронашли, након Кузмана, Николе и Арсена. Он је забележен као граничар у јулу 1809. године (кућни број 101). Забележено је и да је у том тренутку имао 19 година, а да је био висок 190 cm.53 Податак о броју година је нетачан, јер Живана проналазимо у црквеним матичним књигама крштених у 1793. години, те је при упису у граничаре заправо имао 16 година.54 Такође, граничар је био и Арсенијев син из другог брака са Станом, а Живанов полубрат, Никола Пупин (1806–1848). Његов упис у граничарску службу је забележен 1829. године. Никола се последњи пут помиње у попису граничара 1831. године, као део компаније капетана Цветковића.55 Посматрајући период постојања војних формација присутних на простору јужног Баната од средине 18. века до тридесетих година 19. века (за тај период смо пронашли грађу), у документима смо пронашли четири генерације породице Пупић/Пупин, односно пет граничара, од којих поуздано знамо да су тројица чланови уже породице Михајла Пупина (његов деда Арсен и два стрица, Живан и Никола). За Кузмана Пупића и Николу (поменутог при уласку Идвора у Војну границу 1776. године), не можемо поуздано рећи да ли су били директни преци, односно чланови уже породице Михајла Пупина. Узевши у обзир горенаведено, Пупићи/Пупини су се изгледа генерацијама бавили војничким занимањем.

7. Закључак Један од првих резултата нашег истраживања је проналазак друге варијанте презимена данашњег рода Пупин, а то је презиме Пупић. Први пут у изворима (црквене матичне књиге православне цркве у Идвору) наилазимо на варијанту презимена Пупић у матичним књигама венчаних 1794. године – венчање Алке, ћерке Николе Пупића, док последњи пут ову варијанту презимена проналазимо при упису Констан53

Преузето 16. 4. 2019, https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M-C9 TD-XWN3?i=304&cat=132356. 54

ИАП, матична књига крштених православне цркве у Идвору, 1793. година.

Преузето 12. 5. 2019, https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M -C9TF-R8NG?i=633&cat=132356.

122

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

тина, oцa Михајлa Пупина, у матичној књизи крштених 1814. године. Никола представља једног од најстаријих забележених чланова рода Пупин у Идвору (забележен је у изворима наизменично као Никола Пупић и као Никола Пупин). За Николу не можемо са сигурношћу рећи да ли је био директни предак Михајла Пупина, али је по свему судећи био члан овог рода. Посматрајући године живота (рођен око 1740. године), Никола би могао бити отац Арсенија, Михајловог деде, али то у овом тренутку не можемо поткрепити изворном грађом. Арсенијев отац могао би бити и Исак или Павел Пупић/Пупин, које смо такође у изворима пронашли као становнике Идвора у другој половини 18. века. Први пут проналазимо у изворима једног члана ове породице 1753. године (Кузман Пупић), као граничара-пешадинца Банатске земаљске милиције у Идвору. У литератури постоје подаци да је Идвор насељен Србима, граничарима из Поморишко-потиске војне крајине 1752. године, али постоје и индиције да је постојао још један малобројнији и старији слој становништва. На основу нашег истраживања не можемо са сигурношћу рећи одакле су и када Пупићи/Пупини дошли у Идвор, али са сигурношћу можемо тврдити да је род Пупић/Пупин присутан у Идвору барем од 1753. године. Постоје различити подаци и тумачења о досељавању рода Пупин у Идвор. Наиме, подаци који се износе у појединој литератури56 да породица Пупин долази у Вевчане тек у 19. веку, а потом из Вевчана у Идвор, не могу бити тачни. Будући да смо у изворима пре Арсенија, Михајловог деде, у Идвору пронашли Кузмана (1753), Николу (1776), Павела (1781) и Исака (1781), не могу бити тачни ни подаци који се износе код појединих аутора57 да је Арсеније, Михајлов деда, први дошао у Идвор и постао зачетник идворског рода Пупин. Када причамо о Арсенију (1769–1837), Михајловом деди, њега први пут проналазимо у војним пописима 12. банатско-немачке регименте децембра 1791. године, као граничара-пешадинца из Идвора, док се у црквеним матичним књигама православне цркве у Идвору први пут бележи приликом крштења његовог сина Живана, са првом супругом Макреном, рођеном Стан, 1793. године. Постоји у литератури и теорија о цинцарском пореклу рода Пупин, преко Пупе, жене цинцарског порекла, а наводне преткиње Михајла Пупина. Напомињемо да, осим што не постоје конкретни докази поткрепљени изворном грађом о повезаности Пупе са идворским ро56

Трифуновски, Охри�ско-С�рушка облас�: ан�ро�о�ео�рафска ис�раживања, 189. 57

Митрески, Михајло И. Пу�ин: о� Вевчани �о И�вор, 42, 43.

123

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

дом Пупин, такође је и овакав начин тумачења порекла једног рода погрешно постављен. Наиме, порекло једног рода посматра се кроз патернално порекло зачетника презимена (порекло по мушком прапретку), а не кроз порекло једне од женских чланова породице. Како би одгонетнули порекло рода Пупин по мушкој линији, осим старијих метода истраживања, применили смо и нове методе истраживања порекла. У питању су генетска испитивања патерналног порекла кроз ДНК анализу Y хромозома (генетско тестирање порекла, искључиво по мушкој линији). Тестирањем Y хромозома Михајла Пупина из Идвора (крсна слава Мала Госпојина), имењака и презимењака чувеног научника Михајла Пупина, утврђено је да породица Пупин из Идвора припада хаплогрупи I2-P37>M423>L621>CTS10228>Y3120. Грана L621 је највећа грана хаплогрупе I2, а из ње проистичу гране CTS10228 и још низводнија Y3120, која се везује углавном за етногенезу Словена и њихову каснију експанзију, односно сеобе са подручја источне Европе ка подручју југоисточне Европе. Како бисмо боље сагледали патернално порекло, утврдили старију подграну којој припада род Пупин, али и добили генетска поклапања са неким од многобројних тестираних родова, потребна су даља генетска тестирања. Наш рад представља прилог изучавању порекла идворског рода Пупин, иза којег ипак остаје простор за даље истраживање. Још увек су отворена питања одакле су и када дошли преци рода Пупић/Пупин у Идвор, ко су били директни преци Арсенија, деде Михајла Пупина, као и многа друга питања.

124

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

Извори 1. Архива православне цркве у Идвору, Домовни протокол православне цркве у Идвору 1845. године. 2. Историјски архив у Панчеву, матичне књиге крштених, венчаних и умрлих православне цркве у Идвору. 3. Österreichisches Staatsarchiv, FHKA, BA, Ktn. 77 (rote Nr. 41), folio 301–412 und fol. 606–608; KA, Kartensammlung, Glh , 242, Austheilungs Tabella, Uber das Militar Orth Idvor, wie dessen Terain an die nachstehende, Individa Anno 1769, vertheillet worden ist als. 4. Усмено сведочење Михајла Пупина, уз попуњену анкету приликом давања ДНК узорка (3. април 2021. године, Идвор).

Литература 1. Бугарски, Стеван. „Споменици Срба у Румунији жртава светских ратова”. Темишарски зборник, 7 (2014). 2. Бугарски, Стеван. „Ономастика села српског Семартона”. Темишвар ски зборник, 4 (2006). 3. Вујанић, Милица, Даринка Гортан Премк, Милорад Дешић, Рајна Дра гићевић, Мирослав Николић, Љиљана Ного, Васа Павковић, Никола Рамић, Рада Стијовић и Милица Радовић Тешић. Речник ср�ско�а језика. Нови Сад: Матица српска, 2011. 4. Гавриловић, Владан. „Попис Потиске војне границе из 1748. године”. Мешови�а �рађа, 32 (2011). 5. Engel, Pál. “A temesvári és moldovai szandzsák törökkori települései 1554– 1579”. (Szeged: 1996), 97, map 1. Преузето 21. 3.2021. https://library. hungaricana.hu/en/view/CSOM_Dae_08/?query=A%20temesv%C3%A1ri%2 0%C3%A9s%20moldovai%20szandzs%C3%A1k%20t%C3%B6r%C3%B6kkori%20 telep%C3%BCl%C3%A9sei%201554-1579%20-%20&pg=0&layout=s. 6. Ердељановић, Јован. Срби у Бана�у: насеља и с�ановниш�во. Нови Сад: Матица српска, 1992. 7. Идворски Пупин, Михајло. Са �ашњака �о научењака. Београд: Фонд Младен Селак-Млади проналазач, 2013. 8. Илић, Јелена. „Насељавање Потиских и Поморишких граничара у Банат (1751–1753)”. Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 89 (2014). 9. Илић-Мандић, Јелена. „Насељавање поморишких и потиских граничара у Банат”. Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 89 (2014). 10. Марков, Светозар. Дињаш нека� и са�. Темишвар: Савез Срба у Руму нији, 2018.

125

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

11. Митрески, Павле. Михајло И. Пу�ин: o� Вевчани �о И�вор. Струга: Ирис Струга, 2020. 12. Николић, Риста Т. Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве. Београд: Српска краљевска академија, 1903. 13. Пецињачки, Срета. Панчевачки �ис�рик�: 1717–1773. Нови Сад: Фило зофски факултет, Институт за историју, 1985. 14. Пецињачки, Срета. Граничарска насеља Бана�а (1773–1810): I �ом (АИ). Нови Сад: Матица српска, 1982. 15. Пецињачки, Срета. „Индивидуална распоредела земље Идворским граничарима 1769. године”. Зборник Ма�ице ср�ске за ис�орију, 7 (1973). 16. Поповић, Душан Ј. Срби у Бана�у �о краја 18. века. Ис�орија насеља и с�ановниш�ва. Београд: Научна књига, 1955. 17. Поповић, Душан Ј. Бео�ра� у 18. веку о� 1717–1739. �о�ине. Београд: 3D+, 2011. 18. Поповић, Душан Ј. О Цинцарима: �рилози �и�ању �ос�анка наше� �ра ђанско� �руш�ва. Београд: 1937. 19. Стајић, Васа. Великокикин�ски �иш�рик�: 1776–1876. Нови Сад: Матица српска, 1950. 20. Тодоров, Слава. Идвор: монографија. Панчево: 2004. 21. Трифуновски, Јован Ф. Врањска ко�лина: ан�ро�о�ео�рафска ис�и�ивања: књи�а �ру�а-�осебан �ео. Скопље: Универзитетска печатница, 1963. 22. Трифуновски, Јован Ф. „Средиште средњевековног Жеглигова”. Гла сник ср�ско� �ео�рафско� �руш�ва, 61 (1981). 23. Трифуновски, Јован Ф. Охри�ско-С�рушка облас�: ан�ро�о�ео�рафска ис�раживања. Београд: Српска акедимија наука и уметности, 1992. 24. https://adatbazisokonline.hu/adatbazis/az-1715_-evi-orszagososszeiras/ adatlap/342?search=pupin&term=eyJxIjoicHVwaW4iLCJmcSI6W10sInNv cnQiOiJzY29yZSIsImFxIjoiIiwiYXFUeXBlIjoiIn0=&curr=1. Преузето 21. 3. 2021. 25. https://adatbazisokonline.hu/adatbazis/az-1715_-evi-orszagososszeiras/ adatlap/5011?search=pupa&term=eyJxIjoicHVwYSIsImZxIjpbXSwic29yd CI6InNjb3JlIiwiYXEiOiIiLCJhcVR5c. Преузето 21. 3. 2021. 26. https://digi.landesbibliothek.at/viewer/image/AC08513816_Verlustliste_ Nr_0508/3/-/. Преузето 3. 6. 2021. 27. https://digi.landesbibliothek.at/viewer/image/AC08513816_Verlustliste_ Nr_0392/36/LOG_0025/. Преузето 3. 6. 2021.

126

С. Панчевачки, Н. Конески, Д. Цуцић, Прилог проучавању порекла Пупина

28. https://digitalni.arhivbeograda.org/show_document.php?id=973599. Преузето 3. 6. 2021. 29. https://digitalni.arhivbeograda.org/show_document.php?id=973600. Преузето 3. 6. 2021. 30. https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_I2_Y-DNA.shtml. Преузето 6. 6. 2021. 31. https://www.familysearch.org/ark:/61903/1:1:6984-XJ3Z. Преузето 21. 3. 2021. 32. https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M-C9TD-N9MJR?i=384&cat=132356. Преузето 20. 3. 2019. 33. https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M-C9TD-NQ523?i=771&cat=132356. Преузето 19. 2. 2019. 34. https://www.familysearch.org/ark:/61903/3:1:3Q9M-C9TD-NSVNF?i=399&cat=132356 Преузето 19. 2. 2019. 35. h t t p s : / / w w w . f a m i l y s e a r c h . o r g / a r k : / 6 1 9 0 3 / 3 : 1 : 3 Q 9 M - C 9 T D XWN3?i=304&cat=132356. Преузето 16. 4. 2019. 36. h t t p s : / / w w w . f a m i l y s e a r c h . o r g / a r k : / 6 1 9 0 3 / 3 : 1 : 3 Q 9 M - C 9 T F R8NG?i=633&cat=132356. Преузето 12. 5. 2019. 37. https://www.familysearch.org/library/books/rec ords/item/232148redirection. Преузето 3. 6. 2021. 38. https://www.familysearch.org/library/books/records/item/232808redirection. Преузето 3. 6. 2021. 39. https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/. Преузето 6. 6. 2021. 40. https://www.poreklo.rs/2021/05/30/poreklo-mihajla-pupina/.Преузето 6. 6. 2021. 41. https://www.yfull.com/tree/I2/. Преузето 6. 6. 2021. 42. Цвијић, Јован ур. Насеља Ср�ских земаља. Књига 2. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1903. 43. Цуцић, Драгољуб и Мартиновић Драгољуб. Научник, изуми�ељ, �рофесор, ро�ољуб – Михајло И�ворски Пу�ин: илус�рована моно�рафија. Београд: Институт Михајло Пупин Београд, Дом Културе Михајло Пупин Идвор, 2020.

127

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Saša Pančevački

Clinical Hospital Center Zemun, Zemun

Nikola Koneski

Institute of Recent History of Serbia, Belgrade; Regional Talent Centre Mihajlo Pupin, Pančevo

Dragoljub A. Cucić

Regional Center for Talents Mihajlo Pupin, Pančevo

CONTRIBUTION TO THE STUDY OF THE ORIGIN OF MICHAEL PUPIN The subject of our research is the origin of Mihajlo Pupin, that is, the origin of the Pupin family. One of the main goals of the article is to provide new data and interpretations regarding the presence of the above-mentioned family in Idvor, determine as precisely as possible the year of their arrival to this place, as well as to show the place (places) where they had previously lived. The article was compiled with the help of literature, but also using original material that has not been presented to the scientific public so far, or at least not in its entirety, using modern methods of determining the paternal origin of the genus (Y DNA). Keywords: Mihajlo Pupin, genus Pupin, origin, Idvor, paternal Y DNA haplogroup of genus Pupin

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

128

оригиналан научни рад udc 929:001.849 Бизумић Н.

Снежана Д. Шарбох1 Завод за интелектуалну својину, Београд

НИКОЛА БИЗУМИЋ ИЗМЕЂУ ЛЕГЕНДЕ И СТВАРНОСТИ Проналасци и �а�ен�и Николе Бизумића2

Апстракт У овом раду су, с једне стране, дати преглед и упоредна анализа најзначајнијих текстова из штампе посвећених животу и делу Николе Бизумића, изумитеља ручне машинице за шишање, који је својим рођацима наводно оставио баснословно богатство, док су, с друге стране, представљени резултати истраживања које је спроведено у циљу проналажења патената којима је Бизумић евентуално заштитио своје проналаске. Полазећи од расположивих архивских извора, који су осим поменутих чланака из штампе обухватили и архиве и базе података појединих завода за патенте, истраживање је резултовало проналаском два патента, једног аустријског и једног немачког, за које се може сматрати да су били издати Николи Бизумићу. Кључне речи: Никола Бизумић, машиница за шишање, легенда, проналазач, патент 1

[emailprotected]

Рад посвећујем успомени на преминулог колегу Слободана Стојковића, патентног инжењера, саветника у Савезу проналазача Србије, чији савети и подршка су ми били од непроцењивог значаја током заједничког истраживачког рада на патентима српских проналазача, који смо започели 1992. године и коме је колега Стојковић био посвећен до последњег тренутка. Овим путем желим да изразим и захвалност младом колеги Саши Здравковићу, патентном инжењеру, самосталном саветнику у Заводу за интелектуалну својину, који ми је помогао при прикупљању дела чланака из штампе за овај рад. Такође желим да изразим захвалност Љубици Ћоровић из Библиотеке града Београда, која ми је олакшала приступ библиотечком материјалу који је коришћен за израду овог рада, као и Вилхелму Коринеку (Wilhelm Korinek) из Аустријског завода за патенте, који ми је обезбедио копију аустријске привилегије AT 35/451.

129

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Увод Никола Бизумић (1823–1906), изумитељ ручне машинице за шишање, једна је од најчешће помињаних личности српског проналазаштва, чије име је наведено у скоро свакој листи најзначајнијих српских проналазача,3 али и у иностраним изворима који се односе на развој берберских и фризерских направа и опреме.4 О његовом значају говори и чињеница да је Никола Бизумић један од три српска проналазача (остала двојица су Никола Тесла и Огњеслав Степановић Костовић) које је у свом излагању поводом 100 година од оснивања Завода за интелектуалну својину поменуо председник Европске патентне организације Антонио Кампинос (Antonio Campinos).5

Слика 1. Машиница за шишање

Међутим, иако у вези живота и дела других српских проналазача, као што су Никола Тесла, Михајло Идворски Пупин, Огњеслав Степановић Костовић, Љубомир Клерић и Добривоје Божић, и даље има извесних непознаница, ипак су научна и шира јавност данас доста упознати са њима захваљујући расположивој архивској грађи, као 3 Biljana Tasić, „Deset srpskih pronalazaka”, Blic, преузето 10. 12. 2020, https:// www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-srpskih-pronalazaka/56hw0j0; Momčilo Petrović, „7 slavnih srpskih pronalazača”, Kurir, преузето 10. 12. 2020, https://www. kurir.rs/vesti/drustvo/1665802/7-slavnih-srpskih-pronalazaca;Tamara Obradović, „Top 6 pronalazaka koje je Srbija poklonila svetu”, Luftika, преузето 10. 12. 2020, https://luftika.rs/najbolji-srpski-pronalasci/. 4

Khalia Dunn, „The History of Electric Hair Clippers”, преузето 10. 12. 2020, https://otcbeautymagazine.com/electric-hair-clippers/.

Konferencija povodom 100 godina Zavoda za intelektualnu svojinu, Zavod za intelektualnu svojinu, преузето 10. 12. 2020, https://www.youtube.com/watch? v=dSH7eRYGjbQ&ab_channel=ZavodzaintelektualnusvojinuRepublikeSrbije

130

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

и научној, стручној и популарној литератури, укључујући и чланке у дневној штампи и периодици. Насупрот томе, практично све што нам је познато о животу Николе Бизумића потиче из само једног новинског чланка, дајући му тиме статус легенде.6

2. Настанак легенде о Николи Бизумићу За разлику од многих других легенди чији настанак и развој нису познати, извесно је да ова о Николи Бизумићу почиње 15. августа 1929. године, када је у листу Поли�ика био објављен чланак под насловом Сремски берберин Бизулић ос�авио насле�с�во о� шес� милијар�и и 160 милиона �инара7 аутора који је био потписан само иницијалима Н.В.8 Због значаја овог чланка и навода које садржи, он ће у наставку бити наведен у целости. „Сремски берберин Бизулић ос�авио насле�с�во о� шес� милиар�и и 160 милиона �инара – Од убогог чобанчета до проналазача машине за шишање која је и донела ово огромно богатство – Рума, 14. августа. Већ два дана у целом средњем Срему, Фрушкој гори, сремском Подунављу и Посавини говори се о огромној заоставштини Николе Бизумића, берберина из Неродина,9 малог планинског села удаљеног петнаест километара од Руме. Ова заоставштина која износи двадесет и два милиона фунти стерлинга или у нашем новцу шест милиарди сто шездесет милиона динара, налази се депонована у Лондону, јер се неким чудним случајем, иако је Никола Бизумић умро још 1906. у Лондону, нису још пронашли његови наследници. Многи ће читајући ове редове иронично да се насмеју јер се свет већ навикао да врло скептички суди о американским 6

Иван Ковачевић, „Сремски берберин у временима промена”, Е�ноан�ро �олошки �роблеми, н.с. 2, 1 (2007), преузето 10. 12. 2020, http://www. anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/kovacevic_sremski_berberin.pdf.

Поли�ика, 15. август, 1929.

У наслову постоји штампарска грешка будући да је у остатку текста његово презиме наведено правилно, то јест Бизумић.

Село Неродин је после Другог светског рата променило име у Нерадин. Видети: Ivan Kovačević, „Gastronomske tradicijade”, Etnoantropološki problemi – Emonografije, 2, преузето 10. 12. 2020, http://www.anthroserbia.org/Content/ PDF/Publications/f8c655cb0d98413aa7115553f0247eb1.pdf.

131

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 2. Чланак о Николи Бизумићу објављен у листу Поли�ика 15. августа 1929. године

132

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

наслеђима, која се обично, претварају у ништа. Али овога пута, изгледа, није тај случај, јер се ради о оставштини једног човека који је стекао један тако велики капитал и шта више тај се капитал из дана у дан или боље рећи из часа у час стално повећава. Свињар и �уковски берберин Никола Бизумић, берберин из Неродина, изумео је машину за шишање, којом данас фризери шишају милионе и милионе људи. Никола Бизумић је рођен у Неродину 1823. године, сељачки је син и врло је бурно провео свој живот. Једнога дана кад му је досадило да чува свиње по фрушкогорским шумама он је побегао за Руму да нађе неку службу. Случајно се намерио на берберског мајстора, Петра Јовановића, коме је баш био потребан шегрт и Јовановић га је узео за шегрта. У деловодном протоколу румског берберског еснафа за 1836, записано је рђавим латинским језиком под бројем 154 да је 18. априла г. Петар Јовановић ‘магистер хирургије’ пријавио као шегрта Николу Бизумића из Неродина. ‘Чита слабо, а писати не зна’, - оценио је чиновник у протоколу знање Николе Бизумића. После пет година постао је Никола Бизумић калфа и марљиво је бријао румске грађане, а осим тога вршио и хируршке послове: прштање крви и вађење зуба. Али његов немиран дух није могао да се смири у Руми и тако он 1846. године, десет година после свог доласка, оставља Руму и постаје берберин и хирург у деветој граничарској регименти у Митровици. Румски берберски еснаф му је издао лепу сведоџбу: ‘Вешт у хируршкој вештини, поштен и вредан, добро чита и пише, зна немачки, латински не зна’, - пише у препису његове сведоџбе. И тако је Никола Бизумић постао војни берберин и хирург. Разочарење и �у� у све� Његова регимента стално је лутала по Италији, Чешкој и Галицији. Бурне 1848. године учествовао је у рату најпре у Италији, а затим у Мађарској све до краја револуције. Из непознатих разлога он је 1851. напустио војску и вратио се у своје родно место Неродин. Тамо је радио као берберин и често је путовао у Руму. ‘Имам важног посла’ говорио је сељацима када су га питали зашто тако често путује. Напослетку је испричао да је изумео једну машину за шишање, којом ће се моћи лако и брзо шишати. Молио је богатије сељаке да му узајме сто форината, јер му толико треба да свој проналазак патентира. Молио је свога оца и своју родбину, али све је било узалуд. Од румског

133

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

берберског еснафа тражио је на зајам сто форинти, али је одбијен као да је његова намера неозбиљна. Када је видео да у родном крају нико неће да му помогне, скупио је своје ствари и упутио се у свет. Без иједне паре у џепу видећи да нико није пророк у свом завичају, искусивши сву горчину те истине, отишао је из свог краја да се више не врати. Десет година после тога машине за шишање су преплавиле свет. Румљани и Неродинци су се шишали тим машинама, али нико није помислио на Николу Бизумића. Њега је покрио вео заборава и време је избледело успомену на њега. Одавно су помрли сви, који су га познавали, а садашњи старци сећају се тек као кроз маглу да су њихови оцеви нешто говорили о неком Бизумићу: ‘Луда глава! Бог зна где је нашао свој крај!’ Тим речима обично свршавали су се разговори о њему. Нико није �ророк у свом завичају Међутим, Никола Бизумић брзо се снашао у далеком свету. Отишао је у Лондон и тамо нашао финансијера. Усавршио је свој изум и патентирао га у свим културним државама, задржавши за себе искључиво право производње. Машине су се продавале на милионе и он је од сваке добијао проценат. Убрзо је постао богат човек и главни акционар у многим предузећима. Имање му се стално увећавало, јер су послови добро ишли. О његовом животу у Енглеској мало се зна. Умро је 1906. године у Лондону. Необјашњиво је да његова смрт код нас уопште није запажена, иако је он био врло познат човек и један од најбогатијих људи у Енглеској. Највероватније је да је Бизумић узео неко енглеско име и напустио своје српско да би лакше могао да успе. И тако су сви заборавили на Николу Бизумића. Године 1907. дошао је у срески суд у Иригу акт енглеских власти у коме се траже наследници Николе Бизумића родом из Ирига, познатог проналазача машине за шишање, који је умро у Лондону и оставио огромно имање, које је тестаментом завештао свима својим рођацима до шестог колена. У акту није писало колика је заоставштина, него је стајало само да је огромна. Пошто у Иригу нема уопште Бизумића суд је одговорио да у Иригу нема никаквих наследника. Погрешка је била у томе што је у акту стајало да је Бизумић из Ирига. Међутим, Бизумић је из Неродина, а то је у срезу иришком. Енглеске власти распитивале су се још неколико пута за наследнике Николе Бизумића, али су увек добијале исти одговор. Последњи пут питале су 1914. године. Онда је дошао рат и ствар је пала у заборав.

134

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

Тра�ање за насле�ницима После рата наше посланство у Лондону три пута се обраћало на иришки срески суд и тражило наследнике Николе Бизумића, али све је било узалуд јер је суд редовно одговарао да у Иригу нема Бизумића. И тако би ово наслеђе можда припало енглеској држави да се један наследник по имену Максим Бизумић, који је пре рата емигрирао у Америку, није заинтересовао за ту ствар. Он је преко свог адвоката запитао срески суд у Иригу шта је са заоставштином Николе Бизумића из Неродина који је умро 1906. године у Лондону. Тек после овога увидело се да је Никола Бизумић из Неродина, а не из Ирига, како је стајало у актима енглеских власти, вероватно услед тога што се село Неродин налази у срезу иришком. Како је г. Максим Бизумић дознао за заоставштину Николе Бизумића није познато. После овог писма настало је грозничаво претраживање по старим црквеном књигама. Сви који имају макар мало наде истражују степен сродства са Николом Бизумићем. Један његов несумњиви наследник, адвокатски приправник, који не жели да његово име дође у јавност, отпутовао је у Лондон. Заоставштина износи двадесет и два милиона фунти стерлинга, а осим тога постоји једна велика палата у лондонском Ситиу (City of London). Године 1906. заоставштина Николе Бизумића није још била тако велика, ако је и онда била огромна. Али су за ових двадесет и три године колико је прошло од његове смрти, вредносни папири скочили особито за време рата за читавих 40 процената. Када се урачунају камате, дивиденде и интерес на интерес као и проценат од фабрика машина за шишање, види се да сума од двадесет два милиона фунти стерлинга није невероватна. Интересантно је напоменути да се ова огромна сума не би уопште могла претворити у динаре, јер она износи шест милиарде и сто шездесет милиона динара, а у саобраћају има свега пет милиарди и двеста милиона динара. Никола Бизумић би био вероватно заборављен да није за собом оставио ову огромну заоставштину. Ово наслеђе потсетиће свет да је машину за шишање пронашао један Србин. Н.В.” Интересовање које је побудио чланак објављен у листу Поли�ика је било толико да је већ два дана касније, лист Време објавио чланак скоро идентичног наслова и садржине: 150 насле�ника �ок. Николе Бизумовића из Лон�она имају �а насле�е 6.160.000.000 �инара,10 аутора који је такође био потписан само иницијалима Б.М.11 10

Време, 17. август 1929.

135

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Слика 3. Писмо Душана Јанића из Лондона уреднику листа Време објављенo 30. августа 1929. године

За разлику од Поли�ике, која се изгледа није више враћала овој теми, лист Време је објавио још неколико текстова у вези ње и то у бројевима од 30. августа, 9. и 12. септембра, 20. новембра 1929. године и 27. јануара 1930. године.12 Од ових чланака, два су посебно интересантна, јер бацају сасвим другачију светлост на причу објављену у Поли�ици. Први од њих је објављен 30. августа 1929. године,13 а ради се о писму под насловом Милијар�ер из Руме је умро као �уки сиромах у Лон�ону, које је уреднику листа послао Душан Јанић из Лондона. Он наводи да је добро познавао покојног Николу Бизумића, кога је упознао 1880. године у Бечу и спријатељио се са њим. После тога, 1884. године, Душан Јанић је дошао у Лондон, а Никола Бизумић је стигао неких седам или осам година после њега. Међутим, већ прве године по свом доласку у Лондон, Бизумић је почео да губи вид и, како Јанић наводи, „за кратко време постао је више од пола слеп. Тога ради је мало радио свој берберски занат; патио се сиромах најгоре, био је 12

Време, 30. август, 1929; 9. септембар, 1929; 12. септембар, 1929; 20. новем бар, 1929; 27. јануар, 1930.

Време, 30. август 1929.

136

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

више гладан него сит”. Даље, Јанић каже да је Бизумић последњих година свога живота покушавао да изнесе на пијацу „једно ново гвожђе за кудровање одсечене женске косе. То гвожђе било је његов лични изум, али на жалост није успео”. Коначно, према Јанићу, Никола Бизумић је умро у болници и сахрањен је у заједничкој гробници за сиромахе. Душан Јанић закључује да је све што је Никола Бизумић оставио „то је, добро име и леп карактер”, те да је прича о његовом баснословном богатству „један гигантни швиндел”.14 Међутим, ови наводи Душана Јанића, нису развејали наде Бизумићевих наследника у вези постојања његовог огромног богатства у Лондону, што се може видети из следећа два текста у листу Време. Други значајан текст је објављен 20. новембра 1929. године,15 под насловом Да ли је берберин из Руме Никола Бизумић, лон�онски бо�а�аш, умро �риро�ном смрћу или је убијен. Подаци који се износе у њему се разликују и од оних из Поли�ике, али и од оних које је изнео Душан Јанић, а новинар листа Време их је добио од сарадника листа Наро�ни �лас из Лос Анђелеса, Дамјана Петра Станића и Владимира Гвозденовића, унука Николе Бизумића, који су допутовали у Београд у потрази за документима везаним за наследство Николе Бизумића. Према њиховим наводима, Никола Бизумић је умро 29. јануара 1919. године у енглеском интернирском логору, где је био смештен као аустријски поданик и војни обвезник, од последица ударца у главу. Осим тога, они су тврдили да је његова имовина била конфискована јер је био непријатељски поданик и да се она евентуално враћа после закључења мира, али га он није дочекао. Гвозденовић је тврдио да је нашао Бизумићеву умрлицу у Лондону и његову личну заоставштину у Џермен хоспиталу (German Hospital) код Лондона, као и признаницу за те ствари. Међутим, он је био потпуно уверен у постојање Бизумићевог богатства и наводи да је „он то богатство стекао давно пре рата, на тај начин што је прво пронашао шишаћу машину, затим специјалан кајиш за оштрење бријача, па, са добијеним новцем, водио банкарске спекулације које су га за кратко време направиле једним од најбогатијих људи у Енглеској”. С друге стране, Гвозденовић наводи да је Никола Бизумић рођен 1856. године у Добринцима код Руме, а да је у Лондон дошао 1889. године као обичан берберин „само са нешто више талента, знања језика и умешности”, где је дошао до великог угледа и богатства. Наводно је био у преписци с родбином до 1906. године, после чега је живео усамљено. 14

Превара – напомена аутора.

Време, 20. новембар 1929.

137

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Осим још једног узгредног помињања Бизумићевог наслеђа у чланку од 27. јануара 1930. године, изгледа да сe ни лист Време више није бавио овом темом. Чини се да је после тога овај низ чланака објављених у Времену пао у заборав, највероватније зато што је овај лист престао да излази 6. априла 1941. године.

3. Даљи развој легенде о Николи Бизумићу Следећи новински чланак, тачније серија од осам чланака, била је објављенa у Вечерњим новос�има у периоду између 24. маја и 4. јуна 1957. године.16 Први од њих, аутора А. Пајића и П. Ерцеговића под насловом Насле�ници 22.000.000 фун�и (виле у Лон�ону и још неких фабрика) најза� су �ронађени изазвао је у то време праву сензацију. Иако његов највећи део чине исти подаци о животу Николе Бизумића који су већ били садржани у горенаведеном Поли�икином чланку из 1929. године (укључујући и факсимил дела тог чланка), он садржи и причу о његовим рођацима и њиховим напорима да дођу до баснословног наследства. Тако се у чланку, између осталог, наводи следеће: „Пре више од месец дана – бар тако се прича – један од директних потомака Николе Бизумића Крсто Вучетић, земљорадник из Нових Карловаца, малог села у Сремскомитровачком срезу пронашао је пожутели примерак ‘Политике’ из 1929. године и упутио је надлежним органима следеће писмо: ‘Пре извесног времена сазнали смо да је наш рођак покојни Никола Бизумић, рођен 1823. године у селу Нерадин, Срез Сремска Митровица, а који је извесно време живео у Лондону, оставио после своје смрти 1906. године у наследство покретну и непокретну имовину. Пре неки дан, преко листа ‘Политика’ од 15. августа 1929. године утврдили смо да су енглеске власти тражиле наследнике имовине покојног Бизумића. С обзиром да сам ја, доле потписани, један од наследника, обраћам се Вама с молбом да преко нашег представништва у Лондону проверите могућности за коришћење права наследства. Напомињем да је у наведеном примерку листа ‘Политика’ назначено да наследство износи 22 МИЛИОНА ФУНТИ СТЕРЛИНГА, ПОРЕД ВИЛЕ У ЛОНДОНСКОМ СИТИЈУ И НЕКИХ ФАБРИКА ЧИЈИ ЈЕ ВЛАСНИК БИО НАШ ПОКОЈНИ РОЂАК. Никола Бизумић је, 16

Вечерњe новос�и, 24. мај 1957; 4. јун 1957.

138

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

Слика 4. Чланак о Николи Бизумићу објављен у листу Вечерње новос�и 24. маја 1957. године

после своје смрти, оставио тестамент по коме право наследства има сва родбина до шестог степена сродства. А ја као рођак покојног сам у другом степену сродства – ОН ЈЕ МЕНИ УЈАК ЈЕР ЈЕ МОЈЕ ПОКОЈНЕ МАЈКЕ РОЂЕНИ БРАТ.’ Данас има око стотину претендената на ово наследство. Један од најважнијих је унук Крсте Вучетића који сада живи у Земуну. Разговор са њиме и са осталим наследницима ‘Вечерње новости’ ће објавити у следећим бројевима”. Тако је прича о баснословном богатству Николе Бизумића поново оживела 28 година касније, без обзира на то што је у међувремену Краљевину Југославију заменила Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Иако се највећи део садржине осталих седам чланака односи на породично стабло Бизумића и бројне потенцијалне наследнике његовог наводног богатства, у њима се појављује и неколико нових информација у односу на оригинални чланак из Поли�ике. Као прво, новинари су посетили Управу за патенте, где их је примио Андрија Богдановић, заменик директора. Он им је рекао да је почетком 1921. године у Југославији донет пропис о заштити патената,17 17

Овај навод је само делимично тачан. Наиме, Уредба о заштити индустријске својине, којом је основана Управа за заштиту индустријске својине, донета је 15. новембра 1920. године. Видети: У сусре� јубилеју – 100 Заво�а за ин�елек�уалну својину, преузето 10. 12. 2020, http://www.zis.gov.rs/vesti/tekstovi.1261.html

139

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

а да до те године у нашој земљи није било могуће заштитити ниједан патент. Такође је навео да би, уколико је Никола Бизумић умро 1906. године у Енглеској, било логично да је његов проналазак – машина за шишање – био заштићен пре његове смрти и да је највероватније да је, пошто је Никола Бизумић живео и радио у Енглеској, свој патент тамо и заштитио. Новинари су, осим у Управи, покушали да пронађу било какве податке о Николи Бизумићу и у енциклопедијама, стручној литератури и струковним удружењима, али нису имали никаквог успеха. Као друго, утврђено је име аутора чланка у листу Поли�ика. Његово име је било Никола Вукадиновић и био је тадашњи дописник Поли�ике из Руме, али су његови даљи рођаци навели да је погинуо током Другог светског рата. Такође су тврдили да су потенцијални наследници Бизумићевог богатства данима опседали његову кућу и да је он у свом даљем истраживању успео да пронађе да је у протоколу румског берберског еснафа записано под бројем 154 да је 18. маја 1836. године Петар Јовановић примио Николу Бизумића као шегрта. Као треће, новинари су разговарали са Јулијаном Вулетић, чијој мајци Софији је Никола Бизумић био ујак. За разлику од осталих, она је тврдила да је имала у рукама чланак из једног листа (али се није сећала из ког) у коме пише да је Никола Бизумић нађен у некој лондонској улици ударен тврдим предметом у главу и да је пренет у неку болницу, где је и издахнуо. Међутим, поменути чланак није успела да сачува.18 Као четврто, новинари су дошли до податка да је берберин Сава Маливук, родом из Добановаца, у свом писму Радовану Стрики, бележнику из Руме, навео да је он познавао Николу Бизумића и да није тачно да је он умро 1906. године јер га је он видео 1908. године. Према његовим наводима, Никола Бизумић је умро за време Првог светског рата, 1915. или 1916. године, јер је тада писао из болнице једном колеги и молио га за помоћ. На крају, Сава Маливук тврди да је Никола Бизумић умро у сиротињском дому од старости и изнемоглости и да за собом ништа није оставио. Уколико би ово било тачно, то би значило да је Никола Бизумић умро у Лондону у 92. или 93. години живота. Упркос даљим напорима, новинари листа Новос�и нису тада успели да дођу до одговора на два кључна питања: које је име наводно узео Никола Бизумић у Енглеској и да ли је његово огромно богатство стварно постојало? 18

Ради се вероватно о чланку из Времена од 20. новембра 1929. године.

140

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

После ове серије чланака у Вечерњим новос�има 1957. године, прича о Николи Бизумићу, проналазачу машинице за шишање, и његовом огромном богатству се спорадично појављивала у медијима, пре свега у штампи, да би са настанком и развојем интернета и тамо нашла своје место, проширивши се изван границa наше земље.19 Будући да се у међувремену нису појавиле никакве нове информације у вези живота и дела Николе Бизумића, каснији аутори су углавном препричавали оно што је било наведено у Поли�икином чланку из 1929. године. Чак је и Поли�ика 74 године после објављивања првог чланка о Николи Бизумићу, објавила чланак Богдана Ибрајтера20 сличне садржине, али који у односу на чланак из 1929. године садржи једну додатну информацију, а то је да је име које је Бизумић наводно узео у Енглеској било Џон Смит (John Smith). Овако оскудни и противречни подаци довели су чак до мишљења да прича о Николи Бизумићу који је изумео машиницу за шишање и обогатио се њеном производњом представља легенду,21 која се састоји од чак три митске целине: мита о успону из сиромаштва у средњи слој, мита о великом богатству стеченом креативношћу и успешним бизнисом и митa о изгубљеном благу. Иако се као кључни моменти у погледу присуства ове легенде у јавности наводе године када су чланци о Николи Бизумићу објављени у Поли�ици (то јест, 1929. и 2003. година), извесно је да ништа мањи значај од њих нема ни њена појава 1957. године, у горенаведеној серији чланака у Вечерњим новос�има. Иако се наводи из три од четири горенаведене референце (изузетак су чланци из Времена) у великој мери подударају (рођење 1823. године у Неродину, шегртовање од 1836. године у Руми код берберског мајстора Петра Јовановића, први одлазак у свет 1846. године као берберин и хирург у Деветој граничарској регименти, проналазак машинице за шишање и коначни одлазак у Лондон 1855. године), међу њима постоји и једна, на први поглед, мање битна разлика, која се у току спроведеног истраживања показала изузетно значајном. Она се односи на навод да је Никола Бизумић у Енглеској променио име. Тако је у чланку из 1929. године у Поли�ици наведено: „Највероватније је да је Бизумић узео неко енглеско име и напустио своје српско да би 19 How do hair clippers work, преузето 10. 12. 2020, https://professionalbarberclippers.com/informational/how-do-hair-clippers-work/; To clip or snip!, преузето 10. 12. 2020, http://thebarberden.net/barber-blog/to-clip-or-snip/. 20

Поли�ика, 21. септембар 2003.

Видети фусноту број 5.

141

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

лакше могао да успе”, док новинари Вечерњих новос�и 1957. године наводе следеће: „Верује се да је Бизумић у Енглеској променио име”. Међутим, упркос томе што оба чланка садрже претпоставку да је Никола Бизумић у Енглеској променио име, ни у једном од њих нема никакве индиције о томе како је гласило то Бизумићево ново име. За разлику од њих, Богдан Ибрајтер у свом чланку у Поли�ици из 2003. године наводи следеће: „Заправо, тај Џон Смит, о коме је овде реч, у почетку није био ни Џон, ни Смит. У младости се звао Никола Бизумић. Тек касније Енглези ће му дати звучно име Џон Смит”. Ипак, ово није био први пут да се тврди да је Никола Бизумић променио име у Џон Смит. Данас је тешко утврдити када је дошло до тога, али је извесно да се то није десило пре 1957. године, пошто новинари Вечерњих новос�и нису знали за то. Међутим, ова тврдња се данас наводи као непобитна чињеница, иако за њу не постоје никакви докази у виду архивског материјала. С друге стране, постоји могућност да је неки аутор који је писао о Бизумићу навео име Џон Смит само као пример (аналогно коришћењу имена Петар Петровић или Јован Јовановић у српском језику), а да су каснији аутори то прихватили као утврђену чињеницу, иако се у ствари радилo о неспоразуму. С друге стране, за разлику од три горенаведене референце, хронологија кључних догађаја у животу Николе Бизумића која је наведена у чланцима у Времену се скоро у потпуности разликује – рођење у Добринцима 1856. године (чак 33 године касније у односу на горенаведено), сусрет са Душаном Јанићем у Бечу 1880. године, одлазак у Лондон 1889. или најкасније 1892. године (поново преко 30 година касније у односу на горенаведено), покушај да на тржиште пласира „ново гвожђе за кудровање одсечене женске косе”, који није био успешан, и смрт 1915, 1916. или чак 1919. године. Иако највероватније нису били упознати са низом текстова објављеним у листу Време, сусревши се са постојањем великог броја непотврђених и противречних података о животу Николе Бизумића, новинари Вечерњих новос�и су се у чланку објављеном 1. јуна 1957. године чак запитали: „Да ли је онда немогућа претпоставка да су постојала ДВА Бизумића – један богат и један сиромашан? ”22 Спроведено истраживање је показало да су они на известан начин можда били у праву.

Вечерњe новос�и, 1. јун, 1957.

142

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

4. Истраживање патената Николе Бизумића – спровођење и резултати Истраживању патената Николе Бизумића претходило је дефинисање одговарајуће стратегије. Kао први корак, дефинисан је временски период који је истраживање требало да обухвати. Имајући у виду горенаведене изворе који се односе на живот Николе Бизумића, изабран је временски период између 1855. године, када је он, према наводима из првог чланка у Вечерњим новос�има, напустио Неродин и отишао у Енглеску, и 1906. године, као најраније могуће године смрти. Следећи корак је представљао избор имена носиоца патента и/или проналазача по коме ће бити спроведено претраживање. Имајући у виду горенаведена разматрања у вези могућности да Никола Бизумић уопште није променио име у Џон Смит, биле су изабране две опције: прву је представљало Бизумићево наводно ново енглеско име, док je другу представљалo Бизумићево презиме написано у транскрипцији на различитим језицима, а пре свега на немачком и енглеском. Приликом претраживања архивске грађе која садржи патентне документе, увек је неопходно имати у виду да је сваки патент територијално ограничен, односно да важи само на територији државе чији је надлежни орган издао тај патент (и то у току ограниченог временског периода, обично 20 година). Раздобље између 1855. и 1906. године, у коме је Бизумићев проналазак могао настати и бити заштићен патентом, представља период великих историјских промена, у коме се истовремено одвијала друга индустријска револуција. Управо у наведеном раздобљу дошло је до развоја савременог система заштите индустријске својине. С једне стране, уведени су патентни системи у земљама које их до тада нису имале или су постојећи системи модификовани, што се вршило, на пример, преласком са система привилегија које је издавао владар на патентни систем у коме патенте издаје надлежни државни орган. С друге стране, 1883. године је потписана Париска конвенција о заштити индустријске својине, чији је један од оснивача била и Краљевина Србија. Ова конвенција је омогућила међународно коришћење приоритета у свим земљама чланицама Париске уније, стеченог на основу прве поднете уредне пријаве у једној од њих, као и одређени степен унификације поступака заштите патената у тим земљама. Горедефинисана стратегија претраживања је примењена на бази података о привилегијама за проналаске Аустријског завода за патенте (Privilegiendatenbank des Österreichischen Patentamtes). Ова база

143

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 5. Две странице из аус�ријске �ривиле�ије АТ 35/451

података, која је доступна у просторијама читаонице Аустријског завода за патенте (Österreichisches Patentamt) у Бечу, садржи податке из периода до почетка 20. века и може се претраживати по имену носиоца.23 Овде би требало нагласити да је Аустроугарска, чији је држављанин Бизумић морао бити бар до одласка у Енглеску, све до свог распада крајем Првог светског рата, имала специфичан систем по коме није постојала јединствена пријава патента за целу земљу, већ је за заштиту проналаска требало поднети посебне пријаве у Аустрији и у Мађарској. При томе су се у Аустрији све до 1900. године проналасци штитили такозваним привилегијама, које представљају претходнике патената, са којима иначе имају велики број сличности у погледу поступка испитивања пријаве и постојања патентних захтева у пријави, због чега су овде убројане у патенте. Прво претраживање, извршено по имену Џон Смит (John Smith), дало је 11 погодака, од чега су три носиоца били из Сједињених Америчких Држава, док их је осам било из Велике Британије, од чега је само један био из Лондона. Међутим, на основу провере назива проналазака, која је била извршена за свих 11 �ривиле�ија, утврђено 23

Коришћење ове базе је бесплатно, а на основу пронађеног броја привилегије могуће је њено проналажење у архиви Аустријског завода за патенте, где се чувају оригинали привилегија за проналаске.

144

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

је да се ниједан од тих проналазака није односио на машиницу за шишање. Следеће претраживање, извршено са различитим облицима Бизумићевог презимена, било је успешније. Наиме, када је извршен упит са Бизумићевим презименом у облику „Bisumits”, он је као резултат дао једну привилегију. Тa �ривиле�ија, под бројем AT 35/451,24 била је издата Николаусу Бизумићу (Nikolaus Bisumits) 18. марта 1885. године, при чему је захтев за њено издавање био поднет 25. новембра 1884. године. Посебно изненађење је представљала чињеница да проналазак који је био заштићен овом привилегијом није била машиница за шишање, већ направа за увијање косе, такозвано гвожђе за прављење таласа на коси (Welleneisen). Провером је установљено да у архиву Аустријског завода постоји оригинал наведене �ривиле�ије. Међутим, ова ручно писана �риви ле�ијa се показала доста нечитком, а поред тога се испоставило и да јој недостаје нацрт који приказује проналазак. Иста стратегија је примењена при претраживању следећих база података које су доступне путем интернета, а које бар делимично обухватају дефинисани временски период: - База података Немачког завода за патенте и жигове (Deutsches Patent- und Markenamt) за онлајн претраживање патентних доку мената (DEPATISNET)25, - База података Мађарског завода за интелектуалну својину (Szelle mi Tulajdon Nemzeti Hivatala) за онлајн претраживање докумената индустријске својине (IP-SEARCH)26, - База података Шпанског завода за патенте и жигове (Oficina Espa ñola de Patentes y Marcas) за онлајн претраживање докумената индустријске својине (Web de Historia de la Propiedad Industrial)27. 24

Копија аустријске привилегије број АТ 35/451 је обезбеђена захваљујући предусретљивости Вилхелма Коринека (Wilhelm Korinek) из Аустријског завода за патенте.

Бази података се може приступити преко следећег линка: https://depatisnet.dpma.de/DepatisNet/depatisnet?window=1&space=menu&content=index&action=index&switchToLang=de. Између осталог, садржи све немачке патенте и корисне моделе од 1877. године до данас. 26

Бази података се може приступити преко следећег линка: http://epub. hpo.hu/e-kutatas/?lang=EN. Ова база садржи све мађарске патенте од 1894. године до данас. Поред патената, она садржи и податке о другим правима интелектуалне својине, укључујући и ауторска права.

Бази података се може приступити преко следећег линка: http://historico. oepm.es/privilegios.php. Ова база садржи библиографске податке за шпанске

145

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 6. Немачки патент DE 33722 C

Резултати добијени коришћењем дефинисане стратегије претраживања су били следећи: у базама података мађарског и шпанског завода није био пронађен ниједан релевантан патентни документ. Међутим, у бази података немачког завода, претраживањем по привилегије за проналаске у периоду 1826–1878, шпанске патенте у периоду 1878–1966. и жигове од 1865. до 1919. године.

146

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

Слика 6. Немачки патент DE 33722 C

Бизумићевом презимену у облику „Bisumits”, добијен је један резултат и то је немачки патент под бројем DE 33722 C, за који је пријава била поднета 11. фебруара 1885. године, док је сам патент био издат 20. новембра 1885. године. У наставку је дат превод текста немачког патента DE 33722 C28: 28

Патентни спис за немачки патент DE 33722 C је преузет из онлајн базe података DEPATISNET. Видети фусноту број 18.

147

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

„Па�ен�ни с�ис: DE 33722 C КЛАСА 33: Ручни ала�и и �у�на о�рема. НиколаУС Бизумић из БЕЧА. На�рава за �рављење �аласа на коси Па�ен�ирано у Немачкој царевини о� 12. фебруара 1885, �а�ен� из�а� 20. новембра 1885. Слика 1 �риказује скло�ни из�ле� �окре�не на�раве за увијање косе, Слика 2 �риказује сам �орњи �ео кљеш�а, Слика 3 �риказује �окре�ни �ео на�раве за увијање косе, Слика 4 �риказује �оњи �ео кљеш�а. Горњи �ео А је о�ремљен уз�ужним �рорезом, а �оре� �рореза, на рас�ојањима о� �о 3 mm лево и �есно, носи низ ис�ус�а s s �ужине 8 mm и �речника 3 mm; �ок се че�ворос�рано, хори зон�ално избушено сре�иш�е k �орње� �ела завршава ручицом, која има во�ећи елемен� f. Доњи �ео има ис�у �ужину и �ебљину као �орњи �ео, а изве�ен је ис�о �ако налик кљеш�има и о�ремљен је са че�ири уз�ужна ребра n n1, о� којих је оно које је смеш�ено највише у�оље n1 и служи за нале�ање на �ео A више о� �реос�ала �ри; �аље, �оњи �ео има шу�љи сре�њи �ео k1 и �ру�и �ео у облику ручице. У �рорезу �орње� �ела клизно се во�и �омерљиви �ео C, који има клизну �лочу p; �ри чему �ео C �акође има је�ан низ ис�ус�а s1, који �ре�с�авља сре�њи низ; клизни �ео C се завршава окру�лом ши�ком g, која �ролази кроз о�воре сре�иш�а k и во�еће� �ела f и на коју је �ричвршћен �вокраки клизач m, који се наслања на ручицу �орње� �ела и во�и; ово омо�ућава �омерање �ела C уна�ре� или уназа�. Обр�ну осу кљеш�а сачињавају �ве кра�ке навојне осовинице, које с�ајају кућиш�е са сре�иш�ем кљеш�а и омо�ућавају рас�ављање на�раве. При у�о�реби се на�рава за увијање косе за�реје, а за�им се ух ва�е обе њене ручице, као ко� свако� �ру�о� �вожђа за �рављење �аласа на коси, и �о �ако �а се �алац �есне руке наслони између �вокрако� клизача; он�а се кљеш�а о�варају, �ри чему се низови ис�ус�а налазе са �орње с�ране. За�им се �рамен косе на коме �реба �а се на�раве �аласи �ос�ави равно �реко уз�ужних ре бара, ис�о� низа ис�ус�а, �а се �вожђе за�вара �рилично чвр с�о; �осле �о�а се клизач �омера �алцем �есне руке, �о �о�ре би, на�ре� или наза� и он�а се кљеш�а �рже не�омично 10 се кун�и, �ок �о�ло�а �елује на косу. Он�а се �вожђе о�вара, �а

148

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

се �о�ови �аласи косе �ажљиво уклањају, а �осле �о�а се овим �вожђем �рави �ру�и �алас. Па�ен�ни зах�ев: На�рава за �рављење �аласа на коси, која се сас�оји о� �ва �ела A i B налик кљеш�има, о� којих је �орњи �рорезан и о�ремљен са �ва низа ис�ус�а s s1, �ок �оњи има уз�ужна ребра n n1 и с�ојен је са клизачем C који се во�и у �орњем �елу, а ис�о �ако је о�ремљен је�ним низом ис�ус�а s1.” За разлику од аус�ријске �ривиле�ије AT 35/451, немачки патент DE 33722 C представља комплетан патентни спис који садржи и нацрт. Прецизније, oвај патент садржи две странице, једну са описом проналаска и патентним захтевима и другу са нацртом на коме је приказана направа за прављење таласа на коси. Предмет овог патента је исти проналазак као и у поменутој аус�ријској �ривиле�ији, с тим што овде има назив На�рава за �рављење �аласа на коси. Сходно томе, пошто се оба документа односе на исти проналазак, следи да је аус�ријска �ривиле�ија AT 35/451, за коју је раније поднета пријава, основни патент, док је немачки патент DE 33722 C његов аналог, односно патент којим је исти проналазак заштићен у различитој земљи, а који заједно са одговарајућим основним патентом чини једну патентну фамилију. Посебно је интересантан податак да је у овим документима као Бизумићева адреса у Бечу наведена Луизенгасе 21 (Louisengasse 21), која је иначе 1919. године променила име у Момзенгасе (Mommsen gasse) и постоји и данас.29 Анализа откривених докумената је указала на две различите могућности тумачења живота и дела Николe Бизумића. Једна, која је далеко вероватнија, указује на то да је од две горенаведене хронологије живота Николе Бизумића, вероватно тачна она друга (рођење 1856. године у Добринцима, боравак у Бечу у току већег дела осамдесетих година 19. века, одлазак у Лондон око 1890. године, покушај пробоја на енглеско тржиште са својим проналаском – направом за прављење таласа на коси – и неуспех, после чега су уследили губитак вида и сиромаштво, све до смрти, до које је дошло негде између 1915. и 1916. године). У том случају претпоставка да је Никола Бизумић у Енглеској променио име ипак није тачна будући да је користио своје име и презиме, додуше у транскрипцији на немачки језик. Друга могућност је знатно спекулативнија и представљала би потврду претпоставке новинара Вечерњих новос�и из 1957. године о 29

Luisengasse (4), преузето 10. 12. 2020, https://www.geschichtewiki.wien. gv.at/Luisengasse_(4).

149

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

томе да су постојала два Бизумића – један богат и један сиромашан. То би значило да се прва хронологија живота, која за више од тридесет година претходи другој хронологији, односи на другу особу, истог имена и презимена, али рођену 1823. године у Неродину, истог занимања, која је била калфа у Руми од 1836. године, а касније је пронашла машиницу за шишање и 1855. године отишла у Лондон, где је променила име, обогатила се захваљујући свом проналаску и преминула 1906. године оставивши баснословно богатство. Међутим, резултати истраживања спроведеног у архивској грађи која садржи патентне документе до сада нису потврдили ову могућност, али је нису ни искључили.

5. Даљи правци истраживања патената Николе Бизумића Даље истраживање патената Николе Бизумића ће бити усмерено на проналажење патената којима је заштитио своју машиницу за шишање, као и на друге проналаске до којих је евентуално дошао. За разлику од досадашњег тока истраживања, које је у великој мери било олакшано коришћењем електронских база података, наредна фаза истраживања ће бити сложенија за извођење јер ће укључивати претраживање примарне архивске грађе, пре свега у Великој Британији и Француској. Иако досадашње прелиминарно претраживање дела горенаведене архивске грађе доступне путем интернета, као што је, на пример, веб-сајт дигиталне библиотеке Националне библиотеке Француске (Bibliothèque nationale de France)30, није дало додатне резултате, ипак је реално очекивати да ће доћи до нових открића која би требало не само да потврде, већ и да допуне досадашње налазе, који указују на то да Никола Бизумић није само легенда, већ да се иза те легенде налази стварна личност, особа немирног духа, стваралац и проналазач, који је тражио своје место у далеком свету.

Gallica – дигитална библиотека Националне библиотеке Француске, којој се може приступити преко следећег линка: https://gallica.bnf.fr/accueil/en/ content/accueil-en?mode=desktop.

150

С. Д. Шарбох, Никола Бизумић између легенде и стварности

Литература 1. „150 наследника пок. Николе Бизумовића из Лондона имају да наследе 6.160.000.000 динара”. Време, 17. и 30. август, 9. и 12. септембар и 20. новембар 1929. и 27. јануар 1930. 2. Аустријска привилегија за проналазак AT 35/451, архив Аустријског завода за патенте. 3. Dunn, Khalia. „The History of Electric Hair Clippers”. Преузето 10. 12. 2020. https://otcbeautymagazine.com/electric-hair-clippers/. 4. How do hair clippers work. Преузето 10. 12. 2020. https://professionalbarber clippers.com/informational/how-do-hair-clippers-work/. 5. Ибрајтер, Богдан. „Прича о сремском берберину”. Поли�ика, 23. септембар 2003. 6. Kovačević, Ivan. „Gastronomske tradicijade”. Etnoantropološki problemi – Emonografije, 2. Преузето 10. 12. 2020. http://www.anthroserbia.org/ Content/PDF/Publications/f8c655cb0d98413aa7115553f0247eb1.pdf. 7. Kовачевић, Иван. „Сремски берберин у временима промена”. Е�ноан�ро�олошки �роблеми н.с. 2, 1, 2007. Преузето 10. 12. 2020. http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/kovacevic_sremski_ berberin.pdf. 8. Luisengasse (4). Преузето 10. 12. 2020. https://www.geschichtewiki. wien.gv.at/Luisengasse_(4). 9. Немачки патент DE 33722 C, преузет из онлајн базe података Немачког завода за патенте и жигове DEPATISNET. https://depatisnet.dpma.de/ DepatisNet/t?window=1&space=menu&content=index&action=index&s witchToLang=de. 10. Obradović, Tamara. „Top 6 pronalazaka koje je Srbija poklonila svetu”. Luftika. Преузето 10. 12. 2020. https://luftika.rs/najbolji-srpski-pronalasci/. 11. Пајић, A. и П. Ерцеговић. „Трагом једне новинарске репортаже” (I)(VIII). Вечерње новос�и, 24. мај и 4. јун 1957. 12. Petrović, Momčilo. „7 slavnih srpskih pronalazača”. Kurir. Преузето 10. 12. 2020. https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1665802/7-slavnih-srpskihpronalazaca. 13. „Сремски берберин Бизулић оставио наследство од шест милиарди и 160 милиона динара”. Поли�ика, 15. август 1929. 14. Tasić, Biljana. „Deset srpskih pronalazaka”. Blic. Преузето 10. 12. 2020. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-srpskih-pronalazaka/56hw0j0. 15. To clip or snip! Преузето 10. 12. 2020. http://thebarberden.net/barberblog/to-clip-or-snip/.

151

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Snežana D. Šarboh The Intellectual Property Office, Belgrade

NIKOLA BIZUMIĆ BETWEEN LEGEND AND REALITY Inventions and Patents of Nikola Bizumić This paper presents an overview and comparative analysis of the most important newspaper articles dedicated to the life and work of Nikola Bizumić (1823–1906), the inventor of the (manual) barber clippers, who allegedly left his relatives an enormous fortune, as well as the results of the research conducted in order to find patents by which Bizumić possibly protected his inventions. Starting from the available archival sources, which, in addition to the above-mentioned newspaper articles, also included the archives and databases of certain patent offices, the research resulted in the discovery of two patents, one Austrian and one German, which could have been issued to Nikola Bizumić. whose name is mentioned in both of these documents in the German transcription, that is, as Nikolaus Bisumits. However, both of the found patents, which date from 1885, do not refer to a manual hair clipper, but to a hair curling device. On the other hand, the analysis of the newspaper articles pointed to two different chronologies of Nikola Bizumić’s life: the first, according to which he was born in 1823 in Nerodin, was a journeyman in Ruma from 1836, and later invented a hair clipper in 1855, then went to London in 1906, where he changed his name, became rich thanks to his invention and died in 1906, leaving an enormous fortune, and the second, which includes his birth in 1856 in Dobrinci, a stay in Vienna during most of the 1880s, going to London around 1890, an attempt to break into the English market with his invention–hair curling device–and failure, followed by loss of vision and poverty, all the way to death, which occurred sometime between 1915 and 1916. The discovery of the above-mentioned patents now makes the second chronology, which begins more than thirty years later than the first one, much more probable. The continuation of the research will be focused on finding patents for the Bizumić’s most important invention, the manual hair clippers, which made him one of the most important Serbian inventors, but also on other inventions that he eventually created. Keywords: Nikola Bizumić, barber clippers, legend, inventor, patent

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

152

Марија Шеган-Радоњић1

оригиналан научни рад udc 001.32:51(497.11)”1947/...”(093)

Математички институт САНУ, Београд

дa ли je matematички инсtиtуt први инсtиtуt српскe aкaдemиje нaукa? Пово�ом обележавања 75 �о�ина о� оснивања Ма�ема�ичко� инс�и�у�а

Апстракт Ове године Математички институт Српске академије наука и уметности (САНУ) обележава 75 година од свог оснивања. Институт је званично основан када и неки други Академијини институти, попут Географског института или Археолошког института. У раду се, на основу анализе садржаја архивске грађе, првенствено оне пронађене у архиву Математичког института, истражује зашто се у литератури Математички институт ипак наводи као најстарији и први Академијин институт. Рад представља наставак истраживања започетог у ауторовој докторској дисертацији. Кључне речи: Математички институт, Српска академија наука, научни институти Српске академије наука

Математички институт Српске академије наука је званично основан 31. маја 1947. године, када су основани и неки други институти при Академији, попут Географског института и Археолошког института.2 Треба имати у виду да је Математички институт ипак покренут нешто раније, па се код појединих аутора наилази на тврдњу да чини „први” и „најстарији” научни институт Академије.3 Отуда се у наставку разматра питање образовања Математичког института под 1

[emailprotected]

Го�ишњак САН, 54 (Београд: Научна књига, 1947): 112–113.

Миодраг Томић, „Математички институт С.Р. Србије: његово оснивање, развој и значај”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 13. 4. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/64; Милан Чавчић, Са о�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961 (Београд: Математички институт, 1990), 6; Aleksandar Nikolić,“The beginnings of

153

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

окриљем Српске академије наука анализом постојећих докумената, првенствено оних пронађених у архиву Математичког института САНУ који су непознати широј научној јавности. Непосредно по завршетку Другог светског рата, на својим саветовањима током 1945. године, Академија је разматрала могућности укључивања у процес обнове и напретка земље, што је био део ,,опште политике окупљања и мобилизације свих делова друштва око проблема обнове и изградње”.4 Како је утврђено да је потребан интензивнији и систематичнији рад у појединим научним областима, приступило се ,,хитном подизању научних института”.5 Напуштен је дотадашњи узор који је чинила Француска академија, чије је поље деловања било уско, и усвојени су модел Академије наука СССР-а и њена нарочита организација са широком мрежом научних института.6 Иницијатива за покретање једног института за математику при Академији је потекла од тадашњег председника Академије, Александра Белића, и два Академијина члана, Милутина Миланковића и Антона Билимовића.7 Њихова жеља је била да се у периоду након Другог светског рата, када су „библиотеке биле празне, а људи растурени по бројним факултетима где се предавала математика”,8 створи научна база не само у циљу подизања математичког образовања и ширења математичких знања, већ и ради подстицања привреде, индустрије, технике и административне управе.9 Организовани и обједињени научни рад у области математике и сродних дисциплина би Mathematical Institutions in Serbia”, Publications de l’Institut Mathematique, 102, 116 (2017): 8. 4

Сима Ћирковић, „Српска академија наука и уметности 1841 – 2016: До 1986. године”, у Ср�ска ака�емија наука и уме�нос�и 1841 – 2016, ур. Душан Оташевић (Београд: Српска академија наука и уметности, 2016), 66.

5 Александар Белић цитиран у: Милан Чавчић, Сао�ш�ења научних ре зул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961 (Београд: Математички институт, 1990), 14. 6

Татомир Анђелић, „Уводна Реч”, у Че�вр� Века Ма�ема�ичко� Ин с�и�у�а 1946 – 1971, ур. Вељко Вујичић и Милан Чавчић (Београд: Математички институт, 1972), 12; Милева Првановић, „Сећања”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 13. 5. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/68; Сима Ћирковић, „Српска академија наука и уметности 1841 – 2016: До 1986. године”, у Ср�ска ака�емија наука и уме�нос�и 1841 – 2016, ур. Душан Оташевић (Београд: Српска академија наука и уметности, 2016), 66. 7

Го�ишњак САН, 52 (Београд: Научна књига, 1945): 38.

Анђелић, Че�вр� Века Ма�ема�ичко� Инс�и�у�а 1946 – 1971, 13.

Го�ишњак САН, 52 (Београд: Научна књига, 1945): 122.

154

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

представљао наставак рада математичких организација Београдског универзитета – Математичког семинара и Клуба математичара – које су деловале у периоду између 1905. и 1941. године.10 Институт при Академији би превасходно понудио инфраструктуру за научни рад истраживача запослених на факултетима.11 Отуда је на 7. скупу Академије природних наука, одржаном 18. септембра 1945. године, предложено оснивање Института за математику12, а недуго потом је за руководиоца даљег саветовања за његово оснивање био предложен Антон Билимовић.13 С обзиром да се прихватио ове позиције, Билимовић је саставио предлог Правилника Ма�ема�ичко� инс�и�у�а Ср�ске ака�емије наука, што се данас посматра као први статут ове организације. Данас је у архиву Математичког института САНУ сачувано девет нацрта овог Правилника – пет рукописних и четири откуцана на писаћој машини. У заглављима свих нацрта стоји назив нове организације: Ма�ема�ички инс�и�у� Ср�ске ака�емије наука14, за којим следе чланови Правилника чији број варира од седам до четрнаест. Нажалост, ниједан од сачуваних нацрта не садржи податке о 10

О математичким организацијама Београдског универзитета као претходницима Математичког института САН видети; Зоран Марковић, „Научни рад: историјски осврт”, у С�оменица: 125 �о�ина Ма�ема�ичко� факул�е�а, ур. Неда Бокан (Београд: Математички факултет Универзитета, 1998), 435; Aleksandar Nikolić, “The beginnings of Mathematical Institutions in Serbia”, Publications de l’Institut Mathematique, 102, 116 (2017): 1-16; Vesna Todorčević and Marija Šegan-Radonjić, “M. Mihailo Petrović Alas, A Mathematician and a Master River Fisherman”, The Mathematical Intelligencer, 41, 3 (2019): 44–50. 11

Марковић, Научни ра�: ис�оријски освр�, 435. На Филозофском факултету су школске 1945/46. године постојале две катедре за математику: Катедра за теоријску математику и Катедра за примењену математику, као и студијске групе за математику и астрономију. Видети: Загорка Шнајдер и Славиша Прешић, „Поглед на развој Математичког факултета Универзитета у Београду”, у С�оменица: 125 �о�ина Ма�ема�ичко� факул�е�а, ур. Неда Бокан (Београд: Математички факултет Универзитета, 1998), 3. Доцније, марта 1947. године, Филозофски факултет је подељен на Филозофски и Природно-математички факултет. Службени �ласник НРС, 11 (1947). 12

Видети фусноту број 7.

Ibid., 40.

Мада је назив Ср�ска ака�емија наука озваничен тек Законом о САН од 30. јуна 1947. године (Го�ишњак САН, 54 (19479): 3–16), у пракси се користио и раније. На пример, 19. октобра 1945. године је у Бранковој улици, са зграде на броју 15, где је била смештена Академија, скинута плоча са натписом „Српска краљевска академија” и замењена натписом „Српска академија наука” , Го�ишњак САН, 52 (1945): 78.

155

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

ауторима, времену нити месту настанка. Отуда је претпоставка аутора рада да је основни нацрт саставио Билимовић, као руководилац послова организације Института, а да су своје примедбе и сугестије везано за измене и допуне потом давале његове колеге (слика 1). Остаје да се утврди ко су тачно аутори тих интерполација. Такође, први нацрти Правилника вероватно су настали током 1945. године будући да је радна верзија представљена Академији природних наука већ 18. октобра 1945. године.15 Овај документ је дефинисао основне задатке и будућу организацију Академијиног института за математику. У њему је образложена мисија Института, која је укључивала развој научних истраживања у области математике и сродних дисциплина, као и ширење и унапређивање математичких знања (Правилник, б.д.). Такође, предвиђено је окупљање научног кадра, стварање услова за рад и истраживање, као и подржавање и усавршавање научног подмлатка.16 Најзад, постављени су темељи за успостављање управних и научних тела Института, попут Савета и Већа. Пре него што је усвојен коначан нацрт Правилника, на 10. скупу Академије природних наука одржаном 27. децембра 1945. године, предложено је да се приреди публикација У с�омен Мих. Пе�ровића (In Memoriam Мих. Пе�ровића), која би се штампала или као књига посебних издања или као прва књига издања Математичког института Српске академије наука.17 Билимовић је 6. марта 1946. године именован за ,,руководиоца рада Комисије Математичког института”, а предвиђено је и да све трошкове рада ове комисије покрива Академија.18 Недуго потом, 26. априла 1946. године, на првом скупу целокупне Академије, усвојена је финална верзија Правилника.19 Овај догађај је у литератури промовисан као тренутак дефинитивног оснивања Института.20 15

Го�ишњак САН, 52 (1945): 45.

Ibid.

Го�ишњак САН, 52 (1945): 47.

Војислав Мишковић, „Допис Војислава Мишковића, секретара САН, Антону Билимовићу, руководиоцу рада Комисије Математичког института”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 13. 5. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/2; Го�ишњак САН, 53 (Београд: Научна књига, 1946): 54. 19

Го�ишњак САН, 53 (1946): 115.

Чавчић, Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961, 6.

156

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

Слика 1. Рукописни нацрти првог статута Математичког института САН

157

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Наредни корак се тицао успостављања управних и научних тела Института предвиђених Правилником, конкретно, Савета института као научно-управног органа и Већа института као научног органа.21 Мада у литератури не постоји сведочанство у ком тренутку и на који начин се приступило селекцији и избору будућих чланова,22 познато је да је 1. седница Савета Математичког института САН одржана 15. маја 1946. године.23 Том приликом, за председника Савета је изабран Антон Билимовић, а за секретара дописни члан Академије Радивој Кашанин.24 Овај догађај се узима као тренутак када је Математички институт почео да ради као званична институција Српске академије наука,25 а овај датум се данас обележава као Дан Математичког института (Одлука Управног одбора 2021). Најзад, 23. маја 1946. године на 2. скупу Академије природних наука је потврђено успостављање Савета у следећем саставу: Богдан Гавриловић, Милутин Миланковић, Антон Билимовић, Никола Салтиков, Војислав Мишковић, Радивој Кашанин и Јован Карамата.26 Такође, потврђен је и избор Билимовића за управника Института. Већ на 2. седници одржаној 8. јуна 1946. године, Савет је једногласно изабрао седам сталних сарадника – Ивана Арновљевића, Јакова Хлитчијева, Тадију Пејовића, Милана Вречка, Милоша Радојчића, Војислава Авакумовића и Татомира Анђелића – са којима ће заједно

„Правилник Математичког института САН: откуцани нацрт 10”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 13. 5. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/13.

Према Правилнику, у састав Савета су аутоматски улазили академици и дописници Академије природних наука, представници математичких дисциплина (Правилник, б.д.).

„Допис Савета Математичког института САН Академији природних наука САН о избору Антона Билимовића за свог председника”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 14. 5. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/14; Чавчић, Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961, 6.

Го�ишњак САН, 54 (1947): 401.

„Одлука управног одбора Математичког института САНУ од 01. априла 2021”, преузето 14. 7. 2021, http://www.mi.sanu.ac.rs/novi_sajt/news/an_doc/ odluka%20II.pdf.

Го�ишњак САН, 53 (1946): 25; Чавчић, Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961, 6; Миодраг Матељевић, „Одељење за математику, физику и гео-науке”, у Ис�орија�и о�ељења САНУ. Сим�о зијум �ово�ом јубилеја 175 �о�ина кон�инуи�е�а Ср�ске ака�емије наука и уме�нос�и (Београд: Српска академија наука и уметности, 2016), 10.

158

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

формирати Веће института.27 Данас је сачуван допис Тадије Пејовића од 14. јуна 1946. године у којем захваљује управнику Математичког института на почасти која му је учињена избором за сталног сарадника.28 Прва седница Већа је одржана 22. јуна 1946. године и на њој су присуствовали сви стални сарадници.29 На отварању седнице, Билимовић је у уводној речи истакао да Веће чини ,,највиши форум математичара-стручњака у овој земљи”, а математичаре је назвао зидарима који ,,раде на одржавању, ширењу и јачању темеља величанствене зграде прогреса човечанства”.30 Том приликом је прочитан и Правилник Математичког института како би се сви сарадници упознали са његовим садржајем, а приступило се и образовању низа одбора: за публикације, за универзитетску и средњошколску математичку наставу, за библиотеку, за терминологију, за ширење математичког знања и за везу са иностранством. Већ 9. августа 1946. године одржана је 1. седница Терминолошке комисије са задатком израде математичког речника.31 Након успостављања Савета и Већа, Математички институт активно учествује на скуповима Академије природних наука. На пример, он моли скуп да се његовом члану, Николи Салтикову, додели новчана помоћ за пут у иностранство или да се одобри да прва институтска публикација буду радови припремљени за објављивање у часопису Ма�ема�ичке �убликације Унивези�е�а у Бео�ра�у (Publications 27

„Факсимил записника 2. седнице Савета од 8. јуна 1946”, у Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946 – 1961, ур. Милан Чавчић (Београд: Математички институт, 1990), 175; Го�ишњак САН, 53 (1946): 27. 28

Тадија Пејовић, „Допис Тадије Пејовића Управнику МИСАН у вези његовог избора за сталног сарадника”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 29. 6. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/47.

„Факсимил записника 1. седнице Већа од 22. јуна 1946”, у Че�вр� Века Ма�ема�ичко� Инс�и�у�а 1946 – 1971, ур. Вељко Вујичић и Милан Чавчић (Београд: Математички институт, 1972), 169–173.

Антон Билимовић, „Уводна реч приликом отварања 1. седнице Већа МИСАН”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 29. 6. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/22. У литератури постоје тврдње да је Антон Билимовић био члан организације слободних зидара или масона. Видети: Братислав Стаменковић и Слободан Марковић, Кра�ак �ре�ле� ис�орије слобо�но� зи�арс�ва Србије (Београд: Регуларна Велика ложа Србије: Цицеро, 2009), 119; Zoran Nikolić, Masonski simboli u Beogradu (Beograd: Službeni glasnik, 2010), 203; Marko Lopušina, Masoni u Srbiji (Beograd: Knjiga-komerc, 2010). Ипак, ова тема захтева додатна истраживања. 31

„Дневни ред 1. седнице Терминолошке комисије МИСАН”, Ди�и�ални ар хив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 30. 6. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/26.

159

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

mathematiques de l’Universite de Belgrade), а чија је штампа била ометена ратним догађајима.32 Затим, Институт се помиње у извештају Министарства просвете Народне Републике Србије (НРС) као потражилац кредита за институтска издања и друге потребе.33 Најзад, његов рад је званично подржан буџетом Академије за 1946. годину, о чему сведочи Пре�ле� �ословања Ср�ске ака�емије наука у 1946. �о�ини, у којем се од свих института помиње само Математички институт.34 У међувремену, наставило се са укључивањем Академије у нову организацију научног рада. На 1. седници Институтске комисије Председништва САН, одржаној 19. фебруара 1947, председник Белић је обавестио присутне о разговорима у Министарству просвете НР Србије поводом нове организације рада Академије и успостављања научних института.35 Међутим, у то доба, у Академији није било јединства у погледу њене будуће мисије, посебно новог чланства, у чијем су избору доминирали политички мотиви, што је проузроковало кризу у њеном раду.36 Верујући да ће ова криза наићи на неодобравање код државних власти, председник Белић је са још 11 чланова Институтске комисије поднео оставку на чланство у Академији, коју скуп целокупне Академије није уважио.37 Тада су државне власти ставиле цео састав Академије на располагање и одредиле О�бор за вођење �ослова САН тежећи да се криза превазиђе и да се ова највиша научна установа у НР Србији учини ослонцем планираног развоја друштва и привреде.38 У таквим околностима, без расправе са члановима Академије, 32

Го�ишњак САН 53/1946 (Београд: Научна књига), 30.

Ibid., 77.

„Преглед пословања Српске академије наука у 1946. години”, Го�ишњак САН, 53 (1946).

Го�ишњак САН, 53 (1946): 92; Гордана Радојчић-Костић, „Хронолошки преглед историје ДСС, СУД, СКА”, у Грађа за био�рафски речник чланова Друш�ва ср�ске словеснос�и, Ср�ско� учено� �руш�ва, Ср�ске краљевске ака�емије 1841 – 1947, ур. Љубомир Никић, Гордана Жујовић и Гордана Радојчић-Костић (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007), XL. (Радојчић-Костић 2007: XL; Годишњак САН 53/1946: 92).

Видети: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, knjiga III – Socijalistička Jugoslavija 1955 – 1988 (Beograd: Nolit, 1988), 156–157; Ћирковић, Ср�ска ака�е мија наука и уме�нос�и 1841 – 2016: До 1986. �о�ине, 66–77. 37

Го�ишњак САН, 53 (1946): 120–124.

Го�ишњак САН, 54 (1947): 102–103; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, knjiga III – Socijalistička Jugoslavija 1955 – 1988 (Beograd: Nolit, 1988), 156; Драгомир Бонџић, „Просвета и наука у Србији и Југославији 1945 - 1990”, Ис�орија 20. века, 2 (2008): 402.

160

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

донет је Закон о Ср�ској ака�емији наука, 30. јуна 1947. године.39 Овим је Академија постала државна установа, на буџету НР Србије, у којој су, између осталог, уведени и институти по угледу на Академију наука СССР-а.40 Савременици сведоче како је Академија ,,добила карактер радне заједнице која је расподелила свој посао у поједине институте да се њима, поред свог научног рада, укључи у велики напор око подизања целе разорене земље”.41 Доношењу Закона о Ср�ској ака�емији наука претходило је покретање Комитета за научне установе, Универзитет и високе школе Владе НР Србије, 31. марта 1947. године, који је преузео на себе послове високог школства и науке у Србији.42 Његов задатак је био да ,,пружи смернице за научни рад и научна истраживања”, као и да надгледа финансирање тог рада (Уре�ба о Коми�е�у, 1947). Уживао је право да потврђује план и програм рада Академије, као и да даје сагласност за постављање њених руководиоца.43 На његов предлог је образован и поменути Одбор који је обављао послове Академије у периоду од 3. маја до 17. јула 1947. године.44 У архиву Математичког института пронађено је неколико нацрта дописа Милки Минић, тадашњој председници Комитета. Треба издвојити документ од 19. маја 1947. године у којем пише да су се чланови Савета Математичког института САН састали са председницом Комитета 13. маја, након чега су одржали седницу на којој су једногласно изабрали Антона Билимовића за управника Института, Војислава Мишковића за заменика управника и Војислава Авакумовића за секретара (слика 2).45 Такође, у документу се тражи да председница 39

Го�ишњак САН, 54 (1947): 3–16.

Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, knjiga III – Socijalistička Jugoslavija 1955 – 1988 (Beograd: Nolit, 1988), 156. 41

Милутин Миланковић, Ус�омене, �оживљаји и сазнања �осле 1944. �о�ине (Београд: Научно дело, 1957), 39.

Бонџић, Просве�а и наука у Србији и Ју�ославији 1945 – 1990, 396.

„Уредба о Комитету за научне установе, Универзитет и високе школе, од 31. марта 1947. године”, у Зборник закона и уре�би о Универзи�е�у у Бе о�ра�у (1945 – 2000), приредила Бранислава Грбић (Београд: Универзитет у Београду, 2008), 24–26. 44

Чавчић, Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946–1961, 15.

Антон Билимовић, „Допис председнику Комитета за научне установе, Универзитет и Високе школе у вези избора управних органа МИСАН: откуцани нацрт 2”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 6. 7. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/30.

161

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Комитета одобри измењени Правилник Математичког института како би „Институт могао продужити рад на остварењу свог програма”. Ове припремне активности су претходиле доношењу Закона о Ср�ској ака�емији наука. Након усвајања Закона, а потом и Уре�бе о инс�и�у�има САН,46 у периоду од три године је основано око 24 научна института.47 Решењем Коми�е�а за научне ус�анове, Универзи�е� и високе школе НРС, Персонални о�сек, број 563 од 31. маја 1947. године, основан је Математички институт, а потом су Решењем број 591 од 4. јуна 1947. године поставњени: за управника Института Антон Билимовић, заменика управника Војислав Мишковић, научне раднике Милутин Миланковић, Богдан Гавриловић, Никола Салтиков, Јован Карамата и Радивој Кашанин, док су за сталне сараднике постављени Иван Арновљевић, Тадија Пејовић, Милош Радојчић, Војислав Авакумовић, Татомир Анђелић, Данило Рашковић и Миодраг Милосављевић (слика 3).48 Овим је у ствари реорганизован рад већ успостављеног Мате матичког института у складу са условима нове државне политике. На пример, Институт је сада имао обавезу да тражи сагласност за своје пословање не само од Академије, већ и од Комитета, а његови расходи су били предвиђени буџетом Комитета. На пример, преко Председништва САН, Институт је морао да тражи сагласност Комитета приликом избора својих сарадника49 или штампања својих публикација.50 Такође, обраћао се и Академији и Комитету приликом

Го�ишњак САН, 55 (Београд: Научна књига, 1948): 5–8.

Драган Мицић, „Одељење медицинских наука”, у Ис�орија�и о�ељења САНУ. Сим�озијум �ово�ом јубилеја 175 �о�ина кон�инуи�е�а Ср�ске ака�е мије наука и уме�нос�и (Београд: Српска академија наука и уметности, 2016), 25. Треба имати у виду да су у датом периоду научни институти при Академији брзо настајали, лако се спајали и делили, мењали називе, па је тешко утврдити њихов тачан број који би важио дужи временски период. Видети: Ћирковић, Ср�ска ака�емија наука и уме�нос�и 1841 – 2016: До 1986. �о�ине, 74. 48

Го�ишњак САН, 54 (1947): 112–114.

„Записник 18. седнице Савета МИСАН, од 20. августа 1948”, Ди�и�ални ар хив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 7. 7. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/54. 50

„Записник 20. седнице Савета МИСАН, од 20. августа 1948”, Ди�и�ални ар хив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 7. 7. 2021, https://misanuarc. omeka.net/items/show/54.

162

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

Слика 2. Допис управника МИСАН председнику Комитета за научне установе, Универзитет и високе школе од 19. маја 1947, рукописни нацрт и откуцани нацрт

163

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 3. Војислав Мишковић, секретар Српске академије наука, обавештава Милутина Миланковића о његовом постављењу за научног радника Математичког института САН, 6. јун 1947.

потраживања средстава за рад, на пример, књига, писаће машине, цртачког прибора, мобилијара и сличног.51 Чини се да је у овом периоду руководство Института настојало да сарађује са државним властима у циљу остваривања своје мисије. Разлог за то можда лежи и у томе што је положај природних и техничких наука у новој држави био нешто релаксиранији у односу на положај друштвено-хуманистичких наука. Новој власти су били потребни школовани људи из научних и стручних области кључних за обнову и спровођење планираног развоја друштва и привреде.52 Тако се, 51

Антон Билимовић, „Допис Антона Билимовића, управника МИСАН, Српској академији наука, са списком потребних књига, предмета и мобилијара за МИСАН: рукописни нацрт 1”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 7. 7. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/36; Антон Билимовић, „Допис управника МИСАН Комитету за научне установе, Универзитет и Високе школе са списком потребних књига, предмета и мобилијара за МИСАН: откуцани нацрт 2”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 7. 7. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/ show/35.

Slobodan Selinić i Dragomir Bondžić, „ Prećutna rehabilitacija. Vraćanje na Beogradski univerzitet nastavnika uklonjenih odlukom suda časti posle Drugog svetskog rata”, u Desničini susreti 2009. Zbornik radova, ur. Drago Roksandić, Magdalena Najbar-Agičić i Ivana Cvijović Javorina (Zagreb: Filozofski fakultet u Zagrebu, 2011), 189–190.

164

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

на пример, након ослобођења сматрало да су једино предратни уџбеници из математике, физике и хемије употребљиви, док су остали морали бити замењени.53 У прихватању оваквог суда свакако треба бити опрезан јер постоје тврдње да су чланови Института били под надзором државних власти,54 као и да се нису увек слагали са председником Академије, Александром Белићем, који је заступао политику компромиса са државним властима.55 Ово је, међутим, тема једног новог истраживања. На основу свега горе наведеног, види се да је до јесени 1946. године састављен Статут Математичког института, као и да су били изабрани његов управник, секретар и чланови, који су се окупљали и доносили одлуке у оквиру управних и научних тела – Савета и Већа – а које је потврђивала Академија (табела 1). Отуда је, како Билимовић тврди, на седници Академије природних наука сазване 30. јула 1946. године ради дискусије о раду института, председник Белић обавестио присутне да је прорадио само је�ан Академијин институт – Математички.56 Ова чињеница потврђује да је Математички институт први основани институт Српске акдемије наука. Такође, у уводу Извештаја Математичког института за 1946–1947. годину пише да је Институт почео са радом 15. маја 1946. године, а да је тај рад о�обрен од стране Комитета за научне установе, Универзитет и високе школе 31. маја 1947. године приликом реор�анизације рада Академијиних института.57 Отуда се и 1946. година ,,урезала” у свест чланова Математичког института као година његовог оснивања, па је 1971. године обележено 25 година,58 1986. године 40 година,59 1996. године

53 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, knjiga III – Socijalistička Jugoslavija 1955 – 1988 (Beograd: Nolit, 1988), 155. 54

Nikolić, Masonski simboli u Beogradu, 203.

Lopušina, Masoni u Srbiji.

Антон Билимовић, „Нацрт дописа Антона Билимовића, управника МИСАН, Академији природних наука САН у вези прве три седнице Већа МИСАН”, Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ, преузето 30. 6. 2021, https://misanuarc.omeka.net/items/show/16.

Го�ишњак САН, 54 (1947): 401.

Вељко Вујичић и Милан Чавчић, ур. Че�вр� века Ма�ема�ичко� ин с�и�у�а 1946 – 1971 (Београд: Математички институт, 1972). 59

165

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

50,60 2006. године 60,61 2016. године 70,62 и сада, 2021. године, 75 година од оснивања Института. Дакле, може се закључити да је Математички институт 1946. године укључен у општу организацију Академије, као и да је његов рад био подржан њеним буџетом. Решење Комитета од 31. маја 1947. године је, у ствари, само потврдило његово покретање 1946. године, али у условима нове државне политике. Табела 1. Преглед важних датума у оснивању Математичког института САН Датум

Извор

18. 9. 1945.

7. скуп Академије природних наука САН 8. скуп Академије природних наука САН

25. 9. 1945. 18. 10. 1945. 5. 3. 1946. 26. 4. 1946. 15. 5. 1946. 23. 5. 1946.

8. 6. 1946. 22. 6. 1946. 31. 5. 1947. 4. 6. 1947.

Предлог / Одлука

Предлог о оснивању Института за математику Предлог да Антон Билимовић руководи пословима организације Математичког института 9. скуп Академије природних Прочитан нацрт Правилника наука Математичког института 1. скуп Председништва Одлука да руководиоци комисија/ Академије института отпочну рад 1. скуп целокупне Академије Усвојен Правилник Математичког института 1. седница Савета Именовани управник и секретар Математичког института САН Математичког института 2. скуп Академије природних Потврђено конституисање наука САН Савета, као и избор управника и секретара Математичког института 3. скуп Академије природних Потврђен избор сталних наука САН сарадника Математичког института 1. седница Већа Математичког института САН Решење Комитета за научне Званично оснивање установе, Универзитет и Математичког института високе школе НРС, бр. 563 Решење Комитета за научне Постављање управника, заменика установе, Универзитет и управника, научних радника и високе школе НРС, бр. 591 сталних сарадника Математичког института

60 Zoran Marković and Miograd Kapetanović, ed. Mathematical Institute 1946 – 1996 (Belgrade: Mathematical Institute SANU, 1996). 61

Zoran Marković, ed. 60th Anniversary of Mathematical Institute SANU (Belgrade: Mathematical Institute SANU, 2006).

Zoran Ognjanović, ed. 70th Anniversary of Mathematical Institute SANU (Belgrade: Mathematical Institute SANU, 2016).

166

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

Извори преузетих илустрација Слика 1, 2. Архив МИСАНУ, Ф-1946. Слика 3. Архив САНУ, 352/1947.

Литература 1. Анђелић, Татомир. „Уводна Реч”. У Че�вр� Века Ма�ема�ичко� Инс�и�у�а 1946 – 1971, уредници Вељко Вујичић и Милан Чавчић, 9–18. Београд: Математички институт, 1972. 2. Билимовић, Антон. „Уводна реч приликом отварања 1. седнице Већа МИСАН”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 29. 6. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/22. 3. Билимовић, Антон. „Нацрт дописа Антона Билимовића, управника МИСАН, Академији природних наука САН у вези прве три седнице Већа МИСАН”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 30. 6. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/16. 4. Билимовић, Антон. „Допис председнику Комитета за научне установе, Универзитет и Високе школе у вези избора управних органа МИСАН: откуцани нацрт 2”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 6. 7. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/30. 5. Билимовић, Антон. „Допис Антона Билимовића, управника МИСАН, Српској академији наука, са списком потребних књига, предмета и мобилијара за МИСАН: рукописни нацрт 1”. Ди�и�ални ар хив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 7. 7. 2021. https:// misanuarc.omeka.net/items/show/36. 6. Билимовић, Антон. „Допис управника МИСАН Комитету за научне установе, Универзитет и Високе школе са списком потребних књига, предмета и мобилијара за МИСАН: откуцани нацрт 2”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 7. 7. 2021. https:// misanuarc.omeka.net/items/show/35. 7. Бонџић, Драгомир. „Просвета и наука у Србији и Југославији 1945– 1990”. Ис�орија 20. века, 2 (2008): 390–436. 8. Вујичић, Вељко и Милан Чавчић, уредници. Че�вр� века Ма�ема�ичко� инс�и�у�а 1946 – 1971. Београд: Математички институт, 1972. 9. Го�ишњак САН, 52. Београд: Научна књига, 1945. 10. Го�ишњак САН, 53. Београд: Научна књига, 1946. 11. Го�ишњак САН, 54. Београд: Научна књига, 1947. 12. Го�ишњак САН, 55. Београд: Научна књига, 1948.

167

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

13. „Дневни ред 1. седнице Терминолошке комисије МИСАН”. Ди�и �ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 30. 6. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/26. 14. „Допис Савета Математичког института САН Академији природних наука САН о избору Антона Билимовића за свог председника”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 14. 5. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/14. 15. „Записник 18. седнице Савета МИСАН, од 20. августа 1948”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 7. 7. 2021. https:// misanuarc.omeka.net/items/show/54. 16. „Записник 20. седнице Савета МИСАН, од 20. августа 1948”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето преузето 7. 7. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/54. 17. Lopušina, Marko. Masoni u Srbiji. Beograd: Knjiga-komerc, 2010. 18. Marković, Zoran and Miograd Kapetanović, editors. Mathematical In stitute 1946 - 1996. Belgrade: Mathematical Institute SANU, 1996. 19. Марковић, Зоран. „Научни рад: историјски осврт”. У С�оменица: 125 �о�ина Ма�ема�ичко� факул�е�а, уредник Неда Бокан, 435–439. Бео град: Математички факултет Универзитета, 1998. 20. Marković, Zoran, editor. 60th Anniversary of Mathematical Institute SANU. Belgrade: Mathematical Institute SANU, 2006. 21. Матељевић, Миодраг. „Одељење за математику, физику и гео-науке”. У Ис�орија�и о�ељења САНУ. Сим�озијум �ово�ом јубилеја 175 �о�ина кон�инуи�е�а Ср�ске ака�емије наука и уме�нос�и, 9–11. Београд: Српска академија наука и уметности, 2016. 22. Миланковић, Милутин. Ус�омене, �оживљаји и сазнања �осле 1944. �о�ине. Београд: Научно дело, 1957. 23. Мицић, Драган. „Одељење медицинских наука”. У Ис�орија�и о�е љења САНУ. Сим�озијум �ово�ом јубилеја 175 �о�ина кон�инуи�е�а Ср�ске ака�емије наука и уме�нос�и, 23–27. Београд: Српска акаде мија наука и уметности, 2016. 24. Мишковић, Војислав. „Допис Војислава Мишковића, секретара САН, Антону Билимовићу, руководиоцу рада Комисије Математичког института”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 13. 5. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/2. 25. Nikolić, Aleksandar. “The beginnings of Mathematical Institutions in Serbia”. Publications de l’Institut Mathematique 102, 116 (2017): 1–16. 26. Nikolić, Zoran. Masonski simboli u Beogradu. Beograd: Službeni glasnik, 2010. 27. „Одлука управног одбора Математичког института САНУ од 01. априла 2021”. Преузето 14. 7. 2021. http://www.mi.sanu.ac.rs/novi_sajt/ news/an_doc/odluka%20II.pdf.

168

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

28. Ognjanović, Zoran, editor. 70th Anniversary of Mathematical Institute SANU. Belgrade: Mathematical Institute SANU, 2016. 29. Пејовић, Тадија. „Допис Тадије Пејовића Управнику МИСАН у вези његовог избора за сталног сарадника”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 29. 6. 2021. https://misanuarc.omeka.net/ items/show/47. 30. Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije, knjiga III – Socijalistička Jugoslavija 1955 - 1988. Beograd: Nolit, 1988. 31. „Правилник Математичког института САН: откуцани нацрт 10”. Ди�и �ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузето 13. 5. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/show/13. 32. Првановић, Милева. „Сећања”. Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� ин с�и�у�а САНУ. Преузето 13. 5. 2021. https://misanuarc.omeka.net/ items/show/68. 33. Радојчић-Костић, Гордана. „Хронолошки преглед историје ДСС, СУД, СКА”. У Грађа за био�рафски речник чланова Друш�ва ср�ске словес нос�и, Ср�ско� учено� �руш�ва, Ср�ске краљевске ака�емије 1841– 1947, уредници Љубомир Никић, Гордана Жујовић и Гордана Радој чић-Костић, I-XLI. Београд: Српска академија наука и уметности, 2007. 34. Selinić, Slobodan i Dragomir Bondžić. „Prećutna rehabilitacija. Vraćanje na Beogradski univerzitet nastavnika uklonjenih odlukom suda časti posle Drugog svetskog rata”. U Desničini susreti 2009. Zbornik radova, urednici Drago Roksandić, Magdalena Najbar-Agičić и Ivana Cvijović Javorina, 188–198. Zagreb: Filozofski fakultet u Zagrebu, 2011. 35. Стаменковић, Братислав и Слободан Марковић. Кра�ак �ре�ле� ис�о рије слобо�но� зи�арс�ва Србије. Београд: Регуларна Велика ложа Србије: Цицеро, 2009. 36. Todorčević, Vesna and Marija Šegan-Radonjić. “M. Mihailo Petrović Alas. A Mathematician and a Master River Fisherman.” The Mathematical Intelligencer 41, 3 (2019): 44–50. 37. Томић, Миодраг. „Математички институт С.Р. Србије: његово оснивање, развој и значај.” Ди�и�ални архив Ма�ема�ичко� инс�и�у�а САНУ. Преузе�о 13. 4. 2021. https://misanuarc.omeka.net/items/ show/64. 38. Ћирковић, Сима. „Српска академија наука и уметности 1841 – 2016: До 1986. године”. У Ср�ска ака�емија наука и уме�нос�и 1841 – 2016, уредник Душан Оташевић, 17–93. Београд: Српска академија наука и уметности, 2016. 39. „Уредба о Комитету за научне установе, Универзитет и високе школе, од 31. марта 1947. године”. У Зборник закона и уре�би о Универзи�е�у у Бео�ра�у (1945 – 2000), приредила Бранислава Грбић, 24–26. Београд: Универзитет у Београду, 2008.

169

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

40. „Уредба о подели Филозофског факултета Универзитета у Београду на Природно-математички и Филозофски факултет од 22. марта 1947”. Службени �ласник НРС, 11 (1947). 41. „Факсимил записника 1. седнице Већа од 22. јуна 1946”. У Че�вр� Века Ма�ема�ичко� Инс�и�у�а 1946 – 1971, уредници Вељко Вујичић и Милан Чавчић, 169–173. Београд: Математички институт, 1972. 42. „Факсимил записника 2. седнице Савета од 8. јуна 1946”. У Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком инс�и�у�у 1946 – 1961, уредник Милан Чавчић, 175. Београд: Математички институт, 1990. 43. Чавчић, Милан. Сао�ш�ења научних резул�а�а у Ма�ема�ичком ин с�и�у�у 1946–1961. Београд: Математички институт, 1990. 44. Шнајдер, Загорка и Славиша Прешић. „Поглед на развој Математичког факултета Универзитета у Београду”. У С�оменица: 125 �о�ина Ма�ема�ичко� факул�е�а, уредник Неда Бокан, 3–42. Београд: Математички факултет Универзитета, 1998.

170

М. Шеган-Радоњић, Да ли је Mатематички институт први институт САНУ

Marija Šegan-Radonjić Mathematical Institute SАSA, Belgrade

IS MATHEMATICAL INSTITUTE THE FIRST INSTITUTE OF THE SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES? On the occasion of the 75th anniversary of the Mathematical Institute This year, the Mathematical Institute of the Serbian Academy of Sciences and Arts celebrates its 75th anniversary. The Institute was officially founded at the same time as some of the other Academy’s institutes, such as the Geographical Institute or the Archaeological Institute. However, in the literature, the Mathematical Institute is mentioned as the oldest and the first institute of the Serbian Academy of Sciences. This article explores, based on the archival research–primarily in the Archive of the Mathematical Institute, why Mathematical Institute is considered to be the first Academy institute. The article presents a continuation of the research started in the author’s doctoral thesis. Key words: Mathematical Institute, Serbian Academy of Sciences, scientific institutions of the Serbian Academy of Sciences

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

171

original scientific paper udc 53.01

Dragoljub A. Cucić1 Regional Centre for Talents Mihajlo Pupin, Pančevo

CLASIFFICATIONS OF PARADOXES IN PHYSICS2 “There is a mistake somewhere... ” Lewis Caroll, Alice’s Adventures in Wonderland

Abstract The aim of this article is to determine the epistemological significance of the existence of paradoxes in physics, the reasons for their establishment and to define their structure in order for them to be more recognizable. The intention was to classify paradoxes in physics according to common factors, and to show that a paradox in physics has become a recognizable and acceptable category from a scientificphilosophical and scientific-historical point of view. Keywords: paradox, physics, classification, types of paradoxes, exparadox

1. Introduction Many books and works in mathematics, logic and philosophy have been written about paradoxes. In these areas, certain attempts at synthesis have been made in order to make the classification of paradoxes by common factors in various ways. There are often paradoxical situations in everyday life. What is not explained philosophically, artistically or scientifically becomes a subject of wonder. A paradox is a real surprise–it is a still-developing skill to wonder why particular uncertainties are so clearly expressed, when in many ways it should not be so. 1

[emailprotected]; [emailprotected] I would like to thank professors: Ivan Aničin , Mirko Dejić, Darko Kapor, Aleksandar Petrović and Miloš Arsenijević. Also, I would like to thank academic sculptor Zoran Maleš on his extraordinary drawings. My very great gratefulness to my friend Vladimir Šarac, English teacher, who helped me with this English version of the text. 2

173

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

The roots of the meaning of the word paradox come from the Greek word paradoxos. In Latin language, the Greek word is taken with the same meaning: paradoxum. In the Middle Ages, the terms insolubilia and antinomy were used, in terms of the meaning of the word paradox. This word was created as a coin of two words: para and doxa. Para is a preposition in Greek language, which has the meaning of contradiction, such as, for example: on the contrary, opposite, therefore, error, mistaken, misleading, misconception. Doxa is a noun which means: glory, reputation, voice, etc. It can have a conveyed meaning: what is gained, or most likely in this case: opinion or point of view. So, the coin paradox means against opinion or against the point of view. Paradoxes are opposed to the adopted knowledge. Not every paradox is equally paradoxical. There are various reasons why paradoxes in physics are treated as paradoxes–intuitively unacceptable theoretical assumptions or intuitively unacceptable experimental results. For a paradox in physics, it does not necessarily mean that the error of interpretation or explanation of the phenomenon (as Feynman points out) is the reason for its establishment. Observers are often incapable of observing certain natural phenomena. This incompetence, ingrained in the act of observation, is often unrecognizable to the subject itself. Subjects of observation are aware of their own limitations, but they often do not know exactly where this border is. Due to this inability of the subject to express itself in the right way (because physical phenomena cannot be fully understood), paradoxes were and will be a fact inseparable from human knowledge. According to the reason for the emergence of the counterintuitive effect of paradoxality, the original partition was done according to the type of paradox in physics to be used in this article. It was noted that the authors often used the term paradox in a noncompliant way. This article should help identify different types of paradoxes, which have not been distinguished in physics so far. We can find a lot of works about paradoxes in philosophy and logic. Here, a connection is established between the physical view of the world, based on observation and experiments, and a philosophical one that seeks to establish a “conceptual scheme through a logical study”.3 Common factors are generated based on the analysis of paradoxes in physics. Knowledge is shaped in an epistemological and ontological form, if it contains paradox. This established the relationship between the paradoxes in physics and their classification. 3

Roy Sorensen, A Brief History of the Paradox: philosophy and the labyrinths of the mind (Oxford: Oxford University Press, 2003), 369.

174

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

So far, paradoxes in physics have been analyzed and processed only as individual phenomena, without attempting to establish a common pattern. By analyzing individual cases, known paradoxes in physics, the correctness is achieved based on which the classification criteria are defined. Thus, certain groups of paradoxes of similar characteristics and the empirical conclusions about paradoxes in physics are synthesized. The hypothesis is: By classifying a paradox we can determine its structure. Classifications should help physicists to recognize paradoxes more accurately. A classification of paradoxes in physics has been made. The authors of the paradox and the time of the creation of the paradox have been defined. Each paradox is explained in detail (who, where and when, how and in what context did it originate, and with what impact it appeared). The chronology of the formulation of paradoxes in physics by fields and in general has been made. The reason why paradoxes in physics are called paradoxes was defined. In paradoxes that are clarified, there is an explanation of the cause of paradox. For paradoxes that have multiple solutions, all of them are presented. Paradoxes in physics are classified as those which are thoughtful experiments and those that are not. The criteria for classification of paradoxes have been defined–differences between existing paradoxes in physics have been established. Such an approach has made it possible to gain insight into the characteristics of paradoxes in physics, both in general and the paradoxes of specific fields of physics. Now we can identify types of paradoxes, which are similarly structured, even though at a first glance, they have nothing in common.

2. Classifications of paradoxes In his book The Aim and Structure of Physical Theory, Pierre Duhem (1861– 1916) writes the following in the introduction of the section entitled The role of natural classifications and explanations in the evolution of physical theories: “We have proposed that the aim of physical theory is to become a natural classification, to establish a logical coordination among diverse experimental laws serving as a sort of image or reflection of the true order according to which the realities escaping us are organized. Also, we

175

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

have said that on this condition theory will be fruitful and will suggest discoveries.”4 When a paradox is classified into a particular group, it can simultaneously belong to other groups as well: false paradox, sorites paradox or, for example, a paradox of limit. Due to the existence of several types of classification and the lack of principles in the criteria by which these classifications are made, one paradox can be classified into several groups. The recognition of paradoxes is still insufficiently defined. Willard Quine makes the distinction between three types of paradoxThe same division is explained in a similar way by Stephen Francis Barker in his book Philosophy of Mathematics. The following classification was based on the examples of logical paradoxes and the paradoxes of mathematical logic:6

es.5

1. Veridical paradoxes (paradoxes of verification) are paradoxes whose result is absurd, but presented in a way that makes it appear true. It is a situation seemingly impossible or contradictory but nevertheless true. Examples: Frederic’s birthday in the operetta Pirates of Penzance,7 Arrow’s impossibility theorem, Simpson’s paradox, The existence of an equal number of even and odd numbers according to Cantor’s theory, etc. 2. Falsidical paradoxes are based on the results that do not just seem untrue, but really are false. The proof derived by seemingly correct reasoning that leads to an illogical and false conclusion. Examples: various false proofs in algebra,8 The horse paradox, Zeno’s paradoxes, etc.

Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory (New York: Atheneum, 1962), 31.

Willard Van Orman Quine, The Ways of Paradox and Other Essays, 2nd Edition (Cambridge Mass.: Harvard University Press, 1976), 1–19.

Willard Van Orman Quine, “Paradox”, Scientific American, 206 (April, 1962): 84–96.

In the operetta The Pirates of Penzance by William Schwenck Gilbert and Sir Arthur Sullivan, a young man by the name of Frederic joins the pirates at the age of 21. The conditions of his contract prevent him from joining prior to his 21st birthday. Frederic was born on 29 February. He was 21 years old but he only celebrated his 5th birthday. 8

The 2=1 proof. Augustus De Morgan version: assume that X=1, multiply both sides by X => X2=X. Subtract 1 from both sides => X2-1=X-1. Transform the left side as follows (X-1)(X+1)=X-1. Divide both sides by X-1 => X+1=1. When X is replaced by 1 in accordance with the original assumption, we have that 2=1.

176

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

3. Antinomies are paradoxes that do not belong to the two previous types. They are self-contradictory in the way they are presented or in reasoning, and the contradiction is caused by the adopted principles of reasoning. Seemingly correct reasoning proves that the reached conclusion is both true and false. Examples: Grelling-Nelson’s paradox, Russell’s paradox and Epimenides paradox. The difference between veridical and falsidical paradoxes is clear. What is not clear is the boundary between them based on the prohibition to have paradoxes that are somewhere in between thus classified logical opinions. Quine pointed out that determining the type of a paradox could lead to disagreement, because: “One man’s antinomy can be another man’s veridical paradox, and one man’s veridical paradox can be another man’s platitude.”9 Paradox is deeply connected to the basic adopted principles that differ from man to man and from group to group. In the attempt to form a general concept of paradoxes, one may fall victim to subjectivism. One may make relative the basis of fact, of what must be recognized as indisputable. Herein lies the duality of the paradox phenomenon. Paradox is simultaneously a cause of doubt and a foundation of truth. Quine makes the analogy between “mathematical and physical myth”,10 although he does not consider the formed contradictions in physics as “extreme”, since mathematics is a “normative discipline” much more strictly formal than physics. Mark Sainsbury classifies paradoxes according to how dependent the formulation is on their “reality camouflage” and what the relevance of the paradox formulated in a way recognizable to the subject is, which interprets a certain phenomenon. He classifies them and numbers them on the scale from 1 to 10, where 1 denoting paradoxes with a low “reality camouflage” (The barber shop paradox), and 10 denoting paradoxes whose interpretation rocks the very foundations of thought (Liar paradox). Sainsbury noticed that paradoxes can be grouped according to the subject. Thus, we have paradoxes dealing with: space, time and infinity Note: The error that leads to contradiction in this paradox is the division by X-1, assuming that X=1. The equation is divided by zero, which creates infinity on both sides of the equation because a finite value divided by zero results in infinity. 9

Willard Van Orman Quine, The Ways of Paradox and Other Essays, 9.

Willard Van Orman Quine, „O onome što jest”, u Novija filozofija matematike, ur. Zvonimir Šikić (Beograd: Nolit,1987), 101-119.

177

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

(like Zeno’s paradoxes) or indications of rational action (Newcomb’s paradox and Prisoner’s dilemma paradox). One of the first paradox classifications was made by Frank Plumpton Ramsey (1903–1930), a student of Bertrand Russell, in his work The Foundations of Mathematics, in 1925. He classifies the paradoxes as follows:11 1. Logics-mathematical paradoxes–these are paradoxes that relate directly to mathematics or logic (Russell’s paradox, Burali-Forti paradox, etc.); 2. Semantic paradoxes, also known as epistemological paradoxes–these are all paradoxes containing a linguistic or epistemological connotation that relates to the meaning or sense (Epimenides’ paradox, Berry’s paradox, etc.). The correct attitude of Milan Božić12 is that the Frank Ramsey’s classification is simplified and that a clear division between paradoxes that belong to one or the other group cannot be made. In another form, this classification can be connected to Sorensen’s view of the differentiation of paradoxes. In Sorensen’s aforementioned book there is a clearly defined division into: 1. Scientific paradoxes, created by a scientific understanding of the world, in which observation, experiment, calculation and measurement play a key role. It confirms that many of the scientific paradoxes have already been solved; 2. Philosophical paradoxes, which originate in that part of the human desire for knowledge that still cannot be “profitably” incorporated into science. These paradoxes are outside the fields that define knowledge by scientific methods. One of the basic definitions of paradoxes, according to their subject, divides them into: 1. Ontological paradoxes, dealing with real phenomena, in a real physical environment. They can be otherwise called real paradoxes–paradoxes that are not linguistic in nature have already emerged in the process of studying nature; 2. Semantic paradoxes, dealing with the explanation of real phenomena, which can be of theoretical (explanatory) character or observational 11

Frank Plumpton Ramsey, “The foundations of mathematics”, Proceedings of the London Mathematical Society, Ser. II, 25 (1925): 338–384.

Milan Božić, „Uloga paradoksa u razvoju matematike”, Flogiston, 10 (2002): 81–99.

178

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

character. They can be called epistemological or explanatory paradoxes–they arise in the process of explaining a physical phenomenon. Valid literature dealing with paradoxes abounds with different types of paradoxes, as forms of grouping. But there is no desire to classify paradoxes. These types of paradoxes will be enumerated in this work, together with those paradoxes that I believe should be differentiated from the recognizable descriptions and I was not able to find any such definitions of them: 1. Vagueness paradoxes 2. Sorites paradox 3. Self-reference paradoxes 4. Limit paradoxes 5. Mathematical paradoxes of physics 6. Infinity paradoxes 7. Visual paradoxes 8. Mixed paradigms paradoxes 1. Vagueness paradoxes are frequent paradoxes, created by a form of misunderstanding, caused by the vague definition of problems. The vagueness can refer to: – Real object (much–little, yellow–red); – Value function (good–bad, smart–stupid). The paradoxes caused by a vague boundary between two characteristics, caused by the possibility of relativity of terms, like: tall–short, long– short, strong–weak, or in the color spectrum when one color turns into another through a variety of tones. 2. Sorites paradoxes are special cases of vagueness paradoxes. They are caused by a single key word with a vague meaning. What does it mean to have a lot of money? To have 100.000 dollars or 200.000 dollars? Having 100.000 dollars in Bangladesh does not mean the same as having them in Manhattan.13 In both cases, the quantity is important. But, what does it mean to have a lot of money, or where lies the quantitative boundary between a lot and a little? Often, for businessmen, both amounts of money can mean very little. Every quantitative possibility of comparison, with no initially substantiated clearly defined differences (also man-made)14, creates the possibility of sorites paradox.

It does not have the same value to different classes in New York either.

National borders are also fictional.

179

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Figure 1. М. C. Echer, Drawing Hands (lithography, 1948)

Considered etymologically, the name for this type of paradox is derived from ancient Greek word σωρός (soros), meaning: multitude, pile, crowd. All the paradoxes dealing with quantity belong to the group of sorites paradoxes. A frequently mentioned example of this type of paradox is a pile of sand. Removing one grain of sand from the pile at a time raises the question: At what point can we say that the sand is no longer a pile? Đorđe Živanović cites a good example for sorites paradox in physics, but in another context, when wondering: “How many micro-systems a complex system should contain so that it is macroscopic, i.e., so that classic mechanics can be applied with it?”15 3 Self-reference paradoxes are said to be the paradoxes in which a key term is defined by a totality it belongs to and all paradoxes contain

Đorđe Živanović, “Bom’s antimechanistic attitude and interpretation of quantum mechanics”, u Dejvid Bohm, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, prev. Đorđe Živanović (Beograd: Nolit, 1972), 26.

180

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

a cycle of argumentation.16 Self-reference paradoxes are caused by a special type of cyclic sophism that causes the paradoxical situation by “calling upon itself”. The problem with this type of paradox is the difficulty to detect the self-reference. It is characteristic for these paradoxes that if split into constituents, they contain no paradoxes. However, when whole, they cause inconsistency in inference. The appearance of these paradoxes is consistent with Gödel’s incompleteness theorems that prove the possibility of creation of contradictions in formalized systems. Self-reference is the moment in which contradiction is realized. Self-reference appears in a cyclical connection of question and answer leading up to a moment in which the answer is no longer consistent with the answer to the initial question of the cyclical progression. Examples: Epimenides paradox, Russell’s paradox, Greling-Nelson paradox, etc. 4. Limit paradoxes are, according to Encyclopedia Britannica, the paradoxes that result from the wrong idea that the limit (approximated) configuration created by, for example, reduction, has to exhibit the properties defined by the occurrence of corresponding properties of the approximated configurations. In Quine’s terms, these are falsidical paradoxes, since an apparently correct reasoning leads to a wrong conclusion. Paradoxes of this type are mathematical in essence and are firmly rooted in physics. Paradoxical as it may initially seem, the final facts are acquired by an endless series of steps, so some of these paradoxes can be understood as infinity paradoxes. In physics, these are the paradoxes that occur in borderline situations in which the nature itself provides limitations. These are the limits defined by physical constants, light speed, absolute zero, quantum of action, the limit of Schwarzschild surface. A classic example of this type of paradox is the comparison of side lengths of an equilateral triangle ABC: ABC=2AC ADEFC=2AC AGHIEJKLC=2AC AC=2AC 16

Rozalia Madarasz-Szilagyi, Matematička logika (Novi Sad: Departman za matematiku i informatiku Prirodno-matematički fakultet Univerzitet u Novom Sadu, 2012), accessed on 30. 3. 2021, https://pdfslide.net/download/link/madarasz -sz-rozalia-matematicka-logika.

181

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Figure 2. Triangle division

Examples: D’Alembert’s paradox, STR paradoxes, Astronaut at the collapsing star event horizon paradox, etc. 5. Mathematical paradoxes of physics are paradoxes in which mathematical predictions of event development contradict real events. Like the limit paradox that could also be classified as a paradox of mathematical nature, these are also falsidical paradoxes in Quine’s terms. The paradox originates from the use of an apparently suitable mathematical system that leads to an obviously wrong conclusion. Examples: D’Alembert’s paradox, Sommerfeld paradox, Gibbs paradox, Loschmidt’s paradox, etc. 6. Infinity paradoxes are classified as mathematical paradoxes, since mathematics, as the strictest analytical discipline of the intellect, has done the most to shape the ideas of the meaning of infinity and its manifestations in abstract and real systems alike. Infinity denotes structures and processes without defined limitations and as such, it is very frequent in physics in the form of limit paradoxes. Examples: Burali-Forti paradox, Galileo’s paradox, Boltzmann’s infinity paradox, Hilbert’s paradox of the Grand Hotel, Monty Hall paradox, Bank

182

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

and Mermaid paradox, Skolem’s paradox, Poincare’s paradox, Paradox of ultraviolet catastrophe, etc. 7. Visual paradoxes are paradoxes that create visual illusion that clearly does not exist in reality. This type of paradoxes includes the triangle of Roger Penrose. The “wizard” of this type of paradox was the Dutch painter and graphic artist Maurits Cornelius Escher (1902–1972). The interpretation of visual paradoxes is in direct connection with the causes of generated illusion. These paradoxes need no specially challenging explanation. Visual paradoxes can also be physical phenomena. There are real and imaginary visual paradoxes. The real ones are clearly non-existent in the way we perceive them in reality (like a mirage), while the imaginary ones are fiction realized as a visual experience (like Escher’s paintings or the triangle of Roger Penrose). These paradoxes are falsidical, because their nature is incredible (if they are conceived) or untrue, or just an illusion (if they come from a real phenomenon). Examples: mirage, illusion that an object partially submerged in water is broken (spoon in a glass of water), Penrose’s triangle, etc. 8. Mixed paradigms paradoxes are paradoxes that appear when problems or phenomena are defined using conceptually different models of reasoning. The definition of this type of paradox is based on the views of Thomas Kuhn that conceptual changes of the “world image” occur as a consequence of the changes in the basic paradigms that generate it. What is called a paradox when interpreting a phenomenon according to one paradigmatic pattern, does not have to be a paradox if the phenomenon is interpreted according to another paradigmatic pattern. An example of how this paradox comes to be is when one paradigm of reasoning is mixed with another resulting in contradiction. If a certain problem is viewed from the standpoint of two basically different conceptual models, generalization produces contradictions that are called paradoxes. Specifically, if the quantum-physical interpretation that a photon “simultaneously passes through both slits” agrees with the quantumphysical principles, that same interpretation is unacceptable to classical physics since it clashes with the principles upon which the classical physics is based. Another classic example of this type of paradox in physics is Maxwell’s demon. When we introduce a “classical being” that behaves according to the laws of macrophysics in a context of microstates, described in terms of statistical physics, there is a possibility of a paradoxical situation from the standpoint of a human observer.

183

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Figure 3. Maxwell’s demon

According to Willard Quine, these are antinomies, because they really are that viewed from one paradigmatic angle, and from the other paradigmatic angle they are not paradoxes. Thomas Kuhn did not describe this type of paradoxes. They are obvious and recognizable and they should be accepted terminologically as a distinct group of paradoxes. Examples: Two-Slits Experiment, Maxwell’s demon, Schrödinger’s Cat Paradox, Olbers’ paradox, etc. No matter to which discipline of the human spirit paradoxes belong, they can be solved, unresolved or the “so-called solved” paradoxes. The last paradoxes listed here are those which are thought to have been solved, but that solution is incorrect. The verified solved paradoxes can be termed exparadoxes.

3. Classifications of paradoxes in physics Paradoxes most often appear in “critical situations”, when a new paradigmatic view in physics is formed; in a “crisis” of standardized opinion that occurred due to the necessity of its modification caused by novelties that require corrections. Paradoxes are an act of disruption to the principles of physics. There are many different ways to classify paradoxes in physics. One of the ways, found on Wikipedia (internet encyclopedia) site is this: 1. Paradoxes relating to false assumptions (Twin paradox, Ladder paradox, Supplee’s paradox, Babinet’s paradox, Mpemba paradox, Gibbs’ paradox, Olbers’ paradox). These are the paradoxes that defy

184

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

common-sense predictions. The assumptions leading to the predictions are false or incomplete. 2. Paradoxes relating to non-physical mathematical idealizations (Zeno’s paradoxes, D’Alembert’s paradox, STR paradoxes). This category also includes limit paradoxes caused by idealization that occurs when we reach values that are defined by physical constants. 3. Quantum mechanical paradoxes (EPR paradox, Schrödinger’s cat paradox, Black hole information paradox). This type of paradoxes uses the classification principle of division of physics into branches, which is totally unacceptable in this context. 4. Causality paradoxes (Time travel paradox, Loschmidt’s paradox). Causality paradoxes are the paradoxes that violate the linear nature of causality that constitutes one of the primary principles of classical physics. 5. Observational paradoxes (GZK paradox). There are several kinds of observational paradoxes. Observational paradoxes also include the aforementioned visual paradoxes, although in this case, if we are talking gradation, the lowest form of paradoxes. The paradox I would especially like to mention can be found in Heisenberg’s autobiography. There he cites Einstein’s opinion expressed in one of their discussions. Albert Einstein pointed out that observation is a very complex process. The observed event causes certain effects in the measuring device, which in turn forms a sensory impression initiating a certain intellectual reaction of the subject. That is a lasting progression and goes through many successions that should be well-understood in order to avoid errors. According to Einstein, theory is what leads that progression and points to what should be really observed, and if there are certain contradictions and inconsistencies that cause paradoxes, it is because: “Although we are about to formulate new natural laws that do not agree with the old ones, we nevertheless assume that the existing laws–covering the whole path from the phenomenon to our consciousness–function in such a way that we can rely upon them and hence speak of observation.”17 The same source, Wikipedia, claims that paradoxes in physics are in an apparent contradiction to physical description. Also, the difference is made between paradoxes accepted as a curiosity in physics (majority) 17

Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, prev. Vera Stojić i Zvonko Marić (Beograd: Nolit, 1989). [Werner Heisenberg, Der Teil und das Ganze (Munchen: R. Piper & Co. Verlag, 1969].

185

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Figure 4. Schrödinger’s cat paradox

and paradoxes caused by inappropriate interpretation of theory (minority). Generally speaking, it is concluded that paradoxes in physics and science in general. suggest an error of some kind of incompleteness. The above-mentioned classification has one great flaw: There is no common reference according to which the classification was made, that can be said to be the distinction between paradoxes. In order to call something a classification, it is necessary to determine a common denominator to all the classes of the classification.18 As an example, it can be stated that quantum mechanics is one of the fields of physics, and that paradoxes created by a wrong assumption can be quantum-mechanical, but they can also originate from other fields of physics. This means that these two classified differences cannot be included in a single classification, according to which paradoxes in physics would be distinguished. This is the main reason why the classification does not have the support to be adopted. Aharonov and Rohrlich19 adopted Sainsbury’s definition of paradoxes, but interpret it in a significantly more radical way. To them a paradox is very useful, since it points to the fact that something is wrong when everything seems to be right. According to them, paradoxes point out that something is wrong, but not what is wrong. They classify paradoxes in physics in three classes according to the cause of the error:

Moris Koen i Ernest Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, prev. Aleksandar Kron i Svetlana Knjazeva (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1979), 242.

Yakir Aharonov and Daniel Rohrlich, Quantum Paradoxes: Quantum Theory for the Perplexed (New York: John Wiley & Sons, 2003).

186

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

Figure 5. Paradox of the Einstein-Bohr box

1. Paradoxes of error caused by an error that can be simple or very subtle and difficult to recognize. If the error is discovered the paradox is solved. The basic characteristic of these paradoxes is that solving them means improving the understanding of theory, but not improving the theory itself. An example is that the erroneous understanding of synchrony in STR causes paradox. Examples: Einstein-Bohr box paradox, Twin paradox, Dingle’s paradox, Andromeda paradox, etc. 2. Paradoxes of gaps also known as paradoxes of contradiction, point out the flaws in the physical theory. In the case of paradoxes of gaps, the flaw is not of “fatal nature”. Solution of the paradox does not interfere with the physical theory. Examples: Wheeler’s black hole entropy paradox, etc. 3. Paradoxes of contradictions are a more extreme version of paradoxes of gaps. This type of paradoxes points to a contradiction in the physical theory that is of “fatal nature”. Their solution changes the paradigm. Examples: Paradox of preservation of charge in a rotating system, Ultraviolet catastrophe paradox, etc. The value gradation of the paradoxes was made and the types of paradoxes were defined according to different characteristics of the paradoxes of philosophy, mathematics and logic. The question arises: How many of these formulations can be adopted to function equally well in physics? Built on the already existing bases, the classifications that will be applied in this article will be presented here. The classification criteria of paradoxes in physics carried out on different bases vary according to: I. The fields in which the paradoxes appear; II. The type of formulation (whether they originate from empirical or theoretical subject of physics);

187

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

III. The degree of development of the fields within which they appear (in cases of formulating a new field or crisis of reasoning in a defined field). I. Paradoxes can be grouped according to a field of physics. There are various divisions, and this is just one of them:20 – Classical physics; – Quantum physics; – Relativity physics. Ivan V. Aničin (1944–2016)21 put forward a definition that coincides with my personal understanding of physics: “Physics is describing nature by numbers”22. This definition is necessary to see what is disturbing that “house” of numbers and what is it that makes it paradoxical, in some situations. Physics is a science whose consistency, apart from factualexperience definitions, is also based on mathematics–the strictest normative discipline of the human mind. In order for a particular physical phenomenon to be explained, it is necessary for it to be mathematically explained. Paradoxes arise due to difficulties in the intuitive adoption of the factual situation. These “difficulties” are very “visible” in the case of STR, OTR and quantum mechanics. II. Paradoxes, according to whether they originate from observationalexperimental or normative mathematical-theoretical analysis in physics, can be distinguished by the obscure character: 1. Experimental paradoxes–they appear when laboratory experiments are performed and their results have no satisfactory explanation, or when the explanation of a phenomenon is a physically verifiable prediction whose results are inconsistent with expectations.

20 Classical physics is a physics field in which no phenomena are interpreted: when speed is approximate to the speed of light (special theory of relativity), when gravitational forces or acceleration are extremely great (general relativity theory), in areas extremely small in proportion to man (quantum physics). 21

Ivan Aničin, Obrada rezultata merenja, treće izdanje (Beograd: Fizički fakultet Univerziteta u Beogradu, 2006), 1.

Mathematics is the language of physics, in both theoretical and experimental aspect. Natural phenomena are quantified by numbers, which enables the correctness of their interpretation to be verified.

188

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

Figure 6. Twin paradox

2. Theoretical paradoxes–these are paradoxes in which a physically verifiable prediction (observation or laboratory experiment) cannot be performed. They are considerably more abundant category than the experimental paradoxes. They are the result of mathematical and thought-consistent speculations that cannot be explained in a satisfactory way by real physical events. Considering theoretical paradoxes, it can be noticed that paradoxes are often represented by thought experiments, but there are also paradoxes that arise directly as a result of the explanation of physical phenomena. Experimental paradoxes are obviously of a sensory character– directly or indirectly, the subject, with the help of senses, observes the results of the experiment. If the classification criterion of a theoretical speculation is a form of thought,23 the theoretical paradoxes may differ: 23

Branko Pavlović, Filozofija prirode (Beograd: Plato, 2006), 54: “[...] to be speculative (intelligent), which meant that the knowledge of their objects could not

189

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Paradoxes that are thought experiments – paradoxes created as a result of theoretical speculations whose formation is not based on physical experience (Twin paradox, Maxwell’s demon paradox, etc.); 2. Paradoxes that are not thought experiments (Sensory observation)– paradoxes created by theoretical speculations that are based on a real (physical) experience (St. Augustine’s paradox, Boltzmann’s paradox, etc.). The question that can be posed is: What makes the difference between the theoretical paradox and the experimental paradox, or the paradox of the thought experiment and the paradox of the real sensation of observation? At first glance, there are insufficiently clarified criteria according to which certain paradoxes could be classified under a certain category, even though they do not belong to it. For theoretical and experimental paradoxes, it can be said: – The paradox is of theoretical character when the explanation stems from the counterintuitive theoretical construction; – The paradox is of theoretical character when there is no sensory experimental observation; The paradox is of theoretical character when there is a possibility of experimental realization,24 but it is not helpful because theoretical speculation is dominantly emphasized to point to a certain kind of counterintuitive; – The paradox is experimental in nature when the results of a laboratory experiment are counterintuitive. For paradoxes that are thought experiments and paradoxes that are real sensory observations, it can be said: – Paradox is a thought experiment when only a thought is realized; – Paradox is a thought experiment when it can be realized as a real laboratory experiment, but this type of realization is not important, as no effective result is obtained; – Experimental paradoxes are never thought experiments; – Paradox is a sensual observation when it is sensually recognizable; – Paradox is a sensual observation whenever it is an experimental paradox; – Paradox is a sensory observation when it is sensually recognizable and paradoxical if it is derived from theoretical speculations that are counterintuitive. be reached empirically, experimentally, although reliance on natural experience and, of course, came to be expressed.” 24

Real laboratory experiment.

190

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

III. Paradoxes in physics can differ in relevance, depending on how accepted they are and how accepted their physical explanation is by the physical public.25 Thus, paradoxes can be created: 1. As results within unconfirmed theories (Black hole information paradox); 2. As results within accepted theories (Relativistic paradoxes, Olbers’ paradox); 3. As results within the scope of the knowledge about physical processes (Mpemba effect). One of the basic classifications of paradoxes is based on whether they have a relevant explanation. According to such a classification criterion, paradoxes may be: 1. Paradoxes with an explanation (solved paradoxes)–paradoxes whose explanation satisfies the physicist’s opinion.26 This paradox is also an exparadox (Heat death paradox, Ultraviolet catastrophe paradox, etc.); 2. Paradoxes without an explanation (unsolved paradoxes)–paradoxes in which there are no adequate and satisfactory explanations (Ehrenfest’s paradox, GZK paradox, etc.). A special kind of unsolved paradoxes in physics are unsolvable paradoxes (in today’s age they are especially topical). The physics theory has greatly advanced with respect to the experimental possibility of verifying theoretical assumptions and hypotheses. This fact allows the formation of a multitude of new paradoxes and they should be analyzed as a separate entity. From everything that has been said to explain paradoxes in physics, it is obvious that they are based on different premises. The expressiveness of paradoxes in physics is fairly diverse. According to how a paradox in physics is formed and the reasons why a physical phenomenon is called a paradox at all, I propose the following classification of paradox types: 1. Apparent paradox is not a paradox in the real sense of the meaning of the term paradox. Precisely considering the phenomenon, which at first seemed contradictory, it is established that there are no physical 25

If a certain explanation is more present in the physicists’ opinion, the paradox that appears within the explanation is more important. The importance quantitatively rises in proportion to the intention to correct the explanation until it is changed. 26

All paradoxes have some explanation, but not all of them are clearly formulated and physically consistent.

191

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

contradictions. There is no element of a phenomenon that is confusing–contradictory to previous knowledge. Milorad Mlađenović calls this type of paradox an alleged paradox.27 He assumes that there are “paradoxes” that do not deserve to be called so, but he does not go into explanations or examples (all the types of visual paradoxes, Aristotle’s wheel paradox, Hydrostatic paradox, Andromeda paradox, etc.); 2. Paradox of idealization arises in situations when we idealize a physical process or body (Couette flow, rigid body, etc.). Sometimes when explaining some physical phenomenon, it is necessary to idealize the phenomenon so that it loses its real foundation–it does not exist in reality. Idealization gives an approximated phenomenon that is described with a smaller number of parameters than the real one. This formulates an approximate viewpoint that can, but does not have to be, close to observable results of a real event. These are theoretical paradoxes (when considering a situation in an ideal fluid: D’Alembert’s paradox, Sommerfeld paradox, etc.); 3. Hierarchical paradox is a paradox created when a matter undergoes a state change. With this type of paradox there is no clear explanation for the reasons why a certain type of ontological principle (upon which the form of the existence of matter is based) is changed when changing to other physical states, clearly hierarchically differentiated. The paradox is formed by a manifested difference of physical behavior of the matter: micro and macro state, state of aggregation or a theoretically assumed matter state in black holes (Mpemba effect, Black hole information paradox, etc.);28 4. Transitions paradox arises in the process of solving a physical problem, when explaining a certain theoretical or physically real phenomenon. This type of paradox is of an inspiring character, and the basic tendency of these paradoxes is that the idea is formulated into a clearer and more consistent system. They arise in the process of defining the explanation of the physical phenomenon, while the 27

Miodrag Mlađenović, Razvoj fizike (elektromagnetizam) (Beograd: IRO Građe vinska knjiga, 1986), 122.

In a good way, this hierarchical structure is described by Đorđe Živanović in the text: Bom’s antimechanistic attitude and interpretation of quantum mechanics; Bohm, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, 20. “[...] nature is probably organized in infinitely many levels (or even in a more complex way). But these levels are not simply placed in one another, as puppets of ‘Matryoshka’, but the laws of each level are determined at all levels below and above it in a hierarchical scale.”

192

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

theoretical idea has not yet been fully formulated. They have a short duration, as a tool to solve a problem (Wheeler’s paradox, Loschmidt’ paradox, Zermelo’s paradox, Einstein-Bohr box paradox, etc.); 5. Paradox of assumption is a paradox where the assumption of an explanation of the phenomenon itself is not already intuitively probable (it is contrary to everyday experience), and a deductive conclusion (on certain theoretical principles) leads to contradiction to the observed realistic state of the physical system. The paradox exists within the theory itself which is consistent, but the measurement results are unverifiable or poorly verifiable (STR “greater” to “smaller” contradiction paradoxes, Submarine paradox, Grandfather paradox, GZK paradox, etc.); 6. Paradox of paradigm is a paradox that exists in the domain of a paradigmatic point of view, and when there is no paradigmatic view of changing paradoxes. The real experience is opposed to a certain theoretical point of view and the change of the essential principles also changes the explanation which is no longer in contradiction with the observed data (Ultraviolet catastrophe paradox, Olbers’ paradox, Clausius’ paradox, De Broglie’s box paradox, etc.). It is possible to classify paradoxes in physics by various criteria. For example, in physics, the question of continuum and discontinuum is of primary importance. On the basis of a principled attitude about the structure of nature, a physical image of the world is being built. It is possible to define physical paradoxes based on this diversity: – Paradoxes of continuum physics; – Paradoxes of discretion physics. This division should distinguish between paradoxes belonging to continuum physics from those belonging to discontinuum physics. A good example of a continuum paradox is Ultraviolet catastrophe paradox. Considering the problem of ultraviolet radiation from the continuous point of view, the paradox is that the Earth should have been incinerated by the Sun’s radiation. Considering the problem from the discontinuous point of view, the paradox does not exist. This is also a paradox of paradigm since from one paradigmatic viewpoint the paradox exists and from the other it does not. In this case, however, one paradigmatic viewpoint does not exclude the other. Contradictions in physics can result in paradoxes. Contradictions in consistent systems indicate a different kind of conclusion than contradiction in inconsistent systems. Understanding of physical reality implies that paradoxes can arise due to:

193

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Errors; 2. Incompleteness of formal knowledge. If the knowledge of physical reality is adopted as a consistent entity, then the contradiction that arises must originate from an error. The paradoxes that appear due to an error are of calibration type (they do not allow improvisation in scientific knowledge). The second point implies one of the basic hypotheses in this whole presentation of the paradox. According to Gödel’s incompleteness theorems, it is impossible to form a consistent system without paradox in mathematics. If such truth is valid for mathematics as the most precise form of human expression, then it is also implicit in physics. Formal knowledge in physics is incomplete and, therefore, inconsistent.

4. Conclusion It is a very ungrateful task to attempt to define paradoxes in physics. It is necessary to define boundary areas in physics that are not clearly specified, which in advance assumes many disagreements. Also, the question of what can be called a paradox, especially a paradox in physics, is another problematic moment for which an argumentative basis should be created, because it does not exist. Recognizing the defined criteria, in the already existing types of paradoxes, is one of the basic tasks that relate to physics paradoxes that are infiltrated without strong argumentation of belonging. In this part of the article, some paradox classifications that could be found in accessible literature were presented, and then by analyzing the numerous paradoxes in physics, the classification was made according to the recognizable characteristics. It has been observed that many examples called paradoxes are actually not paradoxes, when we precisely define what is meant by the paradox in physics. The classification is made so that some paradoxes can be classified into several classification groups. So, Caroll’s paradox is simultaneously: theoretical paradox, exparadox, apparent paradox and thought experiment.

194

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

Sources of illustrations Figure 3, 4, 5, 6. Zoran Maleš.

References 1. Aharonov, Yakir & Daniel Rohrlich. Quantum Paradoxes: Quantum Theory for the Perplehed. New York: John Wiley & Sons, 2003. 2. Aničin, Ivan. Obrada rezultata merenja, treće izdanje. Beograd: Fizički fakultet Univerziteta u Beogradu, 2006. 3. Barker, Stefan. Filozofija matematike. Preveo Aleksandar Kron. Beograd: Nolit, 1973. 4. Božić, Milan. „Uloga paradoksa u razvoju matematike”. Flogiston, 10 (2002): 81–99. 5. Božić, Milan. Pregled istorije i filozofije matematike. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002. 6. Bom, Dejvid. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici. Preveo Đorđe Živanović. Beograd: Nolit, 1972. 7. Bošković, Aleksandar. „Postmodernizam, antropologija i zdrav razum”. Sociologija, 40, 2 (1998): 211–242. 8. Barrow, John D. IMPOSSIBILITY: The Limits of Science and the Science Limits. Oxford: Oxford University Press, 1998. 9. Clark, Michael. Paradoxes from A to Z. London: Routledge, 2002. 10. Cucić, Dragoljub. “Paradox in physics, the consistency of inconsistency”. In 6th International Conference of the Balkan Physical Union BPU6, Istanbul, Turkey, 22–26 August 2006. 11. Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. New York: Atheneum, 1962. 12. Dejić, Mirko. Tajni svet matematike. Beograd: Nolit, 1990. 13. Fajnman, Ričard. Osobitosti fizikalnih zakona. Preveli Vjera Ropac i Petar Colić. Zagreb: Školska knjiga, 1986. 14. Gödel, Kurt. On Formally undecidable Propositions of Principia Mathematica and related Systems. New York: DOVER PUBLICATIONS INC., 1992. 15. Hajzenberg, Verner. Fizika i metafizika. Preveli Vera Stojić i Zvonko Marić. Beograd: Nolit, 1989. 16. Hofšteter, Daglas R. Gedel, Ešer, Bah: jedna beskrajna zlatna nit. Prevela Vladeta Filipović. Beograd: Prosveta, 2002. 17. Jakšić, Miomir. Paradoksi i zagonetke u ekonomiji. Beograd: Čigoja štampa, 1998.

195

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

18. Koen, Moris i Ernest Nejgel. Uvod u logiku i naučni metod. Preveli Aleksandar Kron i Svetlana Knjazeva. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1979. 19. Kun, Tomas. Struktura naučnih revolucija. Preveo Staniša Novaković. Beograd: Nolit, 1974. 20. Madarasz-Szilagyi, Rozalia. Matematička logika. Novi Sad: Departman za matematiku i informatiku Prirodno-matematički fakultet Univerzitet u Novom Sadu, 2012. Accessed on 30. 3. 2021. https://pdfslide.net/ download/link/madarasz-sz-rozalia-matematicka-logika. 21. Marić, Zvonko. Ogled o fizičkoj realnosti. Beograd: Nolit, 1986. 22. Mlađenović, Miodrag. Razvoj fizike (elektromagnetizam). Beograd: IRO Građevinska knjiga, 1986. 23. Pavlović, Branko. Filozofija prirode. Beograd: Plato, 2006. 24. Penrouz, Rodžer. Carev novi um. Preveo Milan Ćirković. Beograd: INFORMATIKA, 2004. 25. Quine, Willard Van Orman. “Paradox”. Scientific American, 206 (April, 1962): 84-96. 26. Quine, Willard Van Orman. The Ways of Paradox and Other Essays, 2nd Edition. Cambridge Mass.: Harvard University Press, 1976. 27. Quine, Willard Van Orman. „O onome što jest”. U Novija filozofija matematike, urednik Zvonimir Šikić, 101–119. Beograd: Nolit,1987. 28. Ramsey, Frank Plumpton. “The foundations of mathematics”. Pro ceedings of the London Mathematical Society, Ser. II, 25, (1925): 338–384. 29. Rescher, Nicholas. Paradoxes: Their Roots, Range and Resolution. Chicago: Open Court, 2001. 30. Rajhenbah, Hans. Rađanje naučne filozofije. Preveli Slobodan Đorđević, Aleksandar Spasić i Miladin Životić. Beograd: Nolit, 1964. 31. Rasel, Bertrand. ABC teorije relativnosti. Preveli Ilija Marinović, Branislav Lalović i Miodrag Đilas. Beograd: Savremena škola, 1962. 32. Sainsbury, Richard Mark. Paradoxes. Cambridge: Cambridge University Press, 1995. 33. Sorensen, Roy. A Brief History of the Paradox: philosophy and the labyrinths of the mind. Oxford: Oxford University Press, 2003. 34. Šešić, Bogdan. Logika. Beograd: Naučna knjiga, 1962. 35. Watson-Manheim, Mary Beth, Katherine M. Chudoba and Kevin Crowston. “The Paradox of Discontinuities and Continuities: Toward a More Comprehensive View of Virtuality”. Accessed on 17. 3. 2021. https:// crowston.syr.edu/content/paradox-discontinuities-and-continuitiestoward-more-comprehensive-view-virtuality.

196

D. A. Cucić, Clasiffications of Paradoxes in Physics

Драгољуб А. Цуцић Регионални центар за таленте Михајло Пупин, Панчево

КЛАСИФИКАЦИЈА ПАРАДОКСА У ФИЗИЦИ Циљ овог рада је да се утврде епистемолошки значај постојања парадокса у физици и разлози њиховог успостављања, као и да се дефинишу њихове структуре како би били формално препознатљивији. Намера је да се парадокси у физици класификују према одређеним критеријумима, и да се покаже да парадокс у физици постаје препознатљива и прихватљива категорија са научно-филозофског и научно-историјског становишта. Кључне речи: парадокс, физика, класификација, врсте парадокса, експарадокс

Accepted for publication on September 27, 2021.

197

original scientific paper udc 14 Питагора 130.2:167/168

Drenka Dobrosavljević1 Belgrade

SEARCHING FOR THE REALITY Contacts, Dialogues and Cognitive, Cultural and Sociocultural Mobility Case Study: Pythagoras Abstract The field on which religious and the entire spiritual and philosophical considerations meet and diverge from scientific explorations–is the very field of the search for reality. Contacts and dialogues, interpenetrations of various elements of culture, of artistic articulation and creative outputs, of technologies, accomplished knowledge and cognitive domains – these are some of the most significant characteristics of the modern age and, moreover, the phenomena which have had the most essential impact on the development of the hom*o sapiens. Creativity–the quality which, besides other aspects, also captures the attention from the standpoint of the nature of the mind–and especially those modes of cognition that can be discerned in the masterpieces of the most gifted artists and in the breakthroughs of the brilliant thoughts that revolutionized science–apart from the “divine spark“, also rely on the acquired knowledge and open-mindedness to dialogue between different factors and to cognitive mobility. With regards to the above, this paper considers certain elements of Pythagoras’ insights and the genesis of his thought. It has been noted that his understanding of harmony, his mathematical and theoretical considerations, together with his religious thought justify a discussion of his search for the total, all-encompassing reality. An analysis is provided of the religious aspect of Pythagoras’ personality and his intellectual mysticism within his rationalist ideal of an impartial observer, a philosopher in search of the truth, as well as the importance he attached to ethics, self-training of the soul and ascetic way of life. Keywords: reality, unus mundus, dialogue, cognitive and cultural mobility, Pythagoras, harmony, Orphism

[emailprotected]

199

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Introduction As Bruce Wexler wrote in his book Brain and Culture which deals with neurobiology, ideology, and social change–apart from the development of speech/language as one of the most significant attributes of the human species, no other feature of development has proven more conspicuous and more important than the contact between scattered isolated communities that for dozens of thousands of years had lived unaware of the existence of the others.2 The very idea of tools is not characteristic of the antecedents of the contemporary humankind, although it had a decisive impact on the evolution of the mankind for–as Wexler points out–there is the example of some isolated chimpanzee groups having some rudimentary forms of culture today, which is reflected in their use of various tools and techniques in order to pick ants out of their habitats. Encounters and integration of cultures are consequences of the development of transportation means, new patterns of storing and disseminating information and of the population growth.3 The peak of this development can be currently seen in the communication and information technologies of the contemporary age where technologies, science and mathematization increasingly permeate man’s way of thinking and his entire life, imposing changes on the economy and societal patterns, values and creative work, i.e., the culture and civilization in their broadest sense. The rise of engineering and technologies and especially the developmental interdependence of science and technology, have been generated through the contact and dialogue between knowledge as a science (artes liberales) and knowledge as a practical knowledge/craft (artes mechanicae), through the cognitive interpenetration of fields that had existed without mutual contact for a long time, until Renaissance.4 After the initial contact, Western philosophy and science began to move toward modern science, unfettering themselves–more daringly and faster–from the terms and techniques of the Aristotelian logic in explaining religious

Bruce E. Wexler, Brain and Culture. Neurobiology, Ideology, and Social Change. (Cambridge, Massachusetts: Massachusetts Institute of Technology. A Bradford book, The MIT Press, 2006).

Ibid.

Paolo Rossi, I filosofi e le macchine (1400–1700) (Milano: Feltrinelli, 1976); Drenka Dobrosavljević, “Artes mechanicae”, in Zbornik radova, Naučni skup Obrazovanje za preduzetništvo, inženjerstvo i menadžment 2010 (Zrenjanin: Visoka škola strukovnih studija u Zrenjaninu, 2011), 25–32.

200

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

dogmas, as well as from the ancient geocentric view of the world.5 It was from then onwards that the gradual development of the principle of rigor and the methods respected by the contemporary science began. Today, this principle implies application of instruments in observation and measuring and experimental and mathematical verifiability of theories (which, naturally, depart from the scientists’ intuitions and consideration of the detected phenomena), mathematical modelling, scientific description and explanation derived from a principle, as well as condensation of particular knowledge and direct experience into general laws, plus their structuring according to the principles, which lead to perception of regularities. “For Galileo, mathematical accuracy is the sole ideal ‘truth’ only infinitely approachable to empirical verification. Later, an exceptionally powerful mathematical instrumentation of modern physics was created. Leibniz and Newton discovered differential and integral calculus. Descartes, too, looked upon mathematics as an example and a model of scientific rigour. Mathematical methodology turned into the general methodology. The attitude had a decisive influence on the course of scientific history, whereby its effects have survived until the present day, although–some would say–this exaggerated mathematicism has produced some negative effects in empirical sciences.”6 The field on which religious and the entire spiritual and philosophical considerations meet and–in this day and age–diverge from scientific explorations, is the very field of the search for reality. It is the very meeting place and the point of divergence between hard science with its scientific rigour on one hand, and the soft sciences and arts with their related experience and interpretation of reality, on the other. However, even some authors who explicitly underline that it is an issue of reality, wherein the paths of science and of what is a non-rational idea of the world diverge, indicate that thinking is a rather limited ability of the human mind, as is the case with Werner Heisenberg, for example. Similarly, Einstein thought that our entire science is naive compared to reality, which leads to the conclusion that even the “omnipotent” science fails to reach the essence of reality.7 The theories themselves “replace one another within the body of the inherited mental layer by dictate of fresh facts and in response to 5

Ibid.

Zoran L. Kovačević, Susret i sukob s naukom (Novi Sad: Akademska knjiga, 2014), 66.

Ibid.

201

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

the requirements of the overall spiritual climate in an epoch”. Thereby, their role consists of “refinement in the articulation of what we know and extension of the anticipatory power”. Thus, the conclusion is that incessant endurance of scientifically enlightened humanity also implies continual accumulation of experiential facts which exist beyond theoretical uncertainty.8 Speaking about “the unexpected parallelisms of ideas in psychology and physics”, Jung pointed out that they “suggest [...] a possible ultimate one-ness of both fields of reality that physics and psychology study–i.e., a psychophysical oneness of all life phenomena”.9 Jung was convinced that what is referred to as the unconscious is in some way related to the structure of the inorganic matter, which is indicated by the problem of the so-called “psychosomatic” illness. The concept of a unitarian idea of reality, followed up by the physicist Wolfgang Ernst Pauli and psychologist Erich Neumann, was called by Jung unus mundus, the “one world” within which “matter and psyche are not yet discriminated nor separately actualized”.10 This paper raises, and tries to answer, the question whether Pytha goras’ meandering through science and religion progressed toward the notion of reality as a whole; moreover, it aims to contribute to a deeper insight into the migration of ideas and dialogue in the genesis of Pythagoras’ thought in the form of a case study, while considering cognitive, cultural and sociocultural mobility as a major element of the man’s penetration into some new areas of learning. Just as the mobility itself, the dialogues emerging thereby are an inexhaustible, vast, unlimited, ever-lively and ever-changeable flux and interaction of diverse elements; dialogues are immanent to the nascence and development of civilizations.11 There are only a few people whose extent of religious, philosophical and mathematical inquiries match that of Pythagoras.12 8

Zvonko Marić, “Dijemova filozofija fizike”, in Pjer Dijem, Cilj i struktura fizičke teorije (Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003), 16.

Mari Luiz fon Franc, “Nauka i nesvesno”, in Čovek i njegovi simboli, edited by Carl Jung (Belgrade: Narodna knjiga - Alfa, 1996), 415.

Ibid.

11 Drenka

Dobrosavljević, “Dijalog kultura – Tragovima kulturne mobilnosti”, in Zbornik radova VIII naučnog skupa Tehnologija, kultura i razvoj (Beograd: Udruženje Tehnologija i društvo, Institut Mihajlo Pupin – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 2002), 34–45. 12

Drenka Dobrosavljević, “Pitagora – Meandri religije i nauke”, in Dijalog kultura. Emisija o saznajnoj, kulturnoj i sociokulturnoj pokretljivosti kroz vekove i civilizacije

202

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

It is to this man that we relate the beginnings of mathematics in the sense of deduction of evidence, discovery of proof in the first general theorem and the outgrowth of theoretical thinking, which is taken to be a distinctive trait of Western philosophy. At the same time, especially in the periods of flourishing alchemy, astrology and mysticism, the Pythagorean teaching was also an inspiration or one of the references to numerous mystics and secret/occult knowledge, which was contributed by their interpretations of Pythagoras’ teaching on harmony and of his religious doctrine whose adherents used to live in closed-in communities. This was also supported by the legends surrounding Pythagoras’ miraculous and mystical powers and by his cognitive accomplishments which remained enveloped in a haze of symbolical conveyance of insight. Broadly speaking, it is recommendable to consider the impact of Pythagorean thought on astrology and mystic/occult teachings, but that goes beyond the scope of this paper. With regards to the migration of ideas (Gilbert Highet13 is credited for the term), it has to be said that it is a part of the dialogues maintained within the framework of cognitive, cultural and sociocultural mobility. Its flow is not linear, although it prevailingly takes place through direct contacts. Thus, to study mobility does not mean to merely distinguish the elements of culture in motion, but also to deal with the issues of genesis, multiplication, mobility and diffusion of social and cultural phenomena in space and time. Not all of the cultural values intermingle. Some lack “attractiveness” and their transmission fails, or the conveyance does not happen for a long time within a certain configuration of other circ*mstances. The avenues through which cultural values flow within the social space are sometimes horizontal–from one group to another, from one person to another, from one populated area to another; at other times, these avenues are vertical–from one social group to another, hierarchically different in social stratification, or in the timeline of their respective histories.14 As for the accomplished knowledge, it may stagnate or even take retrograde course, or fall into oblivion only to be rediscovered thousands or (Novi Sad: RTV Radio Novi Sad), accessed on 06. 07. 2014, http://media.rtv.rs/ sr_lat/dijalog-kultura/6544. 13

Gilbert Highet, La Migration des Idees (Paris: Traduit de l’americain par SaintElme, La Colombe, 1957). 14

Pitirim A. Sorokin, Social and Cultural Mobility (London: The Free Press of Glencoe, 1964).

203

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

more years later, whereby its value is looked upon with a fresh eye/mind; in the latter case, man relies on that knowledge and starts building new views of science and culture, as it happened during the Renaissance.15 More detailed and individual studies into the phenomenon of migrating ideas contribute to a better insight into the complexity of the dialogue which takes place within the framework of cognitive, cultural and sociocultural mobility; it is the dialogue which characterizes the development of man’s thought and creativity. Additionally, they contribute to deeper understanding of the significance of the dialogue in the evolution and the fruitfulness of the human thought.

2. Pythagoras, Harmony, Mathematics, Astronomy, the Soul and Ethics It is a common view–as David E. Cooper points out–that the sense of “harmony with the universe” does not leave philosophy empty-handed, yet the sense, clouded and amorphous as it is, calls for a many-sided and controversial elaboration. The author underlines that the Chinese sense of man’s “harmony with the nature” pre-excludes an important motive for the development of theoretical thinking.16 Provided that the Chinese philosophers were right and that truly valuable knowledge is embodied in that kind of knowledge (referring to crafts)–Cooper continues–it belongs solely to the individual who is integrated with the world in which he is active. The feeling of “harmony with the universe” and rejection of theoretical knowledge are not in that case two separate factors from the Chinese standpoint, for the reverse of that rejection is actually a glorification of a different kind of knowledge, one which represents a style of one’s harmonic participation in the world.17 Harmony is, of course, an extremely diversified concept, and Chinese philosophers give due attention to its many aspects: harmony within or between the self, the family and the “greater community”; harmony between the heavens and the Earth 15 Drenka

Dobrosavljević, “Artes mechanicae”, in Zbornik radova, Naučni skup Obrazovanje za preduzetništvo, inženjerstvo i menadžment 2010 (Zrenjanin: Visoka škola strukovnih studija u Zrenjaninu, 2011), 25–32; Drenka Dobrosavljević, “Dijalog kultura – Tragovima kulturne mobilnosti”, in Zbornik radova VIII naučnog skupa Tehnologija, kultura i razvoj (Belgrade: Udruženje Tehnologija i društvo, Institut Mihajlo Pupin – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 2002), 34–45; Pitirim A. Sorokin, Social and Cultural Mobility (London: The Free Press of Glencoe, 1964). 16 Dejvid E. Kuper, Svetska filozofija. Istorijski uvod (Novi Sad: Svetovi, 2004), 82. 17

Ibid., 85.

204

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

and man; harmony as a cosmological principle, balance between “negative” and “positive“ forces of yin and yang; harmony as a cluster of “correspondences” between the five “elements” of nature and their human analogues; harmony as an adaptation to the orientation of the Way.18 It is highly unlikely that Pythagoras and his adherents ever got in contact with Chinese philosophy. A comparative analysis of the differing notion of harmony would be welcome, indeed, yet it surpasses the framework of this paper; the same could be said of the kindred preoccupations of the Indian and the Iranian/Persian provenance. Likewise, speaking of the contacts and dialogues whose roots can be traced back to ancient, mythical times and the dawn of history, this paper does not go into the most remote past of the Greek thought and the first appearance of the “opposition between the rational and the mystical, which runs all through the history” which took place among the Greeks, “as an opposition between the Olympic gods and [...] less civilized gods”.19 The Pythagorean harmony is related to Pythagoras becoming aware of the significance of numbers in music and the connections he established between musical harmony and mathematics and astronomy. The divine spark in man, or what is nowadays seen–among other things–as related to the direct cognitive mode of understanding,20 such as Nikola Tesla’s visualization of his inventions and his inventorial tuning in with the nature, as well as the occurrences of deep cognizance with numerous thinkers, or the creative insights reached by many creators in sciences and arts21–this divine spark used to be recognized in antiquity only in the oeuvre and wisdom of the greatest protagonists of the artes liberales22

Ibid.

Francis Macdonald Cornford, From Religion to Phisolophy, A Study of the Origins of Western Speculation (London: Arnold, 1912), accessed on 30. 08. 2015., http://books.google.com; Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba (Belgrade: Narodna knjiga - Alfa, 1998). 20 Dejan

Raković, “Tesla i kvantno-koherentna stanja svesti: ‘case-study’ za razumevanje kvantno-holografske prirode kreativnosti”, in Kreatori budućnosti: Nikola Tesla i Albert Ajnštajn, edited by Branimir Pavla Inić, Dragan Milačić and Lazar Cvijić (Belgrade: Fakultet za trgovinu i bankarstvo Janićije i Danica Karić, 2006). 21

Ibid.

22 Drenka

205

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

such as Archimedes who was ascribed not human but divine wisdom23; another such man was Pythagoras, who was taken as a divine figure with the full structure of his calm, dignified posture imbued with wisdom and learning, and also because of his conduct in life, as well as ethical and spiritual principles.24 However, the notion of art ranged from the inspiration by the Muses to the craft, which was seen as mimesis. In the perspective of ancient Greeks, the relation between music and astronomy reached far back to the mythical times when the Muses represented knowledge as a whole. The Muses inspired tragedy (under the patronage of Melpomene), epic poetry and elegies (Calliope), history (Clio), religious poetry and sublime hymn (Polyhymnia), astronomy (Urania), erotic poetry (Erato), comedy (Thalia), musical art (Euterpe), choral dance and song (Terpsichore). “Human and divine beings used to–originally at least–communicate in a sublime and primarily musical form”.25 As for the painting and sculpture, as well as architecture, the ancient Greeks did not think that they needed creational sparks and inspirations. “Like Plato, Aristotle too thought that art was imitation. However, while Plato thought that art imitated nature and humans in a subservient manner, condemning it for that reason, Aristotle considered art could and was obliged to imitate the natural and human reality, but in a way that would produce types, paradigms.”26 “Aristotle taught that art surpassed copying of reality and depicted natural and human reality as it should exist, i.e., as it corresponded to its true idea.”27 In answer to Plato’s disapproval of dramatic poetry, Aristotle launched his definition of tragedy which said that–by provoking pity and fear–tragedy led to purification of feelings, which he called catharsis. “However, tragedy does not fulfil its ethical purpose just by purifying the affects of pity and fear, which brings serenity to the soul, but also by rousing cerebration and cognizance in the spectators: when a spectator who has experienced the 23

Plutarh, Usporedni životopisi (Zagreb: Avgust Cesarec, 1988).

Drenka Dobrosavljević, “Pitagora – Meandri religije i nauke”, in Dijalog kultura. Emisija o saznajnoj, kulturnoj i sociokulturnoj pokretljivosti kroz vekove i civilizacije (Novi Sad: RTV Radio Novi Sad), accessed on 06. 07. 2014, http://media.rtv.rs/ sr_lat/dijalog-kultura/6544; Diogen Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa (Belgrade: BIGZ, 1985); Jamblih, Pitagorin život (Belgrade: Dereta, 2012). 25

Masimo Dona, Filozofija muzike (Beograd: Geopoetika, 2008), 32.

Miloš Đurić, Predgovor “Aristotel”, in O pesničkoj umetnosti (Belgrade: Dereta, 2008), 50. 27

Ibid., 51.

206

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

bitterness of life compares himself to others who have suffered more, he becomes reconciled with his destiny and can bear it more easily”. For a very long time, to Greeks, the artistic creation “used to be an inseparable unity of word, music and dance, for no form of poetry existed without dance, music could not be separated from tragedy or comedy, and dance without music was inconceivable”.28 What was referred to as music was a blend of poetic word, sound and rhythm. Contemplating poetry as creation, Plato considered verse to be the basis, while song and dance were parts of the overall structure. “As has been said, music was on the whole thought to be a union of verse, song and rhythm, as the latter two must be adapted to the verse, and the verse endows song with character, Plato took the verse as an underlaying foundation to the other two.”29 The situation changed with Pythagoras: music/harmony became inevitable in the interpretation of the notion of the world. Pythagoras’ philosophic and religious thoughts are associated with Orphism. His belief in the transmigration/reincarnation of the immortal soul/psyche, wherefrom the word “metempsychosis” was derived, affected his philosophical thought. Massimo Dona points out that “in the later tradition related to Orpheus, e.g., in Orphic Hymns, an inevitable need for salvation stands out. They invoke Pan, the divinity which by his serene song safeguards harmony in the universe”.30 Classical literature abounds in indications of the influences Orphism has had on philosophic thought. Plato testifies to the earliest ones.31 The Orphists were a Greek community of mystics whose teachings influenced Greek philosophers and that particularly pertains to those on the immortality and stellar origin of the soul doomed to live imprisoned in a body, on the soul’s purification, punishment at Judgment Day,

Milan Uzelac, Filozofija muzike (Novi Sad: Stylos, 2007), 19.

Frane Petrić, “Pjesnik tvorac čudesnog”, in Izabrani tekstovi, selected and edited by Ljerka Schiffler, translated by Sanja Roić (Zagreb: Hrvatsko filozofsko društvo : Filozofski fakultet, 2012), 160, accessed on 01. 09. 2014, http://www.hrfd.hr/ documents/petric-pdf. 30

Masimo Dona, Filozofija muzike (Belgrade: Geopoetika, 2008), 35.

Giuseppe fa*ggin, Inni Orfici. Edizone integrale con testo greco a fronte, accessed on 14. 10. 2014, http://www.gianfrancobertagni.it/materiali/filosofiaantica/inniorfici.pdf.

207

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

rebirth and redemption.32 The Orphic Hymns contain the germs of the idea that the Sun possibly governs other celestial bodies and that those bodies may be circling around it. Mysteries used to be secret cults accessible only to the initiated participants–the mystai. By way of religious rites, formulas and teaching, a direct body-soul exposure was offered to the divinities which get “unmasked” at the peak of the celebration–epopteia, to join the participants in unio mystica. Of the Greek mysteries, those relevant to philosophy include Orphic, Eleusinian, Dionysiac, and–in the Hellenistic period–Isiac (of Isis) and Magna Mater. Many philosophers, e.g., Heracl*tus, Pythagoras, Empedocles, Plato, the Stoics, and especially Neo-Platonists, used to join in the mysteries, presenting their own teachings as commitment to the mysteries.33 Before Pythagoras, the Greek Orphism was analogous to Asiatic mystery religions. Referring to that fact, Russel emphasizes Pythagoras’ influence on philosophy, underlining that “the combination of mathematics, which began with Pythagoras, characterized religious philosophy in Greece, in the Middle Ages and in the modern times right down to Kant. But in Plato, Saint Augustine, Thomas Aquinas, Descartes, Spinoza and Leibniz there is an intimate blending of religion and reasoning, of moral aspiration with logical admiration of what is timeless, which comes from Pythagoras, and distinguishes the intellectualized theology of Europe from the more straightforward mysticism of Asia”.34 “I do not know of any other man who has been as influential as he [Pythagoras] was in the sphere of thought”, wrote one of the most respectable historians of philosophy, Bertrand Russel, providing further elaboration: “Platonism is, when analysed, found to be in the essence of Pythagoreanism. The whole conception of an eternal world, revealed to the intellect but not to the senses, is derived from him [Pythagoras]. But for him, Christians would not have thought of Christ as the Word; but for him, theologians would not have sought logical proofs of God and immortality”. 35 32

Milan Dimitrijević, “Izlaganje: Istorija astronomije od orfejskih učenja do danas”, in Dijalog kultura. Emisija o saznajnoj, kulturnoj i sociokulturnoj pokretljivosti kroz vekove i civilizacije, accessed on 29. 09. 2013, http://media.rtv.rs/sr_lat/ dijalog-kultura/4540. 33

Arnim Regenbogen and Uve Majer, Rečnik filozofskih pojmova (Belgrade: Rečnik filozofskih pojmova, 2004).

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 55.

Ibid.

208

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

With regard to Pythagoras’ influence on Plato, Milan Tasić wrote: “His [Pythagoras’] circulation of the thought about transmigration of the soul is entirely Plato’s ‘theory of ideas’ in its ontological, gnoseological, logical and other facets, for an eternal and uncreated soul claims possession of equally unconstructed and permanent idea about the matters of the real world”.36 Pythagoras was the first idealist philosopher and the one who transferred mathematical concepts into the order of the material reality, introducing a new element into the contemplation of the world–harmony, which stems from the relation of numbers, with a number representing perfection. He launched the teaching of the harmony of spheres, which tells that certain numerical relations of the seven planets circling around the Earth or around the Central Fire produce music analogous to the seven chords of the heavenly heptachord inaudible to the human ear.37 Aristotle tells us in the Metaphysics that “the Pythagoreans, as they are called, were the first to devote themselves to mathematics and that they advanced this study, and having been brought up in it they thought its principles were the principles of all things”. The Pythagoreans had the enthusiasm of the early scholars indulged in a science on the rise and were impressed by the significance that the numbers have had for the world. All things are numerable, and we can express many things numerically: the relation between two things can be expressed according to numerical ratio, the order of a number of arranged objects can also be expressed numerically, and so on. It appears that the Pythagoreans were particularly amazed by the discovery that the musical intervals between the tones on the lyre can be expressed numerically. One may say that the pitch in a musical instrument depends on a number, that is, the length of the string on the instrument; therefore, it is possible to express intervals on the scale by fractions of a number. Just as musical harmony depends on numbers, the harmony of the universe may also be conceived as dependent of numbers. While the Milesian cosmologists spoke about the contraries in the cosmos, the Pythagorean studies in music could have easily led the Pythagoreans to seek a solution for the “conflict” in the concept of the number.38 In the Metaphysics, Aristotle also wrote: “Since they saw further that the modifications and the ratios of the musical scales were expressible in numbers; since then it seemed all other things seemed their whole nature to be modelled on numbers, and numbers 36

Milan Tasić, Pogovor, u Jamblih, Pitagorin život (Belgrade: Dereta, 2012), 154.

Aristotel, O nebu (Belgrade: Paideia, 2009).

Frederik Koplston, Istorija filozofije. Grčka i Rim (Belgrade: BIGZ, 1999), 76.

209

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

seemed to be the first things in the whole of nature, they supposed the elements of all things, and the whole heaven to be a musical scale and a number”.39 “One of the central concepts with the Pythagoreans was certainly ratio, and that applies on all domains of creation – ranging from science to as far as sculpture.”40 “He [Pythagoras] discovered the importance of numbers in music and the connection which he established between music and arithmetic survives in the mathematical terms ‘harmonic mean’ and ‘harmonic progression’. He thought of numbers as shapes, as they appear on dice or playing cards. We still speak of squares and cubes of number, which are terms that we owe to him. He also spoke of oblong numbers, triangular numbers, pyramidal numbers, and so on. These were the numbers of pebbles (or, as we should more naturally say, shot) required to make the shapes in question. He presumably thought of the world as atomic, and of bodies as built up of molecules composed of atoms arranged in various shapes. In this way he hoped to make arithmetic the fundamental study in physics as in aesthetics.”41 “The greatest discovery of Pythagoras, or of his immediate disciples, was the proposition about right-angled triangles, that the sum of the squares on the sides adjoining the right angle is equal to the square on the remaining side, the hypotenuse. The Egyptians had known that a triangle whose sides are 3, 4, 5 has a right angle, but apparently the Greeks were the first to observe that 3² + 4² = 5² and, acting on this suggestion, to discover a proof of the general proposition.”42 While Anaximander used to derive everything from the infinite or the unlimited, Pythagoras related that concept to the one of the limits which lend shape to the unlimited. At that point, Copleston introduces the example of music–with a mention of “health” limited by “tuning in” that resulted in the harmony of health–in which the ratio and harmony can be expressed arithmetically. Applying the doctrine on the whole world, the Pythagoreans spoke of the so-called cosmic harmony. However, they

Aristotel, Metafizika (Zagreb: Liber, 1985), 17.

Radoslav Đokić, Istorija estetike, First volume (Belgrade: Službeni glasnik, 2008), 82.

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 53.

Ibid.

210

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

did not settle for merely indicating the significant role of numbers in the universe: they went further to proclaim that things are numbers.43 “Relating harmony to the soul, the Pythagoreans built up an ethos of the music which for a long time constituted the essence of the educational role of music. Since the reception of tone was strong in the soul, accord/harmony takes place between them.”44 “As they reduced it [music] to the harmony of number, actually, to the synthesis of the infinite and the finite, they [the Pythagoreans] deduced as follows: 1. The cosmos with the spheres is arranged symmetrically and fixed within a determined musical numerical progression; 2. Souls and all things immanently possess a quantitative-harmonic structure. Thereby, the souls–by way of catharsis–reach a harmonic balance inside themselves, through tranquilizing and healing of man’s psyche, while elementary acoustic facts are extracted from things which (the facts) are based on the principle of harmony. [...] The aesthetics of music elaborated in this way paved the way to the Pythagorean philosophy in which the soul, number and cosmos (harmonic sphere) took the central place. This further paved the way to the cathartic role of music, in fact, to its psychological power.”45 The Pythagorean harmony made a strong impact on science and even became an important discipline which was studied as a compulsory subject at a higher level of education, within the scholastic quadrivium. Musica mundana, also referred to as musica universalis, was related to the music of the spheres and suggested the harmony of the spheres. According to Regenbogen and Mayer, in the Pythagorean tradition, music of the spheres was mimesis of the celestial accords manifested as emission of a unique hum based on their orbital revolution (harmony) which remains inaudible to the human ear yet, to Plato’s mind, by all means accessible to the ‘spiritual ear’.46 Harmony of the spheres, which is–as it has been said–usually defined as a doctrine guiding one to Pythagoras’ teachings and harmonization of mathematics, music and astronomy, according to which “the heavenly bodies, being large objects in motion, must produce music”,47 was a topic of philosophers’ and astronomers’ studies until the modern age. In the work of Johannes Kepler, we shall find harmony and science entirely fused again, whether it be in astronomy or geometry or polyhedra as Platonic regular solids or physical harmony of planets in mo43

Koplston, Istorija filozofije. Grčka i Rim, 77.

Đokić, Istorija estetike, First volume, 92.

Ibid.

Regenbogen i Majer, Rečnik filozofskih pojmova, 684.

Sajmon Blekburn, Oksfordski filozofski rečnik (Novi Sad: Svetovi, 1999), 150.

211

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

tion; there is also the inevitable origin of harmonic proportions in music and harmonic configurations in astrology–astrology being the major discipline of antiquity–zealously revived in the Renaissance, which for a long time co-existed with astronomy on equal terms. Mathematics, the world of ideas and all thought about what is not sensible, possess, for Pythagoras, Plato and Plotinus, something divine.48 Pythagoras was the first to use the compound word philo-sophos, ‘lover of wisdom’, and to compare life to a festival where “some people came to contend for the prizes, and others for the purposes of traffic, and the best as spectators”. The same happens in life: “The men of slavish dispositions [...] are born hunters for glory and covetousness, but philosophers are seekers after truth”. That is what Pythagoras reportedly explained to Leon, the tyrant of Phlius. When Leon asked who he was, Pythagoras replied: “A philosopher”.49 In his considerations about Plato’s theory of the ideas, Russel raises the question: “What is a philosopher? The first answer is in accordance with the etymology: a philosopher is a lover of wisdom. But this is not the same thing as a lover of knowledge, in the sense in which an inquisitive man may be said to love knowledge; vulgar curiosity does not make a philosopher. The definition is therefore amended: the philosopher is a man who loves the vision of truth”.50 Trying to grasp Pythagoras’ understanding of cognition, we find out that Cornford relates it to the word ‘theory’, interpreting this originally Orphic word as ‘passionate sympathetic contemplation’.51 In that state, he says, “the spectator is identified with the suffering God, dies in his death, and rises again in his new birth”.52 “For Pythagoras,”– Russel explains–“the ‘passionate sympathetic contemplation’ was intellectual, and issued in mathematical knowledge. In that way, through Pythagoreanism, ‘theory’ gradually acquired its modern meaning: but for

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 272.

Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, 269.

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 128–129.

Cornford, From Religion to Phisolophy, A Study of the Origins of Western Speculation, 201. 52 Cornford, From Religion to Phisolophy, A Study of the Origins of Western Speculation, 201; Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 50.

212

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

all who were inspired by Pythagoras, it retained an element of ecstatic revelation”.53 One question comes up at this point: What did Pythagoras’ cognitive route look like? At the age of eighteen, Pythagoras went “to Pherecydes, to Anaximander the natural philosopher and to Thales at Miletus. He successively associated with each of those philosophers in a manner such that they all loved him, admired his natural endowments, and admitted him to the best of their doctrines”–wrote Neo-Platonist Iamblichus, Pythagoras’ biographer, and added the following account: “Thales especially, gladly admitting him to the intimacies of his confidence, admired the great difference between him and other young men, who were in every accomplishment surpassed by Pythagoras. [...] By communicating to him the utmost he was able to impart to him, Thales, laying stress on his advanced age and the infirmities of his body, advised him to go to Egypt, to get in touch with the priests of Memphis and Jupiter. Thales confessed that the instruction of these priests was the source of his own reputation for wisdom”.54 “Pythagoras had benefited by the instruction of Thales in many respects, but his greatest lesson had been to learn the value of saving time, which led him to abstain entirely of wine and animal food, avoiding greediness [...]. He sailed to Sidon [...] in Phoenicia he conversed with the prophets who were descendants of Mochus the physiologist, and with many others, as well as with the local hierophants. He was also initiated into all the mysteries of Byblos and Tyre, and in the sacred function performed in other parts of Syria. He was led to all this not from any hankering after superstition as might easily be supposed, but rather from a desire of and love for contemplation, and from an anxiety to miss nothing of the mysteries of the divinities which deserved to be learned. [...] He found that they had originated from the sacred rites of Egypt.”55 There is a belief, which relies on Porphyry, that it was from the Egyptian priests that Pythagoras has mastered geometry which he had been familiar with after the instructions from Thales and Anaximander. Presumably, Pythagoras spent some ten years in Egypt. He also lived in Babylon–in all probability, for five years, although some references to a longer time can be found. “Here he was overjoyed to associate with the Magi, who instructed him in their venerable knowledge, and in the most perfect 53

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 51.

Jamblih, Pitagorin život, 10.

Ibid., 11.

213

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

worship of the Gods. Through their assistance, likewise, he studied and completed arithmetic, music and all the other sciences.”56 “He had even been initiated in their sacred rituals and their mystical adoration of God. This experience was also embedded in the formation of his later work as a religious and moral reformer. Taught by the Babylonians, he perfected his knowledge in arithmetic, music and other fields of mathematics. He showed interest in the harmony between numbers and in the nature, getting familiar with the concept of harmonic proportion later known in Western culture as the golden section”.57 Explaining that Pythagoras laid the mathematical foundations not only to music but to the whole universe, and that these corresponded in ‘the music of the spheres’ whose false shapes persisted obsessively in the human mind for a long time, until Thomas Brown and Schopenhauer,58 Gerald Abraham adds that Pythagoras, moreover, laid foundations to the ethical influence of music upon man, pointing out that Pythagoras may have learned about the relation between mathematical ratios and musical intervals from Babylonians.59 As to the deepest roots of mathematical thought, they can be detected in the Egyptian and Babylonian symbolism, as well as in Pythagoras’ ideas about numbers as symbols and his search for their more profound meaning which is in the manifesting sphere formed as musical harmony.60 Pythagoras’ school was a closed-in community which functioned like a religious fraternity, and it was related to an inherited opinion that knowledge belongs to the chosen ones, the initiated. Revelations were kept secret by a vow of silence. That is why Pythagoras did not leave any writings behind, and that is also why nothing could be communicated orally outside of the fraternity–for an entire century, until Philolaus, the first Pythagorean thinker who left his works in writing and with whom the Pythagorean school reached its peak–by way of his mathematics, astronomy and cosmological ideas of the Sun, the Moon, the Earth and planets orbiting around the central fire. Pythagoras’ most important method of instruction was through the use of symbols and lessons in the form of parables, which he had taken over from the Egyptians. Iamblichus explains that the Hellenes had adopted it “as the most ancient”, but the 56

ibid., 14–15.

Radoslav Jovanović, Pitagora sa Samosa, 2, accessed on 03. 06. 2014, http:// milan.milanovic.org/math/srpski/pitagora.pdf. 58 Džerald Abraham, Oksfordska istorija muzike, 1 (Belgrade: Clio, 2001), 43. 59

Ibid.

Đulio Preti, Istorija naučne misli (Beograd: Klub NT, 2002).

214

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

Egyptians “had developed it in the most varied manner”. Pythagoras thought that clear understanding of the meaning and the secret import of those symbols were of great importance, for that should lead a philosopher to the deepest intellectual revelations.61 There is a multitude of anecdotes and reminiscences of Pythagoras’ rituals, nutritional precepts and conduct of life, as well as the lessons taught by this philosopher who was for a long time taken as a divine figure. Everyone agrees that his instructions and lessons were beneficial for character-training, and that they were connected to the harmony of the soul and the body and proper lifestyle. Pythagoras’ unintelligible lessons, instructions and prohibitions articulated through symbols are by some thinkers taken to be primitive taboo-concepts and bizarreness; others interpret these as spiritual and ethical issues clad in metaphors so that they could not be understood by the uninitiated, those outside of the Pythagorean brethren. There is one Pythagoras’ precept that is most often emphasized as an example of his eccentricity, while attempts to account for the rule get lost in a maze of funny anecdotes and even funnier examples: that was the rule–to be followed by the members of the Pythagorean religious community and one which concerned the school practices and daily life– that beans must not be consumed. For instance, the mystery of the prohibition was given a rational/spiritual argument: beans cause flatulence which has impact on the soul; besides, it is better for one’s stomach not to eat it, and, moreover, refraining from beans shall bring more pleasant dreams. Diogenes Laertius provides the following explanations for some of Pythagoras’ precepts: not to poke the fire with a sword means: do not provoke the anger or swelling pride of powerful men; not to violate the beam of the balance–do not transgress fairness and justice; do not sit on a bushel–care equally for the present and the future, for the bushel symbolises one’s daily food; not to devour your heart–we ought not to waste away our soul with grief and sorrow; not to look back at your own borders when travelling abroad–those departing this life should not be desirous to live or be too much attracted by the pleasures here on earth. Pythagoreans appealed for effacing of all rivalry and contention from true friendship, “at least from parental friendship and generally from all gratitude towards seniors and benefactors”. Striving and disputes out of anger or some other passions are not the way to preserve friendship. “Scars and ulcers in friendship should be the least possible”. Confidence should never be separated from friendship, whether in earnest, or in 61

Jamblih, Pitagorin život.

215

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

jest. Falsehood must not “insinuate itself into the habits of professed friends”. One should never abandon a friend on account of misfortune.62 In Pythagoras’s school, students lived monastic lives in their community, instructed to follow extremely high ethical principles and spiritual exaltation, sticking to rules of nutrition and healthy bodily habits which their teacher himself practised since early age. Pythagoras aspired to spread his teaching on proper conduct of life in the society, and for some time his influence was visible in Croton; but the citizens did not like his strict rules and he was even forced to leave the city towards the end of his life. Classical writings about the Pythagoreans hardly ever fail to note that Pythagoras’ adherents continued to promote the idea that they and their life rules should govern and that it was beneficial for the state; at times they were successful, but–as Russel remarks–“the unregenerate hankered after beans, and sooner or later rebelled”.63 Those rebellions may not have been carried out so successfully had not the Pythagorean teaching been such a threat for tyrants and their authority, as it turned out during Plato’s study visits to Sicily when he came to be on friendly terms with the Pythagoreans. Pythagoras was very dignified in appearance. “His dress was white, very clean, his bed-clothes also were white and woollen [...]. He was never known to have eaten too much, or to have drunk too much”, or to exhibit any other kind of inappropriate behaviour. “He abstained wholly from laughter, and from all such indulgences as jests and idle stories. He never chastised any one, whether slave or free man, when he was angry.” He would warn his disciples to ask themselves a few questions whenever they return home, and those were: “In what have I transgressed? What have I done? What is it that I should have done that I have omitted?” He taught, among other things, that people should associate with each other in such a way as not to make their friends enemies, but to render their enemies friends; that they “should not think anything exclusively their own”; that they should “assist the law, and to make war upon lawlessness”. Some of Pythagoras’ precepts for proper conduct of life advised “not to destroy or injure a cultivated tree, nor any animal which does not injure man”, while men “should avoid eating too much flesh, and in travelling should let rest and exertion alternate”; moreover, they should “exercise memory” and “display a reasonable gratitude to the Gods and

Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, 64–65.

Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba, 50.

216

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

eminent men by hymns”.64 Owing to the stability of the soul and mastery of the body, his every word and action were accomplished with tranquillity and inimitable calmness. He was never overcome by anger, laughter, envy, contentiousness, or any other mental disturbance or rashness.65 In the Pythagorean view of the world, the significance of the soul’s self-training and self-purification stems from the relatedness of Pythagoreanism to Orphism. Addressing this issue, Copleston puts emphasis on the following: “Orphism was connected with the worship of Dionysus, a worship that came to Greece from Thrace or Scythia, and was alien to the spirit of Olympian cult, even if its ‘enthusiastic’ and ‘ecstatic’ character found an echo in the soul of the Greeks. But it is not the ‘enthusiastic’ character of the Dionysian religion that connects Orphism with Pythagoreanism; rather it is the fact that the Orphic initiates, who, be it noted, were organised in communities, were taught the doctrine of the transmigration of souls, so that for them it is the soul, and not the imprisoning body, that is the important part of man; in fact, the soul is the ‘real’ man, and it is not the mere shadow-image of the body, as it appears in Homer. Hence the importance of soul-training and soul-purification, which included the observance of such precepts as avoidance of fleshmeat. Orphism was indeed a religion rather than a philosophy–though it tended towards Pantheism [...]; but, in so far as it can be called a philosophy, it was a way of life and not mere cosmological speculation”.66. “The Pythagoreans were certainly impressed by the importance of the soul and its right tendance, and this was one of the most cherished convictions of Plato, to which he clung all his life”–concludes Copleston, adding that “Plato was also strongly influenced by the mathematical speculations of the Pythagoreans–even if it is difficult to determine the precise extent of his debt to them in this respect”.67 3. Final Considerations and Conclusions Religion and physis which were for a long time intermingled in terms of issues and methodology, as was the case with religion and philosophy, religion and ethics and religion and society–stand in direct connection with the idea of reality and interpretation of the notion of the world. The 64

Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, 272–273.

Jamblih, Pitagorin život, 9.

Koplston, Istorija filozofije. Grčka i Rim, 75.

Ibid., 81.

217

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

principle of scientific strictness demonstrated by the modern natural sciences has not diverted man’s interest in contemplating the reality on the whole. Contacts and “dialogue” between insights gained in different domains, and between articulated forms of man’s creativity are significant elements in the man’s breakthrough into new cognitive areas; such interactions and interpenetration resulting from those contacts are nowadays manifested as interdisciplinarity, and they are immanent to the development of human thought. All of these together are a part of the overall migration of ideas, of cognitive, cultural and sociocultural mobility. Taking Pythagoras’s meandering in science and religion, and the genesis of the Pythagorean doctrine as a case study, this paper offers the conclusion that this thinker had since his earliest youth searched for the overall reality–first, through his dedicated and lifelong education and instruction-taking with whoever could in his time direct him to the knowledge he found essential on this cognitive ‘way’, whereby he was unbiased as to the source being among the ‘Barbarians’, the learned people outside the Greek realm, or the Greek scholars. His prime interests lay in the disciplines he considered to be the most essential – mathematics and astronomy. Additionally, it is pointed out that Pythagoras was at the same time getting familiar with religious thought, first and foremost with Orphic view of the world and the conduct of life practised by that secretive community, and also with the secrets of mystical insights found with the Egyptian, Babylonian, Syrian and Phoenician Magi and hierophants. Theory, that is, the ‘passionate contemplation’ with which Pythagoras sprang from mathematical knowledge, leads to the conclusion that–in relation to this man, one of the greatest minds ever–we probably cannot speak about direct modes of cognition. With Pythagoras, the ‘divine spark’, or the ‘ecstatic revelation’, were certainly part of the synthesis of abstract thinking and erudition. However, as he–out of passion and desire for reasoning–systematically came to know all the mysteries of the Near-Eastern world of his day yet did not leave any writings thereon, which equally refers to his own mysticism in intellectual insights during his search for the vision of truth, we come across a void which prevents us from getting a more profound insight into the mysticism of this ‘impartial observer’. The Pythagorean teaching on harmony was for a long time, till the nascence of modern sciences, inevitable in the interpretations of the notion of the world. The fact that it was rooted in the dialogues of diverse

218

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

cognitive spheres and factors on the temporal scale of history seems to imply the earliest realization of multidisciplinary studies. To Pythagoras, who–of all the intellectuals of classical antiquity–exerted, possibly, the most decisive influence on the line along which the development of the Western thought was moving, via Plato’s and NeoPlatonist inspiration by Pythagoreanism, religiosity, with the issue of the soul in the centre of his preoccupation, was in all likelihood part of his search for the overall reality and deep probing into the moral law, and not just one facet of his personality, a spiritual need and way of life as harmony within himself and the destiny of the soul in afterlife.

219

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

References 1. Abraham, Džerald. Oksfordska istorija muzike, 1. Beograd: Clio, 2001. 2. Aristotel. Metafizika. Zagreb: Liber, 1985. 3. Aristotel. O nebu. Beograd: Paideia, 2009. 4. Blekburn, Sajmon. Oksfordski filozofski rečnik. Novi Sad: Svetovi, 1999. 5. Bošnjak, Branko. “Diogen Laertije – Doksografski historičar filozofije”. In Diogen Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, preveo sa starogrčkog i napomene napisao Albin Vihler. Beograd: BIGZ, 1985. 6. Cornford, Francis Macdonald. From Religion to Philosophy, A Study of the Origins of Western Speculation. London: Arnold, 1912. Accessed 30. 08. 2015. http://books.google.com. 7. Dobrosavljević, Drenka. „Dijalog kultura - Tragovima kulturne mobilnosti “. U Zborniku radova VIII naučnog skupa Tehnologija, kultura i razvoj, 34–45. Beograd: Udruženje Tehnologija i društvo, Institut Mihajlo Pupin – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 2002. 8. Dobrosavljević, Drenka. “Pitagora – Meandri religije i nauke“. U Dijalog kultura. Emisija o saznajnoj, kulturnoj i sociokulturnoj pokretljivosti kroz vekove i civilizacije. Novi Sad: RTV Radio Novi Sad. Accessed 06.07. 2014. http://media.rtv.rs/sr_lat/dijalog-kultura/6544. 9. Dobrosavljević, Drenka. „Artes mechanicae“. U Zborniku radova, Naučni skup Obrazovanje za preduzetništvo, inženjerstvo i menadžment 2010, 25– 32. Zrenjanin: Visoka škola strukovnih studija u Zrenjaninu, 2011. 10. Dona, Masimo. Filozofija muzike. Beograd: Geopoetika, 2008. 11. Dimitrijević, Milan. „Izlaganje: Istorija astronomije od orfejskih učenja do danas“. U Dijalog kultura. Emisija o saznajnoj, kulturnoj i sociokulturnoj pokretljivosti kroz vekove i civilizacije. Novi Sad: RTV Radio Novi Sad. Accessed 29. 09. 2013. http://media.rtv.rs/sr_lat/dijalog-kultura/4540. 12. Đokić, Radoslav. Istorija estetike. Prvi tom. Beograd: Službeni glasnik, 2008. 13. Đurić, Miloš. „Predgovor“. U Aristotel, O pesničkoj umetnosti. Beograd: Dereta, 2008. 14. fa*ggin, Giuseppe. Inni Orfici. Edizone integrale con testo greco a fronte. Accessed 14. 10. 2014. http://www.gianfrancobertagni.it/materiali/filosofiaantica/inniorfici.pdf. 15. Franc, Mari Luiz fon. „Nauka i nesvesno”. U Čovek i njegovi simboli, priredio Karl Jung, prevela Elizabet Vasiljević. Beograd: Narodna knjiga - Alfa, 1996. 16. Highet, Gilbert. La Migration des Idees. Paris: Traduit de l’americain par Saint-Elme, La Colombe, 1957.

220

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

17. Jamblih. Pitagorin život. Beograd: Dereta, 2012. 18. Jovanović, Radosav. Pitagora sa Samosa. Accessed 03. 06. 2014. http:// milan.milanovic.org/math/srpski/pitagora.pdf. 19. Kuper, Dejvid E. Svetska filozofija. Istorijski uvod. Novi Sad: Svetovi, 2004. 20. Kovačević, Zoran L. Susret i sukob s naukom. Novi Sad: Akademska knjiga, 2014. 21. Koplston, Frederik. Istorija filozofije. Grčka i Rim. Beograd: BIGZ, 1999. 22. Laertije, Diogen. Život i mišljenja istaknutih filozofa. Preveo sa starogrčkog i napomene napisao Albin Vihler. Beograd: BIGZ, 1985. 23. Marić, Zvonko. „Dijemova filozofija fizike”. U Pjer Dijem, Cilj i struktura fizičke teorije. Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003. 24. Plutarh. Usporedni životopisi. Zagreb: Avgust Cesarec, 1988. 25. Petrić, Frane. „Pjesnik tvorac čudesnog”. U Frane Petrić o pjesničkom umijeću : izabrani tekstovi, izabrala i priredila Ljerka Schiffler, prevela Sanja Roić. Zagreb : Hrvatsko filozofsko društvo : Filozofski fakultet 2012. Accessed 01.09. 2014. http://www.hrfd.hr/documents/petric-pdf. 26. Preti, Đulio. Istorija naučne misli. Beograd: Klub NT, 2002. 27. Rossi, Paolo. I filosofi e le macchine (1400–1700). Milano: Feltrinelli, 1976. 28. Rasel, Bertrand. Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba. Beograd: Narodna knjiga - Alfa, 1998. 29. Raković, Dejan. „Tesla i kvantno-koherentna stanja svesti: ‘case-study’ za razumevanje kvantno-holografske prirode kreativnosti“. U Kreatori budućnosti: Nikola Tesla i Albert Ajnštajn, redaktori Branimir Pavla Inić, Dragan Milačić i Lazar Cvijić. Beograd: Fakultet za trgovinu i bankarstvo Janićije i Danica Karić, 2006. 30. Regenbogen, Arnim i Uve Majer. Rečnik filozofskih pojmova. Beograd: BIGZ, 2004. 31. Sorokin, Pitirim A. Social and Cultural Mobility. London: The Free Press of Glencoe, 1964. 32. Tasić, Milan. „Pogovor“. U Jamblih, Pitagorin život, preveo sa grčkog Milan Tasić. Beograd: Dereta, 2012. 33. Uzelac, Milan. Filozofija muzike. Novi Sad: Stylos, 2007. 34. Wexler, Bruce E. Brain and Culture. Neurobiology, Ideology, and Social Change. Cambridge. Massachusetts: Massachusetts Institute of Techno logy. A Bradford book, The MIT Pre, 2006.

221

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Дрeнкa Дoбрoсaвљeвић Београд

У ПOTРAЗИ ЗA СTВAРНOШЋУ сусрeти, �иjaлoзи и сaзнajнa, кул�урнa и сoциoкул�урнa �oкрe�љивoс�. С�у�ија случаја: Пи�a�oрa Сусрети и дијалози, прожимања различитих елемената културе, уме тничких израза и стваралаштва, технологија, достигнутих знања и сазнајних поља су међу најзначајнијим карактеристикама новог доба и савремених мултидисциплинарности и интердисциплинарности, али и међу феноменима који су најбитније утицали на развој hom*o sapiens-a. Иманентно присутни у развоју људске мисли и у укупној миграцији идеја, те сазнајној, културној и социокултурној покретљивости, они су један од најзначајанијих чинилаца човекових продора у нове сазнајне просторе и достигнућа. Поље на коме се данас додирују и раздвајају религиозна, свеколика духовна и филозофска промишљања и научна трагања јесте сагледавање и тумачење стварности. Ту се, уједно, разграничавају тврде науке са својом научном строгошћу, с једне стране, и меке науке и уметности и њихов доживљај, интерпретација и осликавање стварности, с друге. При томе, тврде науке савременог доба ипак нису у потпуности одвратиле пажњу од рефлексија о укупној стварности. Религија и physis дуго су биле испреплетене по упитаностима и методолошки, као што су то биле и религија и филозофија, религија и етика и религија и друштво. За Питагору се везује почетак математике у смислу дедуктивног изво ђења доказа, откриће доказа прве опште теореме, настанак теоријске мисли, дистинктивне одлике западне филозофије и науке, а и почетак комбинације и прожимања разумског закључивања, теологије и моралних начела, што карактерише филозофију све до новијег доба. Истовремено, у ренесансном страсном и занесеном окретању антици и њеном наслеђу (али и баштини Плодног полумесеца, његовој алхемији, астрологији, мистицизму и његовој епској слици овог и подземног света), учврстило се у корпусу знања artes liberales већ вековима неизоставно присуство хармоније као научне дисциплине са генезом у Питагорином учењу о хармонији и музици, која је мимеза небеских складова у астрономији. У овом раду се сједињеност Питагорине математике, астрономије, религиозности и етике (са посебним старањем о души и здравом физичком животу и умереностима у исхрани и уопште) сагледавају као меандри науке и религије у његовом стремљењу да перципира укупну

222

D. Dobrosavljević, Searching for the Reality

стварност. То се назире већ и на његовом сазнајном путу којим је кренуо још у младости. Дугогодишње учење пре свега математике и астрономије, тражио је код свих који су могли да га у та знања уведу, немајући при томе предрасуде да ли ће их наћи код грчких учитеља или код „варвара”. Такође, у раној младости упућивао се и у орфејску религиозну мисао, њен поглед на свет и у начин живота те мистеријске заједнице, а касније и у тајне мистичних спознаја египатских и вавилонских магова и врачева. Та Питагорина потреба да досегне сва знања њему доступног света, води до закључка да је она, код овог непристрасног посматрача који тражи истину, љубитеља мудрости, како је дефинисао филозофа ( filo-sof), чије је име сковао, била пресудан корак до божанске искре која га је после дотицала и доводила до заноса откровења и страсне контемплације, до теорије и апстрактне мисли која се, у чежњи за разумским промишљањем, открива у уму, а не чулима. Питагорини сазнајни домети остали су обавијени копреном у симбо личком преносу одабраним и иницираним ученицима и њиховим заветом ћутања. Недостатак његових списа и списа његових непосредних сле дбеника о томе које је све домете достигао и како, ствара празнину при покушају дубљег анализирања доприноса овог непристрасног посматрача и при покушају њиховог разграничења у односу на потоње доприносе питагорејаца. За Питагору, који је од свих античких мислилаца можда најпресудније утицао на правац којим је од тог времена кренуо развој западне мисли, преко Платонових и новоплатоничарских инспирација питагорејством, религиозност с питањем душе у средишту Питагориних разматрања, била је, по свему судећи, део трагања за укупном стварношћу и дубоких понирања у морални закон, а не само једна страна његове личности, духовна потреба и начин живота као хармоније у себи и судбине душе у будућем животу. Према ономе што се Питагориним трагањима приписује, његово поимање космоса и хармоније, његово математичко теоријско разматрање и властито религиозно учење и значај који је придавао етици, самоваспитању душе и аскези и правилима у начину живота, његов интелектуални мистицизам и рационализам његовог идеала филозофа, непристрасног посматрача у сагледавању истине, наслућује се његово схватање једног света (unus mundus), којег су готово два и по миленијума касније пратили физичар Волфганг Ернст Паули (Wolfgang Ernst Pauli) и психолог Ерих Нојман (Erich Neumann), у оквиру којег се материја и психа не раздвајају нити посебно остварују. Кључне речи: стварност, unus mundus, дијалог, сазнајна и културна покретљивост, Питагора, хармонија, орфизам

Accepted for publication on September 27, 2021.

223

оригиналан научни рад udc 616.921.5(497.11)”2018/2019”

Јелица М. Илић1 Народни музеј Зајечар

шпанска грозница у источној србији 1918–1919: резултати истраживања броја умрлих у бољевачком срезу

Апстракт Пандемија шпанске грознице која је захватила читаву планету 1918. године, стигла је у јесен те године и у Источну Србију, па и у Бољевачки срез Тимочког округа. Овај срез простирао се у долини Црног Тимока, између планинских венаца Кучајских планина, Самањца, Ртња, Тумбе, Слемена и Тупижнице, а рељеф у основи има планински карактер, док само мањи део чине ниска побрђа и заравни, што је узроковало неку врсту изолованости у односу на суседне области и релативно ретку насељеност. Први смртни случај на територији овог среза регистрован је, и као такав уписан, у селу Планиница 23. октобра [5. новембар] 1918. године а последњи, такође у истом селу, 2. јануара [15. јануара] 1919. године. Датуми су у раду навођени и по јулијанском и по грегоријанском календару, с једне стране зато што су матичне књиге вођене по јулијанском, а са друге, због општеприхваћених датума доласка ослободилачке војске и ослобођења државе по грегоријанском календару. Ширење епидемије се само условно може довести у везу са ослобођењем након трогодишње бугарске окупације јер је ослободилачка војска у овај крај стигла чак три недеље пре првог смртног случаја. Циљ овог рада су прецизирање временског распона присутности болести, утврђивање броја жртава и анализа њиховог пола и старости. Извори за истраживање су матичне књиге умрлих, из којих су прикупљени подаци о смртним случајевима и на основу њих је спроведена статистичка анализа. Коришћена је и релевантна литература. Кључне речи: болест, грип, епидемија, Бољевац, ослобођење, смрт, шпанска грозница 1

[emailprotected]

225

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Увод Шпанска грозница (шпански грип) је болест која је 1918. године захватила читав свет, а проузроковао ју је вирус инфлуенце А (H1N1). Почетни симптоми били су малаксалост, лако замарање, грозница и главобоља; брзо се ширила, а у тежим случајевима пратиле су је цијаноза и снажан кашаљ. Смртност је била велика, а дешавало се чак да оболели умре у року од свега неколико сати након испољавања првог симптома. Од почетка је била препозната као инфлуенца, али одликовала се несразмерно великим бројем компликованих случајева и смртношћу старосне групе која углавном најбоље подноси инфлуенцу. Општеприхваћени подаци су да је захватила читаву планету у три таласа, од којих је први започео у пролеће 1918. године, други у јесен исте године, а трећи у зиму 1918/19. године, као и да је трећина светске популације била инфицирана и имала клинички испољену болест, а да је умрло око педесет милиона људи. Данас, 2021. године, након најновијих истраживања, стереотип о три таласа епидемије, као и о броју жртава, доведен је у питање, али то су и даље најчешће спомињанe информације. У литератури се може наићи и на мишљење да су у Европи највише страдале балканске земље, у којима је живот изгубила отприлике свака тридесета особа, као и да је у Србији умрло чак 4,2% становника.2 Владимир Кривошејев износи претпоставку да је на данашњој територији државе Србије шпанска грозница за неколико месеци 1918/19. године однела знатно више од 100.000 живота, што би могло да представља и око једне петине целокупног директног ратног губитка становништва током вишегодишњег ратовања од 1912. до 1918. године. Али, како сам примећује, „да би се ова претпоставка прецизирала, доказала или одбацила, неопходна су даља, опсежна и шире обухватна интердисциплинарна истраживања”.3 Без обзира на катастрофалне последице које је болест изазвала у читавом свету, она је у литератури на својеврстан начин занемаривана. Не само да се о њој једва писало током трајања епидемије, већ је и по њеном окончању била на неки начин игнорисана. Интересовање лекара и историчара је порасло тек у 21. веку услед појаве нових, сличних епидемија вируса као што су САРС, МЕРС и највише КОВИД-19. О томе како је болест третирана у Србији сведочи нам податак да су 1918. године, непосредно пошто се појавила, објављене три брошуре/ 2

Владимир Кривошејев, Е�и�емија ш�анске �рознице у Србији 1918–1919 са �осебним освр�ом на ваљевски крај (Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио телевизија Србије, 2021), 135. 3

Ibid., 241–242.

226

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

летка са упутствима: у Солуну др Алексе Савића4, у Крагујевцу др Димитрија Антића5 и у Ужицу др Душана Стевчића6. Међутим, већ у првим послератним годинама готово да се и није расправљало о епидемији, тако да се у репрезентативном часопису Ср�ски архив за цело ку�но лекарс�во налазе само два рада на тему инфлуенце, један др Александра Радосављевића7 и други др Милована Миловановића8, а тек деценију касније др Јован Кујачић објавио је расправу Инфлуенца или �ри�.9 Што се тиче историографских радова, у најзначајнијим делима која се баве проблемом Првог светског рата, па чак и онима која питања санитета стављају у први план, шпанскa грозница се или уопште не спомиње или се набраја само као једна од успутних ратних потешкоћа. О епидемији се писало спорадично тако да је, до 2020. године, објављено само неколико радова у којима се она анализира.10 Велики помак у сагледавању шпанске грознице у Србији начинио је Владимир Кривошејев који је 2020. године, у јеку епидемије вируса КОВИД-19, започео опсежна истраживања и након неколико 4

Алекса Савић, Инфлуенца (Солун: Штампарска радионица Министарства војног, 1918).

Димитрије Антић, Ш�анска �розница – инфлуенца (Крагујевац: 1918).

Душан Стевчић, У�у�с�во за лечење и сузбијање заразне болес�и Ш�ан ске �рознице (Ужице: Штампарија и књиговезница Љубомира М. Романовића, 1918). 7

Александар Радосављевић, „О инфлуенци по својим и туђим искуствима у току светског рата”, Ср�ски архив за целоку�но лекарс�во ор�ан Ср�ско� ле карско� �руш�ва, XXIII, 4 (1921): 216–283. 8

Милован Миловановић, „Санитетске прилике у Србији за време Аустро– Угарске окупације: од 1915–1918. године”, Ср�ски архив за целоку�но лекар с�во ор�ан Ср�ско� лекарско� �руш�ва, XXIII, 4 (1921): 120–135. 9

Јован Ст. Кујачић, Инфлуенца или �ри� (Београд: Штампарија Главног савеза српских земљорадничких задруга, 1931). 10

Милорад Драгић, „Здравствене прилике у Београду за време окупације у Првом светском рату и шпански грип 1918–1919. године”, Ср�ски архив за целоку�но лекарс�во ор�ан Ср�ско� лекарско� �руш�ва 108, 9 (1980): 969–974; Милисав Ђенић, „Епидемије тифуса и шпанске грознице на Златибору у време Првог светског рата”, Ужички зборник, 14 (1985): 151–164; Живојин Гавриловић, „Пандемија шпанске грознице у Шајкашкој 1918–1919”, Ме�ицински �ре�ле�, 7−8 (1995): 277–280; Тома Миленковић, Трс�еник и околина у Првом све�ском ра�у 1914–1918 (Београд: Институт за савремену историју, 2007); Милорад Радусин, „Шпанска грозница”, Vox medici, 5 (2006); Milorad Radusin, „The Spanish Flu: Part I: the first wave”, Vojnosanitetski pregled, 69, 9 (2012): 812–817; Milorad Radusin, „The Spanish Flu: Part II: the second and third wave”, Vojnosanitetski pregled, 69, 10 (2012): 917–920, http://www.rastko.rs/istorija/ medicina/; Митар Јосиповић, „Стрмово и Стрмовци у ратовима 1912–1920”, Ужички зборник, 39 (2015): 31–87.

227

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

објављених радова11 комплетирао сазнања до којих је дошао у књизи Е�и�емија ш�анске �рознице у Србији 1918–1919 са �осебним освр�ом на ваљевски крај.12

2. Методологија Под утицајем „великог страха” услед пандемије КОВИД-19, а на подстицај колеге Кривошејева, одлучила сам да истражим последице шпанске грознице у Тимочком округу. Тимочки округ је 1910. године имао 148.892, а 1921. године 135.380 становника и обухватао је четири среза: Зајечарски, Бољевачки, Тимочки и Заглавски. Међутим, показало се да је планирано истраживање неизводљиво највише због врло ограниченог броја сачуваних матичних књига умрлих, тако да је једино било могуће истражити смртност од шпанске грознице у Зајечарском13 и Бољевачком срезу, на приближно 50% узорка. Што се тиче Заглавског и Тимочког среза, расположиви узорак је био недовољан – највећи број матичних књига је уништен током повлачења бугарских окупатора 1918. године и мада постоји могућност да је део сачуван у бугарским архивима, у условима пандемије која још увек траје, истраживање није изводљиво. Уколико упоредимо резулатате истраживања у поменутим срезовима, постаје очигледно зашто су одвојени у два рада: административно-територијална подела била је пропраћена различитим животним условима, а као последи11

Владимир Кривошејев, „Смрт у Kрчмару: прилог квантификацији жртава пандемије шпанског грипа 1918. године”, Е�ноан�ро�олошки �роблеми, 15, 2 (2020): 601–626; Владимир Кривошејев, „Прилог проучавању пандемије шпанске грознице у селима ваљевског краја”, Гласник ис�оријско� архива Ваљево, 54 (2020): 61–97; Владимир Кривошејев, „Шпанска смрт: Прилог проучавању последица пандемије шпанске грознице у Србији”, Кул�ура �олиса, 43, XVII (2020): 11–28; Владимир Кривошејев, „Последице пандемије шпанске грознице у Ужицу 1918”, Ис�оријска баш�ина, 28–29 (2020); Владимир Кривошејев, „Последице шпанске грознице у Ваљевском срезу”, Ис�орија 20. века, 39, 1 (2021): 35–52; Владимир Кривошејев, Јелена Кривошејев и Ален Радосављевић, „Смртне последице епидемије шпанске грознице 1918. године у каменичком срезу ваљевског округа”, Војноис�оријски �ласник, 2 (2020); Suzana Lovrić, Vladimir Krivošejev i Anatoliy A. Yamashkin, “Utilization of hot spot analysis in the detection of spatial determinants and clusters of the spanish fl u mortality”, Journal of the Geographical Institute “Jovan Cvijić” SASA, 70, 3 (2020): 189–297. 12

Владимир Кривошејев, Е�и�емија ш�анске �рзнице у Србији 1918–1919, 241–242.

Резултати истраживања биће изложени на Конгресу секције за историју медицине Српског лекарског друштва септембра 2021. године.

228

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

ца тога ни присуство шпанске грознице међу становништвом није било исто. Тако имамо ситуацију да се у Зајечарском срезу долазак ослободилачке војске временски подударио са појавом болести, те се као доминантно питање наметнуло ко је и када донео болест, док је у Бољевачком срезу акценат био на специфичном начину живота – својеврсној изолацији становништва на имањима удаљеним од већих насеља, што је утицало на то да у појединим селима последице болести буду незнатне. Са временске дистанце од једног века, уз постојеће историјске изворе, практично је немогуће утврдити број оболелих, али је ипак могуће доћи до релативно прецизног броја умрлих на основу прегледа и анализе уписа у црквене књиге. Владимир Кривошејев је развио методологију коју сам и сама прихватила прилагодивши је условима у Тимочком округу. Основни корак је био утврђивање број умрлих од шпанске грознице, а ради упоређивања дат је и укупан број умрлих у години која је претходила пандемији и у години која је уследила. Кључни елемент анализе је везан за статистичко утврђивање процента умрлих у односу на број становника према попису из 1910, односно 1921. године, када су се војници и интернирци вратили својим кућама. На овај начин може се утврдити оквирни (без урачунатог потенцијалног послератног демографског бума) директни ратни губитак на конкретној територији, као и учешће преминулих од пандемије у њему. Упоређивањем броја умрлих од шпанске грознице са бројем становника добија се проценат жртава у односу на укупну пописану популацију. Такође, посебно се морала обратити пажња на датирање, како би се утврдило да ли је коришћен јулијански или грегоријански календар, да би се с једне стране утврдило када је мортални талас почео и када се завршио, а са друге, то је било неопходно и због упоређивања датума са доласком ослободилачке војске. Битна истраживачка обавеза било је и препознавање узрока смрти везаног за епидемију, будући да су свештеници пандемијски узрок смрти различито називали: ш�анска �розница, ш�анска болес�, ш�анска маларија, �ри� и инфлуенца. Без обзира на различитости, уколико се неки од оваквих уписа доследно понављао у време трајања пандемије, постоји основана сумња да је била реч о шпанској грозници, посебно када се има на уму могућност погрешног препознавања узрока смрти. Неопходно је да се нагласи и чињеница да су многи становници Србије у време морталног удара пандемије 1918. године били ван својих домова. Војници су се првобитно налазили на Солунском фронту, потом у продору ка Србији, па у различитим гарнизоним местима широм новостворене државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а немали број се у

229

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

време пандемије затекао у интернацији, у логорима широм Бугарске, Аустроугарске и Немачке. Неки су били и у избеглиштву, на раду или школовању у иностранству, и они су такође умирали од шпанске грознице, али већина њих није регистрована у књигама умрлих својих парохија. Имајући све ово у виду, наведени однос процента смртности у односу на број становника релативно је адекватан, али проценат учешћа шпанске грознице у укупним директним ратним губицима реално би морао да буде већи.

3. Прилике у Бољевачком срезу пре избијања епидемије 1918. године Територија Бољевца простире се у долини Црног Тимока у Тимочкој крајини, између планинских венаца Кучајских планина, Самањца, Ртња, Тумбе, Слемена и Тупижнице. Рељеф у основи има планински карактер, док само мањи део чине ниска побрђа и заравни, што је и узроковало неку врсту изолованости у односу на суседне области и релативно ретку насељеност. Здравствене прилике у Бољевачком срезу биле су изразито неповољне деценијама пре избијања епидемије. Лекара у овом крају дуго није било – први је запослен тек 1895. године, након што је саграђена болница у Бољевцу. Пре тога постојала је само амбуланта, отворена првенствено у циљу сузбијања сифилиса, коју је повремено обилазио лекар из Зајечара. На недовољну здравствену помоћ народу овога среза указао је и др Лаза Илић, 1912. године: „У срезу бољевачком са 21 општином, оноликим бројем становника и среском болницом у Бољевцу, само један једини лекар”.14 Додатни проблем било је и то што код тог „једног, јединог лекара”, људи нису имали навику да иду, већ су се сами лечили и имали су своје траваре, бајалице и врачаре. Отуда и не чуди што су се магијски облици лечења сачували све до 21. века. Ипак, лекари који су добијали службу у Бољевцу настојали су да савесно раде свој посао, бринули су о пацијентима у болници, а обилазили су и болесне по селима. У складу са ондашњом праксом натоварили би на кола малу, ручну апотеку у којој је било нешто израђених лекова и сировина за справљање других, које би на лицу места, одмах по прегледу болесника, припремали. То им је отежавало рад па су покренули иницијативу за отварање апотеке, која је почела са радом 1911. године, а о њеној неопходности сведочи податак да је 14

Лаза Илић, „Народно здравље у округу тимочком”, Наро�но з�равље, ле карске �оуке наро�у, �о�а�ак Ср�ском архиву за целоку�но лекарс�во, XVII (1912): 2–21.

230

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

министар војни на почетку ратова ослободио апотекара Брозичевића војне дужности.15 Међутим, од војне дужности није био ослобођен једини лекар који је пред рат радио у Бољевцу, истовремено и као срески лекар и као управник болнице, др Никола Ристић: мобилисан је 1914. године и распоређен за лекара 13. пука Тимочке дивизије I позива. Заробљен је за време трагедије код Чеврнтије у Срему, септембра 1914. године, тако да је Бољевачки срез током ратних година остао без лекара.16 Први светски рат је сам по себи донео страдање, проблеме и несигурност. Напад Бугарске на Србију отпочео је 14. октобра 1915. године, а већ 27. октобра бугарска војска је стигла и до бољевачког краја. За време њихове трогодишње окупације народ је претрпео страховит терор и безобзирну пљачку. Са капитулацијом Бугарске, 30. септембра 1918. године започела је офанзива и ослобађање источне Србије. Половином октобра 1918. године комбиноване српске и француске трупе наступале су долином Сврљишког Тимока према Књажевцу и Зајечару. По заузимању Књажевца део трупа генерала Гамбете (François Léon Prosper Jouinot-Gambetta) кренуо је преко Бучја према Бољевцу, док су главне снаге упућене ка Зајечару. Лева колона је 17. октобра допрла до Доброг Поља надомак Бољевца. Она је имала задатак да пресече одступницу непријатељу на друму и прузи према Параћину, а затим заобилазно дође до Бора и спречи уништавање инсталација Борског рудника, који је припадао француској компанији. Бољевац је ослобођен 19. октобра, готово истовремено кад и Зајечар. У монографијама Бољевца и околних села спомињу се искључиво војне операције које су претходиле доласку ослободилачке војске, док се шпанска грозница не спомиње ни у једном контексту.17 Први забележени случај смрти услед шпанске грознице у Бољевачком срезу био је у селу Планиница 5. новембра по грегоријанском календару и ту долазимо до питања колико се долазак ослободилачке војске може довести у везу са ширењем болести. У монографији Планинице записано је: „15. октобра 1918. наишло је једно одељење наших и савезничких војника и ослободило Планиницу. Народ их је дочекао са неизмерном радошћу, али и са великом тугом 15

Надежда Ј. Педовић, А�о�екарс�во Црноречја и Тимока, Зајечар – Књаже вац – Бољевац (Зајечар: ДШИП Бакар – Бор, 2000), 104–106. 16

Љубодраг Поповић, „Здравствени радници Тимочке крајине у ослободилачким ратовима 1912–1918”, Ис�орија ме�ицине, фармације, ве�ерине и на ро�на з�равс�вена кул�ура, V (2013): 12–15. 17

Стеван Вељковић, Бољевац и околина о� �рвих �ра�ова �о Дру�о� све�ско� ра�а (Зајечар – Бољевац: Историјски архив Тимочка крајина, 1986), 199.

231

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

и жалошћу, јер је први француски коњаник који је прошао кроз село погинуо од немачке заседе у Букову на друму идући за Бољевац. Сахрањен је у црквеној порти близу звонаре”.18 Намеће се дилема: да ли је ослободилачка војска донела болест? То је, условно речено, могуће, уколико узмемо у обзир период инкубације током кога се болест развила, као и претпоставку да први случајеви нису били са смртним исходом. Или су болест, можда, донели демобилисани и повратници из избеглиштва и интернације? *** Како су за потребе овог рада коришћени пописи становништва из 1910. и 1921. године, као и матичне књиге умрлих, потребно је напоменути да је, у том периоду, на снази био Закон о уређењу са ни�е�ске с�руке и чувању наро�но� з�равља из 1881. године. Према њему је постојала обавеза општинских, односно окружних лекара да умрлог прегледају и након тога дају писмену сагласност за сахрану, која се није смела извршити пре истека 24 сата од смрти (члан 9а). Међутим, врло често се у пракси забачених и у погледу медицинске заштите крајње неразвијених делова земље, поготово у ратним условима, дешавало да се људи сахрањују без лекарске потврде о смрти јер лекара просто није било. То, наравно, ставља под знак питања валидност података о узроку смрти, тако да данас с правом сматрамо да су подаци записани у матичним књигама заправо они које је свештенику накнадно дала родбина преминулог. Додатни проблем је било то што је, од 1915. до 1918. године, територија Тимочког округа била под бугарском окупацијом и матичне књиге су водили бугарски свештеници, док су се српски нашли на мети одмазде – велики број њих је страдао, а они који су успели да се спасу, били су у изгнанству.19 Тако је и предратни кривовирски свештеник Сима Жикић морао да пребегне и три године проведе у околини Београда, као парох у Винчи, да би се у Криви Вир вратио тек по ослобођењу, у зиму 1918. године. О повратку он у својим мемоарима каже: „Пошто квартира беше празна, то сам одсео код газде и одмах прионуо на посао. Од просте хартије начиним привремене протоколе рођених, венчаних и умрлих, и преко 18

Милош В. Милосављевић, Планиница ис�оријска збивања и е�но�рафски за�иси (Зајечар: Историјски архив Тимочка крајина, 1989), 51.

О страдању свештенства Тимочког округа: Бошко Аћимовић, Поменик хе роја из окр. �имочко� о� 1912 – 1919. �о� (Зајечар: Штампарија Сретена Диковића, 1922), 10–3; Бошко Аћимовић, Албум фо�о�рафија хероја – Тимочана о� 1912–1918 (Зајечар: Штампарија Сретена Диковића, 1922), 7–9.

232

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

општинског суда позивао сам све оне који су имали измену у породицама за ове протекле три године. Све прикупљене податке сам заводио у одређене рубрике”.20 Претпостављамо да је слична ситуација била и у другим парохијама.21 Занимљиво је и то да прота Сима Жикић у својим мемоарима веома опширно пише о епидемији колере 1913. године, али шпанску грозницу не спомиње ниједном речју. Томе у прилог иде и увид у матичне књиге умрлих села Криви Вир, где се не наводи ни један једини преминули са дијагнозом шпанске грознице, штавише, број умрлих 1917. и 1919. године био је по 35 особа годишње, док их је 1918. године било свега 26. Такође, примећује се да је као узрок смрти грип наведен код осам особа 1917. године, а само код једне особе 1918. и једне 1919. године.22 Реч је о традиционално сточарском крају и само село лежи на извору Црне Реке из пећине, на граници ранијег Тимочког и Моравског округа, а у то време није било ни мало и чак је, са својих преко 2.000 становника, спадало у категорију већих у Бољевачком срезу. Осим тога, било је релативно изоловано, како од главних путева тако и од маршрута ослободилачке војске. Слични подаци су и за село Подгорац, где је од преко 2.500 становника забележен само један смртни случај од „грипа”, али не у самом селу већ код мобилисаног мештанина који је умро у Приштини.23 Ово село лежи под планином Малиником и затворено са свих страна сем са јужне где је отворено према равници Црног Тимока. У то време било је без икаквог реда сконцентрисано око општине и школе, а у атару се налазило много салаша груписаних на четири места, од 30 до 70 кућа.24 Ови неочекивани подаци о епидемији у деловима Бољевачког среза на својеврстан начин наводе нас на констатацију да „изузетак потврђује правило”, па и по питању шпанске грознице.

Сима Жикић, Моји мемоари (Књажевац: Народна библиотека Ње�ош, 2015), 418.

Коришћене су следеће матичне књиге умрлих: цркве бољевачке Храма Св. пророка Илије, Цркве Светог Вазнесења у Планиници – три књиге, цркве кривовирске Храма Св. архангела Гаврила и цркве подгорачке Храма Сошествија Св. духа – две књиге. 22

Књига цркве кривовирске Храма Св. архангела Гаврила.

Паун Драгуљевић, 33. године, из Подгорца, умро је у Приштини, 2. новембра 1918. године. 24

Милан Цветинчанин, ур. С�оменица Тимочке е�архије 1834–1934 (Зајечар: Књижевни фонд Тимочке епархије, 1934), 142.

233

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

4. Страдање цивилног становништва Бољевачки срез имао је 1910. године 35.659 становника, а 1921. године 32.063 становника. Знатно мањи број становника након ратова био је последица великог броја смртних случајева услед епидемије колере 1913. године, страдања војно способног становништва на ратишту и смањеног природног прираштаја услед њиховог дугогодишњег одсуства. У оквиру овог среза налазила су се села: Бољевац, Бачевица, Боговина, Валакоње, Врбовац, Добро Поље, Добрујевац, Злот, Илино, Јабланица, Криви Вир, Ласово, Луково, Мали Извор, Мирово, Оснић, Планиница, Подгорац, Савинац, Сумраковац и Шарбановац. Од набројаних успели смо да уђемо у траг матичним књигама умрлих, за период од 1917. до 1919. године, за села: Бољевац, Боговина, Валакоње, Врбовац, Добро Поље, Добрујевац, Илино, Криви Вир, Мали Извор, Мирово, Оснић, Планиница, Подгорац и Савинац. Узимајући у обзир укупан број становника Бољевачког среза и број становника обрађене територије, можемо да кажемо да је узорак 58%. Број умрлих код којих су као узрок смрти евидентирани шпанска грозница, шпанска маларија или шпанска болест износи укупно 28, што процентуално износи 0,13%, ако се оријентишемо на број становника 1910. године, односно 0,15% 1921. године.25 Први смртни случај од шпанске грознице је забележен у селу Планиницa, 23. октобра (5. новембар) 1918. године, док је последњи случај забележен такође у истом селу 2. јануара (15. јануара) 1919. године.26 Однос умрлих по полу је 54% жене и 46% мушкарци. Међутим, не смемо изгубити из вида да се војно способно становништво – самим тим мушкарци у пуној животној снази, налазило далеко од родног краја, у склопу Тимочке дивизије. О страдању ове дивизије на путу од Солунског фронта ка унутрашњости Балканског полуострва, углавном се пише у склопу ратних операција, док је практично немогуће утврдити број страдалих од шпанске грознице. Тим пре је занимљиво и то да су у књизи умрлих цркве планиничке Храма Св. Вазнесења Господњег бр. 3, која се односи на села Планиницу и Оснић, накнадно уписани и они који су страдали у ратовима од 1914. до 1919. године, али је рубрика где се уписује узрок смрти остала празна. Уколико пратимо 25

По�ис с�ановниш�ва и �омаће с�оке у Краљевини Србији 1910. �, књига пета (Београд: Управа државне статистике, Округ Тимочки, 1911), 58–60; Де фини�ивни резул�а�и �о�иса с�ановниш�ва Краљевине Ју�ославије о� 31. јануара 1921. � (Сарајево: Општа државна статистика, Државна штампарија, Округ Тимочки, 1921), 70–74. 26

Матична књига умрлих цркве Светог вазнесења у Планиници.

234

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

кретање болести по месецима, долазимо до сладећих резултата: по грегоријанском календару, у октобру није забележен ниједан смртни случај, у новембру је умрло 14 особа или 50% од укупно преминулих, у децембру 10 или 35% и у јануару четири особе или 15%. Ово су све резултати истраживања код којих је као узрок смрти наведена шпанска грозница. Анализом књиге умрлих уочавамо да је код 50 особа као узрок смрти уписан грип, што износи 0,24% ако се оријентишемо на број становника 1910. године, односно 0,27% 1921. године, и ту се поново враћамо на претходно постављену дилему око утврђивања узрока смрти (одсуство лекара – мртвозорника, накнадно уписивање према подацима узетим од родбине и слично). У септембру и у октобру је забележен по један смртни случај од грипа, мада мишљења смо да су то ипак били спорадични случајеви који се не могу довести у везу са шпанском грозницом јер се не види приметно ширење међу члановима породице и мештанима, а и између њих је разлика по месец дана. Оно што је очигледно јесте да је интензивније ширење смртности код које је као узрок уписан грип почело 25. октобра (7. новембар) 1918. године, што се временски поклапа и са ширењем шпанске грознице у свету. По месецима, по грегоријанском календару, у новембру: 30 смртних случајева или 60%; у децембру: 14 односно 28% и у јануару: три односно 6%. Однос умрлих по полу је 54% жене и 46% мушкарци. Имајући то у виду, намеће нам се закључак да је за део умрлих од шпанске грознице као узрок смрти уписан грип. Такође, додатни проблем представља и то што је грип био присутан и у години која је претходила епидемији и у години која је уследила, те не можемо са сигурношћу тврдити када је епидемија стварно почела, а ово нас наводи и на додатна размишљања о томе када се завршила. Што се тиче запаљења плућа, које је спорадично уписивано као узрок смрти, постоји дилема да ли је и то била пропратна компликација шпанске грознице. Ипак, због константне учесталости запаљења плућа као узрока смрти током читаве деценије не можемо их поистоветити, тим пре што број умрлих са овом дијагнозом у 1918. години не одступа од вишегодишњег просека. Анализирајући претходно наведено, чини нам се оправданим да за статистичко прорачунавање смртности узмемо укупан број како оних са дијагнозом шпанске грознице тако и оних са дијагнозом грипа, који заједно износи 78 или 0,37% у односу на број становника пре ратова, односно 0,42% у односу на број становника после ратова. Иако немамо податке о броју становника из ратних времена, са сигурношћу можемо да тврдимо да је тај број 1921. године био знатно

235

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

виши него три године раније, будући да су се вратили војници, интернирци, избеглице и да је повећан природни прираштај. Из свега наведеног спремни смо да претпоставимо да је око 0,5% људских живота изгубљено услед епидемије шпанске грознице у Бољевачком срезу. Даљом обрадом статистичких података долазимо до утврђивања смртности по местима. Табела 1. Насеље

Бољевац Боговина Валакоње Врбовац Добро Поље Добрујевац Илино Криви Вир Мали Извор Мирово Оснић Планиница Подгорац Савинац Укупно

Број становника Број становника 1910. године 1921. године 1266 1392 2424 1146 1225 984 672 2338 1370 707 2399 1414 2821 683 20 841

1113 1375 2148 1021 995 841 692 2023 1245 628 2120 1189 2532 669 18 591

Број жртaва шпанског грипа 1 0 9 0 0 0 0 0 2 3 3 10 0 0 28

Табела 2. Старост 0 1-3 4-6 7-15 16-20 21-25 26-30 31-40 41-50 51-60 61-70 71+ Укупно

Мушки пол 2 1 1 1 3 4 1 13

Женски пол 1 4 1 1 2 2 0 3 1 15

236

Укупно 3 5 2 2 5 2 4 4 1 28

Број жртaва грипа 0 8 1 3 12 2 8 1 2 2 0 7 0 4 50

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

Taбeлa 3. Старост 0 1-3 4-6 7-15 16-20 21-25 26-30 31-40 41-50 51-60 61-70 71+ Укупно

Мушки пол 2 3 4 4 1 1 1 2 1 4 23

Женски пол 1 2 1 4 6 3 4 2 4 27

Укупно 2 1 5 4 5 5 7 4 6 3 8 50

Укупан број умрлих

Умрли од шпанског грипа

Умрли од грипа

116 266 265

24 (9%) 4 (1,5%)

Табела 4. Година

1917 1918 1919

9 (7,75%) 47 (17,66%) 5 (1,9%)

Умрли од запаљења плућа 10 (8,62%) 25 (9,4%) 29 (11%)

На основу података изнетих у табели 1 сазнајемо да је далеко највећа смртност са дијагнозом шпанске грознице била у селу Планиница, које је данас релативно далеко од главних путева, али почетком 20. века лежало је на државном друму Зајечар–Параћин, удаљено 17,5 km од Зајечара и 14,5 km од Бољевца, на надморској висини од 432 m. Забележено је joш и да је „цела територија села изложена готово свим ветровима, а особито источном – кошави, и западном – горњаку. Усеви поред потока страдају често од слане с пролећа и с јесени”.27 Такође велико страдање становништва, додуше са дијагнозом грипа, приметно је у Добром пољу, селу на прилазу Бољевцу са југоистока. Као Планиница, и Добро Поље је било на важном путу ослободилачке војске. Taбeле 2 и 3 представљају старосну структуру и пол оних код којих је као узрок смрти уписана шпанска грозница, односно грип, имајући у виду претходно изнету дилему везано за дијагнозу. На основу представљеног видимо да је смртност била присутна у свим животним 27

Цветинчанин, ур. С�оменица Тимочке е�архије 1834–1934, 132.

237

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

добима и у читавој популацији, како од шпанске грознице тако и од грипа, па нам се намеће закључак да су све старосне категорије биле подједнако захваћене болешћу. Табела 4 се бави укупном смртношћу на анализираној територији, обухватајући и годину која је претходила епидемији и годину која је уследила, као и болести које су биле најзаступљеније: грип и запаљење плућа. Због прегледности самог рада, како се не би створила забуна, подаци су представљени према грегоријанском календару. Смртност је била приметно мања 1917. године, а подједнака 1918. и 1919. године. Међутим, уколико посматрамо појединачна села, као што је претходно у раду већ наговештено, упадљива је ситуација у Кривом Виру где је најмања смртност била 1918. године, као и у селима Подгорац и Боговина, где је забележена већа смртност 1919. године у односу на 1918. годину. У Подгорцу је та разлика била готово дупло већа: наспрам 16 смрти 1918. године, 1919. године их је забележено чак 30. Ово можемо објаснити само изразитом исцрпљеношћу током ратних година, уз повратак великог броја мобилисаних и њихово накнадно умирање од последица рањавања и болести.

5. Закључак На основу изнетих чињеница, а у складу са досадашњим истраживањима, могло би се извести неколико закључака. У првом таласу шпанског грипа немамо забележених смртних случајева у Бољевачком срезу. Други талас се прво појавио у селу Планиница и први смртни случај бележи се чак три недеље после доласка ослободилачке војске. Могуће је да је шпанску грозницу донела управо ослободилачка војска, да је прошао одређени временски период инкубације док се болест развила, при чему треба претпоставити и да први случајеви болести нису били са смртним исходом. Томе у прилог иде и чињеница да се Планиница, село са највећим бројем страдалих, налазило на прометном путу, као и да је у Добром Пољу, које је било на важном путу ослободилачке војске, забележена велика смртност од грипа. По свему судећи, известан број умрлих од шпанске грознице уписан је са дијагнозом грипа, тако да нам се чини оправданим да за статистичко прорачунавање смртности узмемо укупан број оних са дијагнозом шпанске грознице и грипа. Такође, пошто немамо податке о броју становника током ратног периода, ипак са сигурношћу можемо да тврдимо да је тај број 1921. године био знатно виши него три године раније. Узимајући у обзир све наведено, долазимо до претпоставке

238

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

да је око 0,5% људских живота изгубљено услед епидемије шпанске грознице у Бољевачком срезу. Ипак, као што је у раду објашњено, реч је о условном проценту, а приликом доношења закључака треба бити и додатно обазрив јер је грип постојао и у години пре и години након епидемије. Уколико поредимо ситуацију у Бољевачком срезу са до сада обрађеним територијама у Србији, приметно је мање присуство болести, поготово у одређеним селима, што можемо протумачити релативно ретком насељеношћу и природном изолованошћу људи који су живели повучено на својим имањима, без већих контаката поготово у условима рата. И као што је већ речено, у раду су обрађени само подаци о смртним случајевима, док број оболелих, заражених и оних који су оздравили остаје непознат.

239

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Необјављени извори 1. Ма�ична књи�а умрлих цркве бољевачке Храма Св. �ророка Илије, Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар. 2. Ма�ична књи�а умрлих цркве кривовирске Храма Св. архан�ела Гаври ла, Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар. 3. Ма�ична књи�а умрлих цркве �о��орачке Храма Сошес�вија Св. �уха – две књиге. Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар. 4. Ма�ична књи�а умрлих Цркве Све�о� Вазнесења у Планиници – три књиге, Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар.

Објављени извори 1. Дефини�ивни резул�а�и �о�иса с�ановниш�ва Краљевине Ју�осла вије о� 31. јануара 1921. �. Сарајево: Општа државна статистика, Држа вна штампарија, 1921. 2. По�ис с�ановниш�ва и �омаће с�оке у Краљевини Србији 1910. �. Бео град: Управа државне статистике, 1911.

Литература 1. Антић, Димитрије. Ш�анска �розница – инфлуенца. Крагујевац: 1918. 2. Аћимовић, Бошко. Поменик хероја из окр. �имочко� о� 1912 – 1919. �о�. Зајечар: Штампарија Сретена Диковића, 1922. 3. Аћимовић, Бошко. Албум фо�о�рафија хероја – Тимочана о� 1912– 1918. Зајечар: Штампарија Сретена Диковића, 1922. 4. Вељковић, Стеван. Бољевац и околина о� �рвих �ра�ова �о Дру�о� све�ско� ра�а. Зајечар – Бољевац: Историјски архив Тимочка крајина Зајечар, 1986. 5. Гавриловић, Живојин. „Пандемија шпанске грознице у Шајкајшкој 1918–1919“. Ме�ицински �ре�ле�, 7−8 (1995): 277–280. 6. Драгић, Милорад. „Здравствене прилике у Београду за време окупације у Првом светском рату и шпански грип 1918–1919. године”. Ср�ски архив за целоку�но лекарс�во ор�ан Ср�ско� лекарско� �руш�ва 108/9 (1980): 969–974. 7. Ђенић, Милисав. „Епидемије тифуса и шпанске грознице на Златибору у време Првог светског рата”. Ужички зборник,14 (1985): 151–164. 8. Жикић, Сима. Моји мемоари. Књажевац: Народна библиотека Ње�ош, 2015.

240

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

9. Илић, Лаза. „Народно здравље у округу тимочком”. Наро�но з�равље, лекарске �оуке наро�у, �о�а�ак Ср�ском архиву за целоку�но лекар с�во, XVII (1912): 2–21. 10. Јосиповић, Митар. „Стрмово и Стрмовци у ратовима 1912–1920”. Ужички зборник, 39 (2015): 31–87. 11. Кривошејев, Владимир. „Смрт у Kрчмару: прилог квантификацији жртава пандемије шпанског грипа 1918. године”. Е�ноан�ро�олошки �роблеми, 15/2 (2020): 601–626. 12. Кривошејев, Владимир. „Прилог проучавању пандемије шпанске грознице у селима ваљевског краја”. Гласник ис�оријско� архива Ваљево, 54 (2020): 61–97. 13. Кривошејев, Владимир. „Шпанска смрт: Прилог проучавању последица пандемије шпанске грознице у Србији”. Кул�ура �олиса, 43, XVII (2020): 11–28. 14. Кривошејев, Владимир. „Последице пандемије шпанске грознице у Ужицу 1918”. Ис�оријска баш�ина, 28–29 (2020): 115–128. 15. Кривошејев, Владимир. „Последице шпанске грознице у Ваљевском срезу”. Ис�орија 20. века, 39, 1 (2021): 35–52. 16. Кривошејев, Владимир, Јелена Кривошејев и Ален Радосављевић. „Смртне последице епидемије шпанске грознице 1918. године у каменичком срезу ваљевског округа”. Војноис�оријски �ласник, 2 (2020): 56–86. 17. Кривошејев, Владимир. Е�и�емија ш�анске �рознице у Србији 1918– 1919 са �осебним освр�ом на ваљевски крај. Нови Сад; Београд: Прометеј, РТС, 2021. 18. Кујачић, Јован. Инфлуенца или �ри�. Београд: Штампарија Главног Савеза Српских земљорадничких Задруга, 1931. 19. Lovrić, Suzana, Vladimir Krivošejev and Anatoliy Yamashkin. „Utilization of hot spot analysis in the detection of spatial determinants and clusters of the spanish fl u mortality”. Journal of the Geographical Institute „Jovan Cvijić” SASA, 70, 3 (2020): 189–297. 20. Миловановић, Милован. „Санитетске прилике у Србији за време Аустро–Угарске окупације: од 1915–1918. године”. Ср�ски архив за целоку�но лекарс�во ор�ан Ср�ско� лекарско� �руш�ва, XXIII, 4 (1921): 120–135. 21. Миленковић, Тома. Трс�еник и околина у Првом све�ском ра�у 1914– 1918. Београд: Институт за савремену историју, 2007. 22. Милосављевић, Милош. Планиница ис�орисјка збивања и е�но�раф ски за�иси. Зајечар: Историјски архив Тимочка крајина Зајечар, 1989. 23. Поповић, Љубодраг. „Здравствени радници Тимочке крајине у ослободилачким ратовима 1912–1918”. Ис�орија ме�ицине, фармације, ве�ерине и наро�на з�равс�вена кул�ура, V (2013): 12–15.

241

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

24. Радосављевић, Александар. „О инфлуенци по својим и туђим искуствима у току светског рата”. Ср�ски архив за целоку�но лекарс�во ор�ан Ср�ско� лекарско� �руш�ва, XXIII, 4 (1921): 216–283. 25. Радусин, Милорад. „Шпанска грозница”. Vox medici, 5 (2006) 26. Radusin, Milorad. „The Spanish Flu: Part I: the first wave”. Vojnosanitetski pregled, 69, 9, (2012): 812–817. 27. Radusin, Milorad. „The Spanish Flu: Part II: the second and third wave”. Vojnosanitetski pregled, 69, 10 (2012): 917–920. 28. Савић, Алекса. Инфлуенца. Солун: Штампарска радионица Мини старства војног, 1918. 29. Стевчић, Душан. У�у�с�во за лечење и сузбијање заразне болес�и Ш�анске �рознице. Ужице: Штампарија и књиговезница Љубомира М. Романовића, 1918. 30. Цветинчанин, Милан, ур. С�оменица Тимочке е�архије 1834–1934. Зајечар: Књижевни фонд Тимочке епархије, 1934.

242

Ј. Илић, Шпанска грозница у источној Србији 1918–1919

Jelica M. Ilić National Museum Zaječar

SPANISH FLU IN EASTERN SERBIA 1918–1919: RESULTS OF THE RESEASRCH OF THE NUMBER OF FATALITIES IN BOLJEVAČKI DISTRICT Spanish flu epidemic which swept through the entire planet in 1918, arrived to Eastern Serbia, and Boljevački district of the Timočki County as well, in the fall of that same year. This district was located in the valley of the Crni Timok River, between the mountain ranges of Kučajske mountains, Samanjac, Rtanj, Tumba, Slemen and Tupižnica and the terrain is basically mountainous, while only the lower part consists of hills and plateaus, which caused a certain kind of isolation from the neighbouring areas and relatively low population density. The first fatality on the territory of this district was registered, and recorded as such, in the village of Planinica on October 23 [November 5], 1918, while the last one was also recorded in the same village, on January 2 [January 15], 1919. The article gives dates both according to Julian and Gregorian calendar, on one hand, because the records in the record books were kept according to Julian calendar, and on the other, because of the generally accepted date of the arrival of the liberation army and the liberation of the country. Spreading of the epidemic can be related to liberation after the three-year Bulgarian occupation only conditionally, because the liberation army had arrived to this area three weeks before the first recorded fatality. The analysis of the number of inhabitants and the mortality rate yielded the supposed result of around 0.5% of the Spanish flu fatalities. If we compare the situation in the Boljevački district to the territories in Serbia that have been analysed so far, it is noticeable that the disease was less present, especially in certain villages, which can be interpreted in terms of the relatively low population density and natural isolation of the people wo lived in seclusion on their estates, without much contact, especially during wartime. The sources for research are record books of deaths, from which the data on the fatalities were gathered and based on them, the statistical analysis was conducted. The relevant literature was also used. Keywords: disease, flu, epidemic, Boljevac, liberation, death, Spanish flu

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

243

прегледни рад udc 343.982.34

Бранкица Поповић1

Криминалистичко-полицијски универзитет – Департман информатике и рачунарства, Београд

Ивана Крстић-Мистриџеловић2

Криминалистичко-полицијски универзитет – Департман криминалистике, Београд

Срђан Р. Василијевић3

Музеј науке и технике, Београд

ОД ОТИСКА ПРСТА У УМЕТНОСТИ ДО ТРАГА ПАПИЛАРНИХ ЛИНИЈА У ФОРЕНЗИЧКИМ ИСТРАГАМА: ПуТ оД мисТике До форензике „Уколико вам неко хакује шифру, можете је променити – колико год пута желите. Отиске прстију не можете променити. Имате их само десет и остављате их на свему што дотакнете; они дефинитивно нису тајна.” – Ал Франкен (Alan Stuart Franken), амерички сенатор из Минесоте од 2009 до 2018.

Апстракт Отисак прста човека не престаје да задивљује својим префињеним и јединственим шарама. Овај објекат мистицизма из давних почетака људског рода временом постаје потврда власништва, али и носилац верификације правног акта и идентитета потписника. У прошлости су бројни научници тражили потврду непоновљивости и индивидуалности папиларних линија. Циљ овог рада је да кроз преглед преднаучних, научних и модерних сазнања о папиларним линијама понуди одговоре на нека од питања везаних за еволуцију човековог погледа на њих. Имајући у виду да је развој дактилоскопије заслужан за широку обавештеност о папиларним линијама, у раду ће посебно бити анализирани развој дактилоскопије од њених почетака до примене савремених информационих технологија и њен значај као једне од фундаменталних дисциплина форензике. Кључне речи: отисак прста, папиларне линије, дактилоскопија, форензика, AFIS 1

[emailprotected]

245

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Увод Отисак прста (у даљем тексту, отисак папиларних линија) је јединствено обележје човека. На основу њега се сви разликујемо, чак и једнојајчани близанци. Отуда потиче и могућност широке примене отисака папиларних линија. Наиме, пажљивим посматрањем коже на доњој површини прстију, длановима и табанима могу се уочити рељефне површине, односно испупчења и удубљења. Испупчења која се уочавају називају се папиларне линије, док се удубљења називају међупапиларни простор.4 Папиларне линије се формирају још у мајчиној утроби и остају непромењене током целог живота. Оне се користе у свакодневном животу у циљу побољшања сигурности модерних технолошких направа или простора, али и у криминалистичким истрагама у циљу идентификације учинилаца кривичних дела и њиховог извођења пред лице правде. Отисак прста настаје када врхови прстију додирну било коју површину, а заправо је резултат контакта врха прста са том површином, односно трења које се оствари између врха прста и неке површине.5 С обзиром на уникатност отиска прста, идентификација на основу отисака прстију спада у најчешће коришћене биометријске технике,6 а с обзиром на то да је вероватноћа да на свету постоје две особе са идентичним отиском прста 1:64 милијарде,7 уједно је и једна од најпоузданијих биометријских техника8. Од човекове спознаје занимљивих шара на прстима до постојања база података са више десетина милиона отисака на основу којих се људи могу идентификовати, пређен је дуг еволутивни пут, који се може поделити на преднаучни и научни период. Стога ће у раду бити анализирано коришћење отисака прстију у преднаучном периоду, потом сазревање научних знања о отисцима прстију, чија ће систематизација означити прелаз у научни период, и развој дактилоскопије као 4

Про�рам обуке за криминалис�ичко� �ехничара. У�рава криминалис�ичке полиције (Београд: Национални криминалистичко-технички центар, 2015).

Jude Hemanth and Valentina Emilia Balas, Biologically Rationalized Computing Techniques for Image Processing Applications (Cham, Switzerland: Springer, 2018), 116.

Stan Z. Li, Encyclopedia of Biometrics: I – Z, 2 (New York: Springer Science & Business Media, 2009), 439.

Преузето 22. 6. 2021, https://science.howstuffworks.com/fingerprinting1.htm.

Биометријске технике препознавања подразумевају коришћење јединствених биометријских (биолошких и понашајних) карактеристика особе у поступку њене идентификације/верификације.

246

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

незаменљиве форензичке методе, почев од традиционалне технике дактилоскопирања до савремених аутоматизованих система за идентификацију отисака прстију. Механизам настанка отиска прста зависи од папиларног гребена, минијатурног уздигнућа површинског слоја коже на фалангама прстију, односно отисак прста настаје захваљујући минијатурној разлици у висини између тих епидермалних гребена и остатка епидерма. У науци још увек не постоји потпун консензус о сврси ових гребена,9 али је поуздано утврђено да они служе за појачавање вибрација које се дешавају када врхови прстију прелазе по неравној површини, чиме се боље преносе сигнали сензорним нервима који су укључени у перцепцију фине текстуре.10 Постоје и особе без папиларних линија, при чему тај недостатак може бити трајног или привременог карактера. Урођено одсуство папиларних линија изазива изузетно редак генетски дефект назван а�ерма�о�лифија (adermatoglyphia) – имају га свега неколико породица у свету. Истраживање дерматолога из Сураски медицинског центра у Тел Авиву (Tel Aviv Sourasky Medical Center) спроведено у августу 2011. године указује да недостатак папиларних линија није повезан са значајним медицинским компликацијама, али да особе са таквом генетском мутацијом могу имати бројне проблеме (на пример, не могу прећи државну границу јер немају стандардизована лична документа).11 9

Према једној теорији, ови гребени имају улогу у јачем хвату (да не постоје људи не би могли да „залепе” руку за неку површину што би довело до константног исклизавања предмета из руке), док има и оних који сматрају да ови гребени служе за побољшање контакта са површинама у влажним условима. „Fingerprint grip theory rejected”, преузето 22. 6. 2021, http://news.bbc. co.uk/2/hi/health/8093134.stm. Еволутивна биологија епидермални гребен сматра рудиментарним заостатком: за разлику од приматских предака којима је био потребан за пењање по грубим површинама, модерном човеку није од велике користи. Преузето 22. 6. 2021, https://www.livescience.com/3684purpose-fingerprints-questioned.html. 10

Roberta Kwok, “Fake finger reveals the secrets of touch”, Nature (2009), преузето 22. 6. 2021, https://www.nature.com/news/2009/090129/full/news. 2009.68.html. 11

Bettina Burger, Dana Fuchs, Eli Sprecher and Peter Itin, “The immigration delay disease: adermatoglyphia-inherited absence of epidermal ridges”, Journal of the American Academy of Dermatology, 64, 5 (2011): 974–980. Упоредити: Rachel Kaufman, Mutated DNA Causes No-Fingerprint Disease, преузето 22. 6. 2021, https://www. nationalgeographic.com/news/2011/8/110809-fingerprints -skin-disease-health-science-weird/.

247

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Непостојање папиларних линија може бити последица употребе појединих лекова који се користе у лечењу карцинома – на пример, ка�еци�абин (capecitabine).12 Натицање ткива при, на пример, уједу пчеле или неког другог инсекта, може привремено довести до невидљивости папиларних линија (траје само док траје натицање, а након тога отисци поново постају нормални). Код старијих особа може доћи до фактичког нестанка папиларних линија услед смањивања еластичности и задебљања коже.13 Могуће је и физички уништити папиларне линије, чему прибегавају криминалци у намери да остану непознати.14 Неретко криминалци носе рукавице да не би оставили отиске прстију. Међутим, саме рукавице могу оставити отиске који су јединствени колико и сами отисци папиларних линија. Након прикупљања отисака рукавица, они се могу упоредити са рукавицама нађеним у том случају или са отисцима прикупљеним у другим случајевима.15 Најзад, у појединим државама и сам чин ношења рукавица током вршења кривичног дела може бити процесуиран као кривично дело.16

2. Отисци прстију у преднаучном периоду Раздобље које се спрам коришћења и проучавања отисака прстију може назвати преднаучним, несумњиво обухвата стари и средњи век, а имајући у виду извесне научне искораке начињене у проучавању 12

Camille Mazza, Florian Slimano, Laetitia Visseaux et al, “Capecitabine and adermatoglyphia: trouble in border!”, Journal of the European Academy of Dermatology and Venereology, 31, 6 (2017): e283–e284. https://doi.org/10.1111/ jdv.14045. 13

Katherine Harmon, „Can You Lose Your Fingerprints?”, преузето 22. 6. 2021, http://www.scientificamerican.com/article.cfm?id=lose-your-fingerprints.

Чувени су случајеви криминалаца Алвина Карписа (Alvin Karpis) који је себи хируршки одстранио папиларне гребене и Џона Дилинџера (John Dillinger) који је киселином спалио врхове прстију. Слично понашање екранизовано је у филму Се�ам из 1995. године – Кевин Спејси (Kevin Spacey) као Џон До (John Doe) уништава јагодице прстију да не би био ухваћен за почињене злочине. Преузето 22. 6. 2021, https://www.imdb.com/title/tt0114369/. 15 Patrick Sawer, “Police use glove prints to catch criminals”, The Telegraph, 13. 12. 2008, преузето 22. 6. 2021, https://www.telegraph.co.uk/news/uknews/lawand-order/3740688/Police-use-glove-prints-to-catch-criminals.html 16 James W. H. McCord, Sandra L. McCord and Suzanne C. Bailey, Criminal Law and Procedure for the Paralegal: А systems approach, 4th Edition (New York: Delmar Cengage Learning, 2012), 127.

248

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

Слика 1. Отисак шаке из пећине код насеља Орињак за који се сматра да означава „моје”

отисака прстију у 17. и 18. веку, они се могу сматрати прелазом са преднаучног на научни период. Људи су користили отиске прстију много пре него што су схватили њихов потенцијал у криминалистичкој идентификацији. Претпоставља се да су праисторијски људи остављањем отиска шаке обележавали своју територију, о чему сведоче трагови на зиду пећине код насеља Орињак (Aurignac) у Француској из око 35.000. године п. н. е. Отисци прстију су откривени и на вавилонским глиненим плочицама, печатима и разној грнчарији.17 Иако народи антике вероватно нису схватали да отисци прстију могу прецизно идентификовати појединца,18 подаци указују на то да су Хамурабијеви службеници у 18. веку п. н. е. узимали отиске прстију осуђених.19 Отисци су пронађени и на зидовима египатских, минојских, грчких и кинеских гробница.20 Званичници у старој Кини су својим отисцима прстију оверавали раз17

Преузето 22. 6. 2021, http://onin.com/fp/fphistory.html.

Harold Cummins, “Ancient finger prints in clay”, The Scientific Monthly, 52, 5 (1941): 389–402.

David R. Ashbaugh, “Ridgeology – Modern Evaluative Friction Ridge Iden tification”, Royal Canadian Mounted Police (1999), преузето 22. 6. 2021, http: // onin.com/fp/ridgeology.pdf.

Преузето 22. 6. 2021, http://big5.xinhuanet.com/gate/big5/news.xinhuanet. com/health/201002/09/content_12956719.htm.

249

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

личите документе, а са појавом свиле и папира пракса потписивања путем отиска прста постала је распрострањена, те су уговорне стране морале да остављају своје отиске прстију на документу. У Вавилону се око 200. године п. н. е. отисак прста користио за потписивање различитих уговора.21 То што су људи потписивали документа путем отиска прста, наравно, не значи да су они спознали његову уникатност. Велики број људи у то време био је неписмен, те је остављање отиска прста био једини могући начин потписивања.22 У древној Индији, Риши Агастја23 (Rishi Agastya) је написао На�и текстове уз напомену да они могу приказати прошлост и садашњост и предсказати будућност свих људи само на основу њиховог отиска палца. На�и предсказања су заснована на отисцима јагодица палчева (широким деловима последње фаланге палца) и то десних код мушкараца, а левих код жена. Под претпоставком да је схватио да свако има другачији отисак прста, могуће је да је овај мудрац, уносећи елементе спиритуализма у свој рад, закључио да се може предвидети индивидуална судбина сваког човека управо на основу тог особеног отиска највећег прста шаке.24 Записи из времена кинеске династије Кин показују да су званичници узимали отиске прстију, длана и стопала као доказ са места злочина, а кинески историчар Киа Кунг-Јен (Kia Kung-Yen) 650. године помиње коришћење отисака прстију за аутентификацију.25 С обзиром да је након победе Исламског калифата у бици код Таласа 751. године један од заробљених Кинеза открио како се добија папир, знање о начину његове производње раширило се и по Старом континенту. Арапски трговац Абу Заид Хасан (Abu Zayd Hassan ibn Yazid) је приликом боравка у Кини 851. године видео да се отисак прста користи 21

Houbing Song, Glen A. Fink and Sabina Jeschke, Security and Privacy in CyberPhysical Systems: Foundations, Principles, and Applications (Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, 2017), 189.

И данас се у случајевима аналфабетизма прибегава потписивању отиском прста.

Риши је стари ведски термин којим се означава особа која је направила одређена достигнућа и остварила просветљеност. Постведска хиндуистичка традиција је наследила овај термин, али га користи како би означила мудраца који има важну улогу у преношењу веда.

Ти су текстови темељ такозване На�и ас�роло�ије. Kris Dhingra, “Nadi Astrology – Opening the Leaf to Your Future”, Delhi Planet, преузето 22. 6. 2021, http : // www.delhiplanet.com / index.php/2007/10/12/nadi-astrology-openingthe -leaves-to-your-future/. 25

Simon A. Cole, Suspect Identities: A history of fingerprinting and criminal identification (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 2001), 60–61.

250

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

за оверу зајмова, након чега је то постала стална пракса и широм калифата.26 У књизи Универзална ис�орија, ирански лекар Рашид ал-Дин Хамадани (Rashid al-din Hamadani), коментаришући кинеску праксу идентификације људи према отиску прста, забележио је да не постоје две особе које имају потпуно једнак отисак прста.27 То је први писани траг о људској спознаји јединствености отиска прста. Нови искораци у проучавању отисака прстију забележени су два века касније. Први Европљанин који је изнео своја запажања о папиларном гребену био је доктор Немија Гру Слика 2. Илустрација бр. 4 из књиге (Nehemiah Grew), чији је рад Ана�омија љу�ско� �ела (Anatomy of објављен 1684. године у часоthe Human Body) пису Филозофске �рансакције Лон�онско� краљевско� �руш�ва (Philosophical Transactions of the Royal Society of London). Холандски анатом Говар Бидлу (Govard Bidloo) је наредне године у књизи Ана�омија љу�ско� �ела (Anatomy of the Human Body) описао детаље папиларног гребена.28 Професор анатомије на Универзитету у Болоњи (Università di Bologna) Марчело Малпиги (Marcello Malpighi) проучавао је различите облике папиларних гребена и 1686. године и објавио закључке о спиралама и луковима које они формирају. Допринос ових аутора разумевању отисака прстију је несумњив, али се теза о њиховој уникатности појавила тек један век касније. Немачки анатом Јохан Кристофер Андреас Мајер (Johann Christoph Andreas Mayer) је у атласу анатомских илустрација названом Ана�омске бакарне �лоче са �ра�ећим објашњењима (Anatomische Kupfertafeln nebst dazu 26

Joseph Toussaint Reinaud, Relation des voyages faits par les Arabes et les Persans dans l’Inde et a la Chine dans le IX Siecle, I (Paris: Imprimerie royale, 1845), 42. 27

Ibid.

Преузето 22. 6. 2021, http://onin.com/fp/fphistory.html.

251

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

gehörigen Erklärungen) објављеном 1788. године укључио и цртеже папиларног гребена и његових различитих шаблона, изневши тврдњу да распоред папиларних гребена никада није исти код две особе.29

3. Дактилоскопија у научном периоду Научно проучавање отисака прста почиње радом Јана Евангелисте Пуркињеа (Jan Evangelista Purkyně), професора физиологије и патологије на пруском Универзитету Бреслав (Universität Breslau). Он је 1823. године идентификовао девет образаца отисака прстију од којих се данас три у форензичкој медицини сматрају детаљима гребена.30 Роберт Блејк Овертон (Robert Blake Overton) је 1840. године поводом убиства лорда Вилијама Расела (Bertrand Arthur William Russell) у писму Скотланд јарду (Scotland Yard) предложио да се провери да ли на месту злочина постоје отисци прстију.31 Немачки анатом Георг фон Мајснер (Georg von Meissner) је 1853. године проучавао папиларне гребене.32 Његов рад наставља нема чки антрополог Херман Велкер (Hermann Welcker) са Универзитета у Халеу (Universität Halle, данас Martin-Luther-Universität Halle-Witten berg), који 1856. године истражује перманетност папиларних гребена на свом отиску прста. Након што је 1897. године поновио испитивање, наредне године је о томе објавио студију.33 Крупан корак у употреби отисака прстију направио је сер Вилијам Џејмс Хершел (Sir William James Herschel), иако је то узимање отисака прстију становника у британској колонији Индији заправо био облик насиља над домородачком популацијом. У јуну 1858. године Хершел је узео отисак шаке локалног трговца Рајадара Конаја (Rājyadhar Kōnāi) да би озваничио правно обавезујући уговор. Како је сам Хершел забележио, сврха овог отискивања била је да, изазивањем страха, из 29

Johann Christoph Andreas Mayer, Anatomische Kupfertafeln nebst dazu gehörigen Erklärungen, 4 (Berlin, Prussia: Georg Jacob Decker und Sohn, 1788), 5, преузето 22. 6. 2021, https://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/mayer1783ga 30

Andy Williams, Forensic Criminology (London: Routledge 2014), 155.

Dalya Alberge, “Vital clue ignored for 50 years”, Independent, преузето 22. 6. 2021, https://www.independent.co.uk/news /uk/crime/vital-clue-ignored-for-50years-8395985.html.

Georg Meissner, Beiträge zur Anatomie und Physiologie der Haut (Leipzig, Saxony: Leopold Voss, 1853). 33

Преузето 22. 6. 2021, https://www.onin.com/fp/fphistory.html.

252

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

Слика 3. Пуркињијевих девет образаца отисака прстију

253

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

главе Конаја отера мисао о оспоравању његовог потписа.34 Будући да је локално становништво врло лако прихватило овај начин овере уговора, Хершел је наставио да га примењује. Индијци су веровали да овакав начин закључивања уговора носи са собом много већу тежину од чистог потписивања, односно сматрали су да се на овај начин уговору даје једна лична димензија и да је и садржина уговора више обавезујућа. Тако је почело масовно коришћење отисака прстију на један врло модеран начин, иако више захваљујући сујеверју него науци.35 Како је база отисака почела да расте, Хершел је почео да схвата да отисци прстију заиста могу да потврде или оповргну нечији идентитет. Иако је његово искуство било прилично ограничено, уверење у уникатност и перманентност отисака прстију инспирисало га је да прошири њихову употребу. Захваљујући томе, постало је могуће спречити злоупотребе са убирањем пензија, на пример, од стране сродника умрле особе. Године 1863. француски професор Пол-Жан Кулије (Paul-Jean Coulier) објавио је своја запажања о узимању отисака. Уверен да се отисак прста са било које површине може отиснути на папир користећи парење јодом, објаснио је како се могу фиксирати развијени отисци и указао на њихов потенцијал у откривању учинилаца кривичних дела.36 Систем који је Кулије предложио, Скотланд Јард је усвојио 1901. године. Убрзо потом то је учинила и америчка полиција.37 У Сједињеним Америчким Државама (САД) се отисци прстију за идентификацију почињу користити почетком 20. века. Осим у откривању и процесуирању криминалаца, отисци прстију били су од помоћи и у идентификацији тела у масовним страдањима услед природних катастрофа и људског разарања, те су их амерички маринци интензивно користили још 1905. године.38 Начелник хирургије у Цукиџи болници у Токију (Tsuki Hospital, Tokyo), Шкот Хенри Фолдс (Henry Faulds), почео је седамдесетих 34

William J. Herschel, The Origin of Finger-Printing (Oxford: Oxford University Press, 1916), преузето 22. 6. 2021, https://www.gutenberg.org/files/34859/34859h/34859-h.htm.

Преузето 22. 6. 2021, https://www.onin.com/fp/fphistory.html.

Paul-Jean Coulier, “Les vapeurs d’iode employees comme moyen de reconnaitre l’alteration des ecritures”, in L’Annee scientiJique et industrielle 8, ed. Louis Figuier (Paris: Hachette, 1863), 157–160. 37

Wilbur R. Miller, The Social History of Crime and Punishment in America: An Encyclopedia (London: SAGE Publications, 2012). 38

Ashraf Mozayani and Carla Noziglia, The Forensic Laboratory Handbook Procedures and Practice (New York, N.Y.: Humana Press, 2011), 146.

254

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

година 19. века да проучава „кожне бразде” након што је приметио неколико отисака прстију на праисторијској грнчарији. Фолдс је најпре запазио да се они могу класификовати, а када се упознао са Мајеровим радом, развио је идеју о јединствености отисака прстију.39 Резултате истраживања Фолдс је објавио у научном часопису Нејчер (Nature).40 Налазећи да се отисци прстију могу користити као средство идентификације, сугерисао је да се користи мастило за штампу како би се на најбољи начин екстраховали отисци прстију. Фолдс је по повратку у домовину предложио Метрополитан полицији (Metropolitan Police Service) имплементацију свог система, али је био одбијен.41 Како би потврдио исправност система класификације који је развио, Фолдс се још док је био у Јапану, 1880. године, обратио Чарлсу Дарвину (Charles Darwin). Већ стар и болестан, Дарвин му је одговорио да му не може помоћи, али да ће списе које му је послао проследити свом рођаку Френсису Галтону (Francis Galton). Фасциниран добијеним списима, Галтон је отпочео рад који је резултирао важним помаком у истраживању отисака прстију. Прорачунавши да вероватноћа за лажну позитивну идентификацију (случај да две различите особе имају исте отиске прстију) износи око 1 у 64 милијарде, Галтон је уочио следеће индивидуалне карактеристике, односно минуције које се пореде: завршетак гребена (ridge ending), раздвајање гребена (ridge bifurcation), кратак или независан гребен – гребен који започиње, путује на малој удаљености, а затим се завршава (short ridge или independent ridge), острво – један мали гребен унутар кратког гребена или завршетак гребена који није повезан са осталима (island), линија која се дели у две, па поново спаја, стварајући подручје без узорка (ridge enclosure), раздавајање кратког гребена са дужег гребена (spur), прелаз или мост – кратак гребен који пролази између два паралелна гребена (crossover/bridge), Y облик где се састају два гребена (delta) и U окрет у шаблону гребена (core).42 У књизи О�исци �рс�ију (Finger Prints) из 1892. године објавио је детаљан статистички модел анализе и идентификације отисака прстију и заложио се за његову употребу у криминалистичким истрагама.43 39

Li, Encyclopedia of Biometrics: I – Z, 511.

Henry Faulds, “On the skin-furrows of the hand”, Nature, 22, 574 (1880): 605.

Donald L. Reid, “Dr. Henry Faulds–Beith Commemorative Society”, Journal of Forensic Identification, 53, 2 (2003).

Davide Maltoni, Dario Maio, Anil K. Jain and Salil Prabhakar, Handbook of Fingerprint Recognition (London: Springer Verlag, 2009), 216. 43

Francis Galton, Finger Prints (London: MacMillan and Co, 1892).

255

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Исте године је Хваранин Иван Вучетић, који је још у раној младости отишао у Аргентину, развио прву методу бележења отисака прстију појединаца употребљиву у кривичном поступку. Проучивши Галтонове типове узорака, Вучетић је основао први биро за отиске прстију на свету. Ефикасност Вучетићеве методе убрзо је била потврђена и у конкретном случају убиства. Наиме, убиство је расветљено на основу крвавих отисака палца на собним вратима, на основу којих је Франциска Рохас (Francisca Rojas) откривена као убица двојице својих синова. Случај Шефер (Henri-Léon Scheffer) из 1902. године је био први случај осуде убице на основу отисака прстију у Европи. Полицијски префект у Паризу, Алфонс Бертијон (Alphonse Bertillon), идентификовао је ухапшеног Шефера као убицу и лопова на основу поређења његових отисака прстију узетих неколико месеци раније са отисцима нађеним на стакленој витрини сломљеној приликом крађе у стану убијеног париског стоматолога.44 Француски Шерлок Холмс (Sherlock Holmes), Едмон Локар (EdmondLocard), познат по својој тврдњи да сваки контакт оставља траг (такозвани Локаров �ринци� размене), основао је 1910. године прву полицијску лабораторију у Лиону у којој је вршено и дактилоскопирање.45 Данац Хокон Јергенсен (Håkon Jørgensen) осмислио је 1914. године метод идентификације отисака прстију на даљину путем коришћења телеграма. Наиме, он је користио око педесет бројева да кодира детаље отиска прста који су се користили за прављење формуле која се затим могла пренети телефоном, телеграфом или радијом и користити у поступку формирања скице отиска прста за упоређивање. Свој метод је објаснио у књизи И�ен�ификација на �аљину (Distant Identification) 1916. године, дајући теоријску основу за обуку данских полицијских службеника.46 Дактилоскопија је метод идентификације особе на основу отиска прста, односно поступак поређења два отиска папиларних гребена прста како би се утврдило да ли они могу водити порекло од исте особе.47 Оснивачем дактилоскопије се сматра сер Вилијам Хершел, чијом 44

Jean-Marc Berlière, “Arrestation du premier assassin confondu par ses empreintes digitales”, Célébrations Nationales1902, преузето 22. 6. 2021, http://www. culture.gouv.fr/culture/actualites/celebrations2002/empreintes.htm. 45

Miller, The Social History of Crime and Punishment in America: An Encyclopedia.

Hakon Jørgensen, Distant Identification (Copenhagen: A. Busck, 1922.), преузето 22. 6. 2021, https://babel.hathitrust.org/cgi/pt?id=uc1.$b382208&view =1up&seq=11. 47

Ashbaugh, Ridgeology – Modern Evaluative Friction Ridge Identification.

256

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

је заслугом она постала једна од кључних метода криминалистике.48 Такав значај отисака прстију у криминалистичким истрагама потиче од њихових битних одлика, какве су индивидуалност, непроменљивост, преносивост и могућност груписања. Као што је већ речено, индивидуалност отисака прстију се огледа у непостојању две особе на свету са истим „цртежом” папиларних линија. Захваљујући знојним каналима папиларне линије су увек влажне, услед чега се њихов цртеж при додиру са неком површином преноси на њу. Најзад, иако се цртежи папиларних линија јављају у разним варијантама, могуће их је на основу неких општих карактеристика груписати у неколико основних врста, што олакшава поређење у циљу идентификације. Начелно се трагови папиларних гребена у контексту контакта са предметом могу поделити на статичке и динамичке трагове.49 Статички трагови настају када се предмет и прст на коме су папиларни гребени налазе у положају релативног мировања, односно притиском прста на одређену површину. Динамички трагови на некој површини настају кретањем прста по њој, а како се јављају у виду мрља на којима се не могу разазнати папиларне линије, они се не могу употребити за идентификацију.50 Према начину настанка, природи и методама фиксирања, сви трагови папиларних гребена деле се на видљиве и невидљиве (латентне). Видљиви трагови су видљиви голим оком, а могу настати наношењем материја на подлогу (на пример, наслојавањем крви, масти, блата, боје и слично), одношењем материјала са подлоге (на пример, одслојавањем прашине, брашна, свеже фарбе и слично) или утискивањем у подлогу (на пример, рељефни трагови настали у воску, глини, чоколади и слично).51 Латентни трагови најчешће настају преношењем зноја на одређену површину приликом додира, а пошто је зној састављен од 99% воде, они су безбојни, односно невидљиви. Најчешће се управо ови трагови проналазе на лицу места и најзначајнији су за идентификацију јер ни сам учинилац не зна да ли их је и где оставио.

Jess Simbulas, „Criminalistics 1: Personal Identification Criminalistics Perso nal”, преузето 27. 6. 2021, https://www.academia.edu/36386223/Criminalistics_ 1_Personal_Identification_Criminalistics_.

Радојица Максимовић и Угљеша Тодорић, Криминалис�ичка �ехника (Београд: Полицијска академија, 1995), 164. 50

Ibid., 311.

Ibid., 277.

257

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 4. Лучни, кружни и петљасти образац отиска прста

Када је у питању класификација отисака прстију, већ је поменуто да је Пуркиње установио постојање девет образаца. Каснијим истраживањима утврђено је да постоје три основна обрасца отисака прстију – лучни, кружни и петљани, са својим подврстама које дају одређене варијације.52 Лучни тип отиска прста је најређи (свега око 5% светске популације има овакав тип отиска прста), а јавља се као обични или јеловити лук.53 Код лучног типа се образац папиларних гребена простире непрекидно од једне до друге стране прста, с тим што јеловити лук у самом врху лука има нешто веће узвишење гребена у односу на обични лук и што ивице гребена формирају нешто оштрију кривину налик јелци (отуда и назив). Особеност лучног обрасца је недостатак јасног центра и делте.54 При томе, централна тачка представља централни део55 отиска прста и служи као референтна тачка при обради отиска, док је делта тачка најближа месту разилажења двеју папиларних линија (један крак иде нагоре, а други водоравно или надоле). Кружни образац је нешто чешћи (има га 25–35% светске популације) и код њега је могуће идентификовати центар отиска. Кружни отисак се јавља као обична спирала (кружни образац који формира непрекидан спирални облик са осом ротације у центру фаланге коју суштински формира један велики гребен) или као спирала са

Jackson Williams, “3 Major Types of Fingerprints | Find Out the Various Types of Fingerprints”, Attorney at Law Magazine, 2019, преузето 27. 6. 2021, https:// attorneyatlawmagazine.com/various-types-fingerprints. 53

Раније коришћен термин био је шаторски лук. Видети: Сергиј Трегубов и Александар Андоновић, Криминална �ехника: Научно-�ехничко ис�раживање кривичних �ела (Београд: 1935), 46. 54

Williams, 3 Major Types of Fingerprints | Find Out the Various Types of Fingerprints.

Код петљаних отисака централна тачка представља горњу тачку централне петље, а код кружних средиште концентричних кружница.

258

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

централним џепом (постоји више различитих гребена којима се путања креће ка средини где се формира мања унутрашња спирала).56 Петљани образац је најчешћи (има га 60–70% светске популације), а препознаје се по томе што садржи један центар и једну делту. Јавља се као улнарна петља (гребени се крећу уназад, али не праве пун заокрет, а центар је окренут ка малом прсту), радијална петља (гребени су исти као код улнарне петље, а центар је окренут ка палцу) и петља са централним џепом (гребени се поновно савијају око централне спирале, односно центра).57 Осим ове три главне врсте, постоје још два обрасца хибридног карактера: спирала са дуплом петљом (наизглед има две одвојене петље које улазе једна у другу и тиме формирају спиралу) и насумични образац (било који тип отиска која не спада ни у једну од наведена три обрасца).58 Са увођењем дактилоскопије у криминалистичку праксу почела је нова ера у криминалистичкој регистрацији и идентификацији. У последњој деценији 19. века, у приближно исто време, створена су два главна система дактилоскопске класификације. У Енглеској је Едвард Хенри (Sir Edward Richard Henry) усавршио систем који је раније развио Франсис Галтон, а потпуно независно од тога, Иван Вучетић је у Аргентини створио сопствени систем класификације. На усавршавању и упрошћавању класификације дактилоскопских отисака радили су и многи други, али су сви њихови системи у суштини представљали делимичне варијације и допуну Галтон-Хенријевог или Вучетићевог система. Галтон-Хенријев систем је уведен у Енглеској (1901), у Индији и другим енглеским колонијама. Према том систему за основну дактилоскопску формулу се у обзир узимају само кружни цртежи, који се обележавају бројевима добијеним груписањем прстију леве и десне руке означених цифрама 1–10 у пет парова, означених цифрама 16 (палац и кажипрст десне руке), 8 (средњи и домали прст десне руке), 4 (мали прст десне руке и палац леве руке), 2 (кажипрст и средњи прст леве руке) и 1 (домали и мали прст леве руке). Бројеви се затим приказују у виду разломка тако да парни бројеви дођу у именилац, а непарни у бројилац (сви фишеви могу се разврстати у 1024 кутије). Из те основне регистрационе формуле може се непосредно одредити на ком се прсту налази кружни цртеж. За допунску класификацију 56

Williams, 3 Major Types of Fingerprints | Find Out the Various Types of Fingerprints.

Ibid.

259

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

служи број папила на кажипрстима и средњим прстима (лучни цртеж означава се словом A/а, радијалне петље словом R/r, улнарне петље словом U/u, а сви кружни цртежи словом W/w) и број линија петљаног цртежа десног малог прста (означава се цифром). Допунске цифре се затим умећу у основну формулу у загради, и то за десну руку у бројилац, а за леву руку у именилац. Готово у исто време кад и Галтон, Иван Вучетић, шеф Одсека за идентификацију криваца у Управи полиције у Буенос Ајресу, пронашао је „веома прост и у пракси врло згодан” систем класификације отисака прстију.59 Тај нови метод Вучетић је најпре назвао иконофалан�оме�рија, да би на предлог др Франциска Лацина (Juan Francisco Lacina) овај назив 1894. године заменио термином �ак�илоско�ија. Цртежи папиларних линија су подељени у четири главне врсте, означене на палчевима словима, а на осталим прстима бројевима: лучни цртежи А или 1, леве петље Ј или 2, десне петље Е или 3 и кружни цртежи V или 4. Прсти који недостају обележавају се нулом, а цртежи које није могуће разликовати са X. И Вучетићева дактилоскопска формула је у форми разломка – у бројилац се почев од палца уписују сви прсти десне руке, а у именилац сви прсти леве руке. Иако број комбинација у овом систему износи више од милион, у пракси се многе формуле не срећу. Узимајући у обзир да при великим регистрационим бироима због великог броја регистрационих картона са истом формулом ефикасност идентификације може бити умањена, Вучетић је за допуну ове основне класификације користио највеће видљиве детаље цртежа папиларних линија у облику острва, виљушака, прекида линија и других детаља. Вучетићев систем дактилоскопске регистрације се због своје једноставности и лакоће обележавања убрзо проширио и изван Аргентине. Осим у Јужној Америци, био је прихваћен и у појединим европским државама – у Шпанији, Француској и у Србији. У Краљевини Србији, Вучетићев систем дактилоскопије се примењивао од 1911. године, с тим што су се ради упрошћавања цртежи свих прстију, укључујући и палац, означавали бројевима. Лучни цртежи означавани су цифром 1 (тaкозване јединице), леве петље цифром 2 (тaкозване двојке), десне петље цифром 3 (тaкозване тројке), а сви остали цифром 4 (тaкозване четворке). Прсти без читког папиларног отиска обележавани су са X, а одсуство прстију са О. Цифре цртежа папиларних линија прстију десне руке уписивале су се у бројилац, а леве руке у именилац и тако 59

Трегубов и Андоновић, Криминална �ехника: Научно-�ехничко ис�раживање кривичних �ела, 46.

260

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

се добијала дактилоскопска формула у виду разломка. Уважавајући потребу да се олакша сналажење у дактилоскопским картонима сврстаним у групу 4, који су били најбројнији због учесталости кружних цртежа, у београдској Техничкој полицији уведена је поткласификација четврте групе. У обзир су узети само кружни цртежи десне руке и раздељени су на пет допунских група, које су означене бројевима: елипсе и кругови цифром 1, завијуци и спирале чије се линије развијају од центра супротно смеру кретања казаљке на сату цифром 2, завијуци и спирале чије линије иду од центра у смеру кретања казаљке на сату цифром 3, сложене дупле петље цифром 4 и случајни цртежи који нису налик поменутим цифром 5. Као допуна основној класификацији и цртежи папиларних линија који не спадају у четврту групу обележавани су цифром 0, а по потреби се вршила и допунска класификација петљаних цртежа на основу броја папиларних линија између центра и делте. Фактори који могу утицати на квалитет отиска гребена су: флексибилност коже, притисак на површину, проклизавање, материјал површине која се додирује, храпавост површине и депонованост неких супстанци. Сви ови фактори могу довести до тога да се латентни отисак разликује од неког референтног60, иако је у питању иста особа. Управо због тога, особе које раде на препознавању отисака прстију морају да прођу врло опсежну и напорну обуку да би на најбољи начин могле да обављају овај посао.61 Узимање отисака прстију заправо је техника обраде отисака прстију нађених на лицу места. Зависно од тога да ли су у питању видљиви или невидљиви отисци прстију разликују се и методе њиховог узимања. Пронађени видљиви трагови папиларних гребена се најпре обележавају и записнички фиксирају, а затим се уносе на скицу и фотографски фиксирају. Обележавање трагова папиларних линија на лицу места врши се одређеним ознакама (словима или бројевима) тако да трагови остану неоштећени (најчешће се користе оне које највише одговарају откривеном трагу). Пронађени траг затим се уноси у записник о увиђају, при чему се посебна пажња посвећује описивању детаља као што су место где је пронађен траг, његов облик, 60

Референтни отисак је неспорни отисак особе добијен у за то предвиђеној процедури (на пример, у поступку дактилоскопске регистрације лица који ће у наставку бити објашњен).

Научна дисциплина која проучава обрасце папиларних линија (гребена) на кожи назива се дерматоглифика. Jason Payne-James, Roger Byard, Tracey Corey and Carol Henderson, Encyclopedia of Forensic and Legal Medicine (London, UK: Academic Press, 2005).

261

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

величина и слично. Уношење видљивих трагова на скицу врши се уцртавањем места где је траг пронађен, његовог положаја, као и ознаке којом је обележен. Фотографско фиксирање врши се у размери 1:1 (траг папиларних линија се фотографише у природној величини), што се постиже фотографисањем са даљине која је једнака двострукој жижној даљини због чега се камера мора поставити на статив. Уколико криминалистички техничари не поседују специјалне фото-апарате за фотографисање папиларних линија, може се користити и размерна фотографија, у којем случају се поред трага ставља милиметарска трака. Када су трагови настали наслојавањем довољно је само фотографско фиксирање, док се за узимање рељефних и трагова насталих одслојавањем примењују и мулажирање62 и дактилоскопска фолија. Форензичка обрада латетних трагова папиларних линија донекле се разликује од обраде видљивих трагова отисака прстију. Латентни трагови на глатким и сјајним површинама су слабо видљиви, а проналазе се тако што се површине осветле косим зрацима. На свим осталим површинама скривени трагови су практично невидљиви, а да би се визуализовали потребно је најпре извршити њихово изазивање, након чега се приступа њиховом фиксирању (исто као код видљивих трагова: обележавање, уношење у записник и у ситуациони план лица места и фотографско фиксирање).63 За изазивање латентних трагова папиларних линија користе се физичке, физичко-хемијске и хемијске методе. Физичким методама се на одређену површину на којој је уочен траг или за коју се претпоставља да се он на њој налази наноси танак слој одређених материја – разних врста прашкастих супстанци које при контакту много чвршће пријањају на траг него на саму подлогу на којој се он налази. За изазивање трагова папиларних линија се користе обични прашкови (угљени и алуминијумски прах), специјални прашкови који садрже крупније и ситније честице различитих боја (златни, бронзани, графитни и бели прах), магнетни прашкови који садрже ситније и крупније честице са феромагнетним својствима (црна, сива и светлосива боја), прашкови у спреју (за веће површине) и флуоресцентни прашкови (за површине се више боја). Физичкохемијским методама се латентни трагови папиларних линија изазивају 62

Мулажирање трагова је поступак у криминалистичкој трасеологији који се користи за фиксирање рељефних трагова. Састоји се у уливању у траг или на траг (код позитивних рељефних трагова) неке масе (гипс, пластичне масе и слично) која на својој површини може одразити сва она обележја трага чије је утврђивање неопходно за спровођење криминалистичке идентификације.

Максимовић и Тодорић, Криминалис�ичка �ехника, 175.

262

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

напаравањем места на коме је траг уочен или за које се претпоставља да се он на њему налази сагоревањем органских растварача, помоћу јодних пара или помоћу цијаноакрилатних естара.64 Хемијским методама се невидљиви трагови чине видљивим помоћу хемијске реакције која настаје контактом одређене супстанце (на пример, сребро-нитрат, нинхидрин, осмијум-триоксид и радиоактивне материје) и зноја који се налази у отиску папиларних линија. Хемијске методе користе се за изазивање трагова на папиру, финим платнима, углачаном нелакираном дрвету и другим површинама на којима би примена физичких метода дала лоше или скоро никакве резултате.65 Из теорије криминалистичке идентификације познато је да траг папиларних линија представља одраз објекта који папиларне линије носе, односно одраз неке особе. Вештачењем папиларних линија не може се утврдити да ли је траг идентичан са отиском, јер једино објекат може да буде идентичан са самим собом, а његови одрази могу да имају само довољан број идентификационих обележја на основу којих се може утврдити да потиче од одређеног објекта. Како су папиларне линије индивидуалне за свако лице према облику свог цртежа, то се помоћу индивидуалних обележја на цртежу, односно трагу папиларних линија може утврдити да ли тај траг потиче од одређене особе.66 Сам поступак вештачења подразумева утврђивање поклапања између папиларних линија трага и отиска, на основу чега се може закључити припадају ли оне истој особи. Та поклапања заснована су на индивидуалним карактеристикама цртежа папиларних линија и одговарајућег отиска које се називају минуцијске тачке - минуције (латински назив за ситнице). Број индивидуалних карактеристика потребан за позитивну идентификацију, у случајевима када се примењује такозвани нумерички приступ вештачењу67, креће се од 8 до 16 (у Србији 12). Поклапање ових индивидуалних карактеристика мора бити по позицији, оријентацији и геометријској форми (облику). За њихово уочавање и бројање у прво време примене дактилоскопије био је неопходан стручњак који је вршио поређење отисака, 64

Љубомир Чимбуровић, Александар Б. Ивановић и Александар Р. Ивановић, Криминалис�ичка �ехника (Београд: Универзитет у Новом Пазару, 2011), 154. 65

Ibid., 151.

Максимовић и Тодорић, Криминалис�ичка �ехника, 95.

Постоје развијене земаље које данас користе такозвани емпиријски приступ вештачењу, који није базиран на унапред дефинисаном броју минуцијских тачака.

263

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

а за регистрацију одређеног лица користило се црно мастило у које би се прст потопио и преваљао преко беле подлоге. Поступак дактилоскопске регистрације првобитно се састојао од узимања отисака прстију обе руке на једном картону, тако да је свака дактилоскопирана особа имала свој дактилоскопски фиш који се према одређеној систематизацији улагао у дактилоскопску збирку. Умножавање картона у збирци отежавало је идентификацију јер је фиксирани траг папиларних линија требало упоредити са свим узетим отисцима у збирци. Због тога су се дактилоскопске збирке почеле водити на два начина: у једној збирци били су фишеви са отисцима свих десет прстију (декадактилоскопска или општа збирка која се користи за идентификацију свих непознатих лица), а у другој фишеви са појединачним отисцима (монодактилоскопска збирка која се користи у истрази). Захваљујући развоју информационих технологија, данас постоје аутоматски системи који омогућавају да се за кратко време упореди отисак прста од интереса за криминалистичку истрагу са великим бројем отисака похрањеним у различите базе података. Уочавање и поређење минуција врши се помоћу специјалног ком�ара�ора на чијем је екрану могуће увеличати и траг и отисак, а за регистрацију лица се све више користи Live Scan, техника дигиталног узимања отисака прстију, који се након тога директно повезују са централном базом података. Доказни значај отисака прстију свакако је кључно питање. Про нађени траг папиларних гребена сам по себи не значи ништа. Његов доказни значај заснива се на утврђивању везе између остављеног трага, лица које је траг оставило и самог кривичног догађаја, јер се на месту догађаја често могу наћи трагови папиларних линија који су настали пре или након извршења кривичног дела и независно од самог кривичног дела. Трагови папиларних линија свакако су индиција да је одређено лице било присутно на месту извршења кривичног дела. Међутим, како се у пракси дешава да учинилац на то место намерно донесе предмете са траговима папиларних линија других лица, доказни значај отиска прста одређеног лица о извршењу или умешаности у кривично дело зависи од места на коме су трагови пронађени и њиховог положаја. Ако су трагови пронађени у унутрашњости неког објекта или на предметима у том објекту, то указује на чињеницу да је одређено лице било присутно на месту извршења кривичног догађаја. Тиме се ипак не може доказати да је оно на било који начин повезано са кривичним делом, јер увек постоји могућност да лице објасни настанак тих трагова (на пример, ранијим боравком на лицу места). Другачије је када отисци прстију указују на умешаност

264

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

идентификованог осумњиченог лица у извршење кривичног дела, односно проналазак трагова папиларних линија на местима на којима они нису могли бити остављени раније (на пример, сеф коме особа није имала приступ). Положај у којем су фиксирани трагови папиларних линија може ослабити или повећати доказну вредност отиска, јер се мисаона реконструкција о понашању и кретању одређеног лица и његово могуће учествовање у извршењу кривичног дела заснивају управо на томе да ли су то трагови додира, хватања или притиска. Отисак прста најјачи је доказ када је несумњиво утврђено да је његов траг настао управо у време и приликом извршења кривичног дела. Да би отисак прста имао такву доказну вредност, он мора бити истинит (неподметнут, нефалсификован), заиста остављен на месту на коме је нађен и мора потицати само од учиниоца кривичног дела. Закључак о томе изводи се на основу анализе конкретних услова, места и времена остављања трага.68

4. Аутоматски системи за идентификацију засновани на отиску прста69 Више од једног века званичне употребе отиска прста за идентификацију у пословима полиције резултовало је значајним порастом картотека и база у којима се отисци чувају (на пример, база података Федералног истражног бироа (FBI)70 садржи отиске више од 156 милиона особа – цивила и лица са криминалним досијеом)71. То је додатно отежало поступак идентификације јер је код дуготрајних ручних сортирања (класификације) и поређења која су вршили форензички вештаци постојала могућност да, услед људског фактора, дође до грешке. У случају класификације отиска било је могуће да отисак „залута” у погрешну класу чиме се губи могућност да икада буде пронађен и препознат. И код самог поређења је могло доћи до пропуста 68

Бранислав Симоновић, Криминалис�ика (Крагујевац: Правни факултет, 2012), 396.

Прилагођено из: Смиља Теодоровић и Бранкица Поповић, „Идентификација особа помоћу папиларних линија на јагодицама прстију”, Поглавље 2, у Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације (Београд: Криминалистичко-полицијски универзитет, 2020). 70

Federal Bureau of Investigation (FBI).

Статистички подаци за ФБИ, „Next Generation Identification (NGI) System”, преузето 13. 7. 2021, https://www.fbi.gov/file-repository/ngi-monthly-fact-sheet/ view.

265

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

и превида услед умора и слично. Већ средином 20. века било је јасно да се мора обезбедити одређени степен аутоматизације како би се ти подаци могли ефикасно користити, а базе одржавати. Тако су шездесетих година прошлог века започела истраживања на развоју аутоматског система за идентификацију помоћу отисака прстију – АФИС-а (Automatic Fingerprint Identification System – AFIS). Прва публикација о употреби АФИС-а појавила се 1963. године.72 У деценијама које су следиле, државне службе и приватне и академске институције уложиле су значајне напоре који су довели до интензивног развоја ефикасних АФИС-а који се данас успешно користе не само за форензичке примене, већ се примењују и у државном, комерцијалном и цивилном сектору.73 Резултати АФИС-а добијени у реалном времену одликују се великом тачношћу. АФИС, као систем заснован на рачунарима, омогућава аквизицију и складиштење дигиталних репрезентација отисака прстију, видљивих и визуализованих латентних трагова папиларних линија и за њих релевантних података, као и њихово аутоматско претраживање и поређење.74 Оваква дефиниција описује АФИС који се користи у полицијским пословима. Тада улазни податак (улазна слика која се даље обрађује) може бити отисак прста добијен традиционалном техником коришћења мастила, отисак прста добијен директним коришћењем одговарајућих сензора и траг папиларних линија који се може наћи на месту криминалног догађаја. Треба рећи да се често у литератури термини „траг папиларних линија” и „отисак прста” користе као синоними (енг. fingerprint), мада између њих постоји разлика. Термин „отисак прста” подразумева свесно учешће особе у поступку добијања цртежа папиларних линија прста. Технике које се за то данас користе углавном подразумевају употребу различитих сензора, мада се раније у криминалистичким истрагама за криминалистичко-техничку форензичку регистрацију лица/ лешева (такозвана регистрациона дактилоскопија) користила традиционална техника мастила. Узимањем отиска прста кроз поступак дактилоскопирања, формира се збирка отисака регистрованих лица у електронском облику, односно база АФИС-а, која се касније користи 72

Mitchell Trauring, “Automatic comparison of finger-ridge patterns”, Nature, 197, 4871(1963): 938–940. 73

Brankica Popović and Ivana Bjelovuk, “Fingerprint image utilization in Serbian Police information systems” (paper presented at the International Scientific-Practical Conference, ‘9th International Policing Forum – Fingerprint Research’, People’s Public Security University of China–PPSUC, Beijing, China, October 16, 2017). 74

Теодоровић и Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 30.

266

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

за претрагу у циљу идентификације непознатог трага. С друге стране, термином „траг папиларних линија” указује се да особа несвесно оставља трагове папиларних линија на површинама које је дотакла прстом. Ти трагови могу бити и видљиви, али су најчешће невидљиви (латентни) и, као што је већ речено, морају се најпре визуализовати и фиксирати, како би се могли користити у криминалистичким истрагама и претраживати кроз базу АФИС-а (истражна/оперативна дактилоскопија).75 Како би се дошло до информација о идентитету особе, неопходно је извршити поређење спорног трага папиларних линија пронађеног на месту криминалног догађаја са неспорним (референтним) отиском прста, који потиче од осумњиченог, жртве, оштећеног, очевица или овлашћеног лица. У том смислу трагови, као форензички узорци, често су лошег квалитета, што ће последично утицати на перформансе АФИС-а, чиме је значајно смањена вероватноћа успешне идентификације.

4.1. Анализа структуре отиска прста Структура отиска – цртеж који папиларне линије образују на прстима76 – може се анализирати на три различита нивоа. • Први ниво представља глобалну структуру која се односи на шему простирања папиларних линија. У питању су групне карактеристике које омогућавају да се отисак сврста у једну од неколико (најчешће пет) познатих класа. То подразумева израчунавање правца простирања папиларних линија и одређивање позиција сингуларних тачака (терминуса). Сингуларитети су тачке код којих долази до нагле промене усмерености папиларних линија, а налазе се у центру или на крајевима отиска. Постоје два типа сингуларних тачака: унутрашњи терминус се назива центар а спољашњи делта, и приказани су на слици 5. Може их бити и више, у зависности од тога којој класи припада отисак, и често се користе за аутоматско одређивање класе отиска.77 Међутим, дискриминаторна способност глобалне структуре је ограничена и своди се на омогућавање класификације у 75

Ibid., 23.

Папиларне линије образују цртеже на прстима, длановима и табанима који се сви могу искористити за идентификацију.

Miodrag Popović i Brankica Popović, “Computer classification of fingerprints”, Nauka, bezbednost, policija, II, 2 (1997): 107–120.

267

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 6. Део слике отиска на којој су видљиве поре на папиларним линијама Слика 5. Основне карактеристике отиска прста. Сингуларитети: центар (X) и делта (Δ) и минуције: крај (□) и рачва (○).

одређени број класа. Иако је дистрибуција отисака по класама неравномерна, ипак омогућава убрзање процеса претраживања постојећих збирки отисака прстију у поступку идентификације, пошто се отисак не пореди са свим отисцима у бази већ само са онима чијој групи припада. Класификација се такође може искористити и за поступак елиминације осумњичених (на пример, отисак прста пронађен на месту криминалног догађаја је петљаног облика, а отисак прста осумњиченог лучни). • Други ниво структуре представљају минуције, као локалне карактеристике папиларних линија које се односе на разне облике њиховог дисконтинутета. На једној слици отиска може их бити између 30 и 150. Оне немају утицај на глобалну структуру, а њихов број, положај и облик (тип) у значајној мери одређује јединственост отиска прста. Из тог разлога се сматрају најважнијим дискриминаторним карактеристикама отиска прста и користе их како форензички стручњаци, тако и аутоматски системи за идентификацију помоћу отисака. Иако разликујемо више различитих типова минуција, по Америчком националном стандарду за информациони систем Националног института за стандарде и технологију78, у АФИС-у се користе само два основна типа – крај линије и рачва79 (приказани на слици 5). 78

American National Standard for Information Systems/National Institute of Standards and Technology (ANSI/NIST).

National Institute of Standards and Technology. “NIST Special Publication 500–290 Edition 3 (2015): Data Format for the Interchange of Fingerprint, Facial and other Biometric Information”, преузето 10. 7. 2021. https://doi.org/10.6028/ NIST.SP.500-290e3 .

268

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

• Трећи ниво структуре укључује детаље унутар папиларних линија – углавном поре (приказане на слици 6), али и различите детаље између папиларних линија – тачке, зачеци папиларних линија и слично. Већина АФИС-а данас користи само карактеристике првог и другог нивоа структуре отиска прста. Карактеристике трећег нивоа се ретко користе, посебно у аутоматским системима, јер је за њихово издвајање потребна резолуција скенирања већа од 1000 dpi (тачака по инчу). За разлику од аутоматских система, форензички стручњаци80, у случајевима недовољног броја минуција, за анализу трагова користе и додатне информације добијене из трећег нивоа структуре.

4.2. Начин рада АФИС-а Општа шема АФИС-а приказана је на слици 7. Највећи број ових система подржава рад форензичког стручњака и заснован је на издвајању и упоређивању минуција, мада рачунарска обрада слике омогућава и друге начине репрезентације.

Слика 7. Шема АФИС-а81

Поступак започиње аквизицијом слике отиска прста и наставља се издвајањем дискриминаторних (индивидуалних) обележја и формирањем шаблона. Он се затим пореди са једним или са свим шаблонима који су претходно сачувани у бази АФИС-а након чега се на основу задатих критеријума доноси одлука. У наставку ће ови модули бити детаљније објашњени. 80

У земљама у којима се примењује емпиријски приступ вештачењу.

Преузето из: Теодоровић и Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 31.

269

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

4.2.1. Аквизиција Прве примене АФИС-а су везане за рад полицијских служби, где се прикупљање неспорних узорака од живих особа (дактилоскопирање) у почетку (традиционално) радило методом мастила. За извођење овог поступка руке дактилоскопираног лица морају бити чисте и суве (често се прво прст третира алкохолом). Поступак започиње наношењем боје за дактилоскопирање на плочу за дактилоскопирање. Затим се прописаном процедуром приступа бојењу папиларних линија на прсту (притиском на плочу) водећи рачуна да буде обојена цела прва и мањи део друге фаланге прста од једне до друге ивице нокта. Могуће је и директно нанети дактилоскопску боју на прст. Преношење цртежа папиларних линија са обојеног прста на одговарајући дактилоскопски картон (фиш) врши се на два начина: ваљањем – ваљани отисак (обојени прст се ваља од једне ивице нокта до друге у једном потезу) и притиском – равни отисак (прст се благо притисне и затим се лагано диже ка врху – нокту).82 У зависности од тога да ли на фиш стављамо један или свих десет прстију, разликујемо монодактилоскопске и декадактилоскопске збирке. За потребе обраде оваквих слика отисака у АФИС-у неопходно је извршити њихову дигитализацију помоћу оптичког скенера, мада је данас могуће и коришћење дигиталног фото-апарата. Развој технологија скенирања и посебно јефтиних и компактних сензора (капацитивни, термални, сензори осетљиви на притисак, сензори електричног поља и други), пре свега прихватљивих за корисника, омогућио је примену АФИС-а у широком спектру цивилних апликација. Ови сензори су и у поступку дактилоскопирања лица потиснули технику мастила која се све ређе користи. Најпознатији и највише коришћени су оптички сензори. Техно логија подразумева да се прст који је стављен на стаклену површину осветли (ЛЕД диодом). Камера мери светлост која се одбија од прста на основу чега се ствара дигитална слика отиска (слика 8а). Главни недостаци ове технологије су зависност квалитета слике од степена влажности отиска, као и остављање латентних трагова на стаклу након коришћења. Они не само да могу да ометају наредно скенирање, већ представљају и сигурносни ризик, будући да је отисак могуће репродуковати.

Приручник за �олазнике, Про�рам обуке за криминалис�ичко� �ехничара. У�рава криминалис�ичке �олиције, 56.

270

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

Појава капацитивних сензора омогућила је да се они, с обзиром на компактну величину, могу користити за уграђивање у друге мање (на пример, мобилне) уређаје. Тако се данас ови сензори уграђују и у периферну рачунарску опрему (на пример, миш), паметне телефоне, паметне картице и слично. Технологија рада подразумева да сензор са једне и прст са друге стране делују као кондензатор, где је капацитет у обрнутој зависности од њихове међусобне удаљености (слика 8б). Мерењем капацитета могу се детектовати папиларне линије и међупапиларни простор. Последица мање површине скенирања је мањи број издвојених минуција, што може утицати на тачност препознавања. Квалитет слике такође зависи од степена влажности прста (влажан – сувише тамна слика; сув – сувише светла слика отиска прста). С друге стране, њихова предност је у томе што раде само ако је особа ставила прст на сензор, те се не могу „преварити” евентуалним стављањем штампане слике отиска прста на сензор (напад који је изводљив код оптичких сензора). Развој различитих сензорских технологија није само резултат потребе примене АФИС-а у комерцијалним и цивилним апликацијама, већ и одговор на различите технике напада на ове системе. Независна истраживања су показала да се већина комерцијалних система може преварити лажним прстом.83 Један од начина могуће преваре на нивоу сензора је да се танка фолија са сликом туђег отиска стави на јагодицу чиме је омогућена потврда да жива особа приступа процесу аквизиције. Решење за овакву врсту напада је донела појава ултразвучних сензора. Ова технологија подразумева коришћење ултразвучних таласа, где се преко ехо сигнала мери раздаљина до папиларних линија и међупапиларног простора на јагодицама прстију (слика 8в). Карактеристика ових сензора је што талас продире испод површине коже чиме је омогућено да се „ухвати” слика правих папиларних линија особе, чак и испод танке рукавице коју она евентуално може ностити у циљу заваравања сензора. Додатна предност је то што је ова технологија отпорна и на прљавштину.

Tsutomu Matsumoto, Hiroyuki Matsumoto, Koji Yamada and Satoshi Hoshino, “Impact of Artificial ‘Gummy’ Fingers on Fingerprint Systems”, Proceedings of SPIE Vol #467 – Optical Security and Counterfeit Deterrence Techniques IV, (19 April, 2002), doi: 10.1117/12.462719.

271

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 8. Приказ сензорских технологија за аквизицију слике отиска прста: (а) оптички, (б) капацитивни, (в) ултразвучни84

У форензичким и државним апликацијама најчешће се користе оптички сензори. Уобичајена резолуција дигиталне слике је 500 dpi, али савремени скенери имају резолуцију од 1000 dpi и већу. Површине сензора који се користе у форензичким апликацијама су веће како би се омогућила истовремена аквизиција свих пет прстију и длана. Мора се нагласити да је коришћењем сензора могуће добити и слику ваљаног отиска (а не само равног), као што је био случај код употребе технике мастила.

4.2.2. Издвајање карактеристика Након аквизиције слике отиска прста потребно је изабрати одговарајући начин његовог репрезентовања, који је погодан за чување и упоређивање. Може се чувати оригинална сива слика отиска, а алтернатива је да се чувају само издвојене карактеристике, а не и сама слика отиска прста. Уколико се чува цела слика отиска онда се поређење врши методом корелације којом се указује на сличност између слика. Техника не захтева да слике буду високе резолуције и релативно је брза, али је изузетно осетљива на нелинеарне дисторзије (различити притисци прста на равну површину сензора). Нетачан резултат се добија и код непрецизне регистрације слике отиска, односно када се корелација врши на сликама које нису поравнате (доведене у исти положај). Предност другог приступа (чувају се само издвојене карактеристике) је то што је за чување шаблона издвојених карактеристика потребно знатно мање меморијског простора. Ако би, међутим, дошло до промене алгоритма за поређење који би користио неку додатну информацију из слике отиска прста, процес аквизиције би се морао 84

Прилагођено из: Теодоровић и Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 34.

272

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

поновити, што у случају примене у криминалистичким истрагама није увек могуће. Зато се код АФИС-а који се користе у форензици обавезно чувају и оригинална сива слика отиска прста и репрезентација (шаблон) минуција. Без обзира на квалитет слике отиска прста, обучени вештак је најчешће у стању да тачно издвоји минуције користећи различите назнаке из суседства минуције, као што су локална оријентација папиларних линија, континуитет њиховог простирања и слично. Алгоритми за издвајање минуција такође у највећој мери користе такве назнаке. Најчешће коришћени секвенцијални приступ (приказан на слици 7) започиње процесом претпроцесуирања када се кроз процес сегментације област слике која садржи папиларне линије одваја од позадине која се даље не обрађује. Ако је слика отиска лошијег квалитета онда се ради њено побољшање. Користе се алгоритми који су специфично пројектовани да искористе периодичну и усмерену природу папиларних линија.85 Лош квалитет је последица карактеристика сензора (поузданост, деградација елемената, резолуција, шум, чистоћа сензора), утицаја околине (осветљење, температура, влажност), интеракције корисник/уређај, притиска на сензор, али и физичких повреда прста. Циљ примењених алгоритма је да се побољша видљивост и јасност структуре папиларних линија да би се олакшало издвајање карактеристичних детаља (најчешће минуција), а да при томе сам поступак не резултује лажним структурама. Очекује се да резултат буде погоднији од оригинала за визуелну инспекцију и аутоматско издвајање карактеристика. Након тога се слика отиска прста бинаризује (добија се црно-бела слика, папиларне линије су црне а међупапиларни простор је бео) и стањује (папиларна линија се своди на ширину од једног пиксела), а затим се на њој детектују минуције (слика 9). Поступак издвајања минуција завршава се елиминацијом лажних и верификацијом правих. Иако постоје и алгоритми који минуције издвајају директно са сиве слике отиска прста, претходно описни начин се и даље највише користи због своје једноставности, упркос чињеници да се због губитка дела информација (током фазе побољшања, бинаризације и стањивања) издваја већи број лажних минуција.

Heikki Ailisto, Mikko Lindholm and Pauli Tikkanen, „A review of fingerprint image enhancement method”, International Journal of Image and Graphics, 3, 3 (2003): 401–424.

273

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 9. Поступак издвајања минуција: (а) оригинална слика, (б) побољшана слика, (в) бинарна слика, (г) стањена слика са издвојеним минуцијама, (д) издвојене минуције приказане на оригиналној сивој слици отиска.86

Највећи број АФИС-а чува издвојене минуције у шаблону који садржи следеће информације: локација, оријентација и тип (крај или рачва). У поступку регистрације лица прави се шаблон који ће се чувати у бази и користити за упоређивање у поступку идентификације. Разлог најчешћег представљања преко минуција јесте тај што управо на овај начин ради и форензички вештак. Додатно, вештак може потврдити резултат АФИС-а, што му даје додатну поузданост. Међутим, постоје и одређена ограничења. Минуције је тешко издвојити из слика лошег квалитета, у ком случају се јавља велики број издвојених лажних минуција. Тако је Панканти (Sharaths Pankanti) са сарадницима87 показао да је за перформансе АФИС-а критичније издвајање лажних минуција него изостављање правих, што је приказано у табели 1. Ознака n представља број стварних минуција, а q број упарених минуција, ако имамо 86

Бранкица Поповић, О�ређивање карак�ерис�ичних �е�аља из слике о�иска �рс�а у�о�ребом мул�искалне �ирекционе слике (Докторска дисертација, Електронски факултет Ниш, 2011). 87

Sharaths Pankanti, Salil Prabhakar and Anil K Jain, “On the individuality of fingerprints”, IEEE Transactions on Pattern Analysis and Machine Intelligence, 24, 8 (2002): 1010–1025.

274

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

12 подударних минуција. Види се да ако постоје две лажне минуције вероватноћа поклапања расте са 1.22×10-20 (n=12, q=12) на 1.96×10-14 (n=12, q=10). У случају да су испуштене две праве минуције онда вероватноћа са почетних 1.22×10-20 (n=12, q=12) расте на 1.11×10-18 (n=14, q=12). Зато је од изузетне важности елиминисати све лажне минуције чак и по цену да се у том поступку изгуби и понека права. Аутори су такође показали да су емпиријски резултати добијени на различитим тестним базама далеко слабији (више реда величине) од процењеног математичког модела којим се утврђивала јединственост отиска прста. Табела 1. q

6.19×10-10

4.88×10-12

1.96×10-14 3.21×10-17

1.22×10-20

1.58×10-9

1.56×10-11

8.42×10-14 2.08×10-16

1.58×10-19

3.62×10-9

4.32×10-11

2.92×10-13 9.66×10-16

1.11×10-18

7.63×10-9

1.06×10-10

8.68×10-13 3.60×10-15

5.53×10-18

1.50×10-8

2.40×10-10

2.30×10-12 1.45×10-14

2.21×10-17

4.2.3. Поређење Након издвајања минуција оне се у поступку утврђивања идентитета пореде са шаблонима који су претходно сачувани у бази. Ти шаблони, чак и када је у питању иста особа, могу се разликовати у зависности од услова и времена њиховог узимања (различити сензори, притисак на сензор, микроклима, повреде и слично). Зато се код поређења у АФИС-у не захтева тачно (100%) поклапање већ се увек приступа израчунавању степена поклапања између та два шаблона. Што је степен поклапања већи то је систем сигурнији да два отиска потичу од исте особе. Одлуку система дефинише нека граница (праг) која се одређује при пројектовању система или се бира током коришћења система у складу са применом.88 88

Maltoni, Maio, Jain and Prabhakar, Handbook of Fingerprint Recognition.

275

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Технике које се користе у већини алгоритама за поређење подра зумевају проналажење трансформацијске функције која мапира (доводи у коресподенцију) два скупа тачака. За дат пар отисака (упита и шаблона, односно спорног и једног или више неспорних узорака) одређује се број поклапања њихових кореспондирајућих минуција. При томе се пар минуција сматра упареним само ако се поклапају њихова локација, тип и оријентација унутар задатих маргина толеранције. Због могућности да дође до замене типа у зависности од начина аквизиције (позитив или негатив отиска) већина алгоритама за поређење користи само информације о локацији и оријентацији. На основу броја упарених (подударајућих) минуција израчунава се степен поклапања између упоређиваних отисака, на основу чега се у модулу за одлучивање дефинише коначна одлука. Када је у питању примена у криминалистичким истрагама, АФИС обезбеђује форензичком вештаку рангирану листу кандидата са највећим израчунатим степеном поклапања чиме значајно смањује његово ангажовање. Када је траг доброг квалитета, или постоји читава слика отиска прста, препознавање је врло тачно и захтева минималну интервенцију стручњака. Након пажљивог проучавања и анализе вештак је тај који доноси коначну одлуку и закључак о идентификацији. Досадашња пракса је показала да је валидан доказ за суд да два упоређена отиска припадају истој особи уколико дође до поклапања одређеног броја минуција (од 9 до 17 минуција у зависности од државе, 12 у случају Републике Србије) у односу на положај, оријентацију и тип. Мора се нагласити да лош квалитет трагова папиларних линија пронађених на месту криминалног догађаја (парцијални, размазани, преклопљени отисци, отисци на подлогама попут чаура метака, новина, шарених тканина, коже жртве и тако даље) значајно умањује перформансе АФИС-а. Стога чињеница да траг није пронађен у бази никако не значи да се особа којој припада заиста и не налази у бази.

4.3. Примена АФИС-а у МУП-у РС У Министарству унутрашњих послова Републике Србије (МУП РС) тренутно се користе два АФИС система (слика 10). Од 2003. године у употреби је АФИС компаније Прин�рак који се користио како у криминалистичким истрагама за дактилоскопску регистрацију особа, унос трагова и одговарајуће претраге у тим базама, тако и за послове контроле и издавања личних карата и путних исправа.

276

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

(а)

(б)

Слика 10. АФИС радне станице за дактилоскопирање:89 (а) Прин�рак, (б) Па�илон

Потреба физичког раздвајања криминалног и цивилног АФИС-а је реализована 2013. године, набавком АФИС-а марке Па�илон намењеног за криминалистичке истраге, као и за регистрацију азиланата и илегалних миграната, док је Прин�рак наставио да се користи за персонализацију личних докумената. Подаци који се након дактилоскопске регистрације особа чувају у бази укључују: личне податке, отиске прстију (свих десет), отисак оба длана и њихових бридова, фотографије лица (три позе) и фотографије посебних обележја (ожиљци, тетоваже и слично) ако их особа поседује. Ова база се користи за криминалистичку идентификацију и подељена је на три дела: регистроване учиниоце кривичних дела, особе које су поднеле захтев за азил и особе које се региструју у циљу утврђивања идентитета. У засебној бази се чувају трагови папиларних линија пронађени на месту криминалног догађаја. Ова база се користи за криминалистичку истрагу када се врши упоређивање непознатог трага са подацима који се чувају у бази дактилоскопираних особа. С друге стране, приликом дактилоскопске регистрације особа врши се претрага слика отисака прстију кроз базу непознатих трагова, како би се установило да ли је појединац већ био учинилац неког криминалног дела. Важно је нагласити да се трагови са места догађаја не претражују кроз базу података особа које се региструју у циљу утврђивања идентитета и, обрнуто, ове особе не учествују у претрагама кроз базу трагова. Такође се не врши претрага трагова кроз базу цивилних лица која је 89

Прилагођено из: Теодоровић и Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 41–42.

277

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

направљена у поступку персонализације личних идентификационих докумената (личних карти и пасоша). Тренутно се у бази налази око 500.000 особа и 120.000 НН трагова са лица места, као и око 250.000 илегалних миграната и азиланата.

4.4. Изазови са којима се сусрећемо приликом коришћења АФИС-а Упркос томе што се сматра једним од најпоузданијих биометријских система идентификације, АФИС се у свом раду сусреће са бројним проблемима који су још увек предмет проучавања научне и стручне заједнице. Препознати су проблеми који настају услед великих интракласних варијација (различите слике отиска истог прста) које могу бити последица различитог притиска и положаја прста на сензору (ротација, транслација, површина контакта), нелинеарне дисторзије због представљања тродимензионалног прста дводимензионалном сликом, као и стања јагодице прста (сува кожа, посекотине, мокри прсти). Нова генерација сензора малих димензија скенира мању површину отиска, па се због недовољног броја издвојених минуција често јавља грешка при поређењу (лажно поклапање или лажно непоклапање). Такође се у почетку није водило рачуна о обезбеђивању међуоперабилности различитих техника скенирања и алгоритама за поређење. Решење је пронађено у прихватању стандарда90 за размену биометријских података.91 Ризике за АФИС представљају и потенцијални напади на сензор. Познати су примери када је АФИС био преварен подметањем одштампане слике отиска прста легитимног корисника, коришћењем одсеченог прста особе92 или коришћењем вештачког прста. Најпознатији пример могућности преваре АФИС-а лажним прстом приказао је јапански истраживач Мацумото (Tsutomu Matsumoto) са сарадницима, показавши да је укупно 11 АФИС-а, који су имали оптички или капацитивни сензор за аквизицију отиска прста, било преварено „гуменом” верзијом оригиналног отиска (танка навлака за јагодицу прста од 90

Бранкица Поповић, Кристијан Кук и Венезија Илијази, „Биометријски стандарди”, Тема�ски зборник ра�ова научноис�раживачко� �ројек�а “Форензички ме�о�и у криминалис�ици”, ур. Радован Радовановић (Београд: Криминалистичко-полицијска академија, 2017), 313–341. 91

NIST Special Publication 500–290, Edition 3 (2015).

Више видети: преузето 10. 7. 2021, https://futurelab.assaabloy.com/en/ carjackers-take-mans-fingertip/.

278

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

желатина, која на себи носи отисак ауторизованог корисника).93 Као што је већ наглашено, управо је реална могућност преваре стимулисала развој нових сензора, пре свих ултразвучних. У АФИС системима новије генерације могућност преваре се смањује и добијањем додатних информација (на пример, мерење температуре или пулсирања крвотока прста), у циљу провере да ли се ради о живом ткиву. Успешне преваре лажним прстом презентовали су и истраживачи рачунарског клуба Хаос (Chaos Computer Club) 2013. године, када су успели да откључају ајфон (iPhone) заштићен биометријским системом.94 Могућност клонирања отиска прста користећи стандардне фотографије (високе резолуције) снимљене на неком догађају, приказао је 2016. године хакер Јан Крислер (Jan Krissler), на примеру познате немачке политичарке Урсуле фон дер Лајен (Ursula Gertrud von der Leyen).95 Мада произвођачи АФИС-а указују да их је тешко злоупотребити и да је сигурност додатно обезбеђена тиме што се у бази чува само шаблон са издвојеним минуцијама из којег се не може реконструисати оригинална слика отиска, различита истраживања су показала да то није сасвим тачно. Тако су Капели (Raffaele Cappelli) и сарадници96 показали да информације о минуцијама које се чувају у шаблонима за коришћење у АФИС-у могу открити значајне детаље о отиску, као што су његово оријентационо поље и класа којој припада (облик цртежа), те да се потенцијално могу искористити за реконструкцију (и злоупотребу) оригиналне слике отиска прста. У случају поседовања шаблона може се синтетизовати нова слика отиска. Она би се визуелно разликовала од оригиналне слике отиска, односно форензички вештак би одмах уочио различите цртеже. Како, међутим, АФИС ради тако што из улазне слике отиска издваја минуције које чува у шаблону за касније поређење са репрезентативним отиском у бази, у том поступку ће се из синтетизоване слике отиска издвојити минуције које по положају, облику и оријентацији 93

Matsumoto, Matsumoto, Yamada and Hoshino, Impact of Artificial “Gummy” Fingers on Fingerprint Systems.

Више видети: преузето 9. 7. 2021, https://www.ccc.de/en/updates/2013/ ccc-breaks-apple-touchid.

Jan Krissler, 19. 8. 2016, “World Famous Hackers Who Hack Fingerprint”, Jan Krissler’s blog, преузето 9. 7. 2021, http://jankrissler.blogspot.com/2016/08/jankrissler-world-famous-hackers-who.html.

Raffaele Cappelli, Dario Maio, Alessandra Lumini and Davide Maltoni, “Fingerprint Image Reconstruction from Standard Templates”, IEEE Transactions on PAMI, 29, 9 (2007): 1489–1503.

279

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

одговарају онима сачуваним у шаблону оригиналне слике отиска. Стога ће поређење указати на поклапање и у модулу за одлучивање ће бити донета одлука о истоветности два упоређена шаблона (идентификација). Један од начина детекције оваквог вида злоупотребе је резултат поређења од 100% који би одмах био сигнал да се десила потенцијална злоупотреба. Наиме, како је већ наглашено, шаблони отисака истог прста увек се разликују јер није могуће поновити све услове коришћења сензора за аквизицију (јачина притиска, мали померај у страну и ротација у односу на претходни положај узрокују да се издвојене минуције разликују макар по положају). Сличан напад се може извести и у случајевима да се нема информација о минуцијама. Више истраживања је показало да се од неког почетног модела кроз више итерација врши његова измена и поређење са шаблоном. Уколико је резултат поређења већи од претходног, измена се задржава, а нова се прави у истом маниру док се измене одбацују и врше сасвим другачије када је резултат поређења мањи од претходног. Поступак се завршава када се кроз довољан број итерација (такозвани hill-climbing iteration) постигне резултат поређења који би омогућио прелазак прага и верификацију идентитета. Реализација оваквог напада зависи од могућности да се систему презентује произвољан број улазних података (слика отиска прста), као и познавања резултата поређења. Јасно је да ограничење уноса произвољног броја улазних података, као и непостојање резултата поређења, елиминишу (или макар знатно отежавају) могућност оваквог напада. Када се АФИС користи у криминалистичким истрагама од изузетне је важности обезбедити да се на рангираном списку потенцијалних кандидата нађе и стварни учинилац (наравно, уколико је већ регистрован). Зато је код ових система потребно смањити праг код упоређивања, чак и по цену да се добије велики број лажних препознавања, пошто у тим случајевима форензички вештак даје коначно мишљење о идентитету. С тим у вези је препознат нови проблем – поједини форензичари имају тенденцију да узимају у обзир искључиво високорангиране кандидате на листи, сматрајући да су АФИС системи изузетно прецизни (из искуства „знају” да је у већини случајева резултат АФИС-а потврђен и да се права особа налази најчешће у првих 5 рангираних идентитета). Тако су Дрор (Itiel Е. Dror) и сарадници истраживали утицај коришћења АФИС-а на људе који доносе одлуке.97 Будући 97

Itiel Е. Dror, Kasey Wertheim, Peter Fraser-Mackenzie and Jeff Walajtys, “The Impact of Human–Technology Cooperation and Distributed Cognition in Forensic

280

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

да резултат процеса идентификације у АФИС-у представља рангирану листу могућих кандидата, испитивано је колики утицај на стручњаке има позиција подударајућег отиска на овој листи. У експерименту су учествовала 23 форензичка стручњака за испитивање трагова папиларних линија којима је дато 3.680 листа из АФИС-а. Након тога је на АФИС листи извршена промена положаја подударајућег отиска. Резултати истраживања су показали да је на стручњаке утицао положај подударајућег отиска на листи. Грешке у идентификацији су биле вероватније на врху листе и дешавале су се у случајевима када је тачно подударање било присутно на листи, али на нижем положају. Када су у питању форензички вештаци различите, студије су указале и на субјективност при одређивању броја пронађених подударајућих минуција у два отиска. Тај број је код различитих вештака варирао од 11 до 40, што би резултирало различитим вештачењима о идентитету на суду.98 Један од најпознатијих случајева погрешног препознавања је случај адвоката из државе Орегон Брендона Мејфилда (Brandon Mayfield) у вези истраге терористичког напада који се догодио у Мадриду 2004. године. Тада су три вештака ФБИ и један вештак кога је ангажовао суд донели закључак да пронађени траг папиларних линија (пластична кеса са детонаторима) припада управо њему. Како се његов отисак прста нашао међу најбоље рангираним кандидатима (четврти на листи од 20 потенцијалних кандидата) током процеса идентификације у АФИС-у, подвргнут је даљој анализи форензичких вештака, који су донели погрешну одлуку о препознавању (слика 11). Након две недеље Мејфилдовог боравка у самици, шпанске власти су послале допис о томе да је њихов стручњак утврдио да спорни отисак припада алжирском држављанину Унанеу Дауду (Ouhnane Daoud), који се сматра једним од главних организатора напада, а који никада није ухваћен. Треба рећи да Брендон Мејфилд није имао криминални досије и да су се његови отисци налазили у АФИС-у због чињенице да је адвокат (обавеза давања отисака у САД). Тако је погрешна идентификација делом настала и због моћне технологије АФИС-а која омогућава претрагу трага кроз велике базе података, чиме се повећава вероватноћа да се пронађу врло слични узорци. Што базе података које се претражују буду веће, то ће интеркласне варијације бити све мање, Science: Biasing Effects of AFIS Contextual Information on Human Experts”, Journal of Forensic Sciences, 57, 2 (2012): 343–352, doi: 10.1111/j.1556-4029.2011.02013.x. 98

Смиља Теодоровић и Бранкица Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације (Београд: Криминалистичко-полицијски универзитет, 2020), 44.

281

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 11. Случај погрешног препознавања Брендона Мејфилда99 (а) траг, (б) отисак Брендона Мејфилда, (в) отисак прста стварног учиниоца (Унанеa Дауда), (г) оригинално означавање карактеристика у аутоматском систему (ИАФИС), (д) измењено означавање на Мејфилдовом узорку које је довело до погрешне идентификације („*” означава промену типа минуције а „+” означава да је минуција померена једну папиларну линију надоле), (ђ) стварне карактеристике на Даудовом узорку.

па ће се теже откривати прави починиоци.99Зато је неопходно обезбедити јаке теоријске и емпиријске доказе о ефикасности примењених алгоритама, али и проучити начин човековог размишљања и одлучивања при коришћењу технологија попут АФИС-а, како би се спречила пристрасност (bias).100 Упркос наведеним изазовима, АФИС и даље представља биометријски систем од изузетне важности, који свакодневно помаже полицијама широм света да разреше најразличитија криминална дела.

„A review of the FBI’s Handling of the Brandon May-ﬁeld Case. Ofﬁce of the Inspector General, Special Report”, March 2006, преузето 10. 7. 2021, http://www. usdoj.gov/oig/special/s0601/PDF_list.htm. 100 Теодоровић и Поповић, Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације,186.

282

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

5. Закључак Отисци прста, шаке и стопала од искона буде интересовање људи. Ловац по природи, човек је одувек знао да свако живо биће оставља свој траг. Трагови животиња се разликују у зависности од врсте, али често остављају и карактеристичну ознаку јединке.101 Свакако да у прошлости, одрастање и живот људи уз ово сазнање нису могли проћи без проучавања властитих трагова. С обзиром да су ране преисторијске заједнице биле малобројне (на пример, у преднеолитским насеобинама су ретко бројале више од 25 људи),102 може се претпоставити да је човек-ловац могао да препозна отиске стопала чланова своје породице, рода, а можда и целе скупине. Током времена се интересовање свакако проширило и на отиске дланова. Тако се на основу отисака дланова сачуваних у пећинама може извести закључак да је човек од давнина отисак длана сматрао за значајну ознаку појединца. Претпоставка да је отисак длана означавао „моје” не може бити занемарена. Наравно, промишљање о мотивима употребе отисака длана и прста у прошлости наводи на закључак да се човек према том поступку није односио искључиво рационално. Пратећи преживеле традиције шаманизма и њихов однос према длану и отиску прста можемо претпоставити да је и мистика играла значајну улогу и да је у склопу тадашњих веровања отисак длана могао имати и неко више значење.103 Отисак прста је, такође, још од давнина изазивао човекову пажњу, па се тако на старој грнчарији понекад могу пронаћи читави отисци једног или више прстију. Неспорно је да су они ту можда случајно ути снути, али је такође легитимна претпоставка да су ту можда и намерно. У свакодневном животу човек је изградио свест о практичности примене пропорцијалних односа свог тела приликом израде станишта, покућства, алата, оруђа и оружја. На примеру Лепенског Вира видимо да су настамбе изграђене применом „божанских пропорција”

101 Rick

Curtis, „OA Guide to Animal Tracking”, Outdor action program, Princeton University, 1995, преузето 12. 9. 2021, https://outdooraction.princeton.edu/ sites/default/files/files/articles/tracking.pdf. 102 Драгослав

Срејовић, „Културе старијег и средњег каменог доба на тлу Србије”,у Ис�орија ср�ско� наро�а 1 (Београд: Српска књижевна задруга, 1981), 3–14. 103 Ethel

J. Alpenfels, „The Anthropology and Social Significance of the Human Hand”, Artificial limbs, 2 (1955): 4–22.

283

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

златног пресека.104 Намеће се закључак да су људи у далекој прошлости у практичности препознавали пропорционалност и лепоту божанске мисли. Профано и сакрално су у прошлости били неодвојиви, те се и прст, као најмања мерна јединица, могла сагледати са становишта оба значења. Отисак је могао бити присутан са намером задавања референтне мере у формирању крајњег производа, али је могао означавати и ауторову захвалности и благослов, будући да је грнчарија имала и сакралну намену која се огледала у поштовању хране, која на трпезу стиже вољом више силе. Посуда је такође могла имати и жртвену, али и погребну намену, што отиску прста даје далеко ширу симболику. Све наведено упућује на закључак да је човек од давнина био свестан својих личних физичких особина, укључујући и отиске својих стопала, дланова и прстију. С обзиром на то да је област нашег интересовања отисак прста, односно траг папиларних линија, неизбежно се може закључити да и данас, у савременом друштву, свест о јединствености цртежа папиларних линија сваког појединца спада у једну од најраспрострањенијих и најприхваћенијих истина међу људским становништвом на планети. Оспоравања уникатности отиска прста практично нема, без обзира на образовне, социјалне, националне, расне или верске разлике. Да би ова тврдња била прихваћена било је потребно вишевековно изучавање, доказивање и значајан труд. Феноменом отиска прста су се, из различитих углова, бавили антрополози, форензичари, лекари, правници, филозофи и многи други представници различитих научних дисциплина Наука 17. и 18. века је била заинтересована за феномен сам по себи, да би наредни, 19. век, донео рацонализацију проблема и усмереност ка примени новооткривених чињеница. Применљивост отисака прстију је виђена и препозната у борби против криминала. Крај 19. и почетак 20. века доносе прве плодове дуготрајног рада: долази до стандардизације и широке примене првих дактилоскопских система. Већи део 20. века протиче у примени и стандардизацији самих метода, а крајем прошлог века долази до новог продора у форензичкој, али и у биометријској примени отиска прста. Развој рачунарства и дигитализација обраде података, као и развој дигиталних телекомуникација у 21. веку отварају простор за развој и увођење напредних алгоритама у процес прикупљања и обраде трагова папиларних линија. Процес регистрације, уноса трагова и претраге у циљу

104 „Да ли знаш да је златни број идеални однос”, преузето 12. 9. 2021, https://

www.matematika.edu.rs/da-li-znas-da-je-zlatni-broj-idealan-odnos/.

284

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

идентификације је значајно убрзан. У развоју нових алгоритама су значајан допринос дале математика и статистика. Међутим, упркос технолошким напрецима и предходно доказаној индивидуалности отиска прстију, опстаје значајан проблем у прикупљању трагова, њиховој обради и субјективности приликом њиховог вештачења. Управо су брзина, масовна обрада, претрага и провера (применом аутоматских система) довеле до спознаје несавршености ове методе. Може се рећи да истраживачи данас више него икада разматрају питања прецизности и поузданости идентификације особа помоћу отисака прстију и с тим повезане прихватљивости у кривичном поступку. Јављају се оправдане резерве у прихватању резултата вештачења отисака прстију. Највећи проблем постоји са прикупљањем и обрадом латентних трагова папиларних линија. С обзиром да је за доказивање у кривичном поступку потребно повезати прикупљене трагове са референтним отиском, несумњива је нужност даљих истраживања у циљу развоја нових, ефикаснијих метода на том пољу. Субјективност својствена човеку, која такође представља недостатак у примени дактилоскопије, може бити минимализована разрaдом и доследном применом стандарда, као и усавршавањем алгоритама АФИС-а. Наведени проблеми, међутим, не доводе у сумњу чињеницу да би савремена форензика била практично незамислива без развоја и примене знања о отисцима папиларних линија, али и без развијених метода за регистрацију, прикупљање, претрагу и идентификацију особа на основу трагова папиларних линија.

285

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Извори преузетих илустрација Слика 7. Теодоровић, Смиља и Бранкица Поповић. Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 31. Београд: КПУ, 2020. Слика 8. Теодоровић, Смиља и Бранкица Поповић. Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 34. Београд: КПУ, 2020. Слика 9. Поповић, Бранкица. „Одређивање карактеристичних детаља из слике отиска прста употребом мултискалне дирекционе слике”. Докторска дисертација, Електронски факултет Ниш, 2011. Слика 10. Теодоровић, Смиља и Бранкица Поповић. Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације, 41-42. Београд: КПУ, 2020. Слика 11. “A review of the FBI’s Handling of the Brandon May-ﬁeld Case“. Ofﬁce of the Inspector General, Special Report, March 2006. Преузето 10. 7. 2021. http://www.usdoj.gov/oig/special/s0601/PDF_list.htm.

Литература 1. “A review of the FBI’s Handling of the Brandon May-ﬁeld Case”. Ofﬁce of the Inspector General. Special Report, March 2006. Преузето 10. 7. 2021. http://www.usdoj.gov/oig/special/s0601/PDF_list.htm 2. Ailisto, Heikki, Mikko Lindholm and PauliTikkanen. “A review of fingerprint image enhancement methods.” International Journal of Image and Graphics, 3, 3 (2003): 401–424. 3. Alberge, Dalya. “Vital clue ignored for 50 years”. Independent. Преузето 22. 6. 2021. https://www.independent.co.uk/news /uk/crime/vital-clueignored-for-50-years-8395985.html. 4. Alpenfels, Ethel J. “The Anthropology and Social Significance of the Human Hand”. Artificial limbs, 2 (1955): 4–22. 5. Ashbaugh, David R. “Ridgeology – Modern Evaluative Friction Ridge Identification”. Royal Canadian Mounted Police, 1999, Преузето 22. 6. 2021. http://onin.com/fp/ridgeology.pdf. 6. Berlière, Jean-Marc. “Arrestation du premier assassin confondu par ses empreintes digitales.” Célébrations Nationales 1902. Преузето 22. 6. 2021. http://www.culture.gouv.fr/culture/actualites/celebrations2002/ empreintes.htm. 7. Burger, Bettina, Dana Fuchs, Eli Sprecher and Peter Itin. “The immigration delay disease: adermatoglyphia-inherited absence of epidermal ridges.” Journal of the American Academy of Dermatology, 64, 5 (2011): 974–980. 8. Cappelli, Raffaele, Dario Maio, Alessandra Lumini and Davide Maltoni. “Fingerprint Image Reconstruction from Standard Templates.” IEEE Transactions on Pattern Analysis & Machine Intelligence, 29, 9 (2007): 1489–1503.

286

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

9. Cole, Simon A. Suspect Identities: A history of fingerprinting and criminal identification. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 2001. 10. Coulier, Paul-Jean. “Les vapeurs d’iode employees comme moyen de reconnaitre l’alteration des ecritures.” In L’Annee scientiJique et industrielle 8, edited by Louis Figuier, 157–160. Paris: Hachette, 1863. 11. Cummins, Harold. “Ancient finger prints in clay”. The Scientific Monthly, 52, 5 (1941): 389–402. 12. Curtis, Rick. “OA Guide to Animal Tracking”. Outdor action program, Princeton University, 1995. Преузето 12. 9. 2021. https://outdooraction. princeton.edu/sites/default/files/files/articles/tracking.pdf. 13. Чимбуровић Љубомир, Александар Б. Ивановић и Александар Р. Ивановић. Криминалис�ичка �ехника. Београд: Униврзитет у Новом Пазару, 2011. 14. Dhingra, Kris. “Nadi Astrology – Opening the Leaf to Your Future”. Delhi Planet. Преузето 22. 6. 2021. http://www.delhiplanet.com/ index. php/2007/10/12/nadi-astrology-opening-the-leaves-to-your-future/. 15. Dror, Itiel E., Kasey Wertheim, Peter Fraser-Mackenzie and Jeff Walajtys. “The Impact of Human–Technology Cooperation and Distributed Cognition in Forensic Science: Biasing Effects of AFIS Contextual Information on Human Experts”. Journal of Forensic Sciences, 57, 2 (2012): 343–352. doi: 10.1111/j.1556-4029.2011.02013.x. 16. Faulds, Henry. “On the skin-furrows of the hand.” Nature, 22, 574 (1880): 605. 17. „Fingerprint grip theory rejected”. Преузето 22. 6. 2021. http://news. bbc.co.uk/2/hi/health/8093134.stm. 18. Galton, Francis. Finger Prints. London: MacMillan and Co, 1892. Преузето 22. 6. 2021. http://big5.xinhuanet.com/gate/big5/news.xinhuanet.com/ health/2010-02/09/content_12956719.htm. 19. Harmon, Katherine. „Can You Lose Your Fingerprints?”. Преузето 22. 6. 2021. http://www.scientificamerican.com/article.cfm?id=lose-yourfingerprints. 20. Hemanth, Jude and Valentina Emilia Balas. Biologically Rationalized Compu ting Techniques for Image Processing Applications. Cham, Switzerland: Springer, 2018. 21. Herschel, William J. The Origin of Finger-Printing. Oxford: Oxford University Press, 1916. 22. Jørgensen, Hakon. Distant Identification. Copenhagen: A. Busck, 1922. Преузето 22. 6. 2021, https://babel.hathitrust.org/cgi/pt?id=uc1.$b38220 8&view=1up&seq=11. 23. Kaufman, Rachel. Mutaded DNA Causes No-Fingerprint Disease. Преузето 22. 6. 2021. https://www.nationalgeographic.com/news/2011/8/110809fingerprints-skin-disease-health-science-weird/.

287

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

24. Kwok, Roberta. Fake finger reveals the secrets of touch. Преузето 22. 6. 2021. https://www.nature.com/news/2009/090129/full/news. 2009.68.html. 25. Li, Stan Z. Encyclopedia of Biometrics: I – Z, 2. New York: Springer Science & Business Media, 2009. 26. Максимовић, Радојица и Угљеша Тодорић. Криминалис�ичка �ехни ка. Београд: Полицијска академија, 1995. 27. Maltoni, Davide, Dario Maio, Anil K. Jain and Salil Prabhakar. Handbook of Fingerprint Recognition. London: Springer Verlag, 2009. 28. Matsumoto, Tsutomu, Hiroyuki Matsumoto, Koji Yamada and Satoshi Hoshino. “Impact of Artificial ‘Gummy’ Fingers on Fingerprint Systems”. In Proceedings of SPIE, 467 –Optical Security and Counterfeit Deterrence Techniques IV (2002). doi: 10.1117/12.462719. 29. Mayer, Johann Christoph Andreas. Anatomische Kupfertafeln nebst dazu gehörigen Erklärungen, 4. Berlin, Prussia: Georg Jacob Decker und Sohn, 1788. 30. Mazza, Camille, Slimano Florian, Visseaux Laetitia, Ordan Marie-Amelie, Botsen Damien, Grange Florent and Bouche Olivier. “Capecitabine and adermatoglyphia: trouble in border!”. Journal of the European Academy of Dermatology and Venereology, 31, 6 (2017): e283–e284. https://doi. org/10.1111/jdv.14045 31. McCord, James W.H., Sandra L. McCord and Suzanne C. Bailey. Criminal Law and Procedure for the Paralegal: А systems approach, 4th Edition. New York: Delmar Cengage Learning, 2012. 32. Meissner, Georg. Beiträge zur Anatomie und Physiologie der Haut. Leipzig, Saxony: Leopold Voss, 1853. 33. Miller, Wilbur R. The Social History of Crime and Punishment in America: An Encyclopedia. London: SAGE Publications, 2012. 34. Mozayani, Ashraf and Carla Noziglia. The Forensic Laboratory Handbook Procedures and Practice. New York, N.Y.: Humana Press, 2011. 35. National Institute of Standards and Technology. “NIST Special Publication 500–290 Edition 3 (2015): Data Format for the Interchange of Fingerprint, Facial and other Biometric Information”. Преузето 10. 7. 2021. https:// doi.org/10.6028/NIST.SP.500-290e3. 36. Pankanti, Sharaths, Salil Prabhakar and Anil K Jain. “On the individuality of fingerprints”. IEEE Transactions on Pattern Analysis and Machine Intelligence, 24, 8 (2002): 1010–1025. 37. Payne-James, Jason, Roger Byard, Tracey Corey and Carol Henderson. Encyclopedia of Forensic and Legal Medicine. London, UK: Academic Press, 2005. 38. Popović, Brankica and Ivana Bjelovuk. “Fingerprint image utilization in Serbian Police information systems”. Paper presented at the International scientific-practical conference ‘9th International Policing

288

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

Forum – Fingerprint Research’, People’s Public Security University of China-PPSUC, Beijing, China, October 16, 2017. 39. Popović, Miodrag i Brankica Popović. “Computer classification of fingerprints”. Nauka, bezbednost, policija, II, 2 (1997): 107–120. 40. Поповић, Бранкица. „Одређивање карактеристичних детаља из слике отиска прста употребом мултискалне дирекционе слике”. Докторска дисертација, Електронски факултет Ниш, 2011. 41. Поповић, Бранкица, Кристијан Кук и Венезија Илијази. „Биометријски стандарди.” У Тема�ски зборник ра�ова научноис�раживачко� �ројек�а ’Форензички ме�о�и у криминалис�ици’, уредник Радован Радовановић, 313–341. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, 2017. 42. Приручник за �олазнике, Про�рам обуке за криминалис�ичко� �ехничара. У�рава криминалис�ичке �олиције. Београд: Национални криминалистичко-технички центар, 2015. 43. Преузето 10. 7. 2021. https://futurelab.assaabloy.com/en/carjackers-take-mans-fingertip/ . 44. Преузето 9. 7. 2021. http://jankrissler.blogspot.com/2016/08/jan-krisslerworld-famous-hackers-who.html . 45. Преузето 12. 9. 2021. https://www.matematika.edu.rs/da-li-znas-da-jezlatni-broj-idealan-odnos/. 46. Преузето 22. 6. 2021. http://news.bbc.co.uk/2/hi/health/8093134.stm. 47. Преузето 22. 6. 2021. http://onin.com/fp/fphistory.html. 48. Преузето 22. 6. 2021. https://science.howstuffworks.com/fingerprinting1.htm. 49. Преузето 27. 6. 2021. http://www.apeironuni.eu/lycboardclient/Detail. aspx?NewsID=11166. 50. Преузето 9. 7. 2021. https://www.ccc.de/en/updates/2013/ccc-breaksapple-touchid. 51. Преузето 22. 6. 2021. https://www.imdb.com/title/tt0114369/. 52. Преузето 22. 6. 2021. https://www.livescience.com/3684-purpose-fingerprints-questioned.html. 53. Преузето 22. 6. 2021. https://www.onin.com/fp/fphistory.html. 54. Reinaud, Joseph Toussaint. Relation des voyages faits par les Arabes et les Persans dans l’Inde et a la Chine dans le IX Siecle, I. Paris: Imprimerie royale, 1845. 55. Reid, Donald L. “Dr. Henry Faulds–Beith Commemorative Society”. Journal of Forensic Identification, 53, 2 (2003). 56. Sawer, Patrick. “Police use glove prints to catch criminals”. The Telegraph, 13. 12. 2008. Преузето 22. 6. 2021. http://www.telegraph.

289

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

co.uk/news/uknews/law-and-order/3740688/Police-use-glove-prints-tocatch-criminals.html. 57. Simbulas, Jess. Criminalistics 1: Personal Identification Criminalistics Personal. Преузето 27. 6. 2021. https://www.academia.edu/36386223/ Criminalistics_1_Personal_Identification_Criminalistics_. 58. Song, Houbing, Glen A. Fink and Jeschke Sabina. Security and Privacy in Cyber-Physical Systems: Foundations, Principles, and Applications. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, 2017. 59. Симоновић, Бранислав. Криминалис�ика. Крагујевац: Правни факултет, 2012. 60. Срејовић, Драгослав. “Културе старијег и средњег каменог доба на тлу Србије.“ У Ис�орија ср�ско� наро�а 1, 3-14. Београд: Српска књижевна задруга, 1981. 61. Статистички подаци за ФБИ: „Next Generation Identification (NGI) System”. Преузето 13. 7. 2021. https://www.fbi.gov/file-repository/ngimonthly-fact-sheet/view. 62. Trauring, Mitchell. “Automatic comparison of finger-ridge patterns”. Nature, 197, 4871 (1963): 938–940. 63. Теодоровић, Смиља и Бранкица Поповић. Уво� у биоме�ријске и�ен �ификације. Београд: Криминалистичко-полицијски универзитет, 2020. 64. Теодоровић, Смиља и Бранкица Поповић. „Идентификација особа помоћу папиларних линија на јагодицама прстију.” У Уво� у биоме�ријске и�ен�ификације. Београд: Криминалистичко-полицијски универзитет, 2020. 65. Трегубов, Сергиј и Александар Андоновић. Криминална �ехника: Нау чно-�ехничко ис�раживање кривичних �ела. Београд: 1935. 66. Williams, Andy. Forensic Criminology.London: Routledge 2014. 67. Williams, Jackson. “3 Major Types of Fingerprints | Find Out the Various Types of Fingerprints”. Attorney at Law Magazine (2019). Преузето 27. 6. 2021. https://attorneyatlawmagazine.com/various-types-fingerprints.

290

Б. Поповић, И. Крстић-Мистриџеловић, С. Р. Василијевић, Oд отиска прста...

Brankica Popović Academy of Criminalistic and Police Studies – Department of Information and Computer science, Belgrade

Ivana Krstić-Mistridželović Academy of Criminalistic and Police Studies – Department of Criminalistics, Belgrade

Srđan R. Vasilijević Museum of Science and Technology, Belgrade

FROM FINGERPRINT IN ART TO A TRACE OF PAPPILARY LINES IN FORENSIC INVESTIGATIONS: ROAD FROM MISTICISM TO FORENSICS Fingerprint represents a unique component of any human, thanks to interesting images created on the finger by friction ridges. Based on them, every human is different, even the identical twins. Identification of a person using a fingerprint has a lot of advantages, such as greater security of modern technological devices or better protection of a certain space. On the other hand, fingerprint may harm a person who wants to cover the traces of a committed crime and help the authorities to conduct an investigation and bring the perpetrator to justice. Interesting patterns on the fingers, hands and feet have always aroused interest in people, but from their discovery to the creation of databases with several dozen million fingerprints based on which humans can be identified through an automatised process, we have come a very long way. In the earliest time of human civilisation, leaving fingerprints has, apart from being the original art, also served to mark affiliation—in a certain mystical way, it conveyed the meaning of “mine”. Over time, impressing fingerprints on documents has become accepted as a valid form of consent of the impresser to the content of the document, and soon afterwards, this kind of verification was recognised as a carrier of data on the identity of the “signatory”. Numerous researchers have searched for the confirmation of the unrepeatability and individuality of papillary lines even before the spiritual revolution has led to a major change in the approach to punishable acts and their perpetrators. Centuries of study of friction ridges skin impressions and significant efforts invested in proving their uniqueness by anthropologists, forensic scientists, physicians, lawyers, philosophers and representatives of many other scientific disciplines, has finally resulted in systematisation of fingerprints. This marked the final transition from pre-scientific to the scientific period of fingerprint use. Scientific research of the friction ridges skin impressions for the purpose of registration and identification of persons has given birth to dactyloscopy, which became an irreplaceable method

291

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

in the criminalistic practice on the turn of the 19th into the 20th century. Dactyloscopy continues to develop in the sense of advancement of methods of acquisition, detection, processing and standardisation of fingerprint storage, while in the late 20th century, with the breakthroughs in computer science and telecommunications, the traditional methods of fingerprints investigation were supressed by the automatic systems for identification of fingerprints (AFIS). Synergy of centuries worth of efforts has led to the fact that modern forensics has become unimaginable without the application of the knowledge on friction ridges skin impressions—colloquially speaking, fingerprints, or the application of modern methods for registration, acquisition, search and identification of persons based on them. This is exactly why dactyloscopy is one of the fundamental forensic disciplines. Keywords: fingerprint, friction ridges, dactyloscopy, forensics, AFIS

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

292

Радосав М. Лазић1

прегледни рад udc 159.953.2/.4(091) 14 Бруно Ђ. 167/168(091)

Београд

РЕВИЗИЈА МЕТОДА И „СЛУЧАЈ” ЂОРДАНО БРУНО

Апстракт У раду се анализира трансформација раширене античке вештине памћења од корисног помагала филозофа, реторичара и песника до средњовековне методе сазнавања. Нови историјски подаци показују непрекидни низ од антике до средњег века. Даље се прати модификација и трансформација вештине у метод кроз доприносе античких филозофа, реторичара, схоластичара, емпиричара, ренесансних мислилаца и рационалиста. У раду се, у складу са новим историјским сазнањима, траже одговори на следећа питања: 1. Како је развој вештине извежбаног памћења утицао на средњевековне мислиоце Бруна, Бејкона, Лајбница и друге? 2. Како је вештина претворена у метод сазнавања? 3. Да ли је таква метода превазиђена или ћемо се и у будућности сретати са њом? На основу одговора на ова питања на крају ћемо добити и одговор на следеће питање: 4. Треба ли нешто „мењати” у уџбеницима филозофије, педагогије и методологије? У уводном делу се приказује историјат вештине извежбаног памћења почев од Симонида са Кеја који се сматра њеним проналазачем. Ренесансни период и покушај претварања вештине у метод је приказан кроз дело Ђордана Бруна. Емпиризам је представљен кроз дело Френсиса Бејкона. Рационалистичка обрада и претварање вештине у метод су приказани Лајбницовим утицајем. Пре закључка, материјал је обједињен кроз логичко-епистемолошки део. У наведеним целинама налази се доста материјала о античким и схоластичким утицајима због чега они нису обрађени издвојено. Додатак представља табеларни приказ замишљен као помоћ за кретање кроз материјал и лакше повезивање у ширу смислену целину. Кључне речи: Ђордано Бруно, Френсис Бејкон, Лајбниц, метод, вештина памћења 1

[emailprotected]

293

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1. Настанак вештине памћења и њена модификација кроз векове Историјат вештине је представљен феноменолошком методом. При казана је вештина као забележена, доступна, мерљива појава без улажења у скривени, али схватљиви део – ноуменон. Напоменимо да емпиријско позитивистичко становиште сматра да ноуменон или не постоји или је бескорисно трагати за њим. То овде није случај јер постоје приручници помоћу којих се вештином може овладати.2 Од давнина су уочене две врсте памћења – природно и увежбано. Прво се рађа с мишљу, а друго се рађа и учвршћује вежбом. Гесло трагача за вештином је било побољшати природу вештином и учврстити је понављањем. Тако се у меморију утискују или се у њој бележе велике количине података којима се може баратати по жељи. Реторичари, песници и филозофи су били на цени делом и управо због практиковања ове вештине.

1.1. Проналажење вештине и развој Проналазач вештине памћења је био Грк Симонид са Кеја3 (Σιμωνίδης ὁ Κεῖος, приближно 556–468. пре н. е), познати лирски песник тог доба, кога су још назвали и „слаткоречиви”. Рим касније преузима ову вештину, одакле она затим доспева у европску традицију. Симонид се помиње и као први песник који је за свој рад тражио новац, чиме су створени сви предуслови за легендарну причу. На једној гозби Симонид је отпевао песму у част свог домаћина, али је у то укључио и oдлoмкe у кojимa сe слaвe Кaстoр и Пoлукс. Уврeђeни дoмaћин je рeкao дa ћe му зa пaнeгирик исплaтити сaмo пoлa сумe, a дa други дeo нaплaти oд бoжaнских близaнaцa. Након тога Симониду је стигла порука да га испред дворане чекају два младића који желе да га виде. Он је изашао напоље, али није могао да их пронађе. У међувремену се кров дворане у којој је била гозба срушио. Тела присутних била су толико унакажена да ни рођаци који су дошли да их преузму нису били у стању да их препознају.

Art M. Semorie, I vi možete imati super pamćenje: praktične, lako shvatljive i svakom pristupačne metode brzog, lakog i trajnog pamćenja, prev. Ivan Ilić (Beograd: Art Semorie, 1976). 3

Као проналазач се помиње Питагора, али постоји и могућност преузимања вештине из Египта (Сократ).

294

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

Симонид је током певања успео да упамти где је који гост седео, чиме је помогао родбини да пронађе своје покојнике и тако схватио принцип да правилан распоред чини основу доброг памћења. Правило се и данас учи и развија под називом �о�о сис�ем. Помоћу њега се предмети или особе по редоследу којим желимо да их упамтимо имагинарно смештају у нама познату просторију. Тиме се ментално познато повезује са непознатим које се због тога лакше усваја. Аристотел (Ἀριστοτέλης) је био упознат са вештином памћења коју помиње четири пута. Диоген Лаертије (Διογένης ὁ Λαέρτιος) у својој књизи Живо�и филозофа (Βίοι καὶ γνῶμαι τῶν ἐν φιλοσοφίᾳ εὐδοκιμησάντων) тврди и да је о томе написао књигу која није сачувана. Помињу се књиге и из римског и средњевековног периода, почев од Цицероновог дела (Marcus Tullius Cicero) О �оворнику (De oratore), које се не слажу око места и године одигравања догађаја. У раду се тиме не бавимо. За наше истраживање много је важније уочити да је Симонид већ владао овом вештином комбинујући је са поезијом, певањем и рецитовањем. Зато се у раду овај датум и догађај третирају као преломни момент за примену новог друштвено-културног обрасца старих Грка. Ова много пута препричана легенда се помиње и данас због важног закључка да је од свих чула за памћење најважније чуло вида. Стари назив вештине је мнемо�ехника. „Мнемосина је мајка муза”, говорили су стари Грци. У древна времена без штампаног материјала, оловке и папира (а да не помињемо остала данашња помагала), добра вештина памћења била је од животне важности и стога драгоцена. Аутори говоре и о „способности интензивног визуелног памћења које смо ми данас изгубили”. Зато не чуди да су ову вештину познавали и изучавали антички филозофи, међу њима и софисти. Платон (Πλάτων) је још тад уочио и замерио површно памћење мноштва података којим софисти имперсионирају светину, што је по њему представљало злоупотребу вештине. Реч је о поступку којим се у памћење утискују мес�а и слике (loci et imagines), што уз кретање (трећи појам) представља вековно бојно поље за трансформацију вештине у метод сазнања и личног развоја. Мајстори вештине су знали да практиковање утиче на психу. Отуда средњовековна идеја о трансформацији класичне вештине и успешан покушај да се уз додатак ротирања (четврти појам) „математизацијом” дође до метода сазнавања. Падом Цариграда је отпочео долазак византијских учењака на Запад. Тада отпочиње процес откривања аутентичних дела Платона и Аристотела која су изгледала другачије од њихове схоластичке

295

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

обраде. Аристотел је био и остао путоказ за схоластике, њихове форме и системе памћења, док су мислиоци ренесансе давали предност херметизму, кабали, Платону и питагорејцима због њиховог одређења према бесмртности душе. Цицерон и његов рад на реторици и ширењу платонске филозофије имали су незобилазан утицај на популаризацију платонско-питагорејског става. Рецимо и да је преобраћеник Августин (Aurelius Augustinus) као хришћанин-платониста веровао да је знање о божанском усађено у памћење. „Прелаз од Цицерона, извежбаног ретора и религиозног платонисте, до Августина, такође извежбаног ретора и хришћанина-платонисте одвио се без тешкоћа”.4 Разлоге налазимо у чињеници да је Августин читајући Цицерона први пут био потакнут да се озбиљно замисли о вери, након чега је доживео преобраћење.

1.2. Утицај лулизма на обликовање метода Током развоја вештине проистекле из античке реторичке традиције десио се један „упад” који на први поглед није имао много везе са овом вештином. Тај утицај је добио име по свом оснивачу – лулизам. Реч је о још једној особи која је доживела просветљење. Ради се о каталонском песнику, филозофу и теологу Лулусу Рајмондусу (Lullus Raimondus, oкo 1235–1315) који је преживео многе пустоловине, био прогањан и злоствљан, али и поштован као светац и мученик. Лул је конструисао машину са више покретних концентричних кругова на којима су уз помоћ слова и правилних геометријских фигура представљени различити логички субјекти и предикати. „Окретањем групе кругова (док су други непокретни) добијале су се различите комбинације појмова и из различитих премиса стварали различити закључци. Од шест кругова два су означавала субјекте, три предикате а последњи је означавао могућа питања”.5 Свака класа је имала девет одредби. Девет апсолутних предиката: доброта, величина, мудрост и тако даље; девет релативних предиката: истоветност, разлика, супротност и тако даље; питања: да ли? шта? зашто? и тако даље; девет супстанција: бог, човек, небо и тако даље, и девет моралних односа или врлина: правда, храброст и тако даље. 4

Franses A. Jejts, Veština pamćenja, prev. Radmila B. Šević (Novi Sad: Mediteran pabliš, 2012), 65.

Danko Grlić, Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija (Beograd: Interpres, 1973), 280.

296

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

„Лулус је”, по Хегелу (Georg Wilhelm Friedrich Hegel); „тако систематичан да његова систематичност постаје механичка”.6 Лул памћење дели на природно, које је под планетарним утицајем у тренутку рођења, и увежбано, које се дели на две врсте. Прва (не препоручује се) је под утицајем мелема и лекова. Друга врста је често понављање. По њему, циљ филозофије је изградња „великог умећа” (аrs magna). Веровао је да је могуће логичким путем доказати тајне вере. Сматрао је, такође, да мишљење треба заменити комбинованим појмовима. Лул је остао при уверењу да би Јевреји и муслимани прешли у хришћанство само ако би му допустили да их упути у вештину, док су се мислиоци ренесансе бавили спајањем лулизма са класичном вештином уз употребу магијских слика звезда на лулистичким фигурама.

1.3. Утицај рамизма на обликовање метода Током 16. века дешавала су се многа превирања. Док су окултисти од вештине памћења желели све више, појавили су се противници којима jе због Гутенберговог (Johannes Gutenberg) проналаска напор овладавања вештином изгледао сувишан. О вештини се почело говорити као о рационалној мнемотехници која је била тек део класичне реторике. Након тога се појављују мислиоци који вештину памћења не сврставају чак ни у делове реторике. Античка подела реторике на пет делова је потиснута. Инвенција – смишљање ствари (inventio), диспозиција – њихово довођење у ред (dispositio), елокуција – проналажење речи (elocutio), памћење – њихово јасно повезивање (memoria) и изговарање – уподобљавање тела и гласа (pronuncinatio). Реторичари су тад почели да говоре о три дела на којима она почива. То су е�ос (еthos – комуникација у целини), ло�ос (logos – веза мисли и говора) и �а�ос (pathos – основа, главна идеја и намера која надахњује), где као што видимо, нема памћења. Човек који је укинуо вежбање памћења био је саморекламирајући и за многе проблематични филозоф, филолог и реформатор образовних метода, Француз Рамус Петрус (Pierre de La Ramée, 1515– 1572). За живота је био оптужен да својим антиаристотеловским тезама поткопава основе религије и науке. Тврдио је да се „несавршеност Аристотелове логике огледа у томе што Органон не почиње 6

Ibid.

297

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

дефиницијом и што му недостаје подела”.7 Аристотеловој логици је супротставио „специфичну дијалектику” која представља „природну логику”. Страдао је у Вартоломејској ноћи. Претпоставља да се то десило по налогу једног од његових схоластичких непријатеља. Парадоксално, Рамуса је покретало реформисање и поједностављивање образовања због чега је он тражио бољи начин за памћење предмета. Због тога је инсистирао на „дијалектичком редоследу”. Кретало се од општег, свебухватног. Затим би се силазним редом принципом дихотомије низали специјални аспекти. Након тога би се предмет после шематског приказа меморисао. Био је то „чувени” рамис�ички саже�ак. То је било комбиновање предметно смишљене логике у систем памћења, или како наводе ауторитети, „увлачење памћења у логику чиме се проблем метода изједначио са проблемом памћења”.8 Рамус је покушао да замени стара правила која је добро познавао новим због чега је одбацио имагинацију понудивши једноставнији начин памћења помоћу дељења и слагања грађе. „[...] трагамо ли за вештином која ће делити и слагати ствари пронаћи ћемо вештину памћења. Таква доктрина изложена је у нашим дијалектичким правилима [...] и методу [...]. Јер истинска вештина памћења истоветна је са дијалектиком.”9 Без обзира што Рамус одбацује места и слике, његов метод не може без старог правила о редоследу. Зато је он памћење делио на природно и разборито. Ово памћење, како примећују стручњаци на основу шематски приказаних сажетака приказаних на одштампаној страници (или скици), са собом носи елементе просторне визуелизације. Тако „стимуланс” који користе практичари није више имагинарна, емоционално набијена слика, већ апстрактни редослед „природне” (по мишљењу Рамуса) дијалектичке анализе који је, по њему, „прирођен људском уму”. Прво је Лул избацио имагинације животињских сазвежђа, а затим се Рамус у свом протестантском духу обрушио на ментално иконоборство које је било у равни са спољашњим уништавањем сликовних представа. Након што је страдао у Вартоломејској ноћи, међу протестантима је стекао статус мученика што је „помогло” да његова метода, осиромашена за подстицање имагинације као до тад најважнијег инструмента памћења, буде прихваћена у протестантским земљама. 7

Grlić, Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija, 390.

Став Паола Росија видети у: Paolo Rossi, Clavis Universalis (Milano:1960),140.

Petrus Ramus, Scholae in liberales artes, Scholae rhethoricae, XIX (Basel: Per E. Episcopium, & Nicolai F. Haeredes, 1578), 309.

298

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

Због тога је његов метод у протестантским земљама звучао боље од вештине памћења коју су неговали схоластици. Рамус аргументацију налази у Библији (четврта глава, Пета књига Мојсијева): „Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никаквог лика у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња; [...] И да не би подигавши очи своје к небу и видевши сунце и месец и звезде, сву војску небеску, преварио се и клањао и служио им”. Рамус је у низ спојио противљење против „резаних ликова”, идолопоклонства старих Грка, као и слике и кипове у католичким црквама пред којима се људи клањају и пале тамјан. Видимо да рамизам као меморијски метод иде супротним правцем од ренесансног окултног памћења које уноси слике у лулизам иако их тамо изворно нема. Теоретичари су лако уочили како се Рамусов, на око тврди рационализам, садржан у „дијалектичком распореду”, чврсто ослања на мистицизам. Он жели да дијалектичкој вештини врати природни облик, преаристотеловску, сократовску исконску природу. По његовом мишљењу, природна дијалектика је слика у уму (mens) вечне божанске светлости. Ако се дијалектички распоред наметне сваком предмету, добијамо уздизање и спуштање од посебног ка општем и обрнуто, што асоцира на мистични лулизам. На крају, Рамус и Бруно (Giordano Bruno) су деца ренесансе на супротним странама истог пречника, о чему постоји забележена препирка између њихових енглеских присталица из 1584. године.10

2. Опстанак вештине Крајем 15. века вештина памћења која је „преживела” Гутенберга, поново постаје занимљива јер је представљена у једноставном облику, очишћена од вештачких додатака попут компликованих грађевина у које треба сместити (или са којима треба асоцирати) градиво. Памћење се много боље разуме и лакше се учи, чиме знање постаје доступно ширем кругу корисника. Практиковање вештине поново обећава бољи друштвени статус. Популаризацију методе је извршио Петар Равењанин (Pietro de Ravena).11 Његова књига из 1491. године је постала веома популарна – доживела је више издања и бројне преводе широм Европе. Петар је помоћу своје методе упамтио Све�о 10

За више информација видети у: Jejts, Veština pamćenja, 313.

У приручницима за овладавање вештином његово име је Пијетро де Равена (Pietro de Ravena).

299

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

�исмо, две стотине Цицеронових говора, три стотине изрека филозофа и двадесет хиљада чланова закона. Петар је доста путовао, због чега се наглашава Квинтилијанов (Marcus Fabius Quintilianus) утицај. Квинтилијан је тврдио да се места за памћење могу стварати и током путовања. Петрова метода је у највећем обиму (не и потпуно) била „очишћена” од средњевековне традиције. Данас постоје формална и неформална удружења трагалаца за статусом, знањем и моћима која се дословно држе ренесансно херметичке традиције. Постоји и размена мишљења самоуких који практикују вештину памћења и мапе ума (утицај Запада), као и ведску математику и менталну аритметику (утицај Истока). У употреби су дводимензионални и тродимензионални речници у боји који се уз додатак покрета екранизују. У науци постоји „рударење” података о чему ће касније бити више речи.

3. Ђордано Бруно – ренесанса У уџбенику Ис�орија филозофије који користимо као репер, Ђордано Бруно је тек поменут делом једне просто проширене реченице: „изгорео велики обожавалац природе и бранилац нове астрономије”.12 Да иронија буде комплетна, Бруна не налазимо ни у преведеним и непреведеним приручницима о памћењу,13 иако је у њима могао да се нађе и као теоретичар и као демонстратор. Аутори ових књига наводе примерe успешног, корисног, тренираног памћења: Кир (Κύρος) је знао имена свих људи у својој војсци, Луције Сципион (Lucius Cornelius Scipio Asiaticus) је знао имена свих Римљана, Митридат (Μιθριδάτης) из Понта је познавао свих 22 језика народа у свом царству, Цезар (Gaius Iulius Caesar) је могао истовремено да диктира седам писама, или пет ако и сам пише. Очигледно нису имали увид у белешку да је млади Ђордано Бруно на позив папе Пија V (Pius V) и кардинала Ребибе (Rebiba) одвежен у Рим како би демонстрирао своје памћење. „Рецитовао им је псалм Фундамента на хебрејском, а донекле је и Ребибу подучавао тој вештини.”14 12

Вељко Кораћ и Бранко Павловић, Ис�орија филозофије (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999), 119.

Art M. Semorie, I Vi možete imati super pamćenje (Beograd: Art M. Semorie, 1976).

Vincenzo Spampanato, ur., Documenti della vita di Giordano Bruno (Firenze: Olschki,1933), 42–43 и 84–85.

300

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

Пример нам говори да Ђордано није све време припадао ренесансној традицији окултизма. Додајмо „да је у ренесанси подстицај за окултно памћење потекао из ренесансне херметичке традиције”.15 Забележено је и да су црквени веродостојници попут Алберта Великог (Albertus Magnus) и поменутог преобраћеника, Томе Аквинског (Tommaso d’Aquino), користили вештину памћења сматрајући то моралном и верском обавезом. Схоластичке препоруке вештину памћења виде као „део основне врлине разборитости”. Бруно је био упућен у тајну и ове фратарске вештине. Године 1563. је ступио у доминикански ред где је студирао античку, арапску и схоластичку филозофију. Имао је 27 година кад је због оптужби за кривоверство побегао из римског самостана. Тада је отпочео његов луталачки живот по земљама Европе. Путовао је, писао књиге и био спреман да јавно полемише, износи, брани, али и коригује своје ставове. Прву књигу о памћењу под називом Веш�ина �амћења (De umbris idearum) издао је 1582. године. Била је посвећена француском краљу Анрију III (Henri III de France) који га је после разговора произвео у доцента. Краљ се питао да ли је памћење које Бруно подучава природно или се до њега долази магијском вештином. Бруно га је уверио да се оно не постиже магијском вештином, већ науком. Бруно је тек након тога штампао књигу Веш�ина �амћења.16 Године 1583. у Енглеској је издао четворокњижје Печа�и (Sigillus sigillorum). Две године касније (1585), свечано је у Паризу иступио против аристотеловаца истакавши, по тадашњем обичају, на јавним местима тезе за јавну расправу. Последња Брунова књига је објављена у Франкфурту 1591. године, непосредно пред повратак у Италију и била је посвећена магијском памћењу. Ухапшен је 1592. године јер је проповедао „науку о бесконачности свемира и мноштву светова”.

3.1. Ђордано Бруно - филозофски ставови17 Бруно је живео у времену у којем је окултизам имао моћ да покреће људе. Његов поглед на свет је био пантеистичко-материјалистички. За 15

Jejts, Veština pamćenja, 11.

Ibid., 234.

За више информација видети: Grlić, Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija, 68.

301

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

њега су бог и природа једно исто. У таквом свету ствари и појаве су само моменти божанског свеживота. Зато је све време путем имагинације тражио контакт између магијске моћи и природе. По његовом мишљењу, инструмент за остваривање овог контакта је била систематски развијана вештина памћења. Вештина памћења „била је унутрашња дисциплина његове религије, унутрашње средство помоћу којег је он покушавао да разуме и уједини појавни свет”.18 Његов циљ је био стварање етике природне религије и природне моралности која следи природне законе. Бруно је тежио да своје речи прожме снагом, баш као што су поједини мислиоци сматрали да окултно памћење реторици даје магичну моћ. Желео је да својом херметичком филозофијом природе истовремено делује на свет и да га изрази. „А ти, Мнемосино моја, која се кријеш испод тридесет печата и која си заробљена у мрачној тамници сенки идеја, дај да ти чујем глас у уху свом”.19 Промишљено је одбио хришћанску интерпретацију херметике окренувши се „чистој” египатској религији. „Ренесансни херметички човек верује да има божанску снагу; он ствара магијско памћење помоћу којег може да обухвати читав свет и тако божански микрокосмос прикаже у микрокосмосу свог божанског ума (mens)20. Магија небеских сразмера прелива се из његовог памћења света у магичне речи његовог говорништва и поезије, у савршене пропорције његове уметности и архитектуре. Нешто се одиграло у психи што је ослободило нове моћи, а нови план вештине памћења може нам помоћи да разумемо природу тог унутарњег збивања.”21 По Бруновом мишљењу, „једини ауторитет треба да буде разум и слободно истраживање”. Ум продире у сам битак ствари јер „природа и дух нису нигде одвојени”. Бруно задржава јединство форме (делатног) и материје јер је „материја сама по себи жива.” „Материја је мајка свих форми и оно што је способно за све форме.”22 Прихватио је Коперникову (Nicolaus Copernicus) теорију и проширио је на читав свемир. Супротно Копернику, тврдио је да космос не може да се ограничи на планетарни систем нашег Сунца. Свемир је по његовом мишљењу бесконачно велики. Све звезде стајачице су нова

Jejts, Veština pamćenja, 361.

Spampanato, ur., Documenti della vita di Giordano Bruno, 121.

Mens – душа најближа богу (Платон). Код Св. Августина то је „виши део”.

Jejts, Veština pamćenja, 204.

Ibid., 69.

302

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

сунца која имају своје планете насељене живим бићима. Насупрот мишљењу атомиста, тврдио је да празан простор не постоји. Бруна је 1952. године ухапсила млетачка инквизиција, под оптужбом да „проповеда науку о бесконачности свемира и мноштву светова”. Млеци су га предали римској инквизицији која га је након седам година мучења осудила на смрт. Спаљен је 1600. године. После изрицања пресуде уз став о „благом поступању, без проливања крви” достојанствено је одбио позив за покајање одговоривши мучитељима: „Ви ту пресуду изричете са већим страхом него што је ја слушам”.23 Био је то почетак дефинитивнивног слома схоластике. Изговорено проклетство судија, „да му име буде заувек заборављено”, није деловало. Брунова целокупна дела су први пут штампана у Напуљу крајем 1885. године. Систем памћења на основу Брунових „сенки” је први пут реконструисан 1952. године на Институту Варбург (Warburg Institute).24 Брунови филозофски ставови стрпљиво чекају верификацију. Пола века након Бруновог хапшења, откривен је вакуум, иако је он тврдио да тако нешто не постоји. Данас због открића таласа у њему, вакуум одбија да се врати у своју вишевековну дефиницију. „Верујући” који су посумњали, покушавају да схвате Бруново и Лајбницово (Gottfried Wilhelm Leibniz) тумачење зла у свету. Научници грозничаво маркирају далеке галаксије и планете где је могао да се развије живот сличан нашем. У потрази за смислом, пантеизам постаје нови спој науке, религије и филозофије. Бруно је кроз своје идеје присутнији него икад.

3.2. Френсис Бејкон – емпиризам Френсис Бејкон (Francis Bacon) има статус „једног од најважнијих весника нове епохе у филозофији и наукама”. Маркс (Karl Heinrich Marx) je Бејкона означио као „оца енглеског материјализма и свих модерних експерименталних наука”.25 Основе за овакву оцену је пронашао у Бејконовом делу и ономе што је било најављивано. Други га сврставају „у ред најблиставијих и најсмелијих умова 16. и 17. века уопште”, 23

Grlić, Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija, 68.

Део Лондонског универзитета посвећен изучавању историје културе и уметности и развоја идеја, са нагласком на истраживању утицаја древних медитеранских култура од средњег века до данас. 25

Кораћ и Павловић, Ис�орија филозофије,124.

303

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

говорећи о њему као о „творцу антисколастичке обнове науке”.26 У нашем референтном уџбенику је представљен на четири странице текста са фотографијом.27 Послушајмо и Хегела (Georg Wilhelm Friedrich Hegel): „За један манир потребно је једно име – један човек који се означује као вођ, ауторитет и зачетник: тако је Бејконово име у том смислу погодно за експериментално филозофирање – један општи правац времена”.28 Ни сам Бејкон није „штедео” себе. Он у предговору свог дела истиче да: „Нема никога ко би се како ваља задржао код саме ствари и искуства”.29 Скромно или упитно. Бејкону је било познато да је инквизиција по тим питањима више пута изрицала „благо поступање без проливања крви” (као у случају Сервета и Бруна), и да су многи попут Рамуса нестајали преко ноћи. Зар нису заслужили да барем буду поменути? Ако се занемаре ауторитети и ипак погледа дело, видеће се критика стерилних схоластичких мудровања, симболи, метафоре и стилске фигуре. У то се рачуна и насловна страна оригинала на латинском из 1620. године. На њој је слика једрењака који између Хераклитових стубова (Гибралтарски мореуз) плови ка океану. Брод симболички напушта стару, медитеранску цивилизацију пловећи ка новој, светској. На дну стране је писало „Многи ће проћи и наука ће се увећати” („Multi pertransibut et augebitur scientia”). Узгред, Колумбо (Cristoforo Colombo) је са три мала једрењака кренуо преко Атлантика и „открио” Карипска острва стотинак година раније. Најављивано грандиозно дело Велика обнова (Instauratio magna) је остало недовршено. Објављеним списима Бејкон је дао наслов Нови ор�анон (Novum Organum). Органон (на грчком оруђе) је назив који су византијски истраживачи дали Аристотеловим30 логичким списима желећи да назначе да списи могу да служе као „оруђе” за ваљано и исправно мишљење. Узгред, по Бејконовом мишљењу његов метод је био не само нов, већ и „разарајући”.

Grlić, Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija, 46.

Кораћ и Павловић, Ис�орија филозофије.

Ibid., 47.

Francis Bacon, Novi organon (Zagreb: Naprijed, 1986).

Аристотел (384–322, пре н.е.) је био први мислилац који је систематизовао логичке проблеме. Сматра се оснивачем европске мисли о логици. По Канту (Immanuel Kant), логика је код Аристотела добила савршен облик „да иза тога нити је могла учинити корак напред, нити је могла учинити корак назад”.

304

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

Уважавајући стил писања, у делу постоје и нејасноће са којима се ни преводиоци понекад нису сналазили. Први афоризам („Човек, слуга и тумач природе, чини и разуме толико колико стварју или духом опази о природном поретку, а више од тога не зна и не може”), у првом делу („човек слуга и тумач природе”) делује схватљиво јер је у хришћанству „човек слуга и тумач божјег” (а не природе). Тад у фусноти стиже упозорење преводиоца: „Бејконови интерпретатори тврде да је афоризам нејасан због речи „стварју или духом” („re vel mente observaverit”) јер се према властитом Бејконовом учењу само везом оба може спознати истина.”31 Други афоризам се састоји од два пасуса: „Ни проста рука ни разум, који је препуштен самоме себи, много не вреди; оруђем и другим помагалима усавршава се ствар, а разуму су исто тако потребна као и руци. И као што оруђа руке или побуђују или управљају кретањем, тако и оруђа духа или подржавају или чувају разум.”32 Из табеле уочавамо да су пре него је Бејкон ово написао, у континенталној Европи пронађени и комбиновани микроскоп (1590) и двоглед (1608), те су као оруђа за побољшавање чула већ стављени у научну функцију (емпирија). Галилеј (Galileo Galilei) је положио темеље динамике (1610), а у математику је 1614. године уведен појам логаритма (рационализам). Галилеј је отпочео и борбу за прихватање Коперниковог система (међусобно оплођавање и надопуњавање метода). Без обзира на чињенице, Бејкон у осмом афоризму остаје при својим ставовима: „И за дела, која су досад пронађена, више се захваљује случају и искуству него наукама”. Светски признати научник Милутин Миланковић, бавећи се историјом науке, уоквирио нам је проблем од давнина рекавши да су све наше науке проистекле и да су изграђене из посматрања и размишљања, „или како се оне научно називају, емпирија и рационализам”.33 Прве су дескриптивне, друге рационалистичке или егзактне, али се оне међусобно „оплођавају и надопуњавају”.34

Bacon, Novi organon, 37.

Милутин Миланковић, Наука и �ехника �оком векова (Сарајево: Народна просвјета, 1955), 5.

Ibid.

Ibid., 6.

305

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Миланковић Бејкона у свом делу не помиње директно. У вези са истраживањима Паскала (Blaise Pascal)35 1648. године, Герикеа (Otto von Guericke) 1650. године и Бојла (Robert Boyle) 1660. године, он каже: „Тада се наука нашла пред задатком да те чињенице објасни, изнађе њихову узрочну везу и њихову законитост изражену математичким обрасцима и њоме се од индукције врати дедукцији тих закона и априористичких принципа”.36 Афоризам број 12 звучи као да се аутор „колеба између тежње да саопшти мисао и тежње да је прикрије”:37 „Логика, која се употребљава, служи више за учвршћивање и утврђивање заблуда, које се темеље на обичним појмовима, него за истраживање истине; стога је више штетна него корисна.”38 Било је то време кад су се водиле учене схоластичке расправе о томе колико анђела може да се смести на врх игле (или копља). Истовремено су постојале и две супротстављене, међусобно искључиве теорије – Птоломејева (Ptolomeus) и Коперникова, о кретању небеских тела, обе логички доказиве чињеницама. Бејкон ништа од тога не помиње. Бејкон се у делу бави лажним појмовима и предрасудама које заокупљају људски разум. Назвао их је идолима. Има их четири: племена (idola tribus), позоришта (idola theatri), трга (idola fori) и пећине (idola specus). Тек кад се човек реши предрасуда, празноверја, лажних ауторитета, лошег васпитања и лоших навика може да приступи истинској спознаји. Ако занемаримо још једно двоумљење Бејконових преводилаца (да ли је идол пећине преузет од Платона), приметићемо да он зарад останка у својој индуктивној методи негира очигледно. „Чак и Гилберт, пошто се врло марљиво био позабавио разматрањем магнета, одмах је измислио филозофију примерене ствари, која је за њега вредела много.”39 Вилијам Гилберт (William Gilbert) је темеље науке о магнетизму положио 20 година пре него је Бејкон објавио своје дело. Бејкон (како примећује преводилац) показује и критичан став према телеолологији (посматрање са становишта финалних узрока). „Али Бејкон се није сасвим ослободио телеологијског схватања, јер 35

Видети у табели.

Миланковић, Наука и �ехника �оком векова, 53.

Artur Šopenhauer, O pisanju i stilu (Beograd: Ars longa V.B., 1982 ), 23.

Bacon, Novi organon, 39.

Ibid., 53, deo aforizma 54.

306

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

иначе не би телесима могао приписивати тежњу и жудњу, које представљају деловање према некој сврси или циљу.”40 Очигледно је да Бејкон није могао да створи основе за потпуну антисхоластичку обнову науке помоћу афирмације до тада занемарене индуктивне методе. Исто тако је неодрживо прогласити Бејкона зачетником покушаја потпуне ликвидације средњовековне схоластике и спекулативне метафизике који су у Европи почели коперниканским преокретом, 90 година пре него је Бејкон штампао своје дело. Многи који су се бавили емпиријским наукама нису чекали Бејконове основе, већ су изводили експерименте и прорачуне деценијама пре него је његово дело објављено (видети табелу). Бејкон изједначава науку са вештином и занатом. Истовремено истиче да су три изума изменила изглед ствари и стање у свету. Штампарска вештина у наукама, барут у војним стварима и магнетна игла у бродарењу. Као аристократи промакла му је античка робовласничка подела где су се математика, физика и филозофија изучавале не ради примене, већ ради усавршавања знања (јер рад је припадао робовима). Рад јесте припадао робовима али се одувек у бродоградњи, грађевинарству, изради накита, оружја и оруђа, сточарству и пољопривреди, до бољих резултата долазило експериментом, покушајима, грешкама и корекцијама, помоћу којих се стицало искуство. Са разлогом је краљ Хијерон II (Ἱέρων) био забринут да ли га је златар преварио, те је помоћ тражио од Архимеда (Αρχιμηδης). На основу наведеног, можемо закључити да Бејкон није могао да буде претеча, а није се исказао ни као марљиви хроничар, због чега су му и тумачења упитна. Његов покушај да одбаци све друге методе (дедукцију, силогизам, аксиоматику41 и друге) у корист до тад занемарене индуктивне методе, доживео је неуспех, ако је икад озбиљно и разматран. Додајмо да је Бејкон био добро упућен у методу вештине памћења и да ју је упражњавао. У свом делу Уна�ређење наука (Advancement of Learning) наглашава да је то једна од „вештина и наука које је неопходно реформисати, како у погледу на метод тако и сврху у коју се користи. Вештина памћења којом располажемо може се побољшати. И не би је требало користити за испразно разметање већ у корисне сврхе”.42 40

Ibid.,122, fusnota 52.

Више у епистемолошком делу.

Jejts, Veština pamćenja, 436.

307

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

3.3. Лајбниц – заокрет у методи Готфрид Филхелм Лајбниц, Немац словенског порекла, у уџбеницима и лексиконима се дочарава као један од најсвестранијих и најдаровитијих умова своје епохе. Био је филозоф, математичар, историчар, правник, дипломат, физичар, педагог, лингвиста и политичар. Писао је на француском, латинском и немачком. У уџбенику који користимо као репер, Лајбниц је уз фотографију представљен са близу осам страница текста. Целокупна Лајбницова дела још нису објављена. Истраживачи у њима и даље налазе податке који бацају ново светло на личност, епоху, бројна постигнућа, заблуде, али и егзистенцијалне компромисе. Данашња истраживања показују да је Лајбниц проучавао вештину памћења, изучавао доступне системе вештине, практиковао их и користио модификовану вештину као метод сазнања. Као и Бруно, и Лајбниц је познавао све системе којима је својим дубоким интелектом узимао срца и давао душу. У Лајбницовим необјављеним списима налазимо поред познатих и нама непознате мајсторе попут Ламберта Шенкела (Lambert Schenkel) о којем је писао и Декарт (René Descartes), a који је такође владао вештином.43 У списима из 1667. године Лајбниц објашњава методу: мнемоника (mnemonica) нас снабдева темом за расправу; ме�о�оло�ија (methodologia) јој даје форму; а ло�ика (logica) саставља тему са формом, при чему је мнемоника довођење у везу некакве чулне ствари са оним чега се треба сетити. Такву слику он назива „нота”. Чулна нота мора бити некако повезана са ствари коју треба упамтити, било стога што јој је слична, што јој није слична, или што с њом стоји у вези. Овде се јасно препознаје познавање Аристотела јер су закони асоцирања његово дело. Лајбниц од Ђордана Бруна (у списима се наводи као Jordanus Brunus) преузима назив за лулистичку вештину „комбинаторија” (сombinatoria), коју интерпретира уз помоћ аритметике и инвентивне логике. У тој новој вештини места (notae) се користе као абецеда. Лајбниц је до краја живота остао под утицајем ренесансних тежњи да се лулизам споји са класичном вештином постављањем слика из класичне вештине на Лулове комбинаторне точкове. Бавио се и мишљу обједињавања свих наука и вештина. Након систематизације енциклопедијског знања појмовима би се придодали знаци чиме би се добио „универзални кључ за решавање проблема”. Тим кључем 43

За више информација видети: Jejts, Veština pamćenja, 446.

308

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

би могло да се решава све, укључујући и верске проблеме. Свет би постао бољи јер не би било разлога за проливање крви. Из примера је јасно видљив Лулов утицај. Морамо рећи да Лајбниц овај посао никада није довршио. Захваљујући свом брушеном таленту и великом ентузијазму који га краси, Лајбниц се са лакоћом креће кроз своју огромну менталну картотеку, коју све време допуњава. Он испитује магијске симболе, астролошке слике, алхемијске симболе, египатске хијероглифе „све до претпостављеног Адамовог језика који је био у магијској спрези са стварношћу”44, не заборављајући ни кинеске хијероглифе ни савремена научна достигнућа. Тако улазећи и излазећи, крећући се унапред и уназад, проналази „истинске ноте” – знакове најближе стварности који су садржани у математичким симболима. Добар пут за нову логику и нови метод, како истиче у свом уводу за ненаписану енциклопедију. „Истински Клавис (Clavis)”, тврди Лајбниц „још није познат, што је доказ да магија, које су књиге препуне, није томе дорасла”. Ту недостаје светлост истине, а њу могу донети само математичке дисциплине.45 Први дијаграм Лајбницовог дела из 1666. године обилује „доказима” о утицају који на њега има лулистичка традиција. Он у уводу помиње и новије лулисте, међу којима и Ђордана Бруна. Први дијаграм у поменутом делу46 представља квадрат од четири елемента повезан са логичким квадратом супротности, што представља јасан знак да је Лајбниц схватио лулизам као природну логику. Ради се о логичком квадрату супротности који је идентичан са квадратом елемената (по мишљењу Лула, то је природна логика заснована на стварности). Симболи су код Лајбница математички. Њихове логичке комбинације довеле су га до открића инфинитезималног рачуна интерпретирањем „свог лулизма” уз помоћ аритметике и „инвентивне логике” коју је и Бејкон желео да унапреди. Напоменимо да је у табели за годину објављивања расправе о инфинитезималном рачуну узета 1684. на основу Миланковићевих података, док у уџбеницима налазимо податак да се то десило пре 1676. године у Паризу где је Лајбниц неколико година изучавао математику. У нашем тексту се опис методе ставља у 1676. годину. Код 44

Ibid., 451.

Ibid., 452.

Gottfried Wilhelm Leibniz, Philosophische Schriften, ur. Р. Ritter, I (Berlin: Akad.-Verl., 1930), 166.

309

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Миланковића налазимо и податак да је Исак Њутн (Isaac Newton) у својој двадесет трећој години „нашао обадва главна обрасца који сачињавају суштину нашег садашњег Инфинитезималног рачуна, диференцијалног и интегралног, а назвао га рачуном флуксација”47. Такви случајеви су познати у науци. На крају, истакнимо још једном неспоран Брунов утицај и повезаност са Лајбницовим делом које се ослања на епоху романтизма. Уџбеници помињу Лајбницово „ломљење” између схоластичко-аристотеловског и Декартовог гледишта и да се он на крају приклонио картезијанској механици Декарта, али да „ипак” није преломио до краја. У складу са новим сазнањима можемо још мало да усложимо питање. Лајбниц је осим Платонове мисли о људском знању као сећању у себи, носио и дух ренесансне херметичке традиције и до краја осмишљен Брунов пантеизам. Лајбниц је, по сопственом признању, био члан „розенкројцера” (Rosenkreuzer), тајанственог удружења које је проистекло из секте „ђорданисти” коју је Бруно основао док је боравио у Немачкој пре него је ухапшен.48 Лајбниц своју лулистичку вештину назива комбинаторија, онако како ју је назвао Бруно. На крају, Лајбниц термин „монада” преузима од Бруна, не бавећи се чињеницом да је и Бруно термин преузео из херметичке традиције. –Гледано уназад, Бруно и Лајбниц су „одговорили” Платону на питање постављено у Менону: „како неко може да сазна нешто што већ није знао?”. Може, али претходно треба да дефинишемо перцепцију као проналажење структуре у осетима. Променом перцепције мења се и теорија која уз допуну речника (усавршавање појмовног апарата) води у дубински психичко-сазнајни процес, чак и до промене првобитне слике света. Кад у нечему препознамо структуру, похрањивање у сећање постаје ефикасно јер учимо размишљањем које подразумева потребна несвесна понављања. Данашња научна метода „рударења”“ (data mining) неодољиво подсећа на „Лајбниц-Брунову методу” (назовимо је тако условно). Стиче се утисак да се ради о њеној савременој надоградњи. Реч је о коришћењу мисаоних и рачунских процеса и анализа у којима се подаци кроз четири корака претварају у корисне информације – открива се знање у базама података (Knowledge Discovery in Databases– KDD). Анализира се мноштво података са циљем уочавања нових веза и алгоритама. Потом се врши груписање сличних података (али 47

Миланковић, Наука и �ехника �оком векова, 58.

Бруно се повезује и са масонством у Енглеској где је такође боравио, али то остављамо историчарима.

310

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

различитих од осталих), након чега је могуће дати ново објашњење али и предвиђање (numeric prediction). Код „рударења”, за разлику од статистичког модела, нема унапред одређених хипотеза.49

4. Логичко-епистемолошки део Објективност је оно што већина чланова научне заједнице прихвата као истинито. Историја научног сазнања обилује тренуцима у којима након установљавања нових чињеница до тад изнети научни ставови постају неодрживи, парцијално истинити, а некад и лажни. Због тога су научне истине увек отворене за накнадне анализе, корекцију и ревизију. С обзиром на то да је филозофија резултат кретања свести кроз материју, нова научна сазнања нам отварају могућност да изнова уоквиримо догађаје и анализирамо их из садашње перспективе. Поновно уоквиривање догађаја нас води у примену научног метода ревизије који има три саставна дела: оперативно-технички, логички и епистемолошки део.50 Сваки филозоф нам је уз своје учење предавао и своје заблуде. Многе, попут Аристотелових, вековима су прихватане без поговора. Зато кренимо од њега. Уочио је да је Земљина сенка која пада на Месец ограничена кружном линијом и тако показао да је Земља округла. Закључио је и да Земља није претерано велика јер се изглед звезданог неба мења од севера ка југу. Звезде које се виде са Кипра и из Египта се не виде на северу Грчке. Закључио је и да је могуће измерити обим Земље, што је и урадио. Накнадним мерењима сазнајемо да мерење није било прецизно, самим тим ни рачун, али метод јесте.

4.1. Аристотел Аристотелу није било тешко да израчуна да би се кретање Земље (ако постоји) одвијало огромном брзином, то јест износило би по њему око хиљаду стопа у секунди, чиме би наш и најмањи скок био погубан. 49

За више информација видети: преузето 11. 6. 2021, https://www.academia. edu/1620794/UPOTREBA_DATA_MINING_A_U_DONO%C5%A0ENJU_POSLOVIH_ ODLUKA?email_work_card=view-paper.

За више о ревизији видети: Milan Miljević, Metodologija naučnog rada (Pale: Filozofski fakultet, 2007), 70.

311

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

„Тако је Аристотелес”, каже Миланковић, „привидно убедљивим размишљањем, доказао да се Земља не обрће око своје осе.”51 Неуронаука данас говори да нам уши не служе само за слушање јер у унутрашњем уху имамо вестибуларни апарат, „епруветице” (полукружне канале) са течношћу. Гибање течности у различитим правцима нам служи за одржавање равнотеже, оријентацију и регистровање убрзавања и успоравања. Међутим, апарат није конструисан да региструје кретање, већ само убрзавање и успоравање. Кад мирно седимо у аутобусу који се креће, наш свесни део зна да се не крећемо. Ако на некој узбрдици наш вестибуларни апарат закључи да „нешто није у реду” јер се крећемо, доћи ће до повраћања. Исто ће нам се десити и на мирној пучини кад наш свесни ум због мирне пучине закључи да нема никаквог кретања. Кад наш вестибуларни апарат изведе другачији закључак, унутар нас долази до стресног сукоба надлежности неокортекса и „рептилског” ума. „Добро је”, кажу неуронаучници, „да овај систем детектује само убрзање, а не апсолутно гибање, јер бисмо иначе осећали како се гибамо 70.000 миља на сат око сунца. Или још горе, директно бисмо осећали релативност – а тада би ствари постале врло збуњујуће.”52 Стога можемо да закључимо да су Аристотелове грешке, за које кажу да су постале вековни камен спотицања у развићу наука, производ конструкције нашег когнитивног апарата који региструје само биолошки релевантне информације из окружења, али не и кретање космоса.

4.2. Бејкон, индуктивна метода Методологија индукцију сматра једном од основних метода научног истраживања, а у њих још убрајамо: анализу, синтезу, апстраховање, конкретизацију, специјализацију, генерализацију и дедукцију. У основне методе се може сврстати и „аналогија односно компарација која је интегрисана са свим напред поменутим.”53 Осим (1) основних метода, методологија изучава и (2) општенаучне (методе које могу да се примењују у свим наукама), (3) посебне методе које се некад називају и сопствене (природних, друштвених 51

Миланковић, Наука и �ехника �оком векова, 33.

Tom Stafford i Matt Webb, Tajne uma: 100 hakerskih trikova našeg mozga (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2005), 113.

Miljević, Metodologija naučnog rada, 71.

312

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

или психолошких наука) и (4) методе прикупљања података, под чим се подразумева разврставање (сређивање) података, њихова обрада и закључивање. Издвојити само индукцију, као што је то Бејкон урадио, било је многима несхватљиво чак и у његово време јер је индукција тек почетна метода сазнавања која омогућава индуктивну генерализацију. Индукција претежно омогућава стицање вероватног сазнања док дедукција омогућава претежно стицање извесног или нужног сазнања.54 Данас се основне методе користе у готово свим наукама. Проблем не настаје у њиховој примени, јер свака има гносеолошки значај, већ у некритичкој примени без знања о контексту. Као што истиче Попер (Karl Raimund Popper), довољан је један црни лабуд да нам поквари закључак да су сви бели. Неки аутори истичу могућност потпуне (савршене) индукције. У таквом случају, индукција и дедукција у свом преклапању и преплитању постају једна метода. С друге стране, у психолошким наукама постоје унутрашња кретања која нису нужно ни дедуктивна ни индуктивна, односно не можемо да будемо сигурни ни да такав низ уопште постоји. Један од начина за избегавање проблема индукције јесте изнова се враћати филозофији која једина може да оствари суштинску логичку повезаност са другим наукама и људским делатностима у оквиру једне целине. „Индукција и дедукција се међусобно разликују по својим посебним предметима и посебним циљевима: посебан предмет индукције је сазнање општег (или бар општијег) на основу знања посебног и појединачног, док је посебан предмет и циљ дедукције сазнање посебног и појединачног на основу знања општег; Индукција је, по правилу, почетни, док је дедукција завршни процес у сазнавању одређеног предмета.”55 Осим тога, постоји повезаност и условљеност индукције и дедукције јер у току научног процеса „непрекидно прелазе једна у другу”. У питању је дијалектички процес у коме индуктивни закључци служе као премисе за дедуктивно закључивање, док је дедуктивно сазнање премиса за индукцију. Због тога можемо да говоримо о индуктивно-дедуктивној методи. Свођењем научног метода (само) на индукцију, у питање се доводе и све општенаучне методе: 1) хипотетичко-дедуктивна, 2) статистичка, 3) метода моделовања, 4) аксиоматска метода, 5) аналитичко-дедуктивна и 6) компаративна метода. 54

За више информација видети у: Miljević, Metodologija naučnog rada, 118.

Ibid., 131.

313

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Можда је Бејкону засметала надискуственост првенствено аксиоматске методе која потиче од Аристотела, кога Бејкон критикује јер је метода у процесу постављања аксиома повезана са хипотетичко-дедуктивном методом. Хипотетичко-дедуктивна метода гарантује да не могу било који ставови бити аксиоми, већ само они који у себи носе нужни степен истинитости. Уосталом, и аксиом подлеже провери посредно путем теоријских и емпиријских истраживања, иако је Аристотелов став био да се аксиоми унутар истог система не проверавају јер је њихова истинитост непосредно очигледна, па се као код Еуклидове (Εὐκλείδης) геометрије узимају здраво за готово (по Кантовом мишљењу „априори”). Научне револуције се дешавају кад се десе парадигматске промене (равна – лоптаста земља, Сунце се окреће око Земље – Земља се окреће око Сунца, паралелне линије се не спајају – паралелне линије се спајају у бесконачности, три димензије – четврта димензија, светлост су честице – светлост је таласасте природе и друге). После теорије долази научно објашњење иза кога долази техничко овладавање. У науци је могуће (чак и у природним наукама) истовремено постојање супротстављених теорија, при чему су обе потврђене чињеницама, као у случају Птоломејеве и Коперникoве теорије о кретању небеских тела. Тако је процес горења по првој теорији објашњен отпуштањем флогистона од предмета који гори (флогистонска теорија). Лавоазије (Antoine-Laurent de Lavoisier) је имао теорију да је горење процес спајања са кисеоником (Лавоазијеова теорија). Након тога појавило се и тумачење горења као преноса електрона с твари која оксидира на твар која се редукује (процес редукције). Прва теорија је била у складу са Аристотеловим тумачењем да се метали састоје од живе и сумпора који им даје запаљивост. Штел (Georg Ernst Stahl) је поставио теорију да свака оксидација значи да се флогистон отпушта, док се у процесу редукције флогистон прима.56 Теорија је била толико уверљива да је Кевендиш (Henry Cavendish) био убеђен да је успео да добије чист флогистон, док је у ствари описивао водоник. Касније је Лавоазије поставио модерну теорију горења. Интересантно је да и данас многи верују и траже аргументацију за поткрепљивање флогистонске теорије. Данас се флогистон сматра еквивалентом ослобођене енергије. 56

За више информација видети у: Nenad Raos, Pouke flogistonske teorije (Zagreb: Institut za medicinska istraživanja i medicinu rada, 2015), DOI:10.15255/ KUI.2015.

314

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

4.3. Бруно и Лајбниц Бруно и Лајбниц су веровали у савршеност нашег микрокосмоса који је одраз савршеног макрокосмоса. Други су веровали у библијске речи да смо створени по божјем лику и слици. Данас је неуронаука немилосрдна по том питању и чини да су теорије о нашој савршености неодрживе. „Разне врсте несавршености сведоче да еволуцију не води интелигентни створитељ, већ да она следи насумичне путање у борби за преживљавање.”57 Постоји код човека нешто што је „лош дизајн”. „Претпоставка о еквипотентном мозгу је погрешна.”58 У неуронауци се помиње и израз „егзаптација”. Мисли се на еволуцијску пренамену којом неки од древних биолошких механизама добија другачију улогу од посла који је првобитно обављан у организму. То је случај са писањем и читањем због чега су се ове делатности развијалe у складу с могућностима и снажним генетским ограничењима мождане коре кроз еволуцију и преусмеравање неких склопова. Отуда нови појам „неурално рециклирање”59 који се супротставља нашем безрезервном веровању у свемоћ неуропластичности мозга. „Наши склопови за читање садрже више несавршености које одају компромис нашег мозга између онога што је потребно за читање и доступних биолошких механизама [...] наши гени нису еволуирали како би нам омогућили да читамо.”60 Зато је илузија да нам је читање „лако” одржива само ако заборавимо колико смо труда уложили да би се процеси одвијали несвесно и аутоматски. Илузију представља и закључак о „лудилу” Брунових система, што је посебно обрађено у делу рада "Пре закључка". Некад се говорило о природном и увежбаном памћењу. Данас говоримо о краткорочном и дугорочном памћењу. Краткорочно не траје дуже од једног минута. Зато је многима дражи појам оперативна или радна меморија, што нас погрешно асоцира да су подаци похрањени у мозгу исто што и подаци у картотеци или рачунарској бази. То није добра асоцијација јер је наше памћење еготистично. Оно има

Stanislas Dehaene, Čitanje u mozgu, znanost i evolucija ljudskog izuma, prvo izdanje (Zagreb: Algoritam, 2013), 14.

Ibid., 15.

За више информација видети у: Dehaene, Čitanje u mozgu, znanost i evolucija ljudskog izuma, 15.

Ibid., 22.

315

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

склоност да изврће и подешава информације које чува како бисмо изгледали бољи, лепши или мудрији и ту понављање не помаже. Дуготрајно памћење се задржава читав живот, али човек размишља краткотрајним памћењем „које може да обухвати највише четири ставке у сваком датом тренутку.”61 Осим тога, краткотрајно памћење нема физичко седиште јер су његови садржаји смештени у специфичним обрасцима активности неурона. Зато је исправно говорити о краткотрајном, вербално-радном и дуготрајном памћењу. Постојао је још један сазнајни проблем везано за средњевековну представу о човеку сазданом „по лику и слици” као божјa реплика. То је двострука еволуција која се одвија у човеку. Реч је о биолошкој и културној еволуцији која се повезује са културним обрасцем што се такође ближе објашњава појмом „неуронско рециклирање”. Култура је дефинисана као скуп заједничких менталних представа која одређује скуп људских бића. Преноси се генерацијама јер је дубља од једноставних варијација. Културна еволуција се одвија тражењем слободне „неуронске нише” на кори великог мозга. Кад културни изум попут писања нађе своју неуронску нишу, он се заразно размножава и преноси на популацију из окружења. Усвајање новог културног обрасца може да траје од неколико месеци до неколико година, што је много брже од биолошке еволуције. Следи период културне стабилности и индивидуалног развоја док не дође неки нови изум који ће пореметити равнотежу. Ово се сматра обрасцем за настајање, ширење и одумирање једне културе, што у ствари представља замену (трансформацију) другим културним обрасцем. Одавно нам је познато да схватања емпириста како су наши мозгови празна плоча нису одржива услед биолошких ограничења. Додајмо још једно ограничење – културни образац који се не мења једноставном променом. Нови обрасци не замењују старе попут резервног точка, нити се ново убацује у празну окречену собу. Нови обрасци се у почетку набацују, а касније слажу на стари, у том тренутку најмање коришћени (али ипак коришћени) део мозга. Ако сад помислимо на Бруна и Лајбница како инфицирани новим стоје окружени тешким болесницима – заробљеницима културног инквизиторно-поткрепљеног обрасца који је умове људи генерацијама преобликовао у ментално ропство, моћи ћемо са мање строгости да судимо о њиховим заблудама. На крају, наведимо и Канеманов (Daniel Kahneman) закључак по коме „системске грешке у размишљању обичних људи воде до самог 61

Din Barnet, Kad mozak pravi gluposti (Beograd: Laguna, 2016), 33.

316

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

устројства нашег когнитивног апарата, а не до сећања која помућују размишљање”,62 због чега се одустало од става да је људски ум логичан и рационалан. Сагласни смо са грешкама у устројству когнитивног апарата уз неуролошке и психолошке доказе да нам је памћење еготистично – склоно извртању и подешавању информација. Осим ограничености нашег сазнајног апарата, додајмо за крај још две важне чињенице о нашем уму – „можемо бити слепи за очигледно и слепи за сопствено слепило”.63 Канеман се овде позива на истраживање које су уз помоћ кратког филма спровели Кристофер Чабрис (Christopher Chabris) и Данијел Сајмонс (Daniel Simons).64

5. Пре закључка Долазимо до критичног места за све читаоце који су текст пратили без познавања ноуменалног дела вештине памћења. Френсис Јејтс (Frances A. Yates) је аутор књиге о историјату ове вештине којој приступа феноменолошки, јер по сопственом признању не влада практичном вештином памћења. Јејтс је у књизи у контексту Бруна, вештине и метода, пет пута употребила реч „лудило” и једном „патологија”. Ево неких од примера: „Ради ли се можда о чистом лудилу кад неко у зодијак постави 24 театра? Може ли нас то лудило ипак одвести до неког метода?”65. По мишљењу аутора овог чланка, то није „најгоре” за наш „случај”. Сумњу покреће пасус: “Нема никакве сумње, сматрам, да је у тој компулзивној потреби за изграђивањем система, што је основна Брунова карактеристика, садржана и одређена црта патологије. Али, у свом том лудилу, са каквим он жаром трага за методом!”66 По речима Френсис Јејтс, вештина памћења се у данашње време сматра „прилично безначајном граном људске делатности”.67 Без обзира на мали број практичара, вештина се користи у озбиљном раду68 иако је број естрадних демонстратора већи.69 62

Daniel Kaneman, Misliti brzo i sporo (Smederevo: Heliks, 2015), 8.

Ibid., 22.

Преузето 4. 5. 2021, https://www.youtube.com/watch?v=vJG698U2Mvo .

Jejts, Veština pamćenja, 400.

Ibid., 358.

Ibid., Предговор.

Преузето 15. 5. 2021, https://www.youtube.com/watch?v=ZUzKkb7c_TE&t=6s .

Преузето 15. 5. 2021, https://www.youtube.com/watch?v=GAII4wx6gWs .

317

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Зато одговорно тврдимо да не постоји ни осредњи практичар вештине који „сматра” или „сумња” да са „Бруном нешто није у реду”. Верујемо да ће аутор књиге о историјату вештине памћења променити мишљење ако се само мало посвети практичним вежбама. То је ефикасан начин за отклањање сумње у „лудило Брунових система”. Уосталом, и Лајбниц је то доказао.

6. Закључак Новобјављене чињенице о делима Ђордана Бруна и Готфрида Вил хелма Лајбница, као и нова научна сазнања из области неуронауке, отворили су могућност да се догађаји изнова уоквире и да се тако изврши анализа сазнајних метода кроз њихове флуидне односе, чиме смо дошли до одговора на почетна питања. Пређени пут и добијени резултати при томе отварају нова питања не само код аутора, већ се и код истраживача-читалаца могу јавити нове идеје или могу бити потстакнути за обраду неког питања које је промакло истраживачу. До одговора на прво питање: „Како је развој вештине извежбаног памћења утицао на средњевековне мислиоце (Бруна, Бејкона и Лајбница)?”, одговор је дат хронолошким редоследом уз феноменолошки приказ развоја вештине. Улажењем у ноуминални део добијен је одговор на друго питање: „Како је вештина модификована у метод сазнавања?”. Одговор на четврто питање: „Да ли ћемо се и у будућности сретати са методом?”, потврдан је. Метода рударења која се данас користи уз помоћ софтвера је приказана у кратким цртама. Одговор на треће питање: „Да ли је метода превазиђена?”, одричан је, али не и једнозначан. Лако је признати да данас нема потребе за памћењем без икаквих помагала у неизмењеном античком или ренесансном облику. Истовремено, постајемо свесни ограничености когнитивног апарата, али и бројних могућности да се он усаврши без употребе софтвера који се свакодневно усавршавају. Што се тиче петог питања: „Треба ли нешто ‘мењати’ у уџбеницима филозофије, педагогије и методологије?”, одговор може да буде потврдан ако се уваже чињенице да уџбеници због недостатка грађе нису обрађивали ни вештину ни метод. Истовремено је потребно да се део научне заједнице сагласи око важности и тумачења новооткривене грађе. Закључак о значају тога да се „нешто” од материјала нађе у уџбеницима поткрепљујемо тврдњом да „од десет најтраженијих занимања

318

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

девет их није постојало пре десет година”,70 као и да ће се од данас за десет година појавити осам нових, тражених, добро плаћених занимања за које школски систем неће бити оспособљен. Систем који се тренутно користи је систем образовања који је Коменски (Jan Amos Komenský) поставио пре индустријске револуције. Данас, у ери информатичке револуције, козметичке измене које се спроводе у образовању нису довољне. На крају, нека то буде питање које остаје отворено за дискусију и конкретну дораду. Истраживачу су остале импресивне „бочне путање” које због тога нису могле да буду обрађене у раду. Овде ћемо укратко изложити само нека од отворених питања која су се појавила током овог истраживања: – У једном средњовековном уџбенику о вештини памћења аутора Роберта Флада (RobertFludd) пронађен је цртеж меморијског театра као помоћ при памћењу. Постоји хипотеза да помоћу тог цртежа може да се уради реконструкција Шекспировог (William Shakespeare) позоришта Глоуб (Globe). „Имагинарна архитектура вештине памћења сачувала је сећање на стварну, али одавно несталу грађевину.”71 – Аутор мапа ума Тони Бузан (Toni Buzan) каже да је идеју за мапе добио гледајући репродукцију једног цртежа Леонарда да Винчија (Leonardo da Vinci). Интересантно питање је да ли је Леонардо можда своју идеју добио од Рамуса. – Занимљиво питање за будуће истраживање представљају утицаји памћења и реторике на књижевност. Да би остварили „унутрашње записивање”, мајстори вештине по глави брзо премотавају слике тражећи ефектне асоцијације. Реторичари исто тако за своје говоре траже кратке језгровите реченице како би задржали пажњу слушалаца и могућност да утичу на њих, „због чега записани говори увек изгледају тако једноставно.”72 Кад се препусте имагинарном књижевном стваралаштву без ограничења, стичемо утисак да „у својим делима говоре стварно нама, и због тога могу да нас одушеве и забављају”.73 – Уметност памћења је корисно и широко применљиво практично помагало. Током првог дела процеса памћења, имагинацијом се уз помоћ синестезије ствара велики број нових слика. Бирају се емоционално снажне слике које се затим повезују са познатим сликама, 70

Преузето 21. 11 .2018, https://www.youtube.com/watch?v=I_3SLGLD9GM.

Jejts, Veština pamćenja, 12.

Tom Stafford i Matt Webb, Tajne uma: 100 hakerskih trikova našeg mozga (Za greb: Naklada Jesenski i Turk, 2005), 121.

Artur Šopenhauer, O pisanju i stilu (Beograd: Ars longa V.B., 1982), 27.

319

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

местима или особама.74 Интересантно питање је да ли оваква честа имагинарна вежбања поспешују креативност у свакодневном животу, што се може испитати решавањем креативних тестова. – Ако просечан читалац коме имена мало значе погледа судбине овде поменутих личности, може да помисли да су у питању криминалци најгоре врсте, те да су вероватно „пожњели оно што су посејали”. Зашто да не? Већина је кажњена легално, по пресуди. Подсећамо: Сократ (Σωκράτης) је по пресуди попио отров; Сервет (Miguel Servet) и Ђордано Бруно су осуђени на ломачу; Лајбницово тело је месец дана лежало несахрањено јер једни нису хтели, а други нису смели да га сахране; Рамуса је „појео мрак”; Бејкон је два пута „падао” у немилост; Лавоазије је завршио на гиљотини, а Аристотел је побегао „да се Атињани не би други пут огрешили о филозофију”. Овај списак није коначан. На Спинозу (Benedictus de Spinoza) је било бачено проклетство, Цицерон је проглашаван за „спасиоца државе“, након чега је ликвидиран и тако даље. Ако уважимо мишљење неуролога да је наметање новог културног обрасца стресно, сурове егзекуције могу да се посматрају као појава где институције „излазе у сусрет” ирационалним страховима елите и поданика од стресне, масовне промене културног обрасца. Данас у земљама са верском милицијом имамо примере јавног, моменталног и суровог одсецања глава женама чије облачење одудара од важећег обрасца. И то без хапшења, адвоката, суђења и права на жалбу. Има и забележених случајева каменовања, кад становништво реагује без присуства верске милиције. Ако становништво покаже толерантност (нарочито ако у близини нема верске милиције), можемо да говоримо о „тектонској инкубацији” новог културног обрасца. Можда је то разлог због кога је Галилео био поштеђен ломаче. Сад можемо боље разумети зашто је Ђордано своја учења на путовањима ширио оснивањем тајних друштава. Бојана Шкорц наглашава важност првенства научног знања у односу на сва друга знања75 која су неопходна за развој свести о целови74

Претпоставимо да треба да запамтимо бројеве дресова кошаркашког тима. То се ради „предметном табелом за памћење по везном систему”. Ради се асоцијативно спајање играча коме знамо име са бројем на дресу. Тако број 8 може да се памти помоћу тегова, авионске елисе али и помоћу пуначке особе са уским појасом око струка. Можемо да замислимо како играч број 8 вежба помоћу пластичног дечјег тега у боји. Током фазе понављања помоћу познатог члана асоцираног пара се лако призива други. Подједнако елегантно и имагинарни редни бројеви призивају свој пар. 75

За више информација видети у: Бојана Шкорц, „Научна интуиција и креативност”, Phlogiston, 28 (2020): 99.

320

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

тости како бисмо избегли ситуацију названу „мозак без срца”. Можда је ово идеја која решава недоумице. Можда је филозофија одавно погрешила јер је испративши науке које су из ње произашле, науку о вредностима оставила себи. Зато су данас сви у проблему јер судови о вредностима и судови засновани на краткотрајним вредностима нису (ни новчано ни статусно) исто.

7. После закључка Овај чланак је написан после дужег вагања реченице Маркуса Чона (Marcus Chown): „Наука, рођена у 17. веку, пронашла је крајњи разлог за обрасце који се понављају у свету – свеважеће ‘законе’ на којима почивају ритмови природе; а ти закони су преносиви”.76 Чон је овде на уму имао великог Њутна. Био је то период после проналаска микроскопа и телескопа који се и данас усавршавају. Ако се проблем тако постави, онда се кроз науку корача широким друмом, иако је Маркс у предговору Ка�и�ала тврдио да таквог друма нема. Можда овакви приступи дају одговоре зашто многи научници не схватајући важност шире слике, у филозофији налазе само менталне слепе улице што им се на крају каузално враћа. Хегел је хвалио Њутнова постигнућа јер је „поставио законе сила место закона феномена” и тако „науку подигао на становиште рефлексије”. Није пропустио прилику да истакне како су Енглези потпуно неоправдано Њутна прогласили и филозофом јер из „посматрања изводи искуства”. Радило се о Њутновим механицистичким закључцима по којима је будућност свемира строго детерминисана. Зато на Њутнову девизу: „Физико, чувај се метафизике”, Хегел одговара са: „Науко, чувај се мишљења”. Данас, однос физике и филозофије опредељује тврдња Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да филозофи више не умеју да објасне свет и човеково место у њему, због чега је та обавеза припала физичарима. Да то није сасвим тачно (а и зашто није), видели смо у закључку рада. Овде је довољно поставити питање: Није ли Бруно боље од Коперника разумео његову теорију, исто као што је лулизам познавао боље од Лула? Тако је настао овај чланак који се једним делом завршава тамо где други мисле да наука почиње. 76

Markus Čon, Čarobnjaci veliki umovi i čudo nauke (Beograd: Laguna, 2021), 12.

321

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Табела 1. Хронолошки преглед догађаја у Европи у периоду од 1200–1705. године Леонардо Фибоначи (Leonardo Fibonacci) објављује дело о 1200. математици Арабљана којим отвара нову епоху математике у Европи. Усавршена је Гутенбергова штампарија. Године 1455. се појављују око прве штампане књиге. До 1500. године одштампано је преко 1450. 30.000 књига, укључујући и античка дела. Пад Цариграда. Прелазак града у руке Османлија уједно је 1453. означио и пад Византијског царства. Пад Смедерева. Прелазак града у руке Османлија уједно је 1459. означио и пад српске деспотовине. 1492. Кристофер Колумбо открива Америку. 1500. Леонардо да Винчи полаже темеље инжињерске науке у Европи. Николо Макијавели (Niccolò Machiavelli) штампа своје дело 1503. Вла�алац. 1529. Прва турска опсада Беча. Никола Коперник обнавља Аристрахов хелиоцентрични систем 1530. света. Умире Никола Коперника, исте године кад му је објављено дело 1543. О кружним кре�ањима небеских �ела (De Revolutionibus Orbium Celestium). 1548. Рођен је Ђордано Бруно. Мигуел Сервет, који је открио је мали крвоток и оспоравао 1553. основаност догме о Светом тројству, спаљен је као јеретик. 1561. Рођен је Френсис Бејкон. Тихо Брахе усавршава астрономске инструменте. Својим радом ствара предуслове 1570. за откриће законитости кретања планета. На острву Хвену подиже опсерваторију Уранијенбор� (Uranienborg). Ђордано Бруно штампа књигу о памћењу Сенке и�еја (De umbris 1582. idearum). Ђордано Бруно долази у Енглеску. Објављује књигу Печа�и, која 1583. се састоји од четири књиге. Ђордано Бруно у Паризу свечано иступа против Аристотеловаца истакавши филозофске тезе ради јавног расправљања. Према 1585. Хегеловим речима: „Није имао среће јер су Аристотеловци још били јаки”. 1586. Ђордано Бруно напушта Енглеску. 1590. Пронађен је комбиновани микроскоп. 1592. Млетачка инквизиција хапси Ђордана Бруна. Симон Стевин (Simon Stevin) проналази закон паралелограма 1600. сила и хидростатички закон. Вилијам Гилберт (WilliamGilbert) полаже темеље науке о 1600. магнетизму.

322

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно 1600. 1608. 1609. 1610. 1614. 1616. 1616. 1618. 1619. 1620.

1621. 1626. 1626. 1637. 1643. 1648. 1650. 1655. 1658. 1658. 1660.

Након седам година ислеђивања и мучења, Ђордано Бруно је спаљен на ломачи у Риму на Цветном тргу. Проналазак двогледа. Јохан Кеплер (JohannesKepler) након осам година рада проналази законе о кретању планета користећи Брахеове свеске (фолијанте). Галилео Галилеј открива својим двогледом цео низ небеских појава. Пронашао је законе пада и косог хица. Полаже темеље динамике и ступа у борбу за Коперников систем. Џон Непер (John Napier) уводи у математику појам логаритма. Католичка црква ставља Коперникову књигу на списак забрањених. Смрт Вилијама Шекспира (Енглеска) и Мигела Сервантеса (Miguel de Cervantes Saavedra) (Шпанија). Обојица су за живота били недовољно признати. РудолфСнелијус (RudolfSnelijus) проналази законитост преламања светла. Јохан Кеплер објављује свој трећи закон о кретању планета у делу Хармонија све�а (Harmonices mundi). Књига Френсиса Бејкона, Велика обнова (Instauratio magna), излази из штампе. Издата је на латинском језику. *Нови органон који треба да замени Аристотелов стари, превазиђени органон (Novum organum scientarum). Френсис Бејкон је оптужен и ухапшен због примања мита. Ослобођен је након четири дана. Краљ га је ослободио и враћања дуга. Након тога Бејкон се повлачи из јавног живота. Умире Френсис Бејкон. Франсоа Вијет (François Viète) полаже темеље алгебре употребом слова за опште бројеве. Рене Декарт оснива аналитичку геометрију. *Аналитичка геометрија представља везу између геометрије и математике. Јеванђелиста Торичели (EvangelistaTorricelli) остварује безваздушни простор. Блез Паскал (BlaisePascal) употребљава барометар за мерење висине. Ото Герике (Otto von Guericke) конструише ваздушну пумпу и машину за стварање електрицитета трењем. Џон Валис (John Wallis) објављује дело Бесконачна ари�ме�ика (Arithmetica ifinitorum) – почеци инфинитезималног рачуна. Пјер Ферма (Pierre deFermat) се бави проблемима теорије бројева и више математике. Јан Коменски (JanAmos Komenský) штампа прво издање књиге Све� у сликама (Orbis pictus) – у то време невероватно оригиналан педагошки метод произашао из Кампанелиног Гра�а Сунца. Роберт Бојл (Robert Boyle), хемичар и физичар, проналази закон о запремини и притиску гасова.

323

Phlogiston 29/2021

1666. 1672. 1673. 1683. 1684. 1686. 1687. 1697. 1705.

http://www.muzejnt.rs

Исак Њутн открива да боја представља резултат интеракције између објекта и светлости која већ има одређену боју, а не да је објекат тај који генерише боју. Захваљујући Њу�новој �еорији боја конструисан је први функционални телескоп. Оле Ремер (Ole Christensen Rømer) мери брзину светлости. Кристијан Хајгенс (ChristiaanHuygens) решава проблеме криволинијског кретања. Друга, неуспела турска опсада Беча. Означава дефинитиван почетак повлачења Османлија из Европе. Готфрид Лајбниц објављује своју расправу о основама инфинитезималног рачуна. Исак Њутн подноси Краљевском удружењу у Лондону своје главно дело у којем је изградио науку механике и пронашао закон гравитације. Исак Њутн објављује своје дело Ма�ема�ички �ринци�и �риро�не филозофије (Philosophiae naturalis principia mathematica). Георг Штел поставља прву научну теорију горења према којој оксидација значи отпуштање, а сваки процес редукције као примање флогистона. Едмунд Халеј (EdmondHalley) применом Њутновог закона утврђује периодичност комете која је по њему добила име.

324

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

Литература 1. Bacon, Francis. Novi organon. Zagreb: Naprijed, 1986. 2. Barnet, Din. Kad mozak pravi gluposti. Beograd: Laguna, 2016. 3. Čon, Markus. Čarobnjaci veliki umovi i čudo nauke. Beograd: Laguna, 2021. 4. Dehaene,Stanislas. Čitanje u mozgu, znanost i evolucija ljudskog izuma, prvo izdanje. Zagreb: Algoritam, 2013. 5. Grlić, Danko. Enciklopedijski leksikon, mozaik znanja – filozofija. Beograd: Interpres, 1973. 6. Jejts, Franses A. Veština pamćenja. Prevela Radmila B. Šević. Novi Sad: Mediteran pabliš, 2012. 7. Миланковић, Милутин. Наука и �ехника �оком векова. Сарајево: Народна просвјета, 1955. 8. Miljević, Milan. Metodologija naučnog rada. Pale: Filozofski fakultet, 2007. 9. Stafford, Tom i Matt Webb. Tajne uma: 100 hakerskih trikova našeg mozga. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2005. 10. Semorie, Art M. I Vi možete imati super pamćenje. Beograd: Art M. Semorie, 1976. 11. Škorc, Bojana. Kreativnost u interakciji. Beograd: Most art, 2012.

325

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Radosav M. Lazić Belgrade

REVISION OF METHOD AND THE “CASE” OF GIORDANO BRUNO In accordance with the new historical knowledge on the memory skill, with the help of the results of neurosciences and through a modern methodological prism, this article seeks the answers to the following questions: 1. How did the development of the trained memory skill impact medieval thinkers Bruno, Bacon and Leibniz? 2. How did the skill transform into a method of cognition through the impact of the legacy of Giordano Bruno, Descartes’ Carthusian mechanics and Leibniz? 3. Is the method outdated or shall we encounter it in the future as well? In the Conclusion, this question is divided in two parts. In the end, the method will survive in a modified form and it will be possible to use it with the help of technical aids or without them. Initially, the article included one more question, answer to which would depend on the answer to previous three questions: 4. Should we change “something” in the philosophy, pedagogy and methodology textbooks? Since the events have been re-framed (revision), apart from the obtained answers, during the research, new questions have emerged, which is emphasized in the concluding section. These new opened questions are awaiting empirical answers, such as the impacts of the memory skill and rhetorics on literature and creativity. The article mentions two “side directions” – important questions that need answers, but which are not directly related to the topic. The first one is the drawing in a medieval memory skill textbook by Robert Fludd and a hypothesis that using this drawing it is possible to make a reconstruction of the Shakespeare’s Globe Theatre. The other question refers to the mind maps and the question whether Leonardo’s drawing which inspired Toni Buzan to create the mind maps, was based on the idea obtained from Ramus, who is also mentioned in this article. The article indirectly questions the attitude of numerous contemporaries that science began with Newton. The author finds reasons for this in the works of Brahe, Kepler, Copernicus, Galileo, etc, which can be seen in the table that is an integral part of this article. The introductory part of the article presents a history of the trained memory skill, starting from Simonides from Ceos, who is thought to be its

326

Р. М. Лазић, Ревизија метода и „случај” Ђордано Бруно

inventor. The Renaissance period and the attempt to transform the skill into a method was presented by the work of Giordano Bruno. Empiricism is presented through the work of Francis Bacon. Rationalistic processing and transformation of the skill into the method was presented through Leibniz’s influence. Before the conclusion, the material has been unified in an epistemological-logic section. The above-mentioned units offer a lot of material on antiquity and scholastic influences, which is why they were not discussed in detail. Sections of the article titled Survival of the Skill and After Conclusion, as well as a description of the modern scientific method of data mining, bring the topic to modern times. The table has been envisioned as an appendix that would facilitate navigation through the material and its unification into a wider meaningful whole. The table also contains several “military” years (fall of Constantinople, fall of Smederevo and siege of Vienna), which provide an answer to a superficial question from the lecture: “Why There was no (Influence of) Renaissance in Certain Parts of the Europe”. Keywords: Giordano Bruno, Francis Bacon, Leibniz, method, memory skill

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

327

прегледни рад udc 712.2 711.417.2 72.01

Јелена Б. Митровић1 Београд

ЕДЕНСКИ ВРТ И ЊЕГОВЕ МЕТАМОРФОЗЕ 2

Апстракт Есеј има за циљ да осветли хетеротопијски карактер односа архитектуре и природе означеног појмом врта или баште. Иако је пејзажна геометрија кроз историју мењала облик, њене фигуре задржавају дубока и слојевита значења, доводећи у непосредни однос супротстављене и неспојиве локације које репродукују целовитост и симболичко савршенство митолошких светова. Заснивајући се на пројекцијама из�убљено� раја, примарна метафора врта као о�ворено� ен�еријера говори о простору који је физички ограничен и геометријски заокружен како би се могао испунити фантастичним садржајима. Новија значења пејзажне архитектуре, прожета амбивалентношћу модерне потребе за непосредном комуникацијом са природом, сукцесивно су одвојена од традиционалног искуства са њеном култивацијом која је почивала на идеји о разноврсној коегзистенцији и хетерогености бића на заједничком тлу. Вртна уметност еволуирала је између архитектуре и пејзажа обухватајући некада несразмерне комбинације њихових елемената, измичући дискурзивној перспективи која наговештава релационо подручје које је наизглед ослобођено традиционалних симболичких упоришта. Упркос реверзибилном означавању и растварању појмова кроз време, савремени тематски паркови задржавају својства друштвених хетеротопија која их, преокретањем односа конструкције и природе утемељеног у идеалној архитектонској функцији, доводе у неку врсту митског, али и стварног надметања са простором урбане свакодневице. Временски 1

[emailprotected]

„Еденски врт и његови двојници”, у: Јелена Митровић, „Непостојаност модернистичке позиције архитекте у пракси XXI века” (докторска дисертација, Универзитет у Београду – Архитектонски факултет, 2021), 214–228.

329

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

оквир истраживања је фокусиран на период од почетка ренесансе до краја картезијанске епохе, у коме се кроз мотиве огледала, лавиринта, анаморфозе и монтаже уобличавају везе између вртарских техника, класичне геометрије и готичке иконографије, чије константне метаморфозе обнављају сензибилитет за чудесно. Кључне речи: Hypnerotomachia Poliphili, лавиринт, Парк чу�овиш�а, мултидимензионирање простора, илузионизам, геометријски рационализам

Слика 1. Фото-монтажа – стереографска пројекција. Цртеж: Жан Жак Леке (Jean-Jacques Lequeu), Чу�есна океанска �ећина са �ри с�ра�а (налази се на крају клаустра са партером или воденим огледалом покривеним птицама, и испред лавиринта. Фи�. 138. 1757-1826)

330

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

1. Хетеротопија врта Све до средине 19. века хортикултура није била системски одвојена од техничких дисциплина, већ се ослањала на посебно неговано, развијано и проучавано подручје вештина и знања чија је европска историја, протежући се кроз читаву ренесансу и барок, подједнако подразумевала темељно истраживање у области дизајна и инжењеринга и познавање ботанике. Полазећи од примарног расцепа између научног и уметничког сазнања, модерно доба је донело структуралне промене у самој дефиницији архитектуре, чији се струковни делокруг прогресивно ширио у складу са технолошким достигнућима и друштвеним потребама, доводећи до постепеног осамостаљивања инжењерских области, као и до касније инструментализације теорије, функционализације геометрије и рационализације цртежа као представе будуће конструкције. Упркос апстраховању које је условило преображај архитектонске теорије под доминацијом технике, геометрија пејзажа је задржала обележја митолошке форме која својим скривеним значењима, независно од рефлексивне позиције субјекта, упућује на праисконска места оживљавајући традиционални сензибилитет за чудесно. Иако је успон вртне уметности у дискурзивној форми започео архитектонизацијом биљних композиција у ренесанси, настављајући се кроз барокну геометризацију, чији је репрезентативни карактер изражавао склад са картезијанском просторном аналитиком, долазак модерног доба означава пресудно померање симболи чких основа имајући за парадигму дефиницију парка као неодвојиву од идеје о његовој јавној функцији. Настајући истовремено са објективном �ежњом ка �риро�нос�и, неокласицистички појам градских паркова је уобличен у позицији конститутивне антитезе између потпуне стилизације и рустике, односно геометријски спекулативних и крајње натурализованих призора, заступајући не само крајност аутентичне природе, већ и слободу у извођењу њених извештачених аранжмана. Заснивајући се на представи из�убљено� раја, примарна метафора врта као о�ворено� ен�еријера говорила је о простору који је физи чки ограничен и геометријски заокружен како би се могао испунити фантастичним садржајима. Класична епоха се разликовала од модерне по томе што je идеја o смештању унутар правилног просторног тоталитета увек имала превагу над мотивом самоослобађања и растварања представе света, која је била статична и у целости садржана у себи самој. Превазилазећи традиционалну потребу за уобличавањем онтолошких сфера, дословно, за геометријским заокруживањем

331

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

посвећеног симболичког простора, модерни појам функције је стремио ка прекорачењу свих појмљивих граница хоризонта, дијалектици опне и диференцијацији стварности као исходиштима динамичног концепта времена. Почетком индустријског доба у јавним парковима конципираним у златном веку романтичарског неокласицизма долази до експанзије стаклених башти које су нераскидиво повезане са драмом ново� времена ис�орије, идеологијом развитка, страховима од глобалног хлађења и субјективизацијом научног погледа на свет. Преношење научних постулата на тумачење свакодневних појава је постајало уобичајени начин разумевања стварности чији су се парадокси продубљивали. У периоду обележеном убрзаном механизацијом и температурним минимумима, који је подстицао глобалне миграције и масовни урбанистички раст, нова производна технологија је створила могућност за архитектонску трансфигурацију шупљине посредством прозирних сводова чији је облик репродуковао сигурност заокружених универзума. Крис�ална �ала�а (1851) која се узима за морфолошку прекретницу у модерној архитектури, није представљала резултат процеса формалне апстракције, већ директну примену открића прогресивног вртарства. Био је то модел екстензивног стакленика са вештачким грејањем, чија је фантазмагорична дворана са безброј недогледа и распонима толико великим да је деловала као да се никада не мора напустити, симболички повезала економику индустријске производње3 са сновима о контроли глобалних климатских прилика.4 Преласком преко критичког прага ентеријера, структура је успела да преобрази читаву спољашњост у симболичку иманентност анимирану повратком вртних метафора, материјализујући, посредством живих слика, простор испуњен осећањем да „лист траве није ништа мање од путовања звезда”.5 Магични ефекат стакла изразио је општу потребу за унутрашњим светом, односно за унутрашњости света, управо у тренутку када је он заиста постао глобалан и безграничан, ако не просторно, онда бар у погледу акумулације. Хибридни карактер дворане и њен неограничени трансплаторни потенцијал из 3

мултипликацијом јединичног склопа.

Мало ледено доба представљало је период од неколико векова нестабилних временских услова који се завршава средином 19. века када је забележен последњи већи пад температуре (1850), годину дана пре Прве светске изложбе и реализације Кристалне палате у Хајд парку у Лондону. 5

Песма о себи (Song of Myself, 1855) као Витманов лирски аналог, требало је да постане „складиште свих хетерогених приказа његовог доба”. Walt Whitman, Leaves of Grass, The Death-Bed Edition (New York: The Modern Library, 1993).

332

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

којег се родила Хауардова (Ebenezer Howard) идеја о Вр�ном �ра�у су�рашњице (1898)6 наставили су да дестабилизују егзактну прегледност функционалистичког простора, а тиме и непремостиву дихотомију између ентеријера и екстеријера. Неконтролисана естетско-технолошка мешања у пракси инжењерских структура, које су спајале догађаје и људе инспиришући реалну блискост ствари, нашла су се на оштрици модернистичке рефлексије када је заснивање машинске естетике означило затварање у прецизну и строгу, техничку и формалну дисциплину. Супротстављеност рационалног и мистичног у архитектури води порекло још из ренесансе, огледајући се у превирању између егзактних и суперпонираних значења у њеном дискурсу. Како се Албертијева (Leon BattistaAlberti) теорија о класичној обнови, која успоставља хеленистичке облике као идеално огледало природних закона, испоставила могућом искључиво кроз ослобађање самог уметника у њиховој интерпретацији, Фра Ђокондовом (Fra Giocondo) предлогу строгог и научног класицизма моментално се супротставио фантастични класицизам монаха Франческа Колоне (Francesco Colonna). Порука коју откривамо у његовој мистериозној алегорији Полифилова љубавна борба у сну (Hypnerotomachia Poliphili)7 повезана је ради укључивања универзалних искустава вртарства, са њиховом хетеротопијском сензибилношћу за продубљивање различитости бића на заједничком тлу, и са целокупним размишљањем о архитектури која је у сваком појединачном елементу схваћена као чинилац конкретног простора који преноси значења метафором и оличава културни поредак. Вртови су одувек били простори ослобођени од тескобе сусрета другачијег, јединствена места раста и култивације унутрашњих појава где живот и његово богатство постају видљиви на најчудније начине. Према Фукоу (Michel Foucault), они као својеврсне хетеротопије, „имају моћ да на стварном месту ставе у напоредан однос различите просторе који су међусобно неспојиви”, услед чега су још на Далеком истоку добили вишеструки и надређени смисао. Полазећи од најситнијег елемента који истовремено представља свеукупност света у чијој је 6

Крис�ална �ала�а налазила се у његовом средишту. Ebenezer Howard, Garden Cities of To-morrow (London: Forgotten Books, 1960).

Hypnerotomachia Poliphili (грчки: hýpnos = сан, éros = љубав и máchē = борба) је инкунабула италијанског монаха Франческа Колоне штампана 1499. године, која представља мистериозну алегорију у којој главни јунак, Полифило води своју љубав Полију кроз кружни врт из снова на острву Китера, у чијим су описима и илустрацијама сабрани главни мотиви и значења ренесансне уметности хортикултуре.

333

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

репродукцији постигнуто симболичко савршенство универзума, вртне метафоре су одувек подразумевале стварна физичка места на којима су у преокренутом облику у односу на стварност, заступљене све могућности сусрета.8 Савремени тематски паркови, попут вештачких градских оаза са фонтаном у центру која је, као њихова осовина, представљала „врело живота” или „огледало света” мање у космолошком, а више у мистичком и метафизичком смислу, садрже просторе од којих је свака унапред предодређена за различити предео у распореду у коме све изгледа природно изузето из компонованог склопа. Према Фукоу, „простор парка упућује на огледало, јер оно придаје стварима тај трансплантовани простор изван њих самих, који умножава идентитете и меша разлике у неопипљиву везу коју нико не може да расплете”.9

2. Извор живота и огледало света Еволуирајући између архитектуре и пејзажа и мотивски призивајући узоре из старе Персије и Вавилона, европска вртна уметност је свој легитимитет заснивала на посвећености идеализоване природе која се везивала за идеју из�убљено� раја. Оличавајући образац кружног или квадратног простора уоквиреног савршенства, са централном фонтаном окруженом „дрвећем живота” („особито чемпресима и палмама”), мотиви из библијске приче су отварали ланац симболичног преношења између земаљског, историјског места и оног надисторијског, смештеног „са оне стране добра и зла”.10 Европске вештине хортикултуре ослањале су се на схематски поредак чија је свака трансформација носила у себи моћ изнова пробуђене природе, уздижући њену идеју попут откровења модела на којем је изграђен Еден као обећање о повратку идеалног света. Загонетни спис Франческа Колоне о Полифиловом сну заиста делује као свет у конвексном огледалу, са оним видом повратног дејства у односу 8 Michel Foucault, „Mesta” , Delo: postmoderna aura (IV), 5-6-7 (1990): 277–287, 283. 9

Мишел Фуко у роману Филипа Солерса (Philippe Sollers) открива спрегу између парка и огледала, тумечећи како је „парк огледало инкомпатибилних запремина, а огледало танани парк у којем се удаљено дрвеће преплиће”. Цитирано из: Јовица Аћин, „Вртови, или фантазирати природу”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 6–20, 12. 10

Ibid., 14.

334

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

на апстрактно-идеолошке поставке Албертијевог класицизма који допушта опажање онога што је у њима одсутно. Кружни врт на острву Китера се концепцијски поставља као хетеротопија, „претпостављајући систем отварања и затварања који га истовремено чини недоступним и омогућава да се у њега продре”.11 Његова округла форма разоткрива се у правилној геометрији партерне композиције укључујући призоре намештаја, делова грађевина и ловачких сцена изрезаних у вегетацији, чијим су карактером и функцијом интерпретирани домети античке вештине аrs topiaria (латински: topia, topiorum = пејзаж, слика пејзажа). Још увек у знаку средњовековне чежње за рајем, идеални врт добија смисао класичне обнове кроз трагање за тајнама латинског заната под називом topiarius – технике обликовања живе ограде према нацртима једне биљне архитектуре којој су се, према Цицерону (Marcus TulliusCicero), посвећивали занесењаци вртларства, а за коју Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus Maior), у својој Приро�ној ис�орији, препоручује посебно шимшир, тисовину и чемпрес.12 Вртно тло је посвећена територија заокружена водом и оградом од мирте, подељена на сегменте круга са концентричним стазама на чијим се пресецима налазе павиљони. Поља између стаза испуњена су фигуративно обликованим цветним лејама или воћњацима са прстенасто орезаним крошњама, док се у средишту налази Венерина фонтана, такође „замењена” сложеном композицијом од тримованог шимшира за коју Колона даје низ илустрованих предлога. Облици изрезбарени у зеленилу тенденциозно замењују архитектонску и скулпторску пластику: архитектура виле предочена је у сегментима чији елементи, допуштајући натуралистичку најезду биљака пузавица, више одговарају сеницама летњиковца разграђеног у садејству са окружењем. Одсуство грађевине омогућава да идеална башта поприми строг формални план чији главни правци, које образују стазе са перголама, обједињују све познате особине ренесансног врта.13 Крајем 16. века вртови су пројектовани као микрокосмички одрази универзалних пропорција. У тадашњим 11

„Човек на хетеротопијску локацију не долази својевољно. Он је или присиљен на то, или је приморан да се подвргне обреду очишћења. Друге хетеротопије изгледају као чиста отварања, мада обично крију чудна скретања с пута. Свако може да дође на једну од ових локација, али су оне обична варка, где субјекат мисли да је унутра, али га сам чин уласка искључује. ” Ibid., 284–285. 12

Аћин, Вр�ови, или фан�азира�и �риро�у, 6–20, 13.

Francesco Colonna, Hypnerotomachia Poliphili (Venice: A. Manuce, 1499), преузето 28. 11. 2021, http://architectura.cesr.univ-tours.fr/traite/Images/LES 1358Index.asp.

335

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Табла 1. А) Франческо Колона, Полифилова љубавна борба у сну, Венеција, 1499.

расправама о вртарству биљне композиције, чија се правилност одржавала везивањем и поткресивањем, добијају прецизну техничку елаборацију дефинисану облицима и терминима пренетим из архитектуре, представљајући ентеријер заокруженог света. Павиљони начињени од дрвећа маркирали су и делили просторе попут галерија које надсвођују стазе замишљене као таванице покривене лишћем. Дрвеће и грмље углавном је симулирало грађевине, а леје су биле украшене као ћилими са розетама, натписима или арабескама. У слици врта природни пејзаж био је готово сасвим негиран, преображен у зелени дворац који се пружао у наставку камених грађевина. С друге стране, појављују се и маниристичке баште које испољавају специфичности стилистичког отклона од ренесансних перспективистичких вредности у којима вртарска уметност, кроз мотивске евокације природности и спонтаности, прихвата игру скретања или преокретa на кодификованом језику који симулира измењену и непрепознатљиву стварност. У наклоности касне ренесансе према ретким биљкама и егзотичој фауни се огледа тежња да се пројектовани врт препознаје као земља илузије где се „у фантастичним призорима изгубљеног земаљског раја транспонована природа демонстрира у атмосфери бајке и истока”.14 14

Јургис Балтрушаитис, „Вртови и земље илузија”, Гра�ац, часо�ис за књи жевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 68–80, 77.

336

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе Табла 1. Б) Ханс Вредеман де Врис (Hans Vredeman de Vries), Ле�е и разноврсне фи�уре вр�ова и воћњака, веш�ачки изражене (Hortorum viridario)

3. Алегорије и фантастичко писмо Фантастични пејзаж је следио реални као сенка, развијајући се у истом смеру и у функцији истих фактора, али на различитим подручјима.15 Почетак развоја и усавршавања вртарских техника у европској ренесанси не само што је под окриљем неоплатонистичке мисли повезао митопоетички са геометријским моделом врта, већ је концептуализацију микрокосмоса довео у нераскидиву везу са књигом, јер се са појавом првог штампаног текста језик према свету поставља пре у односу аналогије него значења. Отуд произилази двострука вредност вртне метафоре: с једне стране, врт у својим литерарним интерпретацијама представља алегорију енциклопедије, док је са друге, сама књига схваћена попут врта, као тоталитет који се налази у апсолутном односу према целини света, испитујући укрштање језичког простора са сферама и фигурама космоса. Према Фукоу, „пројекат енциклопедије какав се појавио крајем 16. и почетком 17. века није подразумевао одражавање свеукупних знања у неутралом елементу језика, већ конс�и�уисање �оре�ка све�а на основу повезаности речи и њихове организације у простору”.16 Између њиховог изворног, макрокосмичког облика, непомичног и савршеног, и земаљског који је несавршен, 15

Ibid.

Према Фукоу, употреба абецедног реда, произвољног али ефикасног, појављује се тек крајем 17. века. Mišel f*cko, Reči i stvari – arheologija humanističkih nauka (Beograd: Nolit – Sazvežđa, 1971), 106.

337

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

вишезначан и нестабилан, отварао се простор да се текстови распоређују према фигурама суседства, следећи колико језички, толико и визуелни начин повезивања. Упркос привидном супротстављању изреченог и видљивог, примарни езотеризам писма је потицао од немогућности њиховог раздвајања.17 Полазећи од тих основа, вртови су били упоредиви са речницима у којима се свака реч објашњавала другом са истог пописа, евоцирајући цикличну књигу која се врти унутар себе настојећи да заокружи свет.18 Митско мишљење је до краја 16. века у европској иконографији створило бескрајна хибридна бића чије су неправилности отеловљавале врлине, образујући, посредством аналогија, скривено ткиво интерпретације. Симболичка спекулација се развијала по својој унутрашњој логици, укључујући елемете имагинације и бајке, подстичући механизам додавања, калемљења и мешања или, према тумачењу Јургиса Балтрушаитиса (Jurgis Baltrušaitis), „обогаћујући породицу композитних чудовишта придруживану свету амблема и идеја у истом тренутку кад се на другом месту трагало за хармоничним пропорцијама и органским законом природе”. Сама номенклатура симбола је у себи садржала стилски образац, истовремено препознатљив и неуједначен, комбинујући елементе са изоштреним смислом за чудесно.19 Чувени триптих Хијеронимуса Боша (Hieronymus Bosch), Вр� земаљских уживања (1495–1505), разоткрива парадокс између �ле�ања као уживања и �ле�ања као разумевања. Појам врта у Бошовом раду истиче оно енциклопедијско, попут речника који окупља географски и временски расуте, просторно неспојиве облике и знаке, сабирајући најближе и најдиспаратније стварне и имагинарне фигуре између два крајња места, изгубљеног Еденског врта и оног који приказује страхоте подземог света. Средишњи плато “Врта земаљских уживања” избегава сваки могући приступ интерпретацији, суочавајући нас са сумњом да постоји и гори неред од погрешног распореда – онај у коме блистају фрагменти великог броја поредака без закона и геометрије. Поигравајући се са илузијом скривеног значења, недоречени 17

Ibid.

Поредак таквог кружења је исконски нестабилан јер у себи баштини супротност између привида и реалности, рађајући двоструке режиме хотимичног и спонтаног, маште и стварности, који се међусобно условљавају и задиру један у други, разарајући целину и растурајући њен мит. Аћин, Вр�ови, или фан�азира�и �риро�у, 6–20, 6.

Јургис Балтрушаитис, „Алегорије и фантастичка знамења”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Чу�овиш�а и вра�ови, 73–74–75 (1986): 28–36, 28–29.

338

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

призори су окупљени на такав начин да је немогуће одабрати поуздану тачку од које би започело читање, остајући место немогућег транспоновања у двосмисленост уживања и катастрофе.20 Успон европских вртова крајем 16. века оживљава карактеристичан простор архитектонске слободе, где се под маском класичне обнове изнова открива готска случајнос� су�ро�нос�и (coincidentia oppositorum), испитујући однос математичког и нематематичког, како избегавањем перспективе посредством оптичких закривљења, тако и специфичном алегоријском спекулацијом духа која „тоталном логиком води ка деформисању света”. Према Балтрушаитису, након „анаморфоза” следе „аберације” са четири велика извора имагинарног у којима се затичу веома строге, а истовремено апсурдне рефлексије о анималној физиономији: „Метафизичке истине су истине маски […] оне су и истине из басни […] о осликаном камењу и шумској �ричи на готским грађевинама (која је попут романа готске архитектуре) и, коначно, о вртовима као земљама илузија”.21 Њихове метаморфозе налазимо у маниристичком дискурсу о класичном стубу, пре свега код француских и немачких архитеката у чијим идејама о варијацијама у домену стилских редова оживљава транспонована готска иконографија и осећај простора. Иг Самбин (Hugues Sambin), француски скулптор, столар и архитекта, био је један од твораца маниристичког орнамета и аутор књиге Ра� о разноврснос�и �ојмова који се корис�е у архи�ек�ури, све�ених на ре�ове (Oeuvre de la diversite des termes, dont on use en architecture, reduicts en ordres, 1572) посвећене искључиво фигуралним човеколиким подупирачима. Иако Витрувије (Marcus Vitruvius Pollio) у Првој књизи помиње „атланте и каријатиде”, „изрази” овог типа су у 20

Бошов триптих чине четири слике, укључујући елиптички приказ космолошке драме с�варања све�а на полеђини. На левом крилу приказан је рајски вр� у тренутку када Бог зближава Еву и Адама, док средња и цетрална табла садржи композицију најразличитијих призора, названу Вр� земаљских уживања. На десној страни, у симетрији са изгубљеним Еденским вртом, представљен је �акао, као врт подземног света. Како пише Јовица Аћин, знање и машта епохе, стичући се на једном месту, образују фантастично не-место као колекцију означилаца: стварних и имагинарних бића, необичне машинерије, плодова из блиских и далеких крајева, дрвећа, биља, камења и инструмената. Парадоксално, призор је инспирисан темом из најдиректније актуелности, с обзиром да је сликар започео рад на овој слици у тренутку Колумбовог повратка из „Новог света”. Наратив „земаљаског раја” колико год илузиван и делиричан, био је оживљен и садржан у причама путника и путописаца о новооткривеном континенту. Аћин, Вр�ови, или фан�азира�и �риро�у, 6–20, 20. 21

Цитирано из: Јовица Аћин, „Фантастички историчар: елементи из једног портрета искоса”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 160–162, 162.

339

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Табла 2. В) Жозеф Боајо, Нови �ор�ре�и и фи�уре израза, Лангр, 1592.

класичној теорији били заступљени на нивоу преступа, па их Паладио (Andrea di Pietro) и Вињола (Giacomo Barozzi da Vignola) уопште не помињу, док се код Серлија (Sebastiano Serlio) јављају искључиво у виду предлога за декорације камина и портала.22 Самбинова студија суочава два контрадикторна принципа позната из уметничког дискурса тог доба, супротстављајући култу необуздане креације (француски: fureur – бес), истовремено слободе и изобиља обликовних могућности, врло строги захтев да се мултиформни материјал рационално контролише. Средства довођења разноликости у ред су управо она која дефинишу архитектонске редове, само што су пластичне форме замењене одговарајућим пиктуралним терминима ослоњеним на стилске фигуре из античке реторике. Поред тосканског, дорског, јонског, коринтског и композитног карактера, он додаје „наткомпозитни“ (француски: surcomposer), комбинујући њихове елементе по принципу „стапања” (италијански: mescolenza) који уводи Микеланђело (Michelangelo di Lodovico Buonarroti), а који је Серлио, у својој последњој Ванре�ој књизи, можда најутицајнијој баш у Француској, означио као атрибут „креативног изума.”23 Увођењем скулптуралних типова комплексност 22

Први су заступљени у његовој Че�вр�ој књизи (Regole generali di architetura... Quarto libro, 1537), а други у накнадно издатој Ванре�ној књизи (Extraordinario libro…,1551), која је имала велики утицај у Француској. 23 Sebastiano Serlio, Livre extraordinaire de architecture (Lyon: J. de Tournes, 1551), преузето 28. 11. 2021., http://architectura.cesr.univ-tours.fr/Traite/Images/LES1745Index.asp. Принцип под називом mescolenza је радо користио утицајни француски архитекта Филибер Делорм (Philibert de l’Orme) који је стварао генерацију пре Самбина, постављајући филозофске и научне темеље архитектонског дискурса на искуству нејмарског зидарства.

340

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе Табла 2. Г) Вендел Дитерлин, Архи�ек�ура изложбе, Нирнбер�, 1598. �рема �равилима архи�ек�уре (Architectura von Ausstellung ), Антверпен, 1583.

класификације се повећава, супротстављајући се логици витрувијанског распореда, чији строги аранжман украсног репертоара на ентаблатурама нестаје, уступајући место збуњујућој синтаксичкој слободи. Такав вид растакања ренесансне класике је карактеристичан за северни маниризам; налазимо га у фантастичној орнаментици Ханса Вредемана де Вриса (Jan Vredeman de Vries)24 и Вендела Дитерлина (Wendel Dietterlin),25 али и у сликовитој расправи Жозефа Боајоа (Joseph Boillot) Нови �ор�ре�и и фи�уре израза (Nouveaux pourtraitz et figures de termes..., 1592),26 чије се представе директно надовезују на Самбинову пиктуралну традицију, предлажући да се мушки и женски карактери замене животињским паровима који интерпретирају природне ан�и�а�ије.27 24

Jan Vredeman de Vries, Hortorum viridariorvmque elegantes et multiplices formae - Belles et diverses figures de jardins et de vergers... (Antwerp: J. Galle, 1636). 25

Wendel Dietterlin, Architectvra: Von Außtheilung, Symmetria vnd Proportion der Fünff Seulen, und aller darauß volgender Kunst Arbeit, von Fenstern, Caminen Thürgerichten Portalen Bronnen vnd Epitaphien... (Nürnberg: Caimox, 1598), преузето 28. 11. 2021., https://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/dietter lin1598/0001/thumbs. 26

Joseph Boillot, Nouveaux pourtraitz et figures de termes pour user en l’Architecture: composez et enrichiz de diversité d’Animaulx, representez au vray selon l’antipathie et contrarieté naturelle du chacum d’iceulx (Langres: J. Desprez, 1592), преузето 28. 11. 2021., http://architectura.cesr.univ-tours.fr/traite/Images/Masson1068Index.asp. 27

Ан�и�а�ија се сматрала једним од основних облика везе у великом ланцу природе, која стоји у упоредном односу са сим�а�ијом, компензујући природно кретање ка поистовећивању и приближавање појава ка је�ном ис�ом. Она одржава ствари у њиховој својственој различитости попут игре која раставља врсте, али их и увлачи у сукоб, омогућавајући свакој врсти да

341

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

4. Филозофски вртови: лавиринти и меланхолија Лавиринт се у европским вртовима појављује још почетком ренесансе, када је започело оплемењивање обичаја, постајући део стила који је препород учинио нужним и изражавајући језиком биља и цвећа афинитет према алегоријским парадоксима. Међу италијанским маниристичким парковима, постоје они специфични по томе што напуштају строгу геометрију, окрећући се другој врсти натприродности, у којој се ни један образац више не успоставља фронтално, дефинисањем конкретних мера, већ посредством вишезначне употребе модела. Уместо у директном геометријском подручју, лавиринтски простор се остварује у пројекцији интелектуалне дистанце у односу на императивну неопходност живота, одговарајући на језичку напетост стила где имагинација више не служи чистом осећању већ сазнавању посредством уосећавања. Парк чу�овиш�а или Све�и �ај у Бомарцоу неумитно одступа од изворних Платонових учења потхрањујући фантазме „које је антички филозоф беспоштедно прогањао”.28 То је простор много више мисаоног него експлицитног и директног кретања, па се лавиринтска путања на којој се сусрећу чудовишта схвата као иницијацијски пут кроз неразумљивости света.29 Његово искуство није пуки доживљај већ интелектуални покрет са несумњивом

остане то што јесте, „чинећи их убицама док и сами не буду убијени”. [f*cko, Reči i stvari – arheologija humanističkih nauke, 91–92] Боајо уводи класификацију која напуштањем људских фигура губи сваку сличност са традицијом класичних редова, образујући представе животињских парова заснованих на тензији ан�и�а�ије, истичући интелектуалне и дидактичке распоне израза уписаних у архитектонским елементима. Будући да се њихов карактер заснивао на учењу које није архитектонско, омогућавајући изузетну сликовитост, али не и конструктивну примену, спекулисало се да је архитектонска форма носилац мистичких или апокрифских значења скривених у тексту. Сила која раставља врсте и увлачи их у сукоб је препозната у политичкој фигури краља Анрија IV, наследника Катарине де Медичи, који није успео да у себи успешно обједини католика и протестанта како би земљи осигурао прекопотребну стабилност. 28

Паоло Сантарканђели, „Вртови лавиринти”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 56–63. 29

Интелектуалистичка рута путовања прихвата у посредованој форми све сензације тајности, измештања, страха, опасности, скретања са правог пута, и на крају „силаска у Пакао”, са идејом да се избегну клопке овог света и застрашујуће представе које оне стварају у људском духу, како би се доспело до идеалног средишта које је циљ путовања и прочишћење. Присутни су сви елементи правог проласка кроз лавиринт чија се слика добија ако се путања пренесе на папир према упутствима. Ibid.

342

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

намером да се непојмљиво обухвати визуелним обрасцима.30 Шетња кроз Парк чу�овиш�а разрешава свакодневну, хронолошку свест о догађајима, потврђујући надреалност створену фантазијом, сном или лудилом, коју статуе дочаравају свим средствима измештања. Попут језика који преноси двосмисленост представа, архитектонски израз у маниризму постаје алтернативни гест супротан реалности – снажан, артикулисан и координисан одговор на окошталост и ограниченост њених оквира. Почетком 17. века мотив лавиринта обнавља се у сасвим другачијем капацитету, који први пут одговара барокном појму пејзажног дизајна. Уместо метафоричког и мистичког посредовања, преовладава склоност ка упризоравању, чиме долази до потпуног раскида са праволинијском геометријом ренесансе. Изглед лавиринта постаје изразито сложен, заплетених линија и неухватљивих перспектива, вијугавих стаза које праве фантастичне кривуље украшене статуама, вазама, клупама и водоскоцима, а чији се унутрашњи заплети тематизовани алегоријским наративима драматично смењују. Врхунац таквог приступа представљао је лавиринт који је Жил Ардуен-Мансар (Jules Hardouin-Mansart) нацртао и изградио за Луја XIV у Версајском „малом парку”, а који је описао Шарл Перо (Charles Perrault) у књизи Версајски Лавирин� (1677), што остаје једини доказ о врту који је убрзо срушен, како би на његовом месту био постављен Краљичин �ај (1775).31 Дуж стазе која се кретала наизменично, праволинијски и криволијски, где је у систему „лажних завоја” сва претходна традиција намерно пренебрегнута, било је распоређено 39 скулптуралих композиција од којих је свака представљала једну Лафонтенову (Jean de La Fontaine) басну. Фонтане су осмишљене као сценски игрокази са натписом у стиховима и водоскоцима који симболизују речи, избијајући из уста оних животиња којима је у одговарајућој басни аутор дао моћ говора. Требало је познавати заплете да би се разумела порука лавиринта чији је просторни концепт изнова теоретски преображен свођењем представа на дескрипцију и језичку игру ослобођену симболичке непрозирности, како би одисала љупкошћу и лакоћом.

Ibid.

Sébastien Le Clerc, Isaac de Benserade and Charles Perrault, Labyrinthe de Versailles: gravures par S. Le Clerc, d’après des fables d’Esope; introduction & descriptions en prose par Charles Perrault; vers par Isaac de Benserade (Paris: Imprimerie Royale, 1679), преузето 28. 11. 2021, https://www.e-rara.ch/zut/content/ zoom/1981588.

343

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

5. Монтажа и анаморфоза. Улога врта у бајци Тема чудесног врта заузима повлашћено место у бајкама, почев од тога да се радња одиграва у врту до тога да је врт једна од улога у бајци, а у западној културној традицији и само препричавање прича се одвија у врту, означавајући га као простор који обећава испуњавање жеља. Почев од преклапања контура до покретних пројекција помоћу светла, технике базиране на монтажи и оптичкој илузији омогућиле су, макар на кратко, повратак чудесног у вртној сценографији. Анаморфоза представља „расипање облика” специфичим изигравањем перспективе заснованим на њеним сопственим сазнањима, користећи противречности психолошког вида. Она на примарном плану укључује „мултидимензионирање простора помоћу метафоричког преноса”, јер су из уобичајене тачке гледања одговарајући предмети непрепознатљиви, док из измештеног угла њихово окружење нестаје, добијајући сасвим другачију видљивост. Као што илузија тродимензионалности дестабилизује поредак визуелног утиска, тако слојеви слике могу носити скривене поруке. Према Батају (Georges Bataille), „чудовишта се налазе насупрот правилности облика, али на такав начин да се ни на шта не могу свести”, због чега, како Батај преноси цитирајући Пјера Боестуоа (Pierre Boaistuau): „нема ниједне ствари која више буди људски дух, више очарава чула, која више ужасава и изазива веће дивљење или страх”.32 Принцип анаморфозе подразумевао је да се постојећи облици надодређују новим, приметним једино у извесним околностима и из одређене тачке посматрања.33 Још је Декарт (René Descartes) у једној од својих младалачких расправа тумачио како је могуће „направити врт од сенки дрвећа” и да се „палисаде могу тако скројити да у одређеној перспективи приказују извесне фигуре”. Вртови обликовани на тај начин постају „фантомске позорнице” патворене природе, толико карактеристичне за европску мисао 16. и 17. века да постају извор својеврсних иконолошких 32

Жорж Батај, „Настраности природе”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Чу�овиш�а и вра�ови, 73–74–75 (1986): 108–109.

Крајем прошлог века технике оптичке илузије оживљавају у уличној уметности, кроз цртање дводимензионалних слика на асфалту које се из одговарајућих углова виде тродимензионално. Иако се у западом сликарству најстарији мотив анаморфозе налази код Леонарда, примена ове технике запажена је на праисторијским пећинским сликама. Ово откриће имплицитно указује да су палеолитски уметници познавали перспективу, а приказивање простора у његовој укупности, бар када је реч о познатим културама, подразумева развијен математички систем (на који се уметност свесно ослања како би изграђивала форме, а не долази до њих интуитивно).

344

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

легенди. Атанасије Кирхер (Athanasius Kircher) описује римске антропоморфне брежуљке чији су обриси потицали од камења сложеног у жељене матрице на путањама сунчевих зрака.34 С друге стране, вртови поседују природну анаморфотску магију јер асоцијативни, фантазматски простори делују сами од себе и у очима посетилаца буде ликове чак и када зеленило није савијено и обликовано према њиховим обрисима.35 У расправи о експериментима са светлом и сенком, Кирхер елаборира „магију представљања” (magia parastatica) из које проистиче читав један могући програм „украшавања великих архитектонских површина сликама пројектованим помоћу светла”. По њему, „вртови могу бити тако уређени да дрвеће и биљке, виђени из одређене тачке, изгледају као насликани на неком платну; градови могу изграђивати живе фигуре, па чак се и камење може реконструисати у виду живих створења. Средства перспективе више нису пуки статички апарат већ побуђују активну снагу за пројектовање светова око себе ‘који се као чаробним штапићем руше и подижу из почетка’.”36 Масовна употреба камере опскуре и чаробних лам�и (lanternae magicae)37 не може се једноставно приписати техничком напретку, с обзиром на сведочанства о њиховој најранијој употреби која није била научна већ илузионистичка. Идеје о вртовима из расправе у Великој уме�нос�и све�ла и сенке (Ars Magna Lucis Et Umbrae, 1671) показују да самом Кирхеру који је истраживао и конструисао прве „пројекторе”, није промакао капацитет пројекције да анимира предмете светлосим трансповањем на даљину. Упркос томе, од његових најранијих исходишта, оптички медиј се везује за позорнице спектакла, а не за уметничко оживљавање пејзажа на какво упућује наслов књиге. Позната је чињеница да су медији који служе забави често настајали као пропратне појаве војних истраживања, па је тако и Кирхерова намера да створи телеграф или средство даљинске комуникације добила исходиште у 34

Athanasii Kircheri, Ars Magna Lucis Et Umbrae: In X. Libros digesta: quibus admirandae lucis et umbrae in mundo, atque adeò universa natura, vires effectusque uti nova, ita varia novorum reconditiorumque speciminum exhibitione, ad varios mortalium usus, panduntur (Amstelodami:Janssonius à. Waesberge&Weyerstraet,1671), преузето 28. 11. 2021, https://digi. ub.uniheidelberg.de/diglit/kircher1671/0001/thumbs. 35

Аћин, Вр�ови, или фан�азира�и �риро�у, 6–20.

Јовица Аћин, „Фантастички историчар: елементи из једног портрета искоса”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 160–162.

Далеки предак данашњих пројектора.

345

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Табла 3. Д) Саломон де Кос (Salomon de Caus), Пала�инска баш�а (Hortus palatinus), Франкфурт, 1620.

Табла 3. Ђ) Атанасије Кирхер, Велика уме�нос� све�ла и сенке (Ars Magna Lucis Et Umbrae), Амстердам, 1671.

популаризацији оптичке варке и симулације. Чаробна лам�а је управо омогућавала, спроводила и механизовала спољашњу егзалтацију слике, одговарајући новом степену глорификације представа у служби контрареформације, који приказане библијске теме не оставља у њиховој ренесансној равнотежи, већ захтева све снажније психоделичко испољавање.38 38

Према тумачењу Фриедриха Китлера (Friedrich Kittler), „Декарт врло јасно каже, у ко�и�у не значи ништа разлика између дана и ноћи, будног стања и снова, стварности и халуцинација. И то спада међу околности које нам допуштају да прецизније схватимо историју оптичког медија: техничка справа која представља саму представу (а не нешто стварно) зове се lanterna magica, слика слике, што објашњава зашто је на свет могла да стигне тек стотину година после камере о�скуре“. Fridrih Kitler, Optički mediji. Berlinska predavanja 1999. godine (Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, 2018), 83–84.

346

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Уводећи пројекције на сфери, маниристичка анаморфоза је у свом духу повезала архитектонски и ликовни садржај, при чему је поновно оживљавање религиозно-догматског погледа на свет деловало заједно са буђењем противпотребе за уметничком слободом. Стилске аберације биле су израз протеста против сваког везивања за рационално и парадигматско, оличеног у математици, испољавајући потребу архитектуре да затворени ред претвори у отворени, начињен од продужених, вертикализованих облика који деформишу тела и одузимају им тежину. Из маниристичких паркова рађају се слободне форме без структуре, покретљиве и еластичне перспективе, различита атектонична кривљења површина или вертикална извијања, што најбоље илуструје нагнути павиљон из Све�е шуме у Бомарцоу, архитекте Пира Лигорија (Pirro Ligorio). Услед тежње ка атектоничности архитектонских призора, специфичне потребе да се архитектура истањи и приближи нацрту или менталној слици, ликовна перспектива се операционализује са свим могућим оптичким деформацијама, дестабилизујући логички засноване волумене и конструкције. Илузионистичко сликарство оживљава у маниризму, али се још увек не налази у служби барокне апотеозе екстатичних визија већ искључиво демонстрира немир уметничке праксе за коју, услед немогуће реалности, стил постаје једино могуће кретање. Оптичке варке још увек не повлађују алегоријским наративима о спиралном уздизању у небеса већ, као у Дворани �и�ан�а у Пала�и �ел Те (Palazzo del Te, 1524–1534) у Мантови Ђулија Романа (Giulio Romano), метафори „рушења” под налетом беса митолошких сила и митолошких елемената. Уместо темељног јединства и статичке равнотеже рађа се пиктурални и сценични псеудоархитектонски моменат, активно се супротстављајући идеалној лепоти и чврстоћи структура како би се кроз визуелни потрес доживео хаос бивствовања. За разлику од маниристичке неприродности тела чија су стилистичка интровертност, тензија и меланхолија биле знак општедушевне и епистемолошке кризе, барокно компоновање означава трансформацију од природног приказивања ка идеолошком, када архитектонски обрасци уместо емпиријске структуре простора постају репрезентативни у односу на друштвени поредак. Технолошко откриће чаробне лампе имало је повратни ефекат на илузионистичко сликарство у коме је коришћење светлосног пројектора омогућило постизање оптичких ефеката без икаквог познавања сложене математике. Техника илузије простора (француски: trompe-l’œil) не само што црквену архитектуру „продужава” у небеске висине, већ све типолошке елементе подређује иконолошким изобличењима у линеарној перспективи, која након

347

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

фантазмагоричне „куполе” Андреа Поца (Andrea Pozzo), више не зависи од елиптичног закривљења свода нити било којег другог стварног, материјалног одређења, већ искључиво од подређене позиције гледања над којом пројекција добија апсолутну превласт.

6. Доба Ле Нотра (André Le Nôtre) Идеја природе која је у антици била повезана са идејом живота (грчки: physis) постала је независни ентитет, у коме се уместо сличности између микрокосмоса и макрокосмоса конституисао објективни свет. Уместо појма хармоничног космоса пуног човекомерних конотација (који је одговарао астролошкој представи ротационих небеса са човековим „унутрашњим небом” у његовом центру), зачиње се транспарентни универзум астрономије, а покрет, некада схваћен као манифестација живота, постаје само стање материјалних тела у објективној науци. У класичном, гравитационом свету, контемплација је имала предност над акцијом, а технике нису имале иманентну вредност ни значење, иако су представљале драгоцено знање. Било је незамисливо да се божанско биће света развија и мења према људским идејама: простор за развој и раст налазио се у самом себи, а појам открића се односио на разоткривање постојећих, невидљивих веза којима је космос испреплетен. Почетком периода који се у уметности назива бароком, природне науке су достигле позицију објективности. Добијајући потврду у Њутновим (Isaac Newton) законима и открићима, та позиција остаје стабилна све до краја 18. века, подразумевајући доминантни етос у свету у коме се консолидовала психо-математичка интелигенција.39 С друге стране, барокна архитектура није тумачила историчност у оном смислу у којем се ова ознака појављује у доба „архитектуре која говори” (architecture parlante) непосредно пре Француске револуције (1789), денотирајући историју као примарни код у односу на који се идеје о стварима конституишу у искуству.40 Класични низови били су ослобођени нужности да производе сопствена значења у времену, и у том смислу барокне грађевине биле су попут музичких композиција, представљајући с једне стране геометријску екстензију поретка, а са друге алегорију неба које се „отворило”. 39

Alberto Pérez-Gómez, Architecture and the Crisis of Modern Science (Cambridge: MA, 1983), 167–169. 40

Mišel f*cko, Reči i stvari – arheologija humanističkih nauka (Beograd: Nolit – Sazvežđa, 1971), 263.

348

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Крајем 17. века модерна наука наговештава дистанцу између објеката и ума, како би се ум потврдио у свом праву да просуђује о њиховој материјалности.41 Потврђивање општих метода установљених у егзактној науци не само што се није сматрало проблематичим на подручју хуманистичких дисциплина и уметничких форми, већ је одговарало доктрини која је почивала на уверењу да скуп �риро�них и не�роменљивих начела влада свим творевинама духа, као и могућим појавама у свету. Одлучни преображај у западном сликарству догодио се већ у 16. веку, када уљана техника постаје основа за пејзажне композиције које теже ка освајању простора у коме се предмети и фигуре расплињавају и губе. У слици долази до преокрета свих елементарних вредности: позадина, дотле увек само равнодушно скицирана како би се испунио у њој загонетно скривени простор, добија одлучујући значај као знак бесконачног у односу на чулно схватљиви први план. Тако се доживљај дубине раствара у „енергију правца” у коме недоглед заузима централно место као симбол неограниченог ширења простора који све појединачне ствари садржи као случајеве.42 Уз сликарство и контрапункт, у зрели облик се развила и барокна уметност вртарства која иновативни домет пре свега добија у Француској. Француска постаје носилац новог стила услед интелектуалних и политичких околности које су је, погодујући успону уметности након Вестфалског мира (1648), учиниле доминантном силом у Европи. Француски пејзажи били су отелотворење тежње ка простирању коју је у сликарству разоткрила линеарна перспектива. Доследно томе, она ствара карактеристичне мотиве: испружена језера и боскете, редове букава уз алеје, изгледе кроз пропланке и галерије, да би се у слици слободне природе искристалисала тачка бесконачности у којој се све друге позиције и правци сутичу. Перспективистичким погледима у даљину Француска је од времена Франсоа I и замка Фонтенбло (Fontainebleau, 1547) додала и издужене водене траке, а најзначајнији елемент постаје �ачка �ле�иш�а (француски: point de vue) великих отворених 41

Вредновање експеримента је индикативно када је реч о улози додељеној новој епистемологији, која некадашњу орбиту контемплације претвара у инструмент моћи. Просветитељску мисао је суштински одређивала универзална примена анализе којој је одговарало веровање у „природног” човека, „јединствено кохерентно биће логички изведених закључака, постигнутих уз помоћ универзално ваљаног система заснованог на пажљиво прочишћеним подацима добијеним посматрањем или експериментисањем”. Сер Исаија Берлин, „Против просвећености”, Писмо: часо�ис за савремену све�ску књижевнос�, 11 (јесен, 1987): 155–172, 155. 42

Освалд Шпенглер, „Место врта у пропасти запада”, Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 64–66.

349

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

алеја са поткресаним крошњама дуж којих се поглед губи у даљину.43 Она даје кључ за разумевање подвргавања природе симболичком обликовном језику уметности инфинитезималне дистанце и растварања коначних бројних творевина у бескрајне редове. Оригинално достигнуће Ле Нотра огледа се у појачавању тог симбола уместо прегледности, самерљивости и јасноће унутрашњих просторних контура, чији усмерени потез у даљину ставља у покрет све водоскоке и низове статуа. Њихови призори изазивају историјски осећај који је по својој природи сасвим супротан ренесансном метафоричком преношењу слика из хронолошких слојева у простор симболичког означавања. Према Николи Добровићу, „ренесансно или �ре�лено�ровско доба које још увек не разазнаје тај осећај било је само практична и теоријска примена онога што ће се касније изродити у логичан исход једног добро припремљеног развоја.”44 Пројектант Версајских вртова, Ле Нотр, био је једна од најважнијих фигура тог успона.45 43

Ibid.

Nikola Dobrović, „Doba Le Nôtra – vrhunska ostvarenja barokog vrtarstva”, Zbornik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Sveska 4. Beograd (1960), 3.

Попут свих вртова на свету, имагинарних или стварних, версајске баште имале су директног претходника. За сазревање француске мисли о пејзажној уметности пресудни моменат је означио вртни дворац Во-ле Виконт (Vaux-le Vicomte, 1656–1661), прво велико Ле Нотрово дело које је било пресудно за његов коначни успон и чијом је реализацијом отелотворен вртни облик који ће се у својој целокупности сматрати идеалним. Његова замисао је неодвојива од личости идејног творца тог подухвата, краљевског суперинтенданта за финасије, Николе Фукеа (Nicolas Fouquet) који је први сагледао виши домет француског геометријског пејзажа и омогућио Ле Нотру, као и архитекти Лују Ле Воу (Louis Le Vau) и унутрашњем дизајнеру Шарлу Ле Бруну (Charles Le Brun), да безусловно испоље свој таленат, спојивши први пут три изузетна ствараоца на пројекту реконструкције свог дворца и имања. Стављајући сву моћ у службу изузетности пројекта, Фуке је откупио и срушио још три села у околини како би осигурао довољно земљишта за парк са перспективном осовином, који је деловао као да се пружа у бескрај. У тренутку када је отворен великом светковином у име краља, дворац је блистао пуним сјајем, постајући фокус књижевности и уметности и привлачећи најугледније госте попут Ла Фонтена (La Fontaine) и Молијера (Molière). Централна авенија се пружала према југу, од средишта замка до крајње ивице парка, у виду осе симетрије која се развијала кроз непрекинути низ геометријски упарених боскета, почев од такозваних „гоблена” – подужних правоугаоника са изузетно урађеним орнаменталним обрасцима од живе ограде, преко централне кружне фонтане и травњака са детелинастим водоскоцима и издуженим воденим тракама у виду линијских орнамената, све до великог квадратног базена – „огледала” и, на самом крају, павиљона – „пећине” над денивелисаним „језером”. Раскошна гозба са ватрометима „достојна Луја XIV” имала

350

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Паркови Ле Нотровог наслеђа представљају визије засноване на проучавању законитости линеарне перспективе, високог степена апстрактности партерне композиције и математичко-геометријског реда ствари у чијој се протежности огледа екс�ензивнос� (res extensa) картезијанских тела у бескрајном просторном континууму. Иако се француски вртови надовезују на стилски заокружени универзум ренесансне баште, морфолошки они представљају сасвим другачије фигуре према којима је модерна изнова пробудила афинитет препознајући обрисе метаурбанистичких појава утиснутих у свест модерних људи којима је инхерентно стално преображавање апстрактних стања духа у конкретне физичке чињенице.46 Заснивајући принципе геометријског рационализма чија дијалектичност пориче вредност пуке репрезентативности барокних грађевина, модернизам је једино у пејзажној архитектури тог доба пронашао истински предмет инспирације. Ле Корбизијеов (Le Corbusier) „план” који уводи функцију у некадашњи простор чисте геометрије имао је претечу у размери строгих поља и њиховом хоризонталном отварању далеких линијских перспектива и неограничених недогледа, где се посредством даљине простор претвара у време, доживљавајући видике као будућност. Пројектовање градских система на макронивоу се родило из концепта француског врта у освит индустријског доба и њихове неконтролисане експанзије, непосредно пре него што се је сасвим супротан ефекат у односу на оно што се очекивало јер је изазвала срџбу и завист суверена који се једва уздржао да моментално не пресуди министру, имајући осећај да му је својим остварењем украо идеју која се у њему самом крила, још неоформљена. Недељу дана касније, Фуке је ухапшен због наводне велеиздаје, осуђен на конфискацију добара и заувек лишен слободе, постајући, од најатрактивније личности културног живота монархије, кандидат за „човека са гвозденом маском”. Во-Ле Виконт је оскрнављен од стране краљевих људи који су ишчупали дрвеће, засаде и цветне леје, извукли фонтане и статуе, а из замка су узели слике, скулптуре и позлаћене лустере. Све што је овај вртни дворац чинило очаравајућим местом какво је био, спаковано је и однето на локацију где је Луј XIV одлучио да сагради сопствену палату из снова. Декоратер Ле Брун, архитекта Ле Во, као и књижевници који су Фукеовом двору пружили сјај, позвани су да те исте дужности обаве за краља, док је пејзажни архитекта Ле Нотр моментално проглашен за главног дизајнера вртова у Версају, и задужен да рекреира Фукеов концепт на неизмерно већој и величаственијој основи, с обзиром да се суштина суперинтендантове увреде огледала у сјајној геометријској пејзажној поставци коју, као израз и присуство највишег природног реда, краљ није могао да толерише код било кога другог. Amir Alexader, Proof! How Thee World Became Geometrical (New York: Scientific American / Farrar, Straus and Girous, 2008). 46

Nikola Dobrović, „Doba Le Nôtra – vrhunska ostvarenja barokog vrtarstva”, Zbornik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 4 (1960): 8.

351

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs Табла. 4. Е›-Ж›) Жан Делагрив (Jean Delagrive), Версајске баш�е (Plan de Versailles), 1746. Е››) Жан Котел (Jean Cotelle), Гај са �ри фон�ане– фрон�ални �о�ле� (Bosquet des trois fontaines–vue de face), 1693.

Табла. 4. Е›-Ж›) Жан Делагрив (Jean Delagrive), Версајске баш�е (Plan de Versailles), 1746. Ж››) Жан Котел, По�ле� са оранжерије (Vue de l’Orangerie), 1693.

потреба за таквом техником искристализовала као одговор на основни друштвено-просторни проблем. Како је тумачио Ложије (MarcAntoine Laugier), један од зачетника модерне теорије архитектуре, граду као парку неопходне су улице, раскршћа и велики тргови, а дизајн мора бити мешавина правилности и произвољног стања ствари. У оба случаја, „нужно је у�еси�и односе, контрасте и многе споредне ствари, да би се постигла разноликост, известан поредак у погледу особених угођаја, па чак и неред, и према свему томе створити безброј занимљивих �рос�ека�а”.47 47

Аналогија између града и врта постаје све одређенија у романтичној теорији 18. века која се залагала за ликовну и морфолошку природност композиција, па тако Ложије у свом Есеју о архи�ек�ури (Essai sur l’architecture, 1753) већ описује „град” као велику шуму, чије се стазе претварају у улице, које

352

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Током модерног доба, метафоре „града као врта” и урбанизма као хортикултуре оживљавају трасфигурисане и премештене у визионарско и симболичко подручје, с обзиром да је њихово иницијално значење, указујући на првобитну повезаност урбане форме са физичким местом и силама које је везују за порекло, нестало са успоном високоразвијене француске пејзажне уметности, освајајући „простор у коме се губе ствари”. Вртни градови постају општа места модерних архитектонских утопија означавајући обрасце без локације „који ступају у однос директне или обрнуте аналогије са стварним градским простором или друштвом”.48 Њихово наслеђе је представљала бескрајна антитеза између формалног и неформалног, пројектованог и спонтаног, планираног и природног принципа, баштинећи у свом корену супротстављаност француског енглеском концепту парка. Поларизација супротности у дијалектичком процесу водила је до наизменичног концепцијског одбацивања �равилних или не�равилних урбанистичких елемената уместо проверавања њихове законите узајамности у простору и практичног изражавања на нов начин у духу актуелног времена. Бернард Чуми (Bernard Tschumi) је тематизацијом Ла Вилета49 изнова обухватио проблематику архитектуре у њеној укупности, постављајући питање савременог парка као нечег другачијег од живописног пејзажа, дефинишући отворено пространство интригантних садржаја које посетиоци истражују и разоткривају. Дефинисана као градска техника, пејзажна уметност у дубини своје историје разоткрива нужност континуалне надоградње подручја активности и интеракције, инспиришући осећај слободе у оквиру суперпониране организације референтних локалитета, чији симболички континуитет, од чудовишта до фолија (folie), показује да домети и могућности визуелне изградње простора никад нису коначни већ се бескрајно померају. Темељно неговање и даље откривање тих природних закона представља суштински задатак архитектуре, која би се практиковањем свог целокупног искуства нашла на трагу једног начина пројектовања заснованог на уобличавању препознатљивих се и тамо нужно „пробијају”. По њему, „ко уме добро да удеси парк знаће без тешкоћа да смисли план за један град, који сходно својим размерама има сличности са поделом парка”. Ibid. 48

Michel Foucault, „Mesta”, Delo: postmoderna aura (IV), 5–6–7 (1990): 277– 287, 283.

Међународни конкурс за Парк Ла Вилет (Parc de la Villette) у Паризу, који је програмски представљао ревитализацију некадашње индустријске зоне на месту градских кланица, а чији се тематски захтев односио на нови просторни концепт урбане забаве и рекреације, реализован је 1982. године, а Чумијев победнички дизајн изведен је у периоду од 1984. до 1987. године.

353

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

кретања и релација, а не на уклапању у генералне принципе, трендове или дефиниције. Уколико се уместо функционалне постави релациона дефиниција предмета пројектовања, онда је историјски повратак могућ, а сваки облик постаје место сусрета. У тој виртуелној маси губи се субјек�ивно у�ориш�е ау�ора, али се радикализује креативни чин и пракса, омогућавајући простор за нову дефиницију пројекта и његов прекопотребни повратак у стварност.

354

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Извори прeузeтих илустрација Сликa 1. Ауторски рад: деформација слике посредством стереографске пројекције. Извор илустрације: BnF Gallica. “Lequeu, Jean-Jacques (1757-1826), Dessinateur. 51. La merveilleuse grote océanitides à trois étage, est située au bout du cloitre à partere ou à miroir d’eau couverts d’oiseaux, et en face du labyrinth [figure 138]”. Табла 1. а) Colonna, Fracesco. Hypnerotomachia Poliphili... Venice: A. Manuce, 1499. Прeузeтo 21. 5. 2021. http://architectura.cesr.univtours.fr/traite/ Images/LES1358Index.asp. б) Vredeman de Vries, Jan. Hortorum viridariorvmque elegantes et multiplices formae - Belles et diverses figures de jardins et de vergers... Antwerp: J. Galle, 1636. Прeузeтo 21. 5. 2021. http://architectura.cesr.univ-tours.fr/ traite/Images/LES0948Index.asp. Табла 2. в) Boillot, Joseph. Nouveaux pourtraitz et figures de termes pour user en l’Architecture: composez et enrichiz de diversité d’Animaulx, representez au vray selon l’antipathie et contrarieté naturelle du chacum d’iceulx. Langres: J. Desprez,1592. Прeузeтo 21. 5. 2021. http://architectura.cesr. univtours.fr/traite/Images/Masson1068Index.asp. г) Dietterlin, Wendel. Architectura von Ausstheilung, Symmetria und Proportion der fünff Seulen: und aller darauss volgender Kunst Arbeit von Fenstern, Caminen, Thürgerichten, Portalen, Bronnen und Epitaphien... Nuremberg: H. & B. Caimox, 1598. Прeузeтo 21. 5. 2021. https://digi.ub.uniheidelberg.de/diglit/dietterlin1598. Табла 3. д) Caus, Salomon de and Mathieu Mérian (engraver). Hortus Palatinus... Frankfurt: J. T. de Bry, 1620. Прeузeтo 21.05.2022. https://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/caus1620. ђ) Kircheri, Athanasii. Ars Magna Lucis Et Umbrae: In X. Libros digesta: quibus admirandae lucis et umbrae in mundo, atque adeò universa natura, vires effectusque uti nova, ita varia novorum reconditiorumque speciminum exhibitione, ad varios mortalium usus, panduntur. Amstelodami: Janssonius à Waesberge & Weyerstraet, 1671. Прeузeтo 21. 5. 2021. https:// digi.ub.uniheidelberg.de/diglit/kircher1671/0004/thumbs. Табла 4. е–ж) Wikipedia. Gardens of Versailles. Прeузeтo 21. 5. 2021. https:// en.wikipedia.org/wiki/Gardens_of_Versailles.

Литература 1. Alexader, Amir. Proof! How Thee World Became Geometrical. New York: Scientific American / Farrar, Straus and Girous, 2008.

355

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

2. Alberti, Leon Battista. De re ædificatoria. Paris: Imprint Florence, N. di Lorenzo, 1485. 3. Аћин, Јовица. „Вртови, или фантазирати природу”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 6–20. 4. Аћин, Јовица. „Фантастички историчар: елементи из једног портрета искоса”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 160–162. 5. Балтрушаитис, Јургис. „Алегорије и фантастичка знамења”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Чу�овиш�а и вра�ови, 73–74–75 (1986): 28–36. 6. Балтрушаитис, Јургис. „Вртови и земље илузија”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 68–80. 7. Baltrušaitis, Jurgis. „Pitagorino ogledalo”. Delo: Ogledala, 11–12 (1982): 42–56. 8. Baltrušaitis, Jurgis. Aberrations: An Essay on The Legend of Forms. Southampton: October Books, 1989. 9. Берлин, Исаија. „Против просвећености”. Писмо: часо�ис за савремену све�ску књижевнос�, 11 (1987): 155–172. 10. Benjamin, Walter. The Arcades Project. Harward: Harward University Press, 2002. 11. Benjamin, Walter. „Učenje o sličnom”. Delo: Lavirinti, labirinti, 1–2 (1981): 61–65. 12. Boillot, Joseph. Nouveaux pourtraitz et figures de termes pour user en l’Architecture: composez et enrichiz de diversité d’Animaulx, representez au vray selon l’antipathie et contrarieté naturelle du chacum d’iceulx. Langres: J. Desprez, 1592. 13. Caus, de Salomon and Mérian Mathieu (engraver). Hortvs Palatinvs: A Friderico Rege Boemiae Electore Palatino Heidelbergae Exstructuss. Frankfurt: J. T. de Bry, 1620. 14. Colonna, Fracesco. Hypnerotomachia Poliphili... Venice: A. Manuce, 1499. 15. Colonna, Francesco. Hypnerotomachia. The strife of love in a dreame. London: Simon Waterson, 1592. 16. Chevalier, Jean and Alain Gheerbrant. Rječik simbola. Zagreb: Nakladni zavod MH, 1978. 17. Dietterlin, Wendel. Architectura von Ausstheilung Symmetria und Proportion der fünff Seulen: und aller darauss volgender Kunst Arbeit von Fenstern, Caminen, Thürgerichten, Portalen, Bronnen und Epitaphien ...Nuremberg: H. & B. Caimox, 1598.

356

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

18. Dobrović, Nikola. „Doba Le Nôtra – vrhunska ostvarenja barokog vrtarstva”. Zbornik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 4 (1960). 19. Dobrović, Nikola. „Predlenotrovsko doba – velika priprema”. Zborrnik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 7 (1961). 20. Dobrović, Nikola. Savremena arhitektura 1: postanak i poreklo. Beograd: Građevinska knjiga, 1965. 21. f*cko, Mišel. Reči i stvari: arheologija humanističkih nauka. Beograd: Nolit – „Sazvežđa”, 1971. 22. Foucault, Michel. „Mesta”. Delo: postmoderna aura (IV), 5–6–7 (1990): 277–287. 23. Goujon, Jean. Hypnérotomachie, ou Discours du songe de Poliphile, déduisant comme Amour le combat à l’occasion de Polia. Paris: J. Kerver, 1561. 24. Howard, Ebenezer. The Garden Cities of To-Morrow. London: Faber&Faber, 1945. 25. Kircheri,Athanasii. Ars Magna Lucis Et Umbrae: In X. Libros digesta : quibus admirandae lucis et umbrae in mundo, atque adeò universa natura, vires effectusque uti nova, ita varia novorum reconditiorumque speciminum exhibitione, ad varios mortalium usus, panduntur. Amstelodami: Janssonius à Waesberge & Weyerstraet, 1671. 26. Kitler, Fridrih. Optički mediji. Berlinska predavanja 1999. godine. Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, 2018. 27. Koyre, Alexandre. From the Closed World to the Infinite Universe. Baltimore: The John Hopkins Press: 1957. 28. Le Clerc, Sébastien, Isaac de Benserade and Charles Perrault. Labyrinthe de Versailles: gravures par S. Le Clerc, d’après des fables d’Esope; introduction & descriptions en prose par Charles Perrault; vers par Isaac de Benserade. Paris: Imprimerie Royale, 1679. 29. Митровић, Јелена. „Непостојаност модернистичке позиције архитекте у пракси XXI века”. Докторска дисертација, Универзитет у Београду – Архитектонски факултет, 2021. 30. Palladio, Andrea. I quattro libri dell’architettura di Andrea Palladio. Ne’ quali, dopò un breve trattato de’ cinque ordini & di quelli avertimenti, che sono piu necessarii nell fabricare, si tratta delle case private, delle vie, de i ponti, delle piazze, de i xisti et [sic] de’ tempii. Con privilege. Venezia: D. De Franceschi, 1570. 31. Panofsky, Erwin. Perspective as a Symbolic Form. New York: Zone Books, 1991. 32. Pérez-Gómez, Alberto. Architecture and the Crisis of Modern Science. Cambridge, MA: The MIT Press, 1983.

357

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

33. Perrault, Claude and Leclerc Sébastien (graveur). Les dix livres d’architecture de Vitruve. Paris: J.-B. Coignard, 1673. 34. Сантарканђели, Паоло. „Вртови лавиринти”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 56–63. 35. Serlio, Sebastiano. Il primo [-quinto] libro d’architettura di M. Sebastiano Serlio, Bolognese. In Vinetia: Per Cornelio de Nicolini da Sabbio a instantia de Marchio Sessa, 1551. 36. Serlio, Sebastiano. Livre extraordinaire de architecture. Lyon: J. de Tournes, 1551. 37. Sloterdijk, Peter. In the World Interior of Capital: Towards a Philosophical Theory of Globalization. Cambridge-Malden: Polity Press, 2013. 38. Шпенглер, Освалд. „Место врта у пропасти запада”. Гра�ац, часо�ис за књижевнос�, уме�нос� и кул�уру: Ис�ок-за�а�, 60–61–62 (1985): 64–66. 39. Vitruvije. Deset knjiga o arhitekturi. Beograd: Orion art, 2014. 40. Vredeman de Vries, Jan. Hortorum viridariorvmque elegantes et multiplices formae - Belles et diverses figures de jardins et de vergers... Antwerp: J. Galle, 1636. 41. Whitman, Walt. Leaves of Grass, The Death-Bed Edition. New York: The Modern Library, 1993.

358

Ј. Митровић, Еденски врт и његове метаморфозе

Jelena B. Mitrović Belgrade

GARDEN OF EDEN AND ITS METAMORPHOSES

Evolving between architecture and landscape, garden art has maintained its hybrid character, creating unique places for growth and cultivation of internal phenomena in which life and its wealth become visible in the most peculiar ways. The start of the modern age has been marked by the striving for naturality, which created dialectical tension between the conflicting opposites of the complete stylisation and the rustic, regular and irregular shapes, fully geometrized and organic motives, squared and linedup flowerbeds, sculptured plant and lawns with wild flowers, organised beds and freely levelled slopes. Renaissance and Baroque tradition of first architecturalised, and then geometrised garden compositions is opposed by not just the authentic nature, but also its artificial, composite arrangements. Speculative sights are replaced by naturalistic ones, the same way as in the modern landscape design, in which surrealistic programs are replaced by the hyperrealistic ones, exhausting the old reversibility of ideas and subjects, which was created in the 18th century when the discussion of the immediate arrangement of nature was held by great philosophers and technicians. Expansion of thought and technical procedures whose intensity surpassed even the discussions on painting, speaks of the crucial moment in the formation of modern society in which the central place was held by the design of parks as suitable space for leisure and recreation. Principle antithesis and polarisation of values of which the first found its symbolical expression in French and the other in English landscape architecture, shows how in the complex of western cultures, on the very cusp of their transition to global civilisation, imagination was not only unlimited by its sources and means, but extreme transgressions and deformations also continuously pointed out to same shapes. The very function of a city park implied the loss of the garden’s original meaning, renunciation of geometry and appearance of naturalistic ambitions, while the later instrumentalization of theory, functionalisation of geometry and inevitable rationalisation of the means of expression encouraged their transformation into a series of operative rules, thus becoming an instrument of non-critical technological use. Ascertaining that by the end of the last century, the function became irrelevant to the modern articulation of space and production of architectural contents, this research re-evaluates the relationship between matter and

359

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

form in all kinds of symbolic transformation of garden design, starting from the figurative meanings contained in the visual motives of the production of miraculous using mirrors, labyrinths, anamorphosis, spatial illusions and allegories. Key words: Hypnerotomachia Poliphili, labyrinth, Park of the Monsters, multidimensioning space, illusionism, geometrical rationalism

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

360

критичко издање историјско-архивске грађе udc 616.15(091)(497.11)

Павле Миленковић1 Академија медицинских наука – Српско лекарско друштво, Београд

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ ХЕМАТОЛОГИЈЕ У СРБИЈИ Ма�ичне ћелије хема�о�оезе Апстракт Овај приказ је првенствено намењен Музеју науке и технике, Одељењу Музеј Српског лекарског друштва, у циљу очувања сазнања о пионирском раду на територији Србије, у домену увођења и примене тестова за изучавање плурипотентних матичних ћелија хематопоезе, као једног од основа за каснији термин ре�енера�ивна ме�ицина. Кључне речи: матичне ћелије, хематологија, зрачење, регулаторни фактори, хематопоеза, регенерација

1. Увод Данас постоји обимна литература о матичним ћелијама, укључујући и матичне ћелије хематопоезе.2 Историјски гледано, то је резултат једног континуума сазнања и рада више генерација истраживача. Искристалисало се да су матичне ћелије један универзални биолошки феномен који представља основу за развој, раст и функцију вишећелијских организама.3 1

[emailprotected]

Wojciech Zakrzewski, Maciej Dobrzyński, Maria Szymonowicz and Zbigniew Rybak, “Stem cells: past, present, and future”, Stem Cell Research & Therapy, 10, 68 (2019), преузето 19. 1. 2020, https://doi.org/10.1186/s13287-019-1165-5; Henry Lee-Six and David G. Kent,“Tracking hematopoietic stem cells and their progeny using whole genome sequencing”,Experimental hematology, 83 (2020): 12–24.

Zoran Ivanovic and Marija Vlaski-Lafarge, Anaerobiosis and Stemness. An evolutionary paradigm for therapeutic applications (London: Academic Press Elsevier, 2016).

361

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Истраживања у области хематологије и матичних ћелија на Инстутуту за медицинска истраживања (ИМИ) у Београду започета су још током седамдесетих година 20. века. Тадашња истраживања су пратила светске правце у науци у области откривених хематопоетских матичних ћелија. Следиле су године истраживања комплексног процеса хематопоезе и матичних ћелија хематопоезе као развојног континуума који обухвата сазревање матичних ћелија и бројних опредељених прогениторских и прекурсорских ћелија до формирања функционалних ћелија крвних лоза. Подаци о свеукупном раду у области експерименталне хематологије су објављени у монографијама о раду Института за медицинска истраживања издатим поводом 50 и 70 година рада.4 У областима од значаја за регенеративну медицину посебан иницијални допринос су дала испитивања на експерименталним животињама у области хематологије и заштите од зрачења. После Другог светског рата и атомских експлозија у Хирошими и Нагасакију, уследио је талас експерименталних истраживачких напора у области заштите од зрачења и могућности преживљавања јединки. Такви експерименти су иницијално обављани и у Србији у Институту за нуклеарне науке Винча, али тестирања матичних ћелија нису била вршена. Од пресудног значаја за почетна сазнања о матичним ћелијама хематопоезе била су запажања Леона Јакобсона (Leon O. Jacobson) 1951. године и радова других истраживача публикованих између 1951. и 1955. године, којима је показана заштитна улога ћелија костне сржи у преживљавању озрачених мишева.5 Радећи у оквиру овог основног експерименталног модела Тил и МакКулох (James E. Till and Ernest A. McCulloch) су 1961. године 6 објавили запажање да се по убризгавању одређеног броја ћелија костне сржи летално озраченом мишу у слезини примаоца после одређеног времена формирају колоније ћелија хематопоезе. У наредним

Надежда Милошевић Јовчић, гл. ур., 50 godina Instituta za medicinska istraživanja 1947-1997: monografija (Beograd: Institut za medicinska istraživanja, 1997); Олгица Ђурковић Ђаковић, гл. ур., 70 godina Instituta za medicinska istraživanja; мonografija (Beograd: Institut za medicinska istraživanja, 2017). 5

Donald Metcalf and Malcolm A. S. Moore, Haemopoietic Cells (Amsterdam; London: North-Holland, 1971).

James E. Till and Ernest A. McCulloch, “A direct measurement of radiation sensitivity of normal mouse bone marrow cells”, Radiation Research, 14 (1961): 213–222.

362

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

експериментима је показано да свака колонија настаје из једне ћелије.7 Уведен је појам „јединица која формира колонију у слезини – ЦФУ-С (Colony Forming UnitSpleen – CFU-S) и тест настао на основу ових истраживања је дуго коришћен као једини за одређивање плурипотентних матичних ћелија хематопоезе. Испитивања коришћењем тог теста у Србији, а ни у тадашњој Југославији, нико није радио. Након добијања стипендије од Европског удружења за клиничка испитивања, проСлика 1. Ласло Лајта вео сам годину дана (1973–1974) на усавршавању у једном од тада водећих светских центара за изучавање матичних ћелија у Патерсон лабораторијама у Манчестеру (Paterson Laboratories Christie Hospital and Holt Radium Institute). Институтом и лабораторијом – истраживачком групом – руководио је професор Ласло Лајта (Laslo Lajtha). Осим професора Лајте, у групи су тада били и Рејмонд Скофилд (Raymond Schofield), Брајан Лорд (Brian Lord), Томас Декстер (Thomas Michael Dexter) и Нидиjа Теста (Nydia Testa), истраживачи који су увели основне појмове и ближа сазнања о матичним ћелијама. Била је то „манчестерска школа” у коју су на размену искуства долазили водећи светски истраживачи. У тако вредној и интерактивној средини је било изазовно радити и учити. Процедуре, значај и тумачење резултата добијених ЦФУ-С тестом су биле уходане и доступне у сваком моменту. Предоминантни концепт рада групе у том периоду су сачињавали локална регулација и пролиферација матичних ћелија у хематопоезном ткиву.8 Група је прва дошла до сазнања о вези ћелијског циклуса и пролиферације ЦФУ-С, као и хетерогености ове популације,9 и о томе

A J. Becker, Ernest A. McCulloch and James E. Till, “Cytological demonstration of clonal nature of spleen colonies derived from transplanted bone,marrow cells”, Nature, 197 (1963): 452–454.

Julia Gidali and Laslo Lajtha, “Regulation of haemopoietic stem cells turnover in partialy irradiated mouse”, Cell tissue kinetics, 5 (1972): 147–157; Laslo Lajtha, Oliver Reimond and Gurney Clifford, “Kinetic model of bone marrow stem-cell population”, British journal of haematology, 8 (1962): 442–460.

Raymond Schofield and Laslo Lajtha, “Effect of Isopropyl Methane Sulphonate (IMS) on Haemopoietic Colony-Forming Cells”, British journal of haematology, 25, 2 (1973): 195–202.

363

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 2. Оригинални концепт нише и хетерогености плурипотентних матичних ћелија хематопоезе

да се развој ЦФУ-С одвија у оквиру специфичних ниша костне сржи.10 Развијена је и посебна методологија за испитивање регулације ЦФУ-С у дуготрајним културама. У оквиру текућих истраживања, доктор Миленковић је радио на изучавању утицаја тимуса на ЦФУ-С

Raymond Schofield, “The relationship between the spleen colony-forming and the haemopoietic stem cells”, Blood Cells, 4 (1978): 7–25.

364

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

Слика 3. Дозвола за рад са експерименталним животињама (1973)

и структуралност цитоплазматског матрикса ћелија костне сржи.11 Предуслов за експериментални рад је било добијање дозволе за рад са експерименталним животињама.

2. Увођење теста за матичне ћелије у нашим условима Увођење теста, наученог у водећем центру у Манчестеру, у нашим тадашњим условима (1974) је протицало уз бројне проблеме. Сви предуслови су се морали стварати из почетка. Најпре је требало обезбедити здраве животиње. ЦБА мишеви су се у то време набављали из Института Руђер Бошковић у Загребу. Здравље животиња је проверавано на Ветеринарском факултету у Београду. У оквиру смештаја за лабораторијске животиње на ИМИ-ју направљен је посебан одељак (кабина), високог нивоа чистоће. Комору у коју ће се стављати мишеви да би се потом озрачили је по мом нацрту направио Јосип Каштелан (тада врхунски мајстор у Клиничком центру Србије). Али требало је решити и питање где зрачити животиње, пошто су покушаји да се то 11

Brian Lord and Raymond Schofield, “The influence of thymus cells in hemopoiesis: Stimulation of hemopoieic stem cells in a syngeneic, in vivo, situation”, Blood, 42, 3 (1973): 395–404; Lea Cercek, Pavle Milenković, Boris Cercek and Laslo Lajtha, “Induction of PHA response in mouse bone marrow cells by thymic extracts as studied by changes in the structuredness of cytoplasmic matrix”, Immunology, 29, 5 (1975): 885–891.

365

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 4. Комора за зрачење мишева

Слика 5. Фиксатор за мишеве

366

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

Слика 6. Доктор Павле Миленковић током експерименталног рада, 1997. година

обави у Институту зa примeну нуклeaрнe eнeргиje у пољопривреди (ИНЕП) и у Винчи пропали. После примене леталних доза (што је основни предуслов да би се могао одредити ефекат новоубризганих ћелија) животиње нису остајале довољно дуго у животу да би се извршило тестирање. Тек после добијања дозволе за зрачење (научни саветник, примаријус Предраг Брзаковић) у Институту за радиологију, кренуло је на боље, али је пресудну улогу одиграла физичарка, др Светлана Андрић, која је умела да израчуна праву ткивну дозу озрачивања мишева (уместо само ваздушне). Фиксатор за мишеве, који је служио за давање интравенске инјекције ћелија костне сржи, није било могуће набавити, те сам га сам направио, по моделу оног који се користио у Манчестеру. Рад је касније настављен у Институту за медицинска истраживања Војномедицинске академије (ВМА) (по дозволи проф. Драгољуба Пантелића, а затим доктора Александра Дујића и проф. др Миодрага Чолића). Услови за рад су били неупоредиво бољи него раније јер су се сада на истом месту могли организовати узгој огледних животиња (Милијана Васиљевска), озрачивање (др Миодраг Декић) и извођење целог експерименталног поступка, што је трајало до изненадног укидања продужења дозволе. На основу стеченог образовања и рада у Манчестеру, поред основног увођења теста за одређивање матичних ћелија хематопоезе и репопулационих-трансплантационих тестова, по повратку у Србију, у Институту за медицинска истраживања и у сарадњи са члановима Групе за хематопогију и сарадницима из других институција (имена наведена у референцама), током низа година настали су радови из различитих области.

367

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

3. Тематски доприноси – Приказ одабраних најважнијих резултата 3.1. Улога Т лимфоцита у регулацији хематопоезе Оригинални допринос је дат изучавањем улоге тимуса, односно периферних Т лимфоцита, у регулацији матичних ћелија хематопоезе. Почетна идеја и експерименти су рађени у Манчестеру и били су засновани на раду Лорда и његових сарадника о утицају тимоцита на ЦФУ-С. Међутим, ови резултати нису били довољно поновљиви, тако да је урађена серија експеримената са тестирањем утицаја тимусног екстракта, делимично прешишћеног тимозина на ЦФУ-С. Ефеката је било, али је у то време било тешко разјаснити да ли је ефекат био директан или посредан. У посебно дизајнираним експериментима (мој оригинални приступ) показано је да тимозин деловањем на ћелије костне сржи може да индукује стварање ћелија које реагују на познате Т ћелијске митогене. По повратку у Србију је настављено са коришћењем оригиналног експерименталног модела животиња са различитим недостацима Т ћелијских функција, што је проверавао имунолог проф. др Миодраг Лукић. Ти резултати су својевремено бацили нову светлост на улогу Т лимфоцита у регулацији пролиферације плурипотентних и опредељених матичних ћелија хематопоезе и непосредно су претходили открићу интерлеукина-3 као Т ћелијског продукта важног за хематопоезу и имунски одговор. Проналазак интерлеукина-17 (ИЛ-17), такође Т ћелијског продукта, стимулисао је каснији наставак испитивања улоге Т ћелија у регулацији матичних ћелија уз коришћење и појединих метода in vitro. Радови који се односе на улогу ИЛ-17 у регулацији матичних ћелија су у време објављивања били јединствени на свету и били су у континуитету цитирани. Најновија сазнања о матичним ћелијама, њихов проналазак и у другим ткивима осим хематопоезног, а посебно у зубној пулпи, као и мезенхималних матичних ћелија, стимулисао је текућа истраживања утицаја ИЛ-17 и других цитокина од значаја за регенерацију ткива и ћелијску терапију. Годишњаци ИМИ-ја у којима су објављени ови резултати су доступни у Музеју науке и технике. 3.2. Хетерогеност матичних ћелија Проблем коме је посвећена посебна пажња је доказивање постојања хетерогености матичних ћелија. У својој докторској дисертацији сам разрадио посебан експериментални модел хематопоезе у фази регенерације после оштећења цитостатиком циклофосфамидом. На значај

368

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

добијених резултата указује првенствено чињеница да су ти резултати увршћени у модел одвијања еритропоезе in vivo. Хетерогеност матичних ћелија је развојем нових методологија испитивана и у појединим патолошким стањима. 3.3. Утицај хипоксије на матичне ћелије У току рада на карактеризацији јединственог анемичног синдрома београдског (б/б) пацова, који је in vivo експериментални модел од интернационалног значаја за науку, утврђено је да код ове животиње постоји поремећај у стварању регулатора хематопоезе. Оригинални допринос представља карактеризација плурипотентних матичних ћелија хематопоезе код ове животиње, што је представљало једну од основа за испитивање утицаја ткивне хипоксије на биологију матичних ћелија. Тест за ЦФУ-С је употребљен у ксеногеном контексту, што је радила само још једна лабораторија у свету (доктор Зоран Ивановић). Добијени резултати су допринели карaктеризацији б/б пацова као експерименталног модела не само у нашој земљи, већ и у Сједињеним Америчким Државама (САД). На основу испитивања обављених на б/б пацову као експерименталном моделу, произашао је фундаментални закључак да је гвожђе неопходно за пролиферацију матичних ћелија, као и да анемија, односно хронична некомпензована хипоксија, супресивно делује на плурипотентне матичне ћелије хематопоезе. Овај налаз је био од посебног значаја за познавање биологије матичних ћелија и претходио је даљем, независном испитивању деловања хипоксије на матичне ћелије, које је настављено у сарадњи са истраживачким групама у Италији и Француској (доктор Зоран Ивановић). 3.4. Деловање ИЛ-1 рецептор антагониста Посебну област представља испитивање in vitro и in vivo ефеката блокаде рецептора за интерлеукин-1 (ИЛ-1) помоћу рекомбинантног ИЛ-1 рецептор-антагониста (ИЛ-1ра) добијеног од водећег истраживача у тој области Чарлса Динарела (Charles Dinarello). Показало се да блокирање рецептора за ИЛ-1 на ћелијама костне сржи у регенерацији делује инхибиторно на пролиферацију матичних ћелија хематопоезе. In vitro третман ћелија акутне мијелоидне леукемије са ИЛ-1ра, као и са цитокином који је познати инхибитор матичних ћелија, доводи до инхибиције пролиферације малигних ћелија.

369

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

3.5. Дуготрајна култура ћелија У оригиналном приступу је испитивано и понашање ћелија костне сржи у дуготрајној култури на хидроксиапатиту. Показало се да је у тродиманзионалној структури хидроксиапатита могуће постићи диферентовање матичних ћелија до остеобласта. Како се хидроксиапатит употребљава као материјал у процедури за надокнаду коштаних дефеката, даљи развој in vitro тест-система за пролиферацију и диферентовање ћелија костне сржи у хидроксиапатиту је било не само од фундаменталног, већ и од практичног значаја. 3.6. Трансплантација матичних ћелија Целину од посебног значаја чине радови који су произашли из сарадње са колегама које се баве клиничким извођењем трансплантације матичних ћелија. Примена метода експерименталне хематологије у процени квалитета експланта (сарадња са др Драганом Вујић из Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије Др Вукан Чу�ић) и праћења ефеката трансплантације је допринела раду тима у делу који се односи на различите аспекте биологије матичних ћелија. У том контексту, створен је услов за развој анималног модела за испитивање модалитета мобилизације матичних ћелија из сржи у крв. Резултат ове сарадње је довео и до заједничког извођења комплексног истраживачког рада, на модалитетима криоконзервације матичних ћелија. Уведен је оригинални протокол контролисаног замрзавања са компензацијом топлоте фузије за оптимално очување матичних ћелија (проф. др Бела Балинт). У конзилијуму за хематопоетску трансплантацију на ВМА учествовао је и доктор Зоран Ивановић. Ови резултати су од непосредне практичне важности за медицину и представљају основ за формирање банке матичних ћелија и у нашој земљи. 3.7. Сигнални путеви у регулацији хематопоезе Испитивани су сигнални путеви у процесу клоналног развоја прогениторних ћелија хематопоезе. Ови радови су од значаја за разумевање молекуларних основа регулације хематопоезе. 3.8. Утицај нискотемпературне плазме на матичне ћелије Први пут у свету је испитивана интеракција нискотемпературне плазме са нормалним мезенхималним матичним ћелијама изолованим из периферне крви или периодонцијума, на основу чега би се могао

370

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

предвидети степен могућих оштећења и утицај на адхезивност ћелија. Плазма се сматра четвртим агрегатним стањем, а дефинише се као неутрални јонизовани гас састављен од различитих честица. Утврђивање оптималних услова под којим нискотемпературна плазма делује без штетног деловања на мезенхималне матичне ћелије омогућило би технолошки развој релативно једноставног и ефикасног третмана за локализоване, терапијски доступне процесе у медицини и стоматологији. Рад у овој области континуирано напредује, уз цитирање наших радова. 3.9. Регулација хематопоезе и промене у поремећајима хематопоезе Део истраживања се односио на регулацију еритропоезе и регулаторе гранулопоезе, као и промене у патолошким стањима, при чему су постигнути значајни резултати. Поједини радови су цитирани не само у време објављивања, већ и данас.

Слика 7. У Хематолошкој лабораторији Института за медицинска истраживања, 1997. године. Слева надесно седе: Зоран Ивановић и Павле Миленковић; стоје: Невенка Сојановић, Зора Димитријевић, Мирела Будеч, Ката Божанић, Диана Бугарски, Гордана Јовчић, Ана Крагујевић, Милка Докић, Марина Станојевић, Маријана Петаков и Вера Тодоровић

371

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

4. Значај рада са матичним ћелијама хематопоезе за магистарске и субспецијалистичке студије из хематологије на Медицинском факултету у Београду Почеци организоване последипломске наставе из хематологије датирају из раних седамдесетих година 20. века (1971–1976). Организатори те наставе били су академик Станоје Стефановић и секретар доктор Марија Јанчић. Настава се развијала и обухватала све кључне области за образовање у оквиру магистеријума и уже специјализације из хематологије, са учешћем већег броја наставника и сарадника, који су се временом допуњавали. Сарадници из Института за медицинска истраживања су држали наставу из области регулације хематопоезе (проф. др Вера Павловић Кентера и сарадници). Године 1977. формира се Катедра за последипломску наставу из хематологије на челу са проф. др Рајком Рувидићем. До 1985. године, ја сам био секретар Катедре, а након одбране докторске дисертације из области матичних ћелија 1979, у потпуности сам преузео наставу из области плурипотентних матичних ћелија хематопоезе. Посебно се, осим плурипотентних матичних ћелија хематопоезе, уводе тематске јединице из области структуре и функције хематопоезних органа, микросредине хематопоезе и експерименталних модела у изучавању хематопоезе, које сам такође поступно преузео. Године 1989, сада већ као научни саветник и професор, постао сам и стални члан комисија за полагање усменог магистарског испита из хематологије (до тада сам био заменик проф. др Срђана Хајдуковића). Настава се временом проширује на сазнања о бројним регулаторним факторима, те сам постао и испитивач за предмет Ре�ула�орни фак�ори2 у оквиру курса за последипломску наставу, који не обухвата само хематологију. Потребно је истаћи да су у оквиру свеукупних програма последипломске наставе уз учешће наших врхунских стручњака, већином клиничара, генерације наших хематолога правовремено стицале најновија сазнања из области хематологије, што се наставило и после престанка организоване наставе за магистеријум.12

Видети такође: Драгомир Марисављевић и др., Клиничка хема�оло�ија (Београд, Завод за уџбенике, 2012).

372

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

Прилог Селективни избор радова који се односе на описане тематске доприносе, а остварени су у Србији13 Pavlović-Kentera, Vera, Lidija Biljanović-Paunović, Vladislava Nikolić and Pavle Milenković. “Partial characterisation of antibodies to erythropoietin“. Revue européenne d’études cliniques et biologiques, 17 (1971): 307-310. Pavlović-Kentera, Vera, Stanoje Stefanović, Pavle Milenković, Marija Jančić, Lidija Biljanović-Paunović. “Erythropoietin level in patients with acute leukemia“. Haematologia, 10 (1976): 455-462. Ruvidić, Rajko, Vera Pavlović-Kentera, Vesna Jovanović and Pavle Milenković. “Recovery of haemopoiesis in mice after apalsia induced by cyclophosphamide and mannomustine“. Periodicum Biologorum, 78 (1976): 123-129. Biljanović-Paunović, Lidija, Kosta Kostić, Pavle Milenković and Vera Pavlović-Kentera. “Bioassay for erythropoietin“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 12 (1976): 165-174. Milenković, Pavle, Rajko Ruvidić and Vera Pavlović-Kentera. “Cell cycle of erythroid cells in mice with normal and stimulated erythropoiesis“. Strahlentherapie, 153 (1977): 781-785. Milenković, Pavle and Vera Pavlović-Kentera. “The recovery of erythroid stem cell compartment after cyclophosphamide“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 14 (1978): 174-175. Milenković, Pavle and Vera Pavlović-Kentera. “Erythroid repopulating ability of bone marrow cells in polycythemic mice“. Acta Haematologica, 161 (1979): 258-263. Sušić, Dinko, Pavle Milenković and Vera Pavlović-Kentera. “The effect of aspirin on erythropoietin formation in the rat“. Experimental Biology and Medicine, 161 (1979): 476-478. Pavlović-Kentera, Vera, Rajko Ruvidić, Pavle Milenković and Dragoslav Marinković. “Erythropoietin in patients with anaemia in rheumatoid arthritis“. Scandinavian Journal of Haematology, 23, 2 (1979): 141-145. Pavlović-Kentera, Vera, Pavle Milenković, Rajko Ruvidić, Vesna Jovanović and Lidija Biljanović-Paunović. “Erythropoietin in aplastic anaemia“. Blut, 39 (1979) 345-350. Pavlović-Kentera, Vera and Pavle Milenković. “The effect of erythropoietin on erythropoiietin responsive cell regeneration in polycythemic mice treated with cyclophosphamide“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 15 (1979): 402-405. Milenković, Pavle and Vera Pavlović-Kentera. “Regeneration of erythroid committed precursor cells in polycythemic mice treated with cyclophosphamide“. Experimental Hematology, 8 (1980): 44-51. Pavlović-Kentera, Vera, Dinko Sušić, Pavle Milenković and Lidija Biljanović-Paunović. “Effects of prostaglandin synthetase inhibitors, salt overload and renomedullary dissection on the hypoxia stimulated erythropoietin production in rats“. Experimental Hematology, 8 (1980): 283-291.

Нису везани за текст зато што се вишеструко преплићу са основном описаном методологијом.

373

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Pavlović-Kentera, Vera and Pavle Milenković. “Effect of erythropoietin on erythropoietin responsive cell regeneration in polycythaemic mice treated with cyclophosphamide“. Acta Haematologica, 66 (1981): 6-11. Paunović, Mirjana, Pavle Milenković, Rajko Ruvidić and Vera Pavlović-Kentera. “Granulocyte repopulating ability of bone marrow cells in cyclophosphamide treated mice“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 18 (1982): 13-20. Stojanović, Nevenka, Gordana Jovčić, Srdjan Hajduković and Pavle Milenković. “Changes in stem cells compartments in CBA mice after treatment by serum obtained from leukophoretic rats“. Cell and Tissue Kinetics, 16 (1983): 93-98. Milenković, Pavle, Lidija Biljanović-Paunović, Miodrag Lukić and Vera PavlovićKentera. “Erythroid committed progenitors and spleen colony forming cells in adult thymus deprived mice“. Cell and Tissue Kinetics, 16 (1983): 429-440. Pavlović-Kentera, Vera, Dinko Sušić, Lidija Biljanović-Paunović and Pavle Milenković. “Prostaglandin synthesis inhibitors in erythropoiesis“. Haematologia, 17 (1984): 161-168. Milenković, Pavle, Stepa Stepanović, Nevenka Stojanović, Gordana Jovčić, Vera Pavlović-Kentera and Vladislav Varagić. “The effects of betamercaptoethylamine on the survival of pluripotent stem cells and granulocyte-monocyte progenitors in mice treated with cyclophosphamide“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 20 (1984): 77-83. Kapa, Dubravka, Lidija Biljanović-Paunović, Pavle Milenković and Vera PavlovićKentera. “Effect of suppression and stimulation of erythropoiesis on CFU-E in mouse spleen“. Acta Haematologica, 72 (1984): 295-302. Biljanović-Paunović, Lidija, Pavle Milenković, Dubravka Kapa and Vera PavlovićKentera. “Regeneration of erythroid progenitor cells in polycythemic mice treated with cyclophosphamide“. Experimental Hematology, 13 (1985): 67-73. Pavlović-Kentera, Vera, Lidija Biljanović-Paunović and Pavle Milenković. “The effect of erythropoietin on the mature burst forming unit in mice“. Blut, 51 (1986): 33-40. Milenković, Pavle, Milorad Radotić and Vera Pavlović-Kentera. “Response to erythropoietin and proliferation of erythropoietin responsive cells in adult thymectomized mice“. Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 23 (1987): 159-166. Milenković, Pavle, Nevenka Stojanović, Gordana Jovčić and Miodrag Lukić. “Regeneration of spleen colony-forming cells and granulocyte-monocyte progenitors in T-cell deprived mice treated with cyclophosphamide“. Leukemia Research, 11 (1987): 1099-1103. Pavlović-Kentera, Vera, Nadežda Basara, Mirjana Jerkić, Lidija Biljanović-Paunović, Gisela Clemons, Pavle Milenković and Dinko Sušić. “Erythrocytosis in spontaneously hypertensive rats“. Experimental Hematology, 16 (1988): 950-953. Stojanović, Nevenka, Gordana Jovčić, Pavle Milenković and Vera Pavlović-Kentera. “The effect of serum containing granulocytic stimulanting activity and colony stimulating activity on regenerating hemopoiesis in mice“. Biomedicine &Pharmacotherapy, 42 (1988): 473-482. Stojanović, Nevenka, Pavle Milenković, Gordana Jovčić, Lidija Biljanović-Paunović and Vera Pavlović-Kentera.“Polycythemic mice-an appropriate model for investigation on granulopoiesis“. Haematologica, 74 (1989): 19-21.

374

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији Biljanović-Paunović, Lidija, Nadežda Basara, Pavle Milenković and Vera PavlovićKentera. “Mammalian erythropoietin species specificity detected in vivo and in vitro“. Periodicum Biologorum, 90 (1988): 421-430. Pavlović-Kentera, Vera, Pavle Milenković and Lidija Biljanović-Paunović. “On the existence of mature BFU-E“. Biomedicine &Pharmacotherapy, 43 (1989): 531. Milenković, Pavle, Zoran Ivanović, Milena Kataranovski and Miodrag Lukić. “Stimulator of proliferation of spleen colony-forming cells in T-cell deprived mice treated with cyclophosphamide or irradiation“. Cell Proliferation, 24 (1991): 507-515. Milenković, Pavle, Zoran Ivanović, Miodrag Lukić, Milena Kataranovski and Brian Lord. “Stimulator of proliferation of spleen colony-forming cells in acute sterile inflammation“. Cell Proliferation, 26, 6 (1993): 503-510. Ivanović, Zoran, Pavle Milenković, Nevenka Stojanović, Miodrag Lukić and Milena Kataranovski. “A stimulator of proliferation of spleen colony-forming cells (CFU-S) in the bone marrow of irradiated rats“. Acta Veterinaria, 43 (1993): 95-104. Milenković, Pavle, Stanislava Stošić-Grujičić, Zoran Ivanović and Miodrag Lukić. “The effect of IL-1 receptor blockade on proliferative activity of haemopoietic stem cells in regenerating bone marrow”. In Negative Regulation of Hematopoiesis: From Fundamental Aspects to Clinical Applications, Colloques de l’Institut national de la santé et de la recherche médicale, edited by Martine Guigon. London: John Libbey Eurotext, 1993. Marjanović, Jeromela, Suzana Savković, Gordana Nikčević, Vladimir Glišin, Zoran Ivanović, Pavle Milenković and Zvezdana Popović. “The disbalance of α and β globins in anemic Belgrade rat red blood cells“. BiochemicalandBiophysical Research Communications, 201 (1994): 115-122. Ivanović, Zoran, Pavle Milenković, Milijana Vasiljevski and Miodrag Dekić. “Hemopoietic stem cells in the hereditarily anemic Balgrade Laboratory (b/b) rat“. Experimental Hematology, 23 (1995): 1218-1223. Stošić-Grujičić, Stanislava, Nadežda Basara, Pavle Milenković ana Charles Dinarello. “Modulation of acute myeloblastic leukemia (AML) cell proliferation and blast colony formation by antisense oligomer for IL-1 beta converting enzyme (ICE) and IL-1 receptor antagonist (IL-1ra)“. Journal of Chemotherapy, 7 (1995): 67-70. Ivanović, Zoran and Pavle Milenković. “The seeding efficiency of normal and hereditarily anemic (b/b) rat bone marrow CFU-S as determined in a “rat to mouse” assay“. Stem Cells, 13 (1955): 666-670. Ivanović, Zoran and Pavle Milenković. “The number and proliferation activity of rat bone marrow spleen colony forming- cells as determined in a “rat to mouse” assay“. Acta veterinaria, 45 (1995): 261-268. Ivanović, Zoran, Pavle Milenković and Stanislava Stošić-Grujičić. “Constitutive production of regulators of stem cell proliferation in the hereditarily anaemic Belgrade laboratory (b/b) rat“. Comparative Haematology International, 5 (1995): 170-176. Balint, Bela, Milan Radović, Milomir Malešević, Marijana Petakov, Jovan Taseski, Gordana Jovčić, Laura Balint, Dragana Stamatović, Pavle Milenković, Miodrag Čolić, Danilo Vojvodić, Dejan Matković and Zoran Ivanović. “Ispitivanje kriokonzervisanih matčnih ćelija hematopoeze pripremanih iz periferne krvi“. Anestezija, Reanimacija, Transfuzija, 25 (1996): 15-22.

375

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Milenković, Pavle, Zoran Ivanović and Stanislava Stošić-Grujičić. “The in vivo effect of recombinant human interleukin-1 receptor antagonist on spleen colony forming cells after radiation induced myelosuppression“. European Cytokine Network, 6 (1995): 177-180. Jovčić, Gordana, Zoran Ivanović, Lidija Biljanović-Paunović, Diana Bugarski, Stanislava Stošić-Grujičić and Pavle Milenković. “In vivo effects of IL-1 receptor antagonist on hematopoietic bone marrow progenitor cells of normal mice“. European Cytokine Network, 7 (1996): 71-74. Jovčić, Gordana, Zoran Ivanović, Lidija Biljanović-Paunović, Diana Bugarski, Stanislava Stošić-Grujičić and Pavle Milenković. “The effect of IL-1 receptor antagonist on the proliferation of hematopoietic progenitor cells in regenerating bone marrow“. Leukemia, 10 (1996): 564-569. Ivanović, Zoran and Pavle Milenković. “The Belgrade laboratory (b/b) rat and the role of hypoxia in the maintance of hemopoietic stem cells“. Experimental Hematology, 24 (1996): 1179-1180. Basara, Nadežda, Stanislava Stošić-Grujičić, Dijana Šefer, Zoran Ivanović, Petar Antunović and Pavle Milenković. “The inhibitory effect of human macrophage inflammatory protein 1α (LD78) on acute myeloid leukemia cells in vitro“. Stem Cells, 14 (1996): 445-451. Ivanović, Zoran, Marijana Petakov, Gordana Jovčić, Lidija Biljanović-Paunović, Bela Balint and Pavle Milenković. “Pluripotent and committed haemopoietic progenitor cells in rat peripheral blood“. Comparative Haematology International, 7(1997): 1-6. Ivanović, Zoran, Jelena Zarić, Zvezdana Popović, Gordana Jovčić and Pavle Milenković. “The effect of prolonged treatment with haemin on pluripotent haemopoietic progenitors of normal and hereditarily anaemic Belgrade laboratory (b/b) rats“. Comparative Haematology International, 7 (1997): 214-219. Zarić, Jelena, Dejan Lazić, Snežana Marković, Vladimir Glišin, Zoran Ivanović, Pavle Milenković and Zvezdana Popović. “α and β globins of the anemic Belgrade laboratory rat. The effect of haemin and iron-dextran treatment“. Hemoglobin, 22 (1998): 231-234. Petakov, Marijana, Gordana Jovčić, Nevenka Stojanović, Diana Bugarski, Zoran Ivanović and Pavle Milenković. “Značaj testova za odredjivanje matičnih ćelija hematopoeze u transplantaciji“. Bilten za Hematologiju, 26 (1998): 29-35. Milenković, Pavle. “Matične ćelije hematopoeze i hematopoezna mikrosredina“. Bilten za Hematologiju, 26 (1998): 25-28. Ivanović, Zoran and Pavle Milenković. “Pluripotent haemopoietic progenitor cells (CFU-Sd8) in peripheral blood of hereditarily anaemic Belgrade (b/b) rats“. Lab Animal, 33 (1999): 1-6. Balint, Bela, Zoran Ivanović, Marijana Petakov, J Taseski, Gordana Jovčić, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković. “The cryopreservation protocol optimal for progenitor recovery is not optimal for preservation of MRA“. Bone Marrow Transplantation, 23, (1999): 613-620. Ivanović, Zoran, Benedetta Bartolozzi, Pietro Antonio Bernabei, Maria Grazia Cipolleschi, Pavle Milenković, Vincent Praloran and Persio Dello Sbarba. “A simple, one-step clonal assay allows the sequental detection of committed (CFU-GM-like) progenitors and several subsets of primitive (HPP-CFC) murine progenitors“. Stem Cells, 17 (1999): 219-225.

376

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији Ivanović, Zoran, Benedetta Bartolozzi, Pietro Antonio Bernabei Bernabei, Maria Grazia Cipolleschii, Ermanna Rovida, Pavle Milenković, Vincent Praloran and Persio Dello Sbarba. “Incubation of murine bone marrow cells in hypoxia ensures the maintenance of marrow-repopulating ability together with the expansion of committed progenitors“. British journal of haematology, 108 (2000): 424-429. Bugarski, Diana, Gordana Jovčić, Milena Kataranovski, Zoran Ivanović, Marijana Petakov, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković “Effects of IL-1Ra treatment on endogenous IL-1 level in normal and irradiated mice“. Physiological research, 49 (2000): 355-362. Maletić Snežana, Ljiljana Dragicevic-Djokovic, Radoslav Zikic, Andras Stajn, Pavle Milenkovic and Milosav Kostic. “Effects of nitric oxide donors on energy metabolism of rat erythrocytes“. Journal of Environmental Pathology Toxicology and Oncology, 19 (2000): 383-390. Jovčić, Gordana, Diana Bugarski, Marijana Petakov, Jelena Stanković, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković.“Effect of IL-17 on in vitro hematopoietic progenitor cells growth and cytokine release in normal and post-irradiated murine bone marrow“. Growth Factors, 19, 1 (2001): 61-71. Sušić, Gordana, Nicolo Ruperto, Roksanda Stojanović, Dragica Gacić, Nada Pilipović, Srdjan Pašić, Marina Jovanović, Aleksandra Minić, Pavle Vukojević, Branko Limić, Slobodanka Djordjević, Miloš Milenković, Darko Plećaš, Pavle Milenković and Alberto Martini. “The Serbian version of the Childhood Health Assessment Questionnaire (CHAQ) and the Child Health Questionnaire (CHQ) “. Clinical and experimental rheumatology, 19 (2001): 168-172. Colovic, Milica, Dijana Sefer, Andrija Bogdanovic, Suvajdzic Nada, Jankovic Gradimir, Henry Atkinson and Pavle Milenkovic.“In vitro sensitivity of hematopoietic progenitors to Tiazofurin in refractory myeloid leukemia and in the blast crisis of chronic myeloid leukemia“. Cancer Letters, 195 (2003): 153-159. Vlaški, Marija, Aleksandra Krstić, Gordana Jovčić G, Diana Bugarski D, Marijana Petakov, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković. “Effects of IL-17 on functional activity of peripheral blood cells“. Acta Veterinaria, 54, 4 (2004): 249-261. Bugarski, Diana, Aleksandra Krstić, Marija Vlaški, Marijana Petakov, Gordana Jovčić, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković. “IL-17 induced inhibitory effect on late stage murine erythroid bone marrow progenitors“. European Cytokine Network, 15 (2004): 247-254. Jovčić, Gordana, Diana Bugarski, Marijana Petakov, Aleksandra Krstić, Marija Vlaški, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković. “In vivo effect of interleukin-17 on haematopoietic cells and cytokine release in normal mice“. Cell Proliferation, 37, 4 (2004): 401-412. Bugarski, Diana, Gordana Jovčić, Sofija Katić-Radivojević, Marijana Petakov, Aleksandra Krstić, Nevenka Stojanović and Pavle Milenković. “Hematopoietic changes and altered reactivity to IL-17 in Syphacia obvelata-infected mice“. Parasitology International, 55, 2 (2006): 91-97. Jovcic, Gordana, Diana Bugarski, Aleksandra Krstic, Marija Vlaski, Marijana Petakov, Slavko Mojsilovic, Nevenka Stojanovic and Pavle Milenković. “The effect of interleukin-17 on hematopoietic cells and cytokine release in mouse spleen“. Physiological research, 56, 3 (2007): 331-339. Bugarski Diana, Aleksandra Krstic, Slavko Mojsilovic, Marija Vlaski, Gordana Jovcic, Nevenka Stojanovic and Pavle Milenković. “Signaling pathways implica-

377

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

ted in hematopoietic progenitor cell proliferation and differentiation.“ Experimental Biology and Medicine, 232, 1 (2007): 156-163. Kovacević-Filipović, Milica, Marijana Petakov, Francis Hermitte, Christelle Debeissat, Aleksandra Krstić, Gordana Jovcić, Diana Bugarski, Xavier Lafarge, Pavle Milenković, Vincent Praloran and Zoran Ivanović. “Interleukin-6 (IL-6) and low O(2) concentration (1%) synergize to improve the maintenance of hematopoietic stem cells (pre-CFC)“. Journal of Cellular Physiology, 212 (2007): 68-75. Krstić, Aleksandra, Vesna Ilić, Slavko Mojsilović, Gordana Jovčić, Pavle Milenković and Diana Bugarski. “P38MAPK signaling mediates IL-17-induced nitric oxide synthase expression in bone marrow cells“. Growth Factors, 27 (2009): 79-90. Krstić, Aleksandra, Marija Vlaški, Mohammad Hammoud, Jean Chevaleyre, Pascale duch*ez, Gordana Jovčić, Diana Bugarski, Pavle Milenković, P Bourin, Jean-Michel Boiron, Vincent Praloran and Zoran Ivanović. “Low O2 concentrations enhance the positive effect of IL-17 on the maintenance of erythroid progenitors during co-culture of CD34+ and mesenchymal stem cells“.European Cytokine Network, 20, 1 (2009): 1-7. Krstić, Aleksandra, Juan F. Santibanez, Ivana Okić, Slavko Mojsilović, Jelena Kocić, Gordana Jovcić, Pavle Milenković and Diana Bugarski. “Combined effect of IL-17 and blockade of nitric oxide biosynthesis on haematopoiesis in mice“. Acta Physiologica, 199, 1 (2010): 31-41. Ilić, Vesna, Aleksandra Krstić, Sofija Katić-Radivojević, Gordana Jovcić, Pavle Milenković and Diana Bugarski. “Syphacia obvelata modifies mitogen-activated protein kinases and nitric oxide synthases expression in murine bone marrow cells“. Parasitology International, 59, 1 (2010): 82-88. Lazovic, Saša, Nevena Puac, Maja Miletic, Dušan Pavlica, Milena Jovanovic, Diana Bugarski, Slavko Mojsilovic, Dejan Maletic, Gordana Malovic, Pavle Milenkovic and Zoran Petrovic. “The effect of a plasma needle on bacteria in planktonic samples and on peripheral blood mesenchymal stem cells“. New Journal of Physics, 12, 8 (2010): 083037. Miletić, Maja, Roksanda Stojanović, Olivera Pajić, Diana Bugarski, Slavko Mojsilović, Vladan Čokić and Pavle Milenković. “Seruminterleukin-17 and nitric oxide levels in patients with primary Sjögren`s syndrome“. Indian Journal of Medical Research, 135, 4 (2012): 513-519. Petrović, Zoran, Nevena Puač, Gordana Malović, Saša Lazović, Dejan Maletić, Maja Miletić, SlavkoMojsilović, Pavle Milenković and Diana Bugarski. “Application of non-equilibrium plasmas in medicine“. Journal of the Serbian Chemical Society, 77, 12 (2012): 1689-1699. Miletić, Maja, Slavko Mojsilović, Ivana Okić-Dornević, Dejan Maletić, Nevena Puač, Slavko Lazović Gordana Malović, Pavle Milenković, Zoran Petrović and Diana Bugarski. “Effects of non-thermal atmospheric plasma on human periodontal ligament mesenchymal stem cells“. Journal of Physics D: Applied Physics, 46, 34 (2013): 345401. Čokic, Vladan, Miloš Diklic, Tijana Suboticki, Bojana Beleslin-co*kic, Dragana Markovic, Pavle Milenkovic and Gordana Jovcic.“Transcriptional profiling of erythroid progenitors from G-CSF mobilized and nonmobilized peripheral blood“. Journal of Buon, 19 (2014): 304-314. Čokić, Vladan, Tijana Suborički, Bojana Beleslin-Čokič, Miloš Diklić, Pavle Milenković and Gordana Jovčić.“Bradikynin stimulation of nitric oxide producti-

378

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији on is not sufficient for gamma.globin induction“. Srpski arhiv za celokupno lеkarstvo, 142 (2014): 1189-196. Čokić, Vladan P, Olivera Mitrović-Ajtić, Bojana Beleslin-Čokić, Dragana Marković, Marijana Buač, Miloš Diklić, Nada Kraguljac-Kurtović, Svetozar Damjanović, Pavle Milenković, Mirjana Gotić and Raj K. Puri. “Proinflammatory Cytokine IL-6 and JAK-STAT Signaling Pathway in Myeloproliferative Neoplasms“. Mediators of inflammation, 2015 (2015); doi: 10.1155/2015/453020. Čokić, Vladan P, Slavko Mojsilović, Aleksandra Jauković, Nada Kraguljac-Kurtović, Sonja Mojsilović, Dijana Šefer, Olivera Mitrović Ajtić, Violeta Milošević, Andrija Bogdanović, Dragoslava Đikić, Pavle Milenković and Raj K. Puri. “Gene expression profile of circulating CD34(+) cells and granulocytes in chronic myeloid leukemia“. Blood cells, molecules & diseases, 55, 4 (2015): 373-381; doi: 10.1016/j.bcmd.2015.08.002.

379

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Извори преузетих илустрација Слике 1, 4, 5. Музеј науке и технике-Београд, Збирка Музеја српске медицине Српског лекарског друштва. Слика 2. Schofield, Raymond. “The relationship between the spleen colony-formingand the haemopoietic stem cells”. Blood Cells, 4 (1978): 7–25. Слике 6 и 7. Miloševic Jovcic, Nadežda, gl. ur. 50 godina Instituta za medicinska istraživanjа 1947–1997: monografija. Beograd: Institut za medicinska istraživanja,1997.

Литература 1. Becker, A., Ernest A. McCulloch and James E. Till. “Cytological demonstration of clonal nature of spleen colonies derived derived from transplanted bone-marrow cells”. Nature, 197 (1963): 452–454. 2. Cercek, Lea, Pavle Milenković, Boris Cercek and Laslo Lajtha. “Induction of PHA response in mouse bone marrow cells by thymic extracts as studied by changes in the structuredness of cytoplasmic matrix”. Immunology, 29, 5 (1975): 885–891. 3. Ђурковић Ђаковић, Олгица, гл. ур. 70 godina Instituta za medicinska istraživanja; мonografija. Beograd: Institut za medicinska istraživanja, 2017. 4. Gidali, Julia and Laslo Lajtha. “Regulation of haemopoietic stem cells turnover in partialy irradiated mouse”. Cell tissue kinetics, 5 (1972): 147– 157. 5. Ivanovic, Zoran and Marija Vlaski-Lafarge. Anaerobiosis and Stemness. An evolutionary paradigm for therapeutic applications. London: Academic Press Elsevier, 2016. 6. Lajtha, Laslo, Oliver Reimond and Gurney Clifford. “Kinetic model of bone marrow stem-cell population”. British journal of haematology, 8 (1962): 442–460. 7. Lee-Six, Henry and David G. Kent.“Tracking hematopoietic stem cells and their progeny using whole genome sequencing”. Experimental hematology, 83 (2020): 12–24. 8. Lord, Brian and Raymond Schofield. “The influence of thymus cells in hemopoiesis: Stimulation of hemopoieic stem cells in a syngeneic, in vivo, situation”. Blood, 42, 3 (1973): 395–404. 9. Metcalf, Donald and Malcolm A. S. Moore. Haemopoietic Cells. Amsterdam; London: North-Holland, 1971.

380

П. Миленковић, Прилог историји експерименталне хематологије у Србији

10. Milošević Jovčić, Nadežda, gl. ur. 50 godina Instituta za medicinska istraživanja 1947-1997: monografija. Beograd: Institut za medicinska istraživanja, 1997. 11. Schofield, Raymond. “The relationship between the spleen colony-forming and the haemopoietic stem cells”. Blood Cells, 4 (1978): 7–25. 12. Schofield, Raymond and Laslo Lajtha. “Effect of Isopropyl Methane Sulphonate (IMS) on Haemopoietic Colony-Forming Cells”. British journal of haematology, 25, 2 (1973): 195–202. 13. Till, James E. and Ernest A. McCulloch. “A direct measurement of radiation sensitivity of normal mouse bone marrow cells”. Radiation Research, 14 (1961): 213–222. 14. Zakrzewski, Wojciech, Maciej Dobrzyński, Maria Szymonowicz and Zbigniew Rybak. “Stem cells: past, present, and future”. Stem Cell Research & Therapy, 10, 68 (2019). Преузето 19. 1. 2020. https://doi. org/10.1186/s13287-019-1165-5.

381

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Pavle Milenković Academy of Medical Sciences — Serbian Medical Society, Belgrade

CONTRIBUTION TO THE HISTORY OF EXPERIMENTAL HEMATOLOGY IN SERBIA Hematopoietic Stem Cells Stem cell biology and role in regenerative medicine are now well-defined. In respect of history, contribution of research on hematopoietic stem cells was of great importance. Research in protection of lethally irradiated animals was promoted after the end of World War II and the used nuclear exposures. At the time, that has led to the definition of hematopoietic stem cells as CFU-S (Colony Forming Unit-Spleen), which was subsequently demonstrated to be a more complex problem. The experimental procedure to perform CFU-S assay was established in Serbia – Yugoslavia, by Pavle Milenković after he had completed his education in Paterson Laboratories, Christie Hospital and Holt Radium Institute in Manchester. Upon his return home, he was faced with a number of difficulties that are described in detail. CFU-S assay was performed in combination with other test systems developed and used at the Institute for Medical Research and in cooperation with facilities and scientists at the Military Medical Academy, Faculty of Medicine in Belgrade, Institute of Oncology and Radiology and the Institute of Physics. A respectable number of contributions to the science was achieved with a constantly increasing number of citations in literature. The article provides a concise review of the above-mentioned contributions, which include: role of T lymphocytes in regulation of haematopoiesis, heterogeneity of hematopoietic stem cells, influence of hypoxia on stem cells, role of interleukins (Il-1, IL-17) in haematopoiesis and contributions in human bone marrow/stem cells transplantation, including participation in consultation teams, basic research in activation of cells through specific signal pathway and influence of plasma on stem cells. Basic scientific achievements enabled participation of authors in education of physicians at the master programs and specialisation studies in haematology. Titles of the contributors mostly refer to the period of their achievements. Keywords: stem cells, haematology, irradiation, regulatory factors, haematopoiesis, regeneration

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

382

стручни радови

Саша С. Срећковић1

стручни рад udc 341.22:008

Етнографски музеј, Београд

316.722

нематеријално културно наслеђе у србији – изазови институционалне праксе Апстракт У раду се разматрају поједине практичне импликације појма нема теријално културно наслеђе (НКН), у овом контексту отелотворе ном као културна политика, научна методологија, али и као адми нистративни систем који је увела и промовисала Организација Ује дињених нација за образовање, науку и културу – UNESCO2, почев од 2003. године. Циљ рада је указивање на изазове интерпрета ција ове културне политике на националном нивоу, а с обзиром да свака држава – потписница релевантне Конвенције 2003. године – може да тумачи њен садржај и организује рад на НКН у складу са својим потребама. Аутор као извор обавештења првенствено користи опсервацију институционалне праксе у Србији, уносећи притом у рад и сопствена искуства из међународне сарадње. Ау торитет у односу на истраживање и тумачење НКН немају само ин ституције наслеђа, већ по овој Конвенцији, и (локалне) заједнице. То ће се испоставити као главни изазов ове методологије, нарочи то у смислу перцепције и организационог понашања стручњака и институција, јер не постоје делатни механизми њихове контроле како би се оптимално остварили циљеви Конвенције. Аутор се за лаже за увођење етичког кодекса као јединог могућег коректива у датом контексту. Кључне речи: нематеријално културно наслеђе (НКН), UNESCO, орга низационо понашање, институције наслеђа, етички кодекс

1. Увод Овај текст представља осврт на досадашњу, тачније десетогодишњу институционалну праксу бављења нематеријалним културним на слеђем у Републици Србији као потписници Конвенције о очувању 1

[emailprotected]

United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization (UNESCO).

385

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

нема�еријално� кул�урно� наслеђа UNESCO-a из 2003. године3. У овом случају се посебно разматрају они аспекти на прелазу између про грамских питања и администрирања система нематеријалног култур ног наслеђа (НКН), те најзад и организационог понашања управа. Осим сопственог искуства у различитим капацитетима рада на НКН у оквиру институционалне мреже НКН у Србији, у овај текст уно сим и поједина своја запажања из вишегодишње праксе у међународ ним форумима, а првенствено посредством ангажмана на пројек тима UNESCO-a, и то посебно у функцији тренера-фацилитатора за изградњу националних капацитета у области НКН4 у разним земља ма, као и из своје четворогодишње службе у Евалуационом телу UNESCO-a за међународне листе НКН5. Најзад, у овом погледу била је корисна и размена мишљења с многим колегама из света током кон ференција и сличних скупова које је UNESCO организовао.

2. О нематеријалном културном наслеђу НКН данас подразумева и представља културну политику, методоло гију и систем културног наслеђа развијене у крилу UNESCO-a након ви шегодишњих међународних научних и стручних дебата и припремних правних докумената.6 Ова Конвенција је званично ступила на снагу 2003. године. За разлику од Листe светског наслеђа UNESCO-a, јав но етаблиране и стручно афирмисане још 1972. године7, овај систем НКН је одраз појединих релативно новијих дилема стручњака у обла сти културног наслеђа, те хуманистичких и историјских дисциплина уопште. Претходни поменути систем наслеђа је установио неупитне вишедеценијске процедуре у којима превасходно стручњаци и инсти туције евалуирају аутентичност и актуелно стање наслеђа: покретних 3

UNESCO, „Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heri tage”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/en/convention.

UNESCO, „Capacity building, Global network of facilitators”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/en/facilitator.

UNESCO, „Organs of the Convention, Evaluation body”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/en/evaluation-body-00802.

Аikawa Noriko, „An Historical Overview of the Preparation of the UNESCO International Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage”, Museum International, 56, 1–2 (2004): 137–149.

UNESCO, „Convention Concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage”, преузето 26. 6. 2021, https://whc.unesco.org/en/ conventiontext/.

386

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

културних артефаката (подразумевана надлежност музеја), те непо кретних објеката, односно споменика културе, како би се то углав ном објаснило коришћењем стручног вокабулара (мисли се притом на археолошке локалитете, урбанистичке и руралне амбијенталне целине, сакрално наслеђе и слично). Светско наслеђе такође обухва та и природно наслеђе, где је имплицитна експертиза природњачких научних дисциплина и институција. За разлику од листе Светског наслеђа, НКН, „кao чeдo пoстмoдeр низмa”, пак нуди, у дослуху с трендовима савременог глобализова ног света, једну другачију парадигму. Овде је важно нагласити да је ауторитет одлучивања о (нематеријалном) културном наслеђу – и то оном „живом наслеђу”, виталном у властитој заједници – проширен у најмању руку на (локалне) заједнице, које га саме баштине, чувају, негују и идентификују се с њим.8 Дефиниција и најближа одређења из саме Конвенције 2003: „За потребе ове Конвенције, 1. ‘Нематеријално културно на слеђе’ означава праксе, приказе, изразе, знања, вештине, као и инструменте, предмете, артефакте и културне просторе који су с њима повезани – које заједнице, групе и, у појединим случаје вима, појединци, препознају као део свог културног наслеђа. Овакво нематеријално културно наслеђе, које се преноси с генерације на генерацију, заједнице и групе изнова стварају, у зависности од њиховог окружења, њихове интеракције са при родом и њихове историје, пружајући им осећај идентитета и континуитета, и на тај начин промовишући поштовање према културној разноликости и људској креативности. За потребе ове Конвенције, једино ће се узимати у обзир оно нематеријал но културно наслеђе које је у складу са важећим међународним правним инструментима из области људских права, као и са потребом узајамног поштовања заједница, група и појединаца, али и одрживог развоја. 2. ‘Нематеријално културно наслеђе’, како је дефинисано горе, у параграфу 1, се нарочито испољава у следећим областима: (а) усменим традицијама и изразима, укључујући и језик као носиоца нематеријалног културног наслеђа; (б) извођачким уметностима; (в) друштвеним обичајима, ритуалима и свечаним догађајима; 8

UNESCO, „Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heri tage”, Article 2 – Definitions.

387

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

(г) знањима и обичајима који се тичу природе и свемира; (д) вештинама везаним за традиционалне занате. 3. ‘Очување’ означава мере које настоје да обезбеде употре бљивост нематеријалног културног наслеђа, укључујући иден тификацију, документацију, истраживање, очување, заштиту, промоцију, вредновање, преношење, посебно кроз формално и неформално образовање, као и ревитализацију различитих аспеката таквог наслеђа”. Међутим, општа је пракса свуда у свету да НКН методологију и систем администрирају институције наслеђа, оне већ постојеће, или у ређим случајевима за ту сврху основане. Свака држава – потписница релевантне Конвенције из 2003. године, може да тумачи њен садржај и организује рад на НКН у складу са својим потребама. Како ће се оне односити према заједницама у овом контексту је посебно питање.9 Као што је већ наведено, главни корисници програма заснованог на Конвенцији из 2003. године су заједнице.10 И опет, у систему НКН не постоји једна исцрпна дефиниција заједница, већ се оне одређују према елементима НКН, и обрнуто, елементи се одређују према заједницама које их баштине. Оно што их, пак, јасније конотира су готово подразумевана локалност манифестовања наслеђа, њихова брига о живим и виталним културним традицијама с којима се по истовећују, и условно речено, лаичке иницијативе, док је основни формални канал њиховог дејства у такозваном сектору невладиних организација (НВО). Важни актери, а често и катализатори система НКН, свакако су и институције управе, медији, образовне установе, туристички сектор и слично. Сви они значајно утичу на перцепцију и валоризацију култур них феномена као НКН. Поменута чињеница проширивања ауторитета за одлучивање о на слеђу је неминовно наговестила велико искушење, пре свега, за пер цепцију надлежних институција културног наслеђа и претпоставље ну легитимност особа које се професионално баве истраживањем

Проблем недовољне представљености заједница у контексту поменуте Конвенције разматран је у раду: Harriet Deacon & Rieks Smeets, „Authentic ity, Value and Community Involvement in Heritage Management under the World Heritage and Intangible Heritage Conventions”, Heritage & Society, 6 (2013): 129–143. 10

UNESCO, „Involvement of communities, groups and individuals”, преузето 26. 6.2021, https://ich.unesco.org/en/involvement-of-communities-00033.

388

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

наслеђа. Сада се у случају НКН од њих очекује блиска сарадња са заједницама на очувању наслеђа, барем на равноправној основи.11 Конвенција из 2003. године је одраз жеље хуманистичких наука и културних администрација да одговоре на изазове масовних култур них хомогенизација, којима су локалне културне традиције широм света последњих деценија постале снажно изложене. Најчешће су њи хове културне специфичности тешко угрожене у тој неравноправној борби, и тешко се одупиру културним асимилацијама које наступају као пратеће појаве економске и тржишне доминације савремених образаца – махом образаца популарне „културе” и стилова живота. Један аспект НКН система промовише и вреднује културно наслеђе у свом релативно ужем институционалном оквиру хуманистичких наука, а то су области фолклора – етнологије и етномузикологије, на пример, с тематикама попут традиционалне музике и игара, усмене књижевности, обичаја, старих заната и слично. Међутим, НКН систем има и значајну улогу као ресурс одрживог развоја за локалне културне традиције, кроз пожељно спровођење мера заштите НКН и подизања свести о његовој важности за разли чите области друштвено-економског развоја, те бриге за природну околину. Кроз циљеве одрживог развоја из такозване Агенде 2030,12 13 НКН се разматра у областима јавног интереса и одговарајућих по литика, попут: мира и безбедности, сигурности хране и аграрног на слеђа, смањења сиромаштва, интегрисања традиционалне/компле ментарне медицине у систем јавног здравља, културних права као људских права, градитељских традиција у контексту климатских про мена и сличног.

3. Међународни ниво UNESCO је развио институционалне механизме за јачање националних капацитета заштите НКН код држава чланица Конвенције, али је његов глобални утицај много шири јер су многе локалне заједнице широм 11

UNESCO, „Inventorying intangible heritage, Involvement of tradition bearers and practitioners”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/en/ tradition-bearers-and-practitioners-00259.

United Nations, „Transforming our world: the 2030 Agenda for Sustainable Development”, преузето 26. 6. 2021, https://sdgs.un.org/2030agenda.

13 UNESCO, „Operational Directives for the implementation of the Convention for the Safeguarding of the Intangible Heritage”, преузето 26. 6. 2021, https:// ich.unesco.org/en/directives.

389

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

света прихватиле ову културну политику, па чак и у случајевима када домицилне државе нису ратификовале Конвенцију.14 Популарност овог концепта је велика и до сада је 191 држава у свету ратификовала овај правни документ. Сам UNESCO је, пак, успоставио систем у којем локалне заједнице имају свој глас и могу да преузимају иницијативу (путем такозваног НКН Форума невладиних организација)15, док се о видљивости и промоцији концепта посебно старају државни ентитети и администрације, путем номинација за међународне листе НКН.16 Ипак, неретко се дешава да се међународни послови из области НКН пренесу на „врућ” политички терен. Међународне листе се састоје од: — Репрезентативне листе НКН човечанства, — Листа НКН с потребом хитне заштите, — Регистар добрих пракси у очувању НКН. У склопу овог механизма постоји такође и финансијски фонд UNESCO-a Међунаро�на �о�ршка који подржава разне посебне др жавне пројекте у циљу очувања НКН. Међународни карактер Конвенције се посебно очитује у охра бривању мултинационалних номинација нематеријалног наслеђа. Различита стална тела UNESCO-a администрирају ове активности, све, на пример, до нивоа Међувладиног комитета за НКН.17 Иако сматрам да се дух и суштина Конвенције из 2003. године одражавају првенствено у идеји очувања угроженог НКН, ова кул турна политика своју глобалну популарност ипак дугује превасходно Ре�резен�а�ивној лис�и, на којој се махом налазе витални елемен ти НКН. И срећни и несрећни аспект те популарности лежи у чиње ници да државне администрације широм света овај механизам виде као инструмент свог политичког престижа, а посредством култур ног наслеђа, тако да је данас несразмерно више елемената НКН на Репрезентативној листи (а који се неретко међусобно такмиче), него

Примери су бројни, а илуструјем један од њих код локалних заједница на Њуфаундланду и Лабрадору у Канади: https://heritagefoundation.ca/progra ms/ich/.

ICHNGO Forum, преузето 26. 6. 2021, http://www.ichngoforum.org/.

UNESCO, „Browse the Lists of Intangible Cultural Heritage and the Register of good safeguarding practices”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/en/lists.

UNESCO, „Fifteenth session of the Intergovernmental Committee for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage”, преузето 26. 6. 2021, https:// ich.unesco.org/en/15com.

390

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

на осталим двема листама, укључујући и врло користан механизам Међунаро�не �о�ршке. Србија је ратификовала Конвенцију која подразумева наведе не импликације за развој друштвене заједнице 2010. године. Многе земље у окружењу су прилагодиле садржај овог документа својим по требама и развиле респектабилне системе заштите НКН (на пример, Бугарска, Хрватска, Мађарска), а овај систем је ефективно ушао и у јавне политике Европске уније, уз улагање знатних финансијских сред става како би се наведена културна политика успешно интегрисала у развој државних заједница.18

4. Национални ниво Србија je од 2012. године до одређене мере развила институционалноекспертску инфраструктуру заштите НКН, коју додуше, све до недавно, законска решења нису адекватно пратила. Ипак, укупан институционални амбијент је био повољан и развила се извесна јавна видљивост концепта. Успостављене су следеће надлежности у оквиру мреже: 1) национална фокус је�иница НКН је формирана при Етнографском музеју у Београду, као Центар за нематеријално културно наслеђе Србије; 2) при истој установи оформљена је Комисија за упис у регистар НКН; 3) оформљен је Национални коми�е� за НКН Србије при Министарству културе и информисања Републике Србије и 4) успостављена је мрежа од шест регионалних координатора за НКН,19 којима су, додуше, потом ускраћени регионални пододбори, а што је била иницијална замисао појединих стручњака како би регионални координатори добили солидну стручну и моралну подршку, с обзиром на њихову преоптерећеност својим редовним пословима, махом у локалним музејима. Етнографски музеј у Београду је био логично и природно решење и окружење за фокус-тачку система НКН.20 Готово читав један век ова установа послује на концептима традиционалне културе, народ не културе и фолклора, првенствено везаним за руралне заједнице Србије, те балканског и бившег југословенског простора. Оперативни 18

European Parliament, „Cultural heritage in EU policies”, преузето 26. 6. 2021, https://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/BRIE/2018/621876/EPRS_BRI (2018)621876_EN.pdf.

Нематеријално културно наслеђе Србије, преузето 26. 6. 2021,www.nkns.rs.

Етнографски музеј у Београду, преузето 26. 6. 2021, https://etnografskimuzej.rs.

391

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

рад музеја се претходно већ дуго ослањао на регионалне академске традиције у областима хуманистичких научних дисциплина, и то, пре свега, етнологије и културне антропологије, лингвистике, нешто ра није и антропогеографије и фолклористике, затим и етномузиколо гије, археологије, музеологије и херитологије. У међувремену су, пак, концепти рада сродних установа (у равни: музеји–факултет–инсти тути) у великој мери дивергирали, али је НКН свеједно постао зајед нички именитељ актуелних интересовања више културних, научних и образовних установа, те њихових струковних удружења. Резултати ових напора у Србији су после безмало 10 година свака ко видљиви. Успостављен је национални регистар НКН који данас броји преко 50 такозваних елемената НКН,21 а четири од њих су успешно номинована за Ре�резен�а�ивну лис�у НКН човечанс�ва UNESCO-a.22 Министарство културе и информисања сваке године финансира изве стан број пројеката за очување НКН. Постоји наклоност јавног мњења и повремено се спроводе промотивне акције којима се побољшава уочљивост НКН у укупном друштвеном амбијенту. Вероватно још увек далеко од пожељног и могућег, али уз хвалевредне напоре. Ипак, и поред свега тога, за целу протеклу декаду, лични утисак је да је пропуштена колосална шанса да НКН постане истински зна чајан чинилац интеграције културолошких ресурса и капацитета у свеукупни друштвени развој. Тачније, институционална мрежа НКН се у међувремену претворила у један готово непропусни клијентели стички сервис за мали број стручњака. Вредни индивидуални напори појединаца се свакако истичу, али је било немогуће изнедрити било какав системски бенефит у таквом окружењу. По новом Закону о музејској �ела�нос�и Србије,23 НКН је означено као област јавног добра и општег интереса, али не постоје разрађене процедуре које би ин струментализовале ту замисао. Ако се сложимо око (можда наивне) претпоставке да је свакој држави чланици Конвенције у интересу да има што више такозваних елемената НКН у својим националним регистрима, става сам да се на ционална листа НКН у Србији веома споро и неефикасно администри ра. После готово 10 година од установљавања националне листе, ре гистар броји тек 53 елемента. То је сувише мало за земљу приличног 21

Нематеријално културно наслеђе Србије, преузето 26. 6. 2021, http://nkns. rs/cyr/lista-elemenata-nematerijalnog-kulturnog-nasledja-republike-srbije-1.

Ibid.

Закон о музејској делатности, преузето 26. 6. 2021, https://www.propisi.net/ zakon-o-muzejskoj-delatnosti/.

392

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

културног диверзитета. Процеси организоване државне заштите НКН су се изметнули у кафкијанске бирократске процедуре, где запра во доминирају партикуларни интереси и монополи, у свим битним аспектима: номинацијама за националну листу НКН, међународној сарадњи, издаваштву и контроли републичких конкурса за пројекте очувања НКН (заправо контроли одлука о алокацији финансијских средстава за те сврхе). Посебно је болно сазнање да је организационо понашање поједи них представника надлежних институција НКН неретко непримерено, на пример, у виду игнорисања или осујећивања иницијатива заједни ца, нетранспарентности, без основне комуникацијске етикеције, лоше кооперативности, без истинског поштовања према заједницама но силаца НКН којима би по Конвенцији требало да служе. Институције и стручњаци су често отуђени од реалних потреба заједница које баштине НКН и обично интерпретирају систем зарад сопственог про фесионалног напредовања, а што често нема изравне везе с начели ма Конвенције из 2003. године.24 То се види у различитим приликама, а подсетићу овде само на „лов на пројекте” на конкурсима, као једно од битних искушења на путу ка истинској афирмацији система НКН. Када у формално-правном систему државе не постоје процедуре за санкционисање кршења претпостављеног општег интереса и јав ног добра у сфери културног наслеђа, не могу постојати ни ефективни инструменти контроле девијантних радних процеса ове врсте. Дакле, важан аспекат проблема је недостатак адекватне правне регулативе. Тек од 2021. године област НКН улази у Закон о музејској делатности, али у њему још увек не постоје укази на релевентне про цедуре, сем приоритета већ усвојених елемената у националном ре гистру, чиме се фактички и даље наставља монопол Комисије за упис у регистар НКН, без преузимања обавезе за транспарентност рада. Други аспект формалних проблема је у томе што се већ и постојећи правни документи, попут Правилника о у�ису у национални ре�ис�ар,25 у највећој мери једноставно игноришу, а да НКН мрежа није развила никакав корективни механизам. 24

Oрганизационо понашање јавних установа културе готово да није озбиљ није истраживано у Србији, а према мојим сазнањима ни у региону. Наводим овде један релевантни извор на српском језику: Мирјана Францешко и Биља на Мирковић, Ор�анизационо �онашање – моћ �ознавања (Бања Лука: Универ зитет за пословни инжењеринг и менаџмент, 2008). 25

Правилник о упису у национални регистар нематеријалног културног насле ђа, преузето 26. 6. 2021, http: // www. nkns.rs/cyr/pravilnik-o-upisu-u-nacional ni-registar-nematerijalnog-kulturnog-nasledja.

393

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

5. Могући (корективни) приступи – искуства из праксе Моја искуства у раду с UNESCO су најпре на нивоу развоја образовних приступа примерених одређеним националним институционалним амбијентима у земљама у којима сам радио као тренер-фацилитатор. Користили смо углавном стандардне наставне програме и материјал UNESCO,26 али смо их истовремено прилагођавали локалним приликама и по потреби уносили нове информације, нарочито у погледу студија случаја. На другом нивоу, као члан Евалуационог тела за међународне листе, имао сам прилике да се бавим оцењивањем номинација за листе UNESCO-a, формално и садржински, али такође сам давао препоруке за администрирање НКН система колегама из регионалних канцеларија UNESCO-a, а затим и онима из стручних и управних организација које се баве пословима очувања НКН. Ово искуство је посебно значајно због аспекта групне динамике одлучивања о пословима НКН у институцијама науке и културе уопште. На мене је посебан утисак оставио поступак вођења састанака Евалуационог тела, јер се при одлучивању о номинацијама најпре узи мају у обзир „мањински” гласови, па се на основу тога постепено гра ди консензус са мишљењима већине чланова Евалуационог тела. Био сам чак једно време склон да верујем како је ова процедура готово савршена, али ме је разуверио један случај с номинацијом за регистар добрих пракси НКН. Том приликом је одбачен један иновативни при ступ у интерпретацији Конвенције из прилично ирационалних побуда једног од чланова Евалуационог тела. Иако су такве ситуације ретке, овај случај је показао да усамљени ексцесни, а притом сугестивни при ступи, могу значајно утицати на мишљења осталих чланова, па и са свим преобратити њихове првобитне одлуке. Ипак, целокупни ниво организационог понашања на тим скуповима UNESCO-a је увек био, у најмању руку, коректан и професионалан. Посебно из праксе међународне сарадње истичем значај развоја образовних метода на формалном и неформалном нивоу, а потен цијал таквих могућих курикулума још ни издалека није искоришћен у Србији. НКН по својој природи омогућава и генерише потребу за хо листичким приступом, где појам културног наслеђа сада обухвата и различита практична и профана знања и вештине традиционалних и локалних заједница широм света. 26

UNESCO, „Training materials”, преузето 26. 6. 2021, https://ich.unesco.org/ en/access-to-capacity-building-materials-00830.

394

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

Ипак, у складу са гореописаним проблемима, читав институцио нални амбијент је у прилично неповољном положају, те као једини ефективни метод за побољшање опште ситуације видим усвајање јед ног делатног етичког кодекса, из чега се постепено може поново гра дити клима поштовања, поверења и подршке. Сматрам да не постоји адекватније решење како би се барем донекле рестаурирао увелико нарушени кредибилитет система, јер су већ многи представници ло калних удружења-носилаца НКН разочарани поступцима институција током последњих неколико година.27 У условима када је такозвани „еснаф” стручњака из области културног наслеђа малобројан и када се такорећи сви у тим круговима међусобно добро познају,28 тешко је успоставити механизам ефикасне контроле, па се онда неретко на меће потреба за спољном интервенцијом која би у себи имала прет поставку стручног кредибилитета.

6. Закључак Корист од НКН је уочљива у једној глобалној перспективи, када се посматра у ширем друштвеном контексту времена у којем живимо, тачније у периоду тешких друштвених аномија. Такозвана транзиција је свеопштом корупцијом и криминализацијом политике и друштва у нашој земљи довела до крајњих консеквенци – разарања образовног система и следствено формирања конзумерског и некритичког друштва; инклинације неоколонијалним моделима зависности, где притом управне „елите” распродају националне ресурсе, при чему су управе културних установа инструиране до „политичке коректности”. Тешко да постоје хоризонталне и вертикалне линије друштвених релација које нису доведене у стање акутних и перманентних конфликата. Наравно да су сви горенаведени генерички проблеми изван дело круга институција наслеђа, али НКН има потенцијал за ублажавање свих њих кроз сензитивизацију друштва о његовим инхерентним вредно стима. У целокупном том амбијенту, један суштински мултисекторски и интердисциплинарни систем попут НКН би свакако био благотворан, Можемо у овом погледу реферирати на 12 етичких принципа UNESCO-a у области НКН, као препоруку и за наше прилике: преузето 26. 6. 2021, https:// ich.unesco.org/en/ethics-and-ich-00866.

С умешношћу интерпретација својственим хуманистичким наукама није тешко представити систем партикуларних клановских интереса као општи стручни (научни) интерес.

395

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

развојан и у прожимању многих јавних политика, по својој природи по средничко-помиритељски. Описана пракса НКН мреже, нажалост, не даје повода за оптимизам да би оваква друштвена прилика за институ ције културног наслеђа могла ускоро да се оствари. Систем НКН је свакако унео суштинску пометњу у културне адми нистрације, и то не само у Србији, јер према мом увиду, слични про блеми постоје готово у целом региону Југоисточне Европе. С једне стране га присвајају појединачне научне дисциплине, иако је јасно да су многи проблеми НКН углавном интердисциплинарни. Сходно томе, јасно је такође да успешно администрирање система НКН може бити само интерсекторско. Најтеже искушење за дисциплине које се баве НКН, пак, видим у њиховом (менталитетском) отпору да се упу сте у један облик културне политике која није далеко од својеврсног социјалног експеримента. Јер, ауторитет одлучивања о вредностима које творе НКН,29 сада је у најмању руку распоређен, или дисперго ван, широм целокупног социјалног спектра: институције и релевантни стручњаци у том процесу су виђени као фацилитатори, али не и много више од тога. Послови око НКН су описаним поступцима из институционалне праксе сведени на инструмент политичке промоције, и то махом по средством Репрезентативне листе UNESCO-a. С друге стране, као што је то и овде случај, интересних група, кланова, па и уплива политике одувек је било – то се тешко може избећи. Али, када та чињеница има за исход многе поражавајуће пропусте – нарочито у погледу профе сионалног морала – онда је заиста крајње опортуно не говорити о проблемима. У мрежу НКН су уткани лични и професионални креди билитети колега и њима оваква пракса вероватно највише и штети. Ако је већ преамбициозно захтевати делатно правно средство како би се решили описани проблеми, онда нам преостаје опција е�ичко� ко�екса, као професионалног и евентуално кредибилног ослонца у даљем раду. Стручњаци из области наслеђа који имају ту привилегију да воде ову делатност имају велику одговорност и част да један немали сегмент из области културе афирмишу кроз његов допринос друштвено-економском развоју.

Овде је веома битан и однос према прилично магловитој категорији кул турног идентитета.

396

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

Литература 1. Deacon, Harriet & Rieks Smeets. „Authenticity, Value and Community Involvement in Heritage Management under the World Heritage and Intangible Heritage Conventions”. Heritage & Society, 6 (2013): 129–143. 2. Етнографски музеј у Београду. Преузето 26. 6. 2021. https://etnografski muzej.rs. 3. European Parliament. „Cultural heritage in EU policies”. Преузето 26. 6. 2021. https://www.europarl.europa.eu. 4. Францешко, Мирјана и Биљана Мирковић. Ор�анизационо �онашање – моћ �ознавања. Бања Лука: Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент, 2008. 5. Heritage NL. Преузето 26. 6. 2021. https://heritagefoundation.ca/ programs/ich/. 6. Нематеријално културно наслеђе Србије. Преузето 26. 6. 2021. www. nkns.rs. 7. Noriko, Аikawa. „An Historical Overview of the Preparation of the UNESCO International Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage”. Museum International, 56, 1–2 (2004): 137–149. 8. UNESCO. „Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage”. Преузето 26. 6. 2021. https://ich.unesco.org/en/convention. 9. UNESCO. „The World Heritage Convention”. Преузето 26. 6. 2021. https://whc.unesco.org/en. 10. United Nations. „Transforming our world: the 2030 Agenda for Sustainable Development”. Преузето 26. 6. 2021. https://sdgs.un.org/2030agenda. 11. Закон о музејској делатности. Преузето 26. 6. 2021. https://www. propisi.net/zakon-o-muzejskoj-delatnosti/.

397

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Saša S. Srećković Ethnographic Museum, Belgrade

immaterial cultural heritage in serbia – challenges of institutional practice This article considers certain individual practical implications of the term immaterial cultural heritage (ICH), starting from its very definition to the operational and organisational manifestations that are present in today’s world, such as cultural policies, scientific methodology, as well as an administrative system, which was first introduced and promoted by UNESCO in 2003. After the initial definition of the term, the article considers its characteristics, first of all, the ones related to “live heritage” and cultural phenomena recognised in local communities as part of their identity. After that, the article gives a brief description of institutional activities regarding ICH in Serbia, also in parallel with the international frameworks, first of all, through UNESCO’s programmed work. The aim of this article is to point out the challenges of interpretation of this cultural policy on a national level, all considering that each country–party to the Convention from 2003–may interpret its contents and organise its work on ICH according to its needs. Apart from the undoubtedly positive results achieved in the first decade of the “life” of this Convention in Serbia, a series of problems established mostly by the uncontrolled monopolistic position of the competent institutes of heritage and experts and the consequent organizational behaviour, which often loses the sight of the spirit and the character of the Convention from 2003, was also recognized. As a source of information, the author primarily uses observation of the institutional practice in the Republic of Serbia, also introducing into the article his own experiences from international cooperation. Also, the documents from the official web site of UNESCO dedicated to this topic support certain basic foundations of the ICH system, as well as corresponding documents from the practice of working on ICH in Serbia, in both cases with an emphasis on administration of the system. It can be said that according to implications and today’s established international practice, which is a result of the above-mentioned Convention, the authority over research and interpretation of ICH is no longer exclusively in the hands of institutions of heritage, but also–one might say at a deciding level–the (local) communities as well. It will turn out that this is the main challenge of this methodology, especially bearing in mind the perception of such postulates in the institutions of heritage themselves, as well as in the area of organizational behaviour of experts and institutions, because there are no

398

С. С. Срећковић, Нематеријално културно наслеђе у Србији

operating mechanisms for their control in order to achieve the goals of the Convention in the most optimal way. The author advocates introduction of an ethical code as the only possible corrective measure in the given context. Keywords: immaterial cultural heritage (ICH), UNESCO, organizational behaviour, institutions of heritage, ethical code

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

399

Ненад М. Лукић1

стручни рад udc 664.642(497.11)”19”

Музеј науке и технике, Београд

фабрика квасца вељковића и лукића у остружници 1936–1948.

Апстракт У раду се на основу сачуваних историјских извора обрађује осни вање и рад Фабрике квасца Вељковића и Лукића у Остружници у периоду од 1936. до 1948. године. Фабрика до сада није значајније историографски обрађена, као ни њени власници који су у међу ратном периоду заузимали истакнуто место у друштвеном и еко номском животу Београда. Кључне речи: Фабрика квасца Вељковића и Лукића, Мијат Лукић, Никола Вељковић

1. Увод Производња хлебног квасца од половине 19. века до краја двадесетих година 20. века се на територији коју је у Краљевини Југославији заузимала пређашња Краљевина Србија углавном вршила у тадашњим пиварама, у фабрици шпиритуса Фрање Вштечке и касније његовог сина Јована, и у Фaбрици кaкaoa, чoкoлaдe, бoмбoнa, кeксa, вeштaчкoг лeдa и квaсцa M. К. Шoн�a a.�. Године 1929. су усвојене измене Закона о државној трошарини по чијим је одредбама Министарство финансија на шест година суспендовало издавање одобрења за изградњу фабрике квасца, уз услов да постојеће задовољавају потрошњу.2 Ово ограничење трајало је само до 1932. године, када је на основу члана 5 Закона о изменама и допунама закона о државној трошарини, Министарство финансија издало одобрење за изградњу 1

[emailprotected]

„Нове одредбе о државној трошарини и таксама”, Време, 13. 4. 1929, Чланци, 4.

401

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

фабрика Илији Милишићу из Београда, Жиги Вајсу из Загреба и Рудолфу Залокеру из Љубљане.3 Милишић je те године започео градњу прве наменске фабрике чврстог алкохолног квасца на свом имању које се налазило уз саму железничку станицу Београд–Кланица на Вилиним водама. На овом имању је Милишић још 1914. године изградио Фабрику сирћетне киселине, а од 1922. године сукцесивно је подизао Фабрику оцатне киселине, Фабрику мазива обуће Брил и Фабрику асфалта и фабрику картонских производа. Фабрика квасца је изграђена за две године и званично је започела са радом у априлу 1934. године.4 Већина тадашњих фабрика квасца се 1936. године удружила и формирала картел и то: Tвoрницa жeс�e и �jeницe, �риje Maксo Mayeр �.�., Зaгрeб–Сaвски Maрoф, Влa�имир Aркo ин�ус�риjскo �o�узeћe нa �иoницe, Загреб, Делнишка �ружба �ивоварне Унион, Љубљана, Фишла и синови, Крека, Пе�ар Теслић, Сисак, Парна �ивара Михаила Ј. Косовљанина а. �. Ја�о�ина, К.М. Шон�а, Београд, Илија Милишић, Београд и Ру�олф Залокер, Вич–Љубљана. Предмет картела је био квасац за пекарске сврхе, а уговор између фабрика је важио до 31. децембра 1937. године, с тим да се у случају да се исти не откаже, он аутоматски продужавао за још једну годину. У уговору је, између осталог, било одређено контингентирање производње и продаје, као и заједничко одређивање цена услова продаје. Као контролни орган основана је пословница обрачунског уреда чије је седиште било у Загребу.5 У октобру 1939. године Министарски савет донео је уредбу о формирању Продајне централе за квасац, преко које је у наредном периоду ишла продаја целокупног произведеног квасца у земљи. Производњаквасца је била контингентирана за наредних пет година на 2.600.000 килограма годишње, а поменутом уредбом фабрикама су одобрене следеће количине: Државној фабрици квасца на Чукарици, Београд: 200.000 kg, Творници жес�е и �јенице, Савски Мархоф–Загреб: 308.000 kg, Д.Д. Пивоварни Унион, Целовшка 20, Љубљана: 234.500kg, М. Фишла синови, Крека: 233.000kg, Вла�имир Арко ин�ус�ријском �о�узећу на Деонице, Загреб, Влашка 116: 231.000kg, Пе�ру Теслићу, Сисак: 172.000kg, Пивари М. Косовљанина, Јагодина: 172.000 kg, Кос�и М. Шон�и, Београд, Цара Уроша 60: 172.000 kg, Илији Милишићу, Београд, Вука Караџића 1: 172.000 kg, Товарни Ру�олф Залокер, Тржашка 8, Љубљана: 172.000kg, Фабрици 3

„Подизања фабрика квасца”, Прав�а, 6. 6. 1932, Чланци, 10.

Злата Вуксановић Мацура, „Социјални станови Београд у првој половини 20. века”, Наслеђе, XII (2011): 86; „Стање индустријских предузећа Београда поче тком 1925. године”, Бео�ра�ске о�ш�инске новине, мај 1933, Чланци, 337. 5

„Картел квасца”, Време, 26. 7. 1936, Чланци, 8.

402

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

квасца Вељковић и Лукић, Остружница: 140.000kg, Творници �јенице Жи�а Вајс, Илица 12, Загреб: 100.000 kg, Војновићу и Ком�, Вич при Љубљани: 100.000kg, Алојз Канц �оварни квасца, Менгеш: 100.000kg, Сло�и, Челопечка 6, Земун: 40.000 kg, Товарни сла�а ин кваса, Јоси� Кирбиш, Цеље: 30.000kg, Д. Д. за �рера�бу и �роме� �ољо�ривре�них �роизво�а, Хрватски Лесковац: 12.000 kg, Творници жес�е и квасца Фрања Бенешић, Илок: 10.000 kg и Боху и Ком�, Љубљана: 1.500 kg. Министар финансија је по саслушању Продајне централе утврдио јединствену цену квасца за целу земљу на 29 динара за килограм, да би она у јуну 1940. године била повећана за три динара.6 По окончању Другог светског рата, готово све фабрике су прешле у државно власништво путем конфискације или национализације. 2. Оснивање Фабрике квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1935–1936. године На идеју о подизању фабрике су дошли Мијат Лукић и Никола Вељко вић, познати београдски трговци, пословни сарадници и кумови. Квалитетна локација за подизање фабрике није била проблем јер је Лукић поседовао плац од 75 ара непосредно уз реку Саву у Остружници, који је још 1914. године купио од наследника масе покојног Петра Ђерасимовића, трговца из Београда, иначе и власника воденице на реци Рвеници која пролази непосредно уз плац фабрике и улива се у Саву.7 У поднеску за добијање дозволе за градњу Министарству финансија од 2. октобра 1935. године, будући власници су навели да ће фабрика производити 2.000 kg хлебног квасца за 24 часа рада и да ће у случају рата прећи на производњу глицерина и ацет-алдехида. Решењем број 85037 од 28. новембра 1935. године, министар финансија је одобрио изградњу и рад фабрике. У посао изградње фабрике Вељковић и Лукић нису ушли сами, већ са још два партнера: Василијем Костићем и Драгутином Брајковићем, са којима је 1936. године склопљен пословни уговор на пет година, са тенденцијом да се 1941. године продужи на још пет. Сваки од ортака је требало да уложи 6

„Уредбом о оснивању Продајне централе за квасаца контигентирана је његова производња”, Време, 21. 10. 1939, Чланци, 9.

У једном од списака фабрика који је направила окупациона аустроугарска власт 1916. године, наводи се и Фабрика за млевење лана Бисеније Лукић у Остружници, највероватније жене Мијата Лукића. Када је тачно изграђена, да ли је фабрика радила, те да ли се уопште налазила на плацу на коме ће бити касније изграђена фабрика квасца, за сада се не може поуздано утврдити. Видети у: Ratomir V. Đunisijević, Osnivanje industrijskih preduzeća i razvojindustrijeu Srbiji do 1918. godine (Beograd: BIGZ, 1990), 257.

403

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 1. Пoртрeт Mиjaтa Лукићa 1940. гoдинe

Слика 2. Никола Вељковић

следећа новчана средства: Мијат Лукић 300.000 динара, Никола Вељ ковић 300.000 динара и поменута двојица партнера по 150.000 динара. Сходно уложеним средствима концесионари су делили добит, али и губитак ако га буде било. Заједнички је договорено да се фирма назове Фабрика квасца у Ос�ружници Вељковића и Лукића. Овом приликом је потписан уговор између оснивача фабрике у коме пише: „Уговор закључен између Г. Г. Николе Вељковића, Мијата Лукића, Драгутина Брајковића и Василија Костића како доле следује: 1) Горе наведени уговарачи удружују се на основу концесије гла сеће на Г.Г. Николу Вељковића и Мијата Лукића, заједнички да по дигну фабрику квасца у Остружници. Концесионари Г.Г. Никола Вељковић и Мијат Лукић одричу се права новчане накнаде за концесију. 2) Протоколација фирме фабрике има гласити: Фабрика квасца Вељковић Лукић и комп. 2а) У случају да се фирма због концесије не може протоколиса ти како је напред назначено Г.Г. Драгутин Брајковић и Василије Костић, биће тајни ортаци у овом предузећу са свима правима и дужностима овим уговором предвиђеним. 3) За остварење горе наведеног обавезују се уговарачи у ово заједничко предузеће уложити и то: Никола Вељковић суму од 300.000 динара, Мијат Лукић 300.000 динара, Драгутин Брајковић 150.000, Василије Костић 150.000. 4) Сви горе наведени чланови ове фирме дужни су уколико се по треба укаже да лично сарађују у фабрици код управљања истом,

404

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

а за свој труд заједнички ће награду одредити унапред за годину дана. 5) Чиста зарада од овог посла фабрикације, делиће се на три рав на дела, од којих би два дела припала Вељковићу и Лукићу, а један део Брајковићу и Костићу, а на исти начин има се штета попунити уколико је буде било. 6) Фабриком ће управљати управник који мора бити хемичар стручњак за ову врсту фабрикације. Управник ће се постављати једногласном одлуком сва четири горе наведена члана фирме, а исто тако управник може бити отпуштен ако су за то најмање три члана фирме сагласна. Остало особље изузев књиговође по ставља управник уз сагласност најмање два члана фирме. 7) У фабрици се има водити дупло књиговодство како је то тр говачким законом предвиђено. За постављање књиговође имају гласати најмање три члана фирме. Књиговођа може бити от пуштен на начин како је то предвиђено у члану 6. за управника. 8) У случају каквог споразума са неким лицем или предузећем о продаји фабрике или обустави рада у истој, зато примљена про тивредност по одбитку уложеног капитала има се делити на чети ри равна дела од кога ће сва четири члана фирме поменута овим уговором, добити по једну четвртину за све време док споразум са горњим лицем или предузећем постоји. 9) У случају разортачења има се деоба извршити пропорцијално према уложеном капиталу и споразумно према рентабилите ту предузећа. У случају да се странке не могу споразумети саме око разортачења, разортачење се има извршити преко иза браног суда за који свака страна бира по једног судију, а судије председника. 10) У случају смрти једног од чланова предузеће је дужно примити једног представника-наследника умрлог члана, за члана фирме. У случају да наследник-це не намеравају продужити рад у преду зећу, разортачење се има извршити као што је поменуто у члану 9. овог уговора. 11) Овај уговор важи за 5 година. У случају да се на шест месеци пре истека рока не откаже са једне стране, његова се важност ау томатски продужује на још пет година. 12) Овај уговор је написан у четири равногласна примерка од кога се по један налази код сваког од 4 члана потписника. Дванајестог маја 1936. У Београду. Прочитали смо овај уговор и на све у њему предвиђено пристајемо (испод потписи)”.8 8

Приватна документација Лазара Бесарабића, Уговор о оснивању фабрике.

405

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

3. Рад фабрике у периоду од 1936. до 1941. године Фабрика је свечано пуштена у рад 1936. године, али је о њеном пословању, нажалост, сачувано врло мало докумената и пода така. Према извештају за 1938. годину, основна главница предузећа износила је 2.600.000 динара, док је вредност земљи шта, зграда и постројења била Слика 3. Фaбрикa квaсцa 1940. гoдинe 2.850.000 динара, а робе и осталог инвентара 357.000. Фа брика је те године остварила бруто добит од 769.117 динара, односно 198.264 динара нето. На име плата исплаћено је 557.678 динара, за социјална давања 54.317, државни непосредни порез 65.667, за царину 54.352, државну трошарину 2.457.293, бановинску трошарину 290.462, општинску трошарину 45.570, порез на пословни промет 211.197 и на остале јавне дажбине 27.751 динара. Од погонског материјала фабрика је потрошила 673 тоне мрког угља, 10,3 тоне нафте и 150.852 kwh електричне енергије. Од сировина је утрошено 479,05 тона меласе, 13,35 тона амонијака, 11,26 тона сумпорне киселине, 31,265 тона диамон киселине, 35,68 тона амонсулфата, 24,37 тона суперфосфата, 12,35 тона алуминијум-сулфата и 3 тоне олеинске киселине. Те године, фабрика је произвела укупно 335,583 тона хлебног квасца, од којих је продато 307,167 тона за укупно 6.757.542 динара. Фабрика је поседовала и два возила: путничко опел и теретно Д.К.В. У фабрици су за стално били запослени троје административних радника, два члана техничког особља и 21 неквалификовани радник – 17 мушких и четири женска. Директор фабрике је био Радмило М. Лукић, дипломирани правник, син Мијата Лукића, и он је на тој позицији био до 1944. године. Руководилац фабрике је био дипломирани инжењер технологије Радомир Вељковић (од оца Владимира и мајке Анке, рођене Миливојевић), рођен 1899. године у Књажевцу. Главни стручњак за израду квасца био је апсолвент технике у Загребу Сергије Политов (од оца Сергија и мајке Олге, рођене Вастонове), руски емигрант. Рођен је у Арананки-Тамбов у Русији 1896. године, а у Београд се преселио из Панчева.9 По речима Мијата Лукића, фабрика 9

Архив Југославије, Министарство трговине и индустрије Краљевине Југо славије (65), ф. 489; Историјски архив Београда, Управа града Београда (1), Картотека житеља града Београда и Земуна.

406

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

Слика 4. Звaницe нa oтвaрaњу фaбрикe 1936. гoдинe

Слика 5. Мијат Лукић са групом радника испред улаза у фабрику 1940. године

Слика 6. Зaглaвљe пoслoвнoг писмa фaбрикe 1945. гoдинe

407

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

је до почетка Другог светског рата у Југославији 1941. године добро пословала и доносила добар приход.10 „Добро пословање је утицало да се у мају 1941. године оснивачки уго вор продужи на још пет година: Уговор закључен између Г.Г. Николе Вељковића, Мијата Лукића, Драгутина Брајковића и Василија Костића, свих из Београда како следи: 1) Уговарачи Брајковић и Костић као тајни ортаци, имају у фа брици квасца Вељковића и Лукића у Остружници, уложених 600.000 дин, што им се овим уговором признаје. 2) Уговарачи Брајковић и Костић имају право контроле у фабрици. 3) Од чисте добити, одн. губитка из фабрикације квасца, уго варачи Брајковић и Костић имају 20%, а Никола Д. Вељковић и Мијат Р. Лукић по 40%. Исплата добити, одн. обрачун губитка биће сваке године на основу исказног на дан 31. децембра од носне године. 4) У случају оштећења фабрике услед више силе (бомбардо вања, пожара, експлозија, узапћења, хаварије машина и т.сл.) или случаја, уговарачи Брајковић и Костић, сносе насталу штету сходно њиховом уложеном капиталу. 5) Уговарачи Вељковић и Лукић имају сва права, која им пози тивни законски прописи, као јавним ортацима, даје. 6) У случају разортачења уговарачи Вељковић и Лукић су дужни исплатити уговарачима Брајковићу и Костићу њихов уложени новац из тачке 1. овог уговора, уколико не дође до промене тачке 4. овог уговора. 7) Овај уговор закључен је на неодређено време, али се при знаје сваком од четири уговарача право да га откаже на шест месеци унапред. 8) Овим уговором престају да важе све одредбе уговора закљу ченог поводом фабрике квасца у Остружници од стране истих уговарача на дан 12. маја 1936. 9) Овај уговор је написан у четири равногласна примерка који се налазе код сваког појединог уговарача по један комад. Дванајестог маја 1941. Београд.

Прочитано, потписано, усвојено”

Сећање Лазара Бесарабића, унука Мијата Лукића.

408

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

4. Изглед и опрема фабрике 1941/1942. године На плацу површине 75 ари се налазила фабричка зграда од тврдог материјала, масивно грађена са специјалним осигурањем. Састојала се из приземља и два спрата и имала је индустријски димњак. Уз њу је дозидана мања зграда у којој су се налазили уређаји за хлађење. Осим њих, на фабричком плацу се налазила и обична зграда од твр дог материјала за хемикалије и гаражу, затим зграда канцеларије од тврдог материјала, дрвени магацин поред обале Саве за материјал и један велики бетонски резервоар запремине 20 тона за меласу. Фабричка зграда је била подељена на неколико одељења: за кување, за сепарирање, за пресовање, за фунтовање, за дуваљке, за хлађење и ложионицу. Одељење за кување је имало следећу опрему: бакарни Вор�ер казан са прибором од 80 литара, комплетан; казан исте врсте и фир ме од 300 литара; гвоздени казан за матични квасац, са комплетним уређајем, гвоздени казан за кување квасца од 25.000 литара са ком плетним уређајем, гвоздени казан за кување квасца од 50.000 литара са комплетним уређајем, два сепаратера за пречишћавање меласе, два бакарна казана за мућење квасца, једну дрвену кацу од 13.000 ли тара са уређајем за мешање, хлађење и грејање, једно сито за цеђење квашчаног млека и два електрична вентилатора. Одељење за сепарирање је садржало: један велики сепаратор са директно куплованим мотором, два мања сепаратора са директно ку плованим мотором, две дрвене каце од по 5.000 литара са комплет ним унутрашњим уређајем и једну моторну пумпу за квашчано млеко. Одељење за фунтовање је било опремљено: машином за мешање квасца, машином за сечење квасца и једим мотором од 7 коњских снага са трансмисијама и каишима. Одељење за пресовање је садржало: бакарни казан са уређајем за дување од 6.000 литара, гвоздени казан од 4.000 литара, округли гвоз дени казан, бакарни килер за хлађење квасца, пумпу са електричним мотором, велику пумпу са мотором, пумпу са мотором за пресовање квасца, две ливене пресе за пресовање квасца и дрвену кацу од 1.500 l. Одељење за дуваљке је имало: велику дуваљку са мотором од 55 коњских снага, средњу дуваљку са мотором од 35 коњских снага, малу дуваљку са мотором од 5 коњских снага, Лин�е уређај за хлађење, пумпу са мотором за бацање воде из филтера у гвоздене резервоаре на кули и један апарат за пречишћавање воде.

409

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Ложионица је садржала: један парни котао са два лежишта Хали ше Машиненфабрик (Hallesche Maschinenfabrik) са 50 m2 загрејне површине. Одељење за хлађење је садржало: један амонијачни компресор од 65.000 калорија са мотором од 15 коњских снага. Водоводне инсталације су укључивале: пумпну станицу на Сави са дуплим цевима, таложником и филтером и резервоаре за чисту воду са две пумпе и два мотора, као и комплетну инсталацијом у згради. Постојала је и комплетна електрична инсталација. Остале машине су укључивале: један електромотор од 5 коњских снага, једну пумпу за воду, две резервне батерије за компресор, апа рат за дестилацију воде, једну резервну пумпу за воду, један електро мотор од 0,6 коњских снага, један неисправан динамо и три анласера за моторе. Од намештаја и прибора постојали су: једна каса за књиге, једна писаћа машина, једна машина за рачунање, два писаћа стола, четири столице и слично. Алат је укључивао: један флашенцуг са ланцем, један точак за трансмисију, комплетан алат за радионицу, једну пољску ковачницу, једну ложачку лопату са држаљом, пет комада ложачких лопата без држаља, четири комада обичних лопата, три чекића са држаљама, два комада кљешта, разне делове за употребу код машина, 40kg ба карних цеви, 72 комада стаклених балона, гвоздена колица за угаљ, електричну лампу са 10 метара кабла, дрвени чабар од 50kg, 18 дрве них чаброва за квасац, прибор за пресовање, прибор за сепарацију, прибор за паковање квасца, прибор за врење квасца, комплетан при бор лабораторијума са разним стерилизаторима, флашама, епруве тама, пипетама, 135 метара платна, прибор у магацину старе зграде; кајишеве, опуту, разне месингане делове, разне жице, хартију за па ковање квасца и облагање сандука, разне фарбе, дрот-ексере, дих тунге, друкере, арматуре и гумена црева, као и 329 сандука од 27kg, 171 од 54kg, 50 од 10kg, 23 од 8kg и 252 од 6kg.11

5. Рад фабрике у периоду 1941–1947. године Конкретних података о раду и производеним количинама квасца фабрике током немачке окупације нема. Међутим, по окончању рата 11

Приватна документација Јованке Драпшин (у питању је изворна копирана грађа из неколико београдских архива).

410

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

Слика 7. Зaглaвљe пoслoвнoг писмa 1946. гoдинe

Слика 8. Откупни купoн зa квaсaц из 1946. гoдинe

је формирана комисија за процену инвестиција у 1941/1942. години у чијем су саставу били Марко Радовић, представник Министарства индустрије, Павле Сарајлић, члан Месног одбора Остружница, и Никола Вељковић, као представник предузећа. Ова комисија је констатовала да је фабрика у 1941/1942. години радила, али без тачног временског периода и назнака у ком обиму. Оно што је сигурно јесте да је фабрика наставила да ради након ослобођења Београда 1944. године за потребе Народно ослободилачке војске (НОВ) и Партизанских одреда Југославије (ПОЈ). Њен управник је и тада био Радмило Лукић (1912–1997). Из једног документа сазнајемо да су радници у фабрици у марту 1945. године између осталих били и Душан Дукић, Живојин Сарајлић и Никола Јеротијевић. У октобру 1946. године фабрика је уложила жалбу на одлуку пореског одељења на Умци о наплаћивању неплаћеног, односно за 7.161 динар мање

411

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Слика 9. Бивша фабрика квасца 2021. године

обрачунатог пореза за месец април 1945. године, али је њена жалба одбијена. Оно што даље знамо из доста оскудне документације је да се фабрика у октобру 1946. године звала Звез�а-квасац, Фабрика квасца Вељковић и Лукић.12 Фабрика је највероватније коначно национализована у првој поло вини 1948. године, по тада важећем закону. Мијат Лукић је 22. марта 1948. године од суда добио обавест да на основу члана 8 Уредбе о поступку за национализовану имовину, може у наредних осам дана погледати комисијски извештај и уколико има примедбе, да их подне се у других осам дана Окружном суду за округ београдски.13 Оно што је остало познато јесте да Мијат Лукић није хтео да пристане на наци онализацију свог дела фабрике, док су по речима Мијатових потома ка, остали ортаци на то пристали, што ипак остаје само претпоставка јер ову тврдњу за сада није могуће проверити. Наследници Мијата Лукића добили су из Архива Србије потврду да исти не поседује акт о национализацији, али то не мора ништа да значи јер је могуће да је он сачуван у архиви неког од судова који су били надлежни за ову тематику. Након национализације, фабрика је припојена Фабрици шећера и врења Дими�рије Туцовић као њен погон 3, док је погон број 12

Уверење издато од стране Звез�а квасца Радмилу Лукићу, приватна доку ментација Лазара Бесарабића. 13

Приватна документација Јованке Драпшин.

412

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

2 била Фабрика Илије Милишића. Фабрика је остала у саставу овог предузећа до 1982. године када је на основу одлуке Радничког саве та Основне организације удруженог рада (ООУР) Фабрике шпирита и квасца Врење у оквиру Радне организације ПКБ Индустрија шећера и врења Дими�рије Туцовић оглашена на продају лицитацијом.14

6. Власници фабрике – кратке биографије Никола (Димитрија) Вељковић (1880–1955) је био познати београдски трговац и дуго времена председник Управног одбора Привредне штедионице, у чијој су управи била и остала тројица оснивача фабрике. Живео је у Улици краља Милутина број 28. Године 1932. је у близини свог плаца изградио две зграде у Хартвиговој улици број 4 (данашња Београдска), које су прojeктoвaли aрхитекте Брaнислaв Maринкoвић и Mихajлo Рaдoвaнoвић. Згрaдa с уличне стране је имaла призeмљe и четири спрaтa, a двoришнa у дубини плaцa, призeмљe и двa спрaтa. Године 1936. је одликован Орденом Светог Саве 4. реда.15 Мијат (Радована) Лукић је рођен 1882. године у Железнику где је завршио четворогодишњу основну школу. У Београду је изучио трго вачки занат и у прво време је био помоћник у радњи једног Цинцарина и његове жене Катарине. Године 1910. је отворио сеоски дућан у Великој Моштаници и добио дозволу да пријави радњу као произ вођач-продавац трошаринских предмета. Наредне године са орта ком Радомиром Јокићем оснива Фабрику сламнатих шешира Јокић и Лукић која се налазила на Београдској (Малој) пијаци.16 Развој послова прекинули су ратови из којих је изашао са чином резервног поднаред ника, Албанском споменицом и Орденом Светог Саве. По окончању рата је отворио бакалницу која је добро пословала, те је 1928. године купио приземну кућу у Улици Ватрослава Лисинског, а у Хиландарској

Драган Петровић, Ис�орија ин�ус�рије Бео�ра�а, том II (Београд: Српско географско друштво, 2006), 352; Поли�ика, 9. 5. 1982, Огласи, 19.

Подаци добијени од Виолете Обреновић из Јавног комуналног предузећа (ЈКП) По�ребне услу�е, Београд; ИАБ, УГБ,, Картотека житеља града Београда и Земуна; „Списак”, Општинске новине, 16. 3. 1933, 128; „Личне вести”, Просве�ни �ласник, децембар 1936, 996. Са супругом Милевом, рођеном Милен тијевић, имао је кћерку Радмилу рођену 15. јануара 1915. године и Јованку рођену 1922. године. 16 Уговор о оснивању Фабрике сламнатих шешира, приватна документација Лазара Бесарабића.

413

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

улици је отворио трговину са колонијалном робом.17 Мијат Лукић је 1940. године одликован Орденом Југословенске круне 4 реда.18 Преко пута фабрике на плацу купљеном од остружничког свештеника Јеремије Ристића, Лукић је 1940. године изградио велелепну кућу која је тад била највећа у околини Београда, a Остружничани је и данас зову вила Лукић. Умро је у Београду 1970. године.19 Драгутин Брајковић (од оца Петронија и мајке Маре, рођене Лечић) је рођен 30. новембра 1881. године у Ариљу. По занимању је био инсталатер водовода, а негде се помиње и као бравар. У Београду је до почетка тридесетих година 20. века година живео у Улици краља Милутина број 55 где му је била и браварска радионица, да би се касније преселио у број 31 где је 1935. године било и седиште фирме Брајковић и Кос�ић. Умро је у Београду 4. јула 1946. године.20 Василије Љ. Костић је такође био занатлија, највероватније електри чар, и ортак Драгутина Брајковића. О њему се, нажалост, није могло нешто више сазнати осим да је живео у Шуматовачкој улици број 40.21

Ненад Лукић, Ис�орија Железника 1528–1945, Дру�о допуњено и исправље но издање (Београд: Зелени Железник, 2017), 212–213; „Амиција Јадранске страже је свачија”, Прав�а, 1. 7. 1928, Чланци, 16. 18 „Одликовања министара г.г. Шутеја, Константиновића и Пантића”, Време, 8. 9. 1940, Чланци, 5. 19 Казивање Лазара Бесарабића. 20

Подаци ЈКП По�ребне услу�е, Београд; ИАБ, УГБ, Картотека житеља града Београда и Земуна. По подацима из картона Брајковић је рођен у Ужицу, а умро је 21. фебруара 1948. године. Са супругом Милицом Настасијевић је имао синове Петра и Душана и кћерку Зору, а постоји могућност да је имао још деце.

Брајковић и Костић су били ортаци који су градили и дорађивали зграде у Београду. Архитекта једне од зграда је био Чедомир Глишић. Видети у: „Спи сак издатих грађевинских дозвола у првој половини месеца септембра 1932”, О�ш�инске новине, 6. 10. 1932, 572.

414

Н. М. Лукић, Фабрика квасца Вељковића и Лукића у Остружници 1936–1948.

Извори преузетих илустрација Слике 1, 3, 4, 5, 7 и 8. Приватно власништво Лазара Бесарабића. Слике 2 и 9. Фотографисао Ненад Лукић 2021. године. Слика 6. Приватно власништво Јованке Драпшин (изворно Архив Србије).

Литература 1. „Амиција Јадранске страже је свачија”. Прав�а, 1. 7. 1928, Чланци. 2. Вуксановић Мацура, Злата. „Социјални станови Београд у првој по ловини 20. века”. Наслеђе, XII (2011): 65–89. 3. Đunisijević, Ratomir V. Osnivanje industrijskih preduzeća i razvoj industrije u Srbiji do 1918. godine. Beograd: BIGZ, 1990. 4. „Картел квасца”. Време, 26. 7. 1936, Чланци. 5. „Личне вести”. Просве�ни �ласник, децембар 1936. 6. Лукић, Ненад. Ис�орија Железника 1528–1945, Дру�о �о�уњено и ис�рављено из�ање. Београд: Зелени Железник, 2017. 7. „Нове одредбе о државној трошарини и таксама”. Време, 13. 4. 1929, Чланци. 8. „Одликовања министара г.г. Шутеја, Константиновића и Пантића”. Време, 8. 9. 1940, Чланци. 9. „Подизања фабрика квасца”. Прав�а, 6. 6. 1932, Чланци. 10. Поли�ика, 9. 5. 1982, Огласи. 11. Петровић, Драган. Ис�орија ин�ус�рије Бео�ра�а, �ом II. Београд: Српско географско друштво, 2006. 12. „Списак”. О�ш�инске новине, 16. 3. 1933. 13. „Списак издатих грађевинских дозвола у првој половини месеца септембра 1932”. О�ш�инске новине, 6. 10. 1932. 14. „Стање индустријских предузећа Београда почетком 1925. године”. Бео�ра�ске о�ш�инске новине, мај 1933, Чланци. 15. „Уредбом о оснивању Продајне централе за квасаца контигентирана је његова производња”. Време, 21. 10. 1939, Чланци.

415

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Nenad M. Lukić Museum of Science and Technology, Belgrade

yeast factory of veljković and lukić in ostružnica 1936–1948 Yeast factory of Veljković and Lukić (Fabrika kvasca Veljkovića i Lukića) in Ostružnica was established in 1936 and it operated sucessfully until 1941 and the onset of the World War II on the territory of the Kingdom of Yugoslavia. Its founders and majority owners were famous Belgrade tradesmen and members of the executive bodies of Privredna štedionica, Mijat Lukić and Nikola Veljković, while their minority partners were Belgrade craftsmen Vasilije Kostić and Dragutin Brajković. After the liberation in 1944, the factory renewed production, but in early 1948, it was nationalised and it became state property. It continued to manufacture yeast for the next couple of years until it was sold in 1982, when it completely changed its production purpose. Today, only the main building remained out of the entire factory complex and for now, it is still in decent condition. Keywords: Yeast factory of Veljković and Lukić, Mijat Lukić, Nikola Veljković

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

416

стручни рад udc 271.222(497.11)-72-74:070.482”1918/1920”

Милан Д. Вуковић1 Музеј науке и технике, Београд

обнова српске патријаршије и избор патријарха 1920. године у црквеној штампи Апстракт У раду се разматра како је црквена штампа пропратила обно ву Српске патријаршије и избор патријарха 1920. године. Циљ истраживања је био да се на критички начин сагледа ово битно поглавље у историји Српске православне цркве. Обнова патријар шије 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима је један од најважнијих датума у историји Српске цркве и стога је било важно размотрити тај догађај с тачке гледишта црквене штампе, односно листова Гласник, Весник и Ср�ска црква. На основу истра живања се закључује да јавност није била много заинтересована за овај догађај и да се према њему понела равнодушно, што се може повезати са падом побожности код православног народа, која је наступила након страхота из Првог светског рата. Такође се закључује да је допринос регента Александра Карађорђевића об нови Српске патријаршије био изузетно велики и да без помоћи ју гословенске државе овај посао не би био решен на овакав начин. С друге стране, држава је онемогућила да архијереји самостално бирају патријарха, већ је у Изборни сабор уведен велики број световних лица. Лист Весник је критиковао сам избор патријарха сматрајући да је митрополита Србије Димитрија Павловића треба ло одмах само прогласити за патријарха. На крају је на Изборном сабору 12. новембра 1920. године митрополит Димитрије заиста и изабран за патријарха. Кључне речи: Уједињење Српске православне цркве, обнова Српске патријаршије 1920. године, српски патријарх Димитрије Павловић, црквена штампа

1. Увод Штампа је важан историјски извор и када се критички посматра, може нам рећи доста тога о стању у држави и друштву. Црквена штампа је, 1

[emailprotected]

417

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

стога, врло битна за ближе упознавање са радом Српске православне цркве. Службени лист Српске православне цркве Гласник је почео да излази у Београду 14. јула 1920. године, у то време двапут месечно. Током периода који нас занима, уредник је био професор Атанасије М. Поповић. Лист Гласник излази и данас, што га чини српским црквеним часописом који најдуже излази.2 Весник је био црквено-политички и друштвени лист и њега је покренуло Свештеничко удружење те је, сходно томе, заступао интересе свештенства. Излазио је у Београду у периоду од 1919. до 1930. године. Године 1920. је излазио скоро сваке недеље (45 бројева). Главни уредник током периода којим се бавимо је био свештеник Драгутин Димитријевић.3 Часопис Ср�ска црква је излазио током 1919. и 1920. године у Сарајеву, једном месечно или једном у два месеца. Он је пропагирао обнову духовног живота у цркви, пошто је тадашње стање било лоше, и бавио се питањем какво треба да буде уређење Српске православне цркве. Уредник је био др Петар Маркичевић. Часопис је престао да излази да не би распарчавао црквене снаге након покретања Гласника.4 Ратни успеси српске војске омогућили су да се Први светски рат на Балкану заврши и да се створи југословенска краљевина 1. де цембра 1918. године. У новој држави доминантне вероисповести су биле православље, римокатолицизам и ислам. Према подацима из Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1921. го дине је православаца било 5.529.261 (око 46 %), католика 4.473.877 (око 39 %) и муслимана 1.379.687 (око 11%). Православци су претеж но били распрострањени на територији бивше Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, затим Војводине (Срем, Банат, Бачка, Барања), Босне и Херцеговине, Далмације, Хрватске и Славоније.5 Укидањем Пећке патријаршије 1766. године, српске православне црквене области су се самостално развијале зависно од тога у којој држави су се налазиле. После балканских и Првог светског рата, го тово сви православни Срби су се нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, они су били расејани у шест посебних црк вених организација. Самосталне српске цркве су биле: Београдска 2

Бранко А. Цисарж, Је�ан век �ерио�ичне ш�ам�е Ср�ске �равославне цркве: библио�рафски о�ис часо�иса и лис�ова са �ре�ле�ом-са�ржајем свих ра�ова објављених у њима о� 1868–1970. 1, А-М (Београд: Завод за умножавање при Светом архијерејском синоду, 1986), 42. 3

Ibid., 37–38.

Ibid., 59.

Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1978. Knj. 1. Kraljevina Jugoslavija 1914–1941 (Beograd: Nolit, 1988), 40–41.

418

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

митрополија (или Митрополија Србије; обухватала је територију преткумановске Србије), Карловачка митрополија (обухватала је Србе у Војводини, Хрватској и Славонији) и Цетињска митрополија (или Црногорска митрополија; обухватала је територију Краљевине Црне Горе).6 Београдска митрополија је стекла аутокефалност 1879. године, док преостале две нису имале канонску аутокефалност.7 Остале црквене области у којима је било православних Срба су биле: Српска црква у Босни и Херцеговини (од 1878. године под јурисдик цијом Цариградске патријаршије), црквена област у Старој Србији и Македонији (била је под јурисдикцијом Цариграске патријаршије) и Далматинска црквена област (у њеном саставу су биле епархије дал матинско-истријска и бококоторско-дубровачка; ова област је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије).8

2. Уједињење покрајинских цркава Српске црквене области, као што је наведено у претходном поглављу, имале су од укидања Пећке патријаршије различите историјске токове. То се из корена мења 1918. године када су се формирањем југословенске краљевине оне нашле у истој држави, чиме су се стекли услови за њихово уједињење. Треба истаћи да је воља свих српских митрополита и епископа у том погледу била иста и да су сви били за уједињење покрајинских цркава и обнављање Српске патријаршије. Не треба заобићи ни улогу регента Александра Карађорђевића и других представника Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, без чије подршке и помоћи ово дело не би било завршено овим темпом и на овакав начин. Епископи из Босне и Херцеговине су 14. децембра 1918. године одлучили да се уједине са Београдском митрополијом и замолили су митрополита Димитрија Павловића и Владу југословенске државе да им издејствује канонски отпуст од Васељенске патријаршије.9 6

Branislav Gligorijević, „Ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve i uspostavljanje Srpske patrijaršije u Jugoslaviji”, Istorija 20. veka, 2 (1997): 7.

Александар Стаматовић, Ис�орија Ми�ро�олије црно�орско-�риморске 1918–2009 (Подгорица: ИТП Унирекс, 2014), 64.

Gligorijević, Ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve, 7.

Рајко Л. Веселиновић, „Уједињење покрајинских цркава и васпостављање Српске патријаршије”, у Ср�ска �равославна црква 1920–1970: с�оменица о 50-�о�ишњици вас�ос�ављања Ср�ске �а�ријаршије (Београд: Свети архије рејски синод Српске православне цркве, 1971), 14.

419

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Влада Стојана Протића је сазвала прву конференцију српских православних епископа 31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима. Конференцијом је председавао митрополит Дими трије.10 На њој је саопштена одлука Карловачке митрополије да се уједини са осталим црквеним областима у држави. На конференцији је констатована воља представника српских православних црквених области за уједињењем и изречена је потреба да се успостави Српска патријаршија, након што и Српска црква у Црној Гори пристане на уједињење, јер због тешких прометних прилика није могла да буде заступљена на овој конференцији. Конференција је овластила митро полита Димитрија да састави и да Васељенској патријаршији пошаље представку везану за уједињење српских црквених области и обно ву Српске патријаршије, те да замоли Министарски савет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за дипломатско посредовање у решавању овог питања.11 Друга конференција је одржана од 24. до 28. маја 1919. године у Београду под председништвом цетињског митрополита Митрофана Бана. Ова конференција је 26. маја донела одлуку којом је изречено „духовно, морално и административно јединство свих Српских пра вославних црквених области” и да се ово уједињење изрази у привре меном одбору епископа. Тај одбор је назван Сре�ишњи архијерејски сабор ује�ињене ср�ске цркве и он је представљао и заступао целокуп ну и уједињену Српску православну цркву све до избора патријарха. У посланици упућеној за Духове, српски архијереји су објавили „ду ховно, морално и административно” јединство Српске православне цркве.12 Трећа конференција одржана је крајем 1919. године у Сремским Карловцима. На њој је усвојен нацрт Закона о �ро�лашењу и ус�ос�ави с�аре Ср�ске �а�ријаршије по коме ће уз патријарха постојати стални Свети архијерејски синод, као управна и судска власт, и Сабор архије реја, као највиша законодавна власт.13 10

Благота Гардашевић, „Организационо устројство и законодавство пра вославне цркве између два светска рата”, у Ср�ска �равославна црква 1920– 1970: с�оменица о 50-�о�ишњици вас�ос�ављања Ср�ске �а�ријаршије (Бео град: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 1971), 41. 11

Веселиновић, Ује�ињење �окрајинских цркава и вас�ос�ављање Ср�ске �а�ријаршије, 14–15.

Ђоко Слијепчевић, Ис�орија Ср�ске �равославне цркве. Књ. 2, О� �оче�ка XIX века �о краја Дру�о� све�ско� ра�а (Београд: Catena mundi, 2018), 546. 13

Веселиновић, Ује�ињење �окрајинских цркава и вас�остављање Ср�ске �а�ријаршије, 17.

420

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

Како Драгослав Страњаковић наводи, главни задатак који је пре узео Средишњи архијерејски сабор је био да ступи у везу и прего воре са Буковинско-далматинском митрополијом и Цариградском патријаршијом како би се добио канонски отпуст за српске црквене области под њима и васпоставила Српска патријаршија.14 Српска де легација, коју су чинили далматински епископ Димитрије Бранковић и др Војислав Јанић, успела је у Букурешту да од митрополита буко винско-далматинског др Владимира Репта добије „отпусни лист” 22. новембра 1919. године, да се далматинско-истријска и бококотор ско-дубровачка епархија могу припојити Карловачкој митрополији. Свети синод Карловачке митрополије је примио ове две епархије под своју јурисдикцију 20. децембра исте године.15 Преговоре са Васељенском патријаршијом у Цариграду је водила Влада југословенске државе. У то време, Васељенска патријаршија је била без поглавара због оставке патријарха Германа V поднете 1918. године и због тога су се преговори водили са њеним Синодом.16 Цариградска патријаршија је потраживала изгубљени доходак услед одвајања епархија у Старој Србији, Македонији и Босни и Херцего вини, са чим се југословенска делегација није слагала. На крају је постигнут компромис и југословенска влада је исплатила 1.500.000 франака Васељенској патријаршији као накнаду за неисплаћену новчану помоћ.17 Преговори су завршени споразумом постигнутим 18. марта 1920. године. Свети синод Васељенске патријаршије је на основу њега, посебном одлуком од 19. марта, усвојио и одобрио да се све епархије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца које су под њеном влашћу одмах од исте ослободе и присаједине Аутокефалној уједињеној православној српској цркви Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Свети синод је тада одлучио да се ова одлука мора заме нити томосом у року од три месеца од избора новог цариградског патријарха.18 Регент Александар Карађорђевић је указом од 17. јуна

Драгослав Страњаковић, „Уједињење Српске православне цркве и обнова Пећке патријаршије 1918–1922. године”, Гласник Ср�ске �равославне цркве, април 1962, 140.

Слијепчевић, Ис�орија Ср�ске �равославне цркве, 546–547.

Страњаковић, Ује�ињење Ср�ске �равославне цркве и обнова Пећке �а�ријаршије 1918–1922. �о�ине, 141.

Александар Средојевић, „Патријарх српски Димитрије Павловић (1920– 1930)” (докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2013), 431.

Слијепчевић, Ис�орија Ср�ске �равославне цркве, 547.

421

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

1920. године признао уједињење „у једну Автокефалну Уједињену Српску Православну Цркву Краљевства СХС”.19

3. Расправе о обнови Српске патријаршије до 12. септембра 1920. године Уједињење српских црквених области је обављено 26. маја 1919. године. Преостала су још два битна корака за српске архијереје, а то су били обнова Српске патријаршије и избор патријарха. Као што је већ поменуто, српске црквене власти су кренуле пут Цариграда ради добијања канонске јурисдикције на читавој територији југословенске краљевине. Међутим, у самој цркви су постојала опречна мишљења о томе како треба да буде обновљена стара Пећка патријаршија. У чланку Ср�ска �а�ријаршија у листу Весник из марта 1920. го дине, критикован је пут којим су српски архијереји кренули. Наиме, у тексту се тврди да Васељенска патријаршија не даје да се Српска црква прогласи за патријаршију док се не реше питања о Српској црк ви у Старој Србији и Македонији. Аутор чланка, професор Милош С. Анђелковић, сматрао је да је Српска црква требала самостално да изабере и постави патријарха и да о томе само извести остале ауто кефалне цркве. Даље се наводи да није требало давати новчана сред ства Васељенској патријаршији јер још од времена кнеза Лазара Срби имају право да постављају патријархе.20 Из чланка се види да је он једностран и да аутор не жели да види просту чињеницу да је Српска црква у Старој Србији и Македонији под јурисдикцијом Васељенске патријаршије и да без решавања тог питања нема обнављања Српске патријаршије на канонски ваљан начин. Часопис Ср�ска црква из Сарајева је преносио шта се догађало на преговорима са Васељенском патријаршијом. Наводи се да су се преговори о обнови Српске патријаршије и о присаједињењу Српској цркви епархија Босне и Херцеговине, Старе Србије и Македоније во дили месецима. Преговоре у Цариграду је у име Владе водио Панта Гавриловић, тадашњи дипломатски агент у Каиру, који је био одређен за нашег дипломатског представника на Порти. Влада је била незадо вољна отезањем преговора. За споразум се сазнало средином априла 1920. године и из тог разлога је Гавриловић изненада пензионисан. 19

Веселиновић, Ује�ињење �окрајинских цркава и вас�ос�ављање Ср�ске �а�ријаршије, 18.

М. С. Анђелковић, „Српска патријаршија”, Весник, 14. [1.] март 1920. година, 1.

422

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

Из чланка се даље сазнаје да се приватно говори да је Васељенска патријаршија издала званичне отпусне грамате за српске епископије у Босни и Херцеговини, Старој Србији и Македонији и да су „наше епархије, по том споразуму, припојене цркви Краљевине Србије”. Наводи се да нема званичног акта о томе. Новине су пренеле да је на министарској седници 9. јуна исте године решено уједињење свих православних цркава у држави.21 Из приложеног се види да се овде мисли на споразум постигнут 18. марта којим су српске црквене обла сти у Босни и Херцеговини, Старој Србији и Македонији присаједиње не Аутокефалној уједињеној православној српској цркви Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Аутори у Веснику су сматрали да уопште није требало водити пре говоре са Васељенском патријаршијом. У чланку Ује�ињење ср�ске �равославне цркве, свештеник Михаило Медаковић пише да постоје две сметње за коначно уједињење цркве. Прва сметња је „позната српска слабост и таштина, да сваки хоће да буде први, а нико други”, односно да се епископи не могу договорити ко ће преузети „репре зентску” улогу у Српској цркви. Друга сметња је нешто што је још од раније сметало ауторима чланака у Веснику, а то је зашто је Српска црква тражила благослов Васељенске патријаршије да обнови Пећку патријаршију. Што се тиче друге сметње, ту се наглашава да је Пећка патријаршија укинута 1766. године жељом фанара, а султановим фер маном, и да на то нико од српских архијереја није пристао. Суштина текста се може видети у ауторовим речима „силом одузето право, може силом и враћено бити”, чиме се алудира на то да се прогла шење патријаршије може обавити без преговора у Цариграду.22 У истом броју часописа, али у рубрици Црквени �ре�ле�, наводи се да су извештени да Средишњи архијерејски сабор не признаје уредбу Министарства вера јер је израђена без његовог знања. Даље се на води да митрополит Димитрије не признаје Средишњи архијерејски сабор.23 У чланку Ује�ињена Ср�ска Црква, критикује се што је и поред про кламованог уједињења 26. маја 1919. године, Српска црква „разје дињена”, а за то је по писцима ових редова, највећа одговорност српских архијереја. По њима је прокламовано уједињење било само 21

„Уједињење српске цркве”, Ср�ска црква, часо�ис за црквени живо�, јун 1920, 136.

Михаило Медаковић, „Уједињење српске православне Цркве”, Весник, 7. јун [24. мај] 1920, 2.

„Средишњи сабор не признаје уредбу Министарства Вера”, Весник, 7. јун [24. мај] 1920, 3.

423

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

на папиру, док га српски архијереји у ствари нису ни желели. Избио је проблем око избора председника Средишњег архијерејског сабо ра и то питање је стопирало све друге процесе у цркви и на тај начин није дошло до правог уједињења. У наставку се наводи указ регента Александра од 17. јуна 1920. године којим се објављује уједињење свих православних црквених области што их је обрадовало. Али их је више ражалостило што је након три дана јављено да уједињење није дефинитивно. Српски архијереји су тражили да се црква што пре по дигне на ниво патријаршије, да се потом приступи избору патријарха, а онда да се изврши административна подела земље на епархије.24 Ср�ска црква преноси да је на седници Средишњег архијерејског сабора његов председник митрополит Димитрије позвао све архије реје уједињене Српске православне цркве у Београд 9. септембра 1920. године на заједничку конференцију на којој ће се расправљати предмети од „изванредно велике важности за нашу цркву”. На овој конференцији је требало да се говори о уређењу цркве. У чланку се наводи да новине јављају да ће се том приликом 12. септембра, на Дан сабора светих српских просветитеља и учитеља, обновити Српска патријаршија.25 У тексту се не помиње да ће се проглашење патријар шије обавити у Сремским Карловцима, што указује на то да се тад мислило да ће проглашење бити у Београду. 4. Обнова Српске патријаршије у Сремским Карловцима 12. септембра 1920. године Вељко Ђурић Мишина, који је анализирао архивску грађу, наводи да је начелник Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ради боље координације и организовања свечаности поводом обнове Српске патријаршије, саставио елаборат свом надређеном министру, највероватније 28. августа, и у њему помињао Београд као место свечаности. Министарство вера је планирало да се ова свечаност одржи 12. септембра у сали Основне школе код Саборне цркве. Из непознатих разлога је одлучено да свечаност ипак буде у Сремским Карловцима. Ђурић Мишина наводи да је министар вера обавестио 30. августа министра војске и морнарице о промени места свечаности.26 24

„Уједињена Српска Црква”, Весник, 2. август [19. јул] 1920, 1.

„Архијерејска конференција”, Ср�ска црква, август 1920, 183–184.

Вељко Ђурић Мишина, Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине, преузето 29. 6. 2021, http://borbazaveru.info/content/view/1864/30/.

424

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

Конференција архијереја уједињене Српске цркве је сазвана за 9. септембар 1920. године у Београду. Она је имала велики број та чака на дневном реду, али Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је додало најважнију тачку „Свечано проглашење Српске Патријаршије уједињене автокефалне Српске Прав. Цркве у Краљевини С. Х. С.”. Такође по жељи Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, конференција се 9. септембра прогласила Светим архијерејским сабором и задатак јој је био да се учине при преме за проглашење патријаршије. На седници од 10. септембра ре дигован је текст одлуке о проглашењу Српске патријаршије. Пошто су архијереји отишли у Сремске Карловце на проглашење патријаршије, седнице су биле одложене.27 Са свечаности у Сремским Карловцима извештавали су Гласник, Ср�ска црква и Весник. Свакако најдетаљније од свих је то учинио Гласник. Овај лист је објавио и проглас који је штампан поводом овог историјског догађаја у коме се налазе сви детаљи свечаности. Свечаност у Сремским Карловцима је одржана на празник Сабора светих српских просветитеља и учитеља 12. септембра 1920. године у Патријаршијском двору. Сремски Карловци су као седиште карло вачког митрополита играли битну улогу у српској црквеној и народној историји. Ово место је тог дана освануло у свечаном руху. На згради Патријаршијског двора лепршала је државна застава, а српске тро бојке су се виле на више од 10 цркава које су постојале у Сремским Карловцима, као и на свим осталим јавним и приватним установама и домовима. Од раног јутра велики број становника ове вароши је иза шао на улице и цео простор од Патријаршијског двора до железничке станице прекриле су масе људи.28 За свечаност у Сремским Карловцима нису били заинтересовани само становници тог градића, већ и становници Београда. У рану зору тог дана, Савско пристаниште је било пуно људи који су хтели да дођу у Карловце. Воз је кренуо са станице око 6 сати, а све наредне ста нице од Земуна па надаље су биле окићене заставама. У 9 часова и 30 минута воз је приспео у карловачку станицу и гости су се упутили према Патријаршијском двору.29 Регент Александар Карађорђевић, његова свита и краљевска вла да су кренули из Београда дворским возом у 7 сати. Током пута ре генту су биле приређене бурне овације, а кад су стигли у Карловце, у 27

„Св. Архијерејски Сабор”, Ср�ска црква, октобар 1920, 233–234.

„Са свечаности у Карловцима”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 73–74.

Ibid., 74.

425

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

9 сати и 45 минута, топовски пуцњи са монитора су најавили долазак престолонаследника. Регент Александар је потом сео у кола која су га одвезла у Патријаршијску дворану. Испред и иза тих кола ишла је Коњичка гарда. Људи су му уз пут клицали и обасипали га цвећем.30 Света архијерејска служба у Саборној цркви у Сремским Карловцима почела је у 8 сати. Архијереји су се у 10 сати упутили са ли тијом у Патријаршијску дворану у коју су стигли за 10 минута. Тамо су их чекали „руски архијереји, администратори епархија, ректори бо гословија, изасланици царских лаври: Студенице, Жиче, Пећи, Дечана, чланови главног одбора свештеничког и монашког Удружења”.31 Свечаност обнављања Српске патријаршије је обављена у дворани Патријаршијског двора. За ту прилику је дворана била посебно укра шена. Била су ту дела Ђорђа Крстића (слика Све�и Сава и Ср�ча� и икона Обре�ење �лаве цара Лазара) и Паје Јовановића (слике: С�ефан Немања – Симеон Миро�очиви, Цар Лазар, Крунисање цара Душана, Вож� Карађорђе, Краљ Пе�ар I, Ре�ен� Алексан�ар, Све�и Сава крунише С�ефана, Све�и Сава мири браћу и икона Светог Ђорђа). Такође, ту је било Мирослављево јеванђеље с краја 12. века, рукописно је ванђеље манастира Дечани из 13. века, „патријаршијска митра, 2 жез ла стара патријаршијска, 2 сребрне патријаршијске заставе, омофор и епитрахиљ и кадионица из доба Црнојевића из Пећи, делови окрута Патријарха: Чарнојевића, Шакабенте и т. д.”. У дворани су се налазили престо за регента и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице, као и покров са ћивота кнеза Лазара (рад деспотице Јефимије). На средини дворане се налазио сто за 15 архијереја на којем су били крст цара Душана, велико позлаћено јеванђеље митрополије Карловачке и два канделабра.32 Судећи по преписци између пећког митрополи та Гаврила Дожића и Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, игуман манастира Дечани Леонтије је требало да донесе на свечаност крст цара Душана, јеванђеље из 13. века, епитрахиљ, орар и кадионицу из доба Црнојевића.33 Регент Александар је са Владом и осталом свитом у 10 часова био испред дворане где су га дочекали министар Павле Маринковић 30

Ibid.

„Проглас успостављања Српске патријаршије на дан Сабора српских просветитеља 12. IX. 1920, 30. VIII. 1920. у Сремским Карловцима”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 74.

Ibid.,72–73. Ђурић Мишина, Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине, http://borbazaveru.info/content/view/1864/30/. 33

426

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

и црквени великодостојници. Пре уласка у дворану мироносао га је најстарији епископ. У дворани су регента дочекали 14 архијереја и митрополит Димитрије. Осим набројаних, такође су били присутни изасланици из целе краљевине. Кад је регент Александар ушао у дво рану и заузео стао пред престо, хор Београдског певачког друштва је почео да пева Царју небесни, у�јеши�ељу. Затим је митрополит Димитрије отворио архијерејски састанак и укратко изложио наста нак одлуке Сабора о обнови патријаршије. Потом је позвао тузлан ског митрополита Илариона да прочита ту одлуку.34 У одлуци Светог архијерејског сабора о обнови Српске патријар шије стоји да је Српску цркву, која је део једне свете, саборне и апо столске цркве, основао Свети Сава на областима које је у једну држа ву ујединио Стефан Немања. Српска архиепископија је наставила да се шири да би за време Стефана Душана била подигнута на ступањ па тријаршије. Напомиње се да је признавана као патријаршија од свих православних цркава и да је била чувар народног и државног једин ства. Пошто је доласком Турака „утрнула”, патријарх Макарије је об новио, а касније је Српска патријаршија укинута и српске црквене об ласти су се након тога самостално развијале. Победом српске војске у Првом светском рату и народним ослобођењем и уједињењем, стекли су се услови за обнову Српске патријаршије. На основу ових чињеница је Свети архијерејски сабор уједињене Српске цркве донео одлуку: „[...] да своју дотле по разним државним и црквеним власти ма раскомадану, а сада у смислу црквених правила и прописа у једну вишу црквену област уједињену Автокефалну Српску Православну Цркву, сходно њеном новом обележју и апостолском задатку, а ода зивајући се жељи свештенства и народа, према освећеним предањи ма народа и Цркве, у споразуму са Круном, као и у складу са благона клоним сестринским сагласјем Свете Велике Цркве, подижемо на сту пањ и положај Патријаршије, и тиме обновимо и успоставимо 1766. године иноверном влашћу укинуту стару Српску Патријаршију”.35 Након што је митрополит Иларион у Патријаршијској дворани прочитао ову одлуку, Београдско певачко друштво је одговорило пе смом Тебе Бо�а хвалим. Потом је регент Александар прочитао своју прокламацију.36 У њој наводи чињенице из српске народне и цркве 34

„Са свечаности у Карловцима”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 74. „Одлука Светог Архијерејског Сабора Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о подизању Уједињене Автокефалне Српске Православне Цркве на ступањ и положај Патријаршије”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 66–67.

„Са свечаности у Карловцима”, Гласник, 74–75.

427

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

не историје које се мање-више налазе у одлуци Светог архијерејског сабора. Споменуо је и патријарха Арсенија Чарнојевића који је у 17. веку био принуђен да дође у Карловце. Даље наводи да је великим жртвама народа и свештенства извршено народно ослобођење и уједињење у једну државу, а представници раздељених цркава про гласили су јединство Српске цркве и обновили патријаршију. Позива се на указ којим је признато уједињење и потврђује одлуку Светог архијерејског синода и проглашава „васпостављање Српске патријар шије, извршујући тако други део Душановог завета”. Потом је мини стар вера Павле Маринковић прочитао указ по коме је званична ти тула патријарха: „Српски Патријарх православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца” и рекао да посебном краљевом уредбом треба да се пропише статут о избору првог српског патријарха, као и о уређењу патријаршије и Синода.37 После прокламације и читања указа, двораном су се чули узвици „Живео”, а потом се чула и народ на химна. Овим је чин проглашења био завршен.38 Након чина у дворани, у 11 сати је кренула литија од Патријар шијског двора ка Катедралној цркви. Регент је ишао са митрополи том Димитријем, а за њима је ишла Влада са својим председником Миленком Веснићем. Осим њих, испред храма је био и Никола Пашић. У 11 сати и 15 минута је почело благодарење у цркви. Улазак у цркву је пропраћен тропаром Светом Сави и клицањем народа испред храма регенту: „Живео!”. Потом су архијереји заузели место пред олтаром и велешко-дебарски епископ Варнава је прочитао са амвона одлу ке Сабора, а тузлански епископ прокламацију и указ и након тога је благодарење настављено. На крају је хор отпевао народну химну.39 Благодарењу су, осим поменутих, од важнијих личности присуство вали: председник и потпредседник Народног представништва; пред седници Академије наука и Матице српске; ректор Универзитета, гу вернер Народне банке, управник Војне академије, главни секретар митрополије, председник црквено-православне општине карловачке, велики жупан сремски и Новог Сада и многи други. Како је пренео Про�лас, од неправославних свештеника требало је да присуствују: архибискуп Хрватске, Словеније, примас Српске цркве, бискуп гр ко-католички, врховни муфтија, главни рабинер консениор сремски,

„Православним хришћанима Краљевине шаљемо наш краљевски поздрав и ову благовест”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 65–66.

„Са свечаности у Карловцима”, Гласник, 75.

Ibid., 75.

428

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

рабинер ескенаски и прота грко-католички.40 У Веснику је изашао текст у коме се наводи да, иако су били заступљени у програму на свечаности у Карловцима, нису се појавили „загребачки арцибис куп Бауер, словеначки кнез надбискуп др Јеглић и барски Primas Serbino”. На свечаности су били представници других вера, исламске и јеврејске.41 Ђурић Мишина је, на основу телеграма, потврдио наво де Весника да се на свечаности нису појавили надбискуп загребачки Бауер, архибискуп барски Добречић и надбискуп љубљански Јеглич.42 У Патријаршијском двору је око један сат приређен ручак за 120 угледних званица, а у Богословији за 80 и то углавном црквених ли ца.43 Регент је подигао здравицу и рекао да је Српска црква кроз исто рију најприсније срасла са животом свог „племена”. Подсетио је на преписивачку делатност у манастирима. Сматрао је да Српска право славна црква може продужити свој просветитељски рад и да у том послу могу да се ослоне на њега.44 Митрополит Димитрије се у свом говору осврнуо на историју Српске цркве и народну историју и потом је нагласио колико је значајан тај дан за српску црквену историју.45 Након ручка, престолонаследник се још неколико сати задржао у ва роши и потом се вратио у Београд. На дан обнове Српске патријаршије, 12. септембра, заслужни људи су одликовани Орденом Светог Саве. Орденом Светог Саве I реда су одликовни: архиепископ цетињски и митрополит Црне Горе Митрофан, митрополит захумско-херцеговачки Петар, митрополит бањалучко-бихаћки Василије и митрополит зворничко-тузлански и ег зарх Далмације Иларион. Орденом Светог Саве II реда су одликовани епископ пакрачки Мирон, епископ захумско-рашки Кирил, епископ жички Николај, епикоп тимочки Иринеј, епископ шабачки Јефрем и викарни епископ архидијецезе карловачке Иларион. Орденом Светог 40

„Проглас успостављања Српске патријаршије”, Гласник, 72.

„Обнављање Српске Патријаршије”, Весник, 4. октобар [20. септембар] 1920, 2.

Ђурић Мишина, Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине, http://borbazaveru.info/content/view/1864/30/. 43

„Са свечаности у Карловцима”, Гласник, 75.

„Говор Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Алексан дра на свечаном Краљевском Обеду у Митрополијско-патријаршијском Двору у Сремским Карловцима”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 68.

„Говор Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Београдског и Митрополита Србије Господина Димитрија на свечаном Краљевском Обеду у Митрополијско-патријаршијском Двору у Сремским Карловцима”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 68–69.

429

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Саве III реда је одликован секретар Светог архијерејског сабора Димитрије Рош, начелник Министарства вера.46 Јован Радонић се текстом у Гласнику осврнуо на целокупну исто рију Српске цркве издвајајући 12. септембар 1920. године као велики моменат у животу српског народа.47 У чланку под насловом Обнова Па�ријаршије, у листу Весник се такође наглашава значај тог дана и додаје се: „А Свети Сава [...] благосиља нас и својим проницљивим погледом тражи достојну главу за патријаршијску митру”.48 Епископ жички Николај Велимировић је пред пут на свечаност у Карловце ре као да је тројаки значај „обновљења Пећке патријаршије: историјски, државно-национални и црквено-културни”. Николај је сматрао да црква не може пропасти јер је хришћанска идеја вечна, а држава је израз времености.49 У тексту који је изашао у Гласнику у децембру говори се како је један од најважнијих догађаја тих дана, обнова Српске патријаршије, пропраћен скоро нечујно и уз велику индиферентност Срба. Аутор сматра да су трагични рат и велике жртве српског народа највише до принеле томе. Он се ипак нада да ће српски народ увидети значај об новљене Српске патријаршије.50 Овај чланак нам доноси веома битну информацију о заинтересованости народа за обнову патријаршије. Као што је наведено, мноштво људи је дочекало регента Александра у Сремским Карловцима 12. септембра, али то није био прави одраз тадашњег народног осећања. Може се закључити на основу овог чланка да је српски народ равнодушно дочекао обнову патријаршије.

5. Избор патријарха Пошто је извршено уједињење Српске цркве и она је уздигнута на ранг патријаршије, остало је још да се изабере први српски патријарх од укидања Пећке патријаршије 1766. године. Александар Средојевић наводи да је као могући кандидат за патријарха помињан црногорски 46

„Одликовање”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 75.

Јован Радонић, „Поводом васпостављања патријаршије”, Гласник, 14. [1.] септембар 1920, 77.

„Обнова Патријаршије”, Весник, 12. септембар [30. август] 1920, 2.

„Значај обновљења Пећске патријаршије”, Ср�ска црква, октобар 1920, 198–199.

М. Ј. Путниковић, „Српска патријаршија”, Гласник, 29. [16.] децембар 1920, 187–188.

430

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

митрополит Митрофан Бан који је уживао велики углед. Средојевић даље наводи да је Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била против тога не наводећи разлог. Наредно име које је помињано је био београдски митрополит Димитрије Павловић.51 Први покушај избора патријарха одржан је 28. септембра 1920. године на пуној седници Светог архијерејског сабора у Београду. Одлучено је да архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић буде проглашен за српског патријарха и да се „умоли г. Министар Вера да ову одлуку унесе у Министарски Савет и исходи Краљевски Указ”. Као разлози се наводе чланови 17 и 28 Васељенског сабора у Халкедону, да када се оснује највиша црквена управа у једној држави, онда се „катедра престонице” диже на најви ши степен и „град који је удостојен цара и сената” бива уздигнут на ниво Рима у црквеним пословима. Из тога се закључује да би се ка тедра београдског архиепископа морала узвисити на ранг патријар шије, а архиепископ београдски „треба да буде у духу св. канона про глашен ‘ipso iure’ за Патријарха Српског”.52 Лист Весник извештава из броја у број о проблемима приликом избора патријарха. Овај лист такође преноси да је Свети архијерејски сабор 28. септембра за патријарха изабрао београдског митропо лита Димитрија. Сабор је у овој одлуци био сложан с обзиром да су само два епископа била против.53 Вељко Ђурић Мишина наводи, на основу докумената из архива, да су та два епископа били Варнава и Доситеј.54 У истом броју Весника наводи се да се чине припреме за избор патријарха. Даље се наводи да је Сабор завршио рад на пројек ту за овај избор и да га је послао министру вера. Помиње се да ће се када Влада дефинитивно утврди текст избора, одредити дан за избор патријарха. У Веснику наводе да ће патријарха бирати око 180 свештених и световних лица. Међу грађанима, главни кандидати за овај положај су били: митрополит Димитрије и епископи Варнава и Николај. До избора ће се свим нерешеним питањима бавити Сабор.55 Ова два чланка у Веснику су контрадикторна и стога је закључак да из 51

Средојевић, Па�ријарх ср�ски Дими�рије Павловић (1920–1930), 435.

„Одлука о постављању првог српског Патријарха прихваћена 15. (28.) септембра 1920. год. у пуној седници Св. Архијерејског Сабора Српске Патријаршије”, Гласник, 14. [1.] октобар 1920, 101–102.

„Патријарх Димитрије”, Весник, 11. октобар [27. септембар] 1920, 3.

Ђурић Мишина, Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине, http://borbazaveru.info/content/view/1864/30/. 55

„Око избора патријарха”, Весник, 11. октобар [27. септембар] 1920, 3.

431

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

бор 28. септембра није био признат од стране највиших представника државе и да је Српска црква морала да сачека Владу да одреди на који начин ће се бирати патријарх. Весник наводи да је Сабор, дискутујући о новој уредби за избор патријарха, прихватио да црквеног великодостојника бирају и све товна и војна лица и то је требало да одобри Министарски савет. Даље стоји да је већина у Сабору сматрала да на основу чланова Васељенског сабора у Халкедону, патријарха не треба бирати већ само именовати. С обзиром да се, по њиховом мишљењу, митропо лија Србије проширила на целу територију нове државе, то значи да митрополит Србије треба само да се узвиси на степен патријарха. Већина Сабора је донела одлуку да Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца предложи да се, краљевим указом, ми трополит Србије прогласи за патријарха. Стога је вест о проглашењу патријарха била нечујна за обичан народ. Неки архијереји, даље на води Весник, нису се са тим сложили јер поменути начин проглашења важи у случају кад се образује нова патријаршија. С обзиром да се у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца обновила стара патријаршија, то је значило да патријарх треба да се бира прописно да би на тај начин били бирани и сви наредни. Министар вера је прихватио исто гледиште и зато то питање није у том тренутку решено. Ова несла гања је потврдио и епископ нишки Доситеј. Услед читаве ситуације народ је био збуњен.56 Већ је споменуто да је регент Александар донео 12. септембра 1920. године, на дан проглашења патријаршије, Указ о �и�ули �о�лавара вас�ос�ављене Ср�ске �а�ријаршије, у коме је, између оста лог, наведено да ће се „прописати статут о избору првог Српског Патријарха”. Велибор Џомић сматра да је овим указом јасно назначе на намера власти да учествује у избору патријаха.57 Као што је већ речено, Влада није признала избор патријарха 28. септембра, те је у споразуму са Архијерејским сабором, 23. октобра донела две уредбе: Уре�бу о избору �рво� ср�ско� �а�ријарха ује�ињене СПЦ и Привремену уре�бу о Ср�ској �а�ријаршији.58 56

„Око избора првог Патријарха Подвојеност међу српским архијерејима – Одлучено је да се први Српски Патријарх бира прописно, као и сви будући” , Весник, 17. [4. октобар] 1920, 3.

Велибор Џомић, „Друго обновљење Пећке патријаршије (1918–1922)”, у Осам векова ау�окефалије Ср�ске �равославне цркве (1219–2019): ис�оријско, бо�ословско и кул�урно наслеђе, 1 (Београд: Православни богослов ски факултет, 2018), 344. 58

Слијепчевић, Ис�орија Ср�ске �равославне цркве, 547–548.

432

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

По Уре�би о избору �рво� ср�ско� �а�ријарха ује�ињене СПЦ, цркве ног великодостојника бира Изборни сабор између тројице предложених епископа. Изборни сабор чини велики број свештених и световних лица. Сви чланови Изборног сабора морају бити православне вере. Свештена лица нису смела да буду под истрагом или канонском забраном чинодеј ствовања. Изборни сабор треба да се састаје у Београду и њега сазива краљ указом на предлог министра вера. Избор се врши тајним гласањем и након што се изабере патријарх краљ треба да га на предлог министра вера потврди указом. Потом треба да се у Саборној цркви одржи благо дарење на коме ће се избор прогласити. Следећег дана на свечаној ар хијерејској служби патријарх се устоличава и након тог чина он ступа на дужност врховног поглавара.59 Привремена уре�ба о Ср�ској �а�ријаршији садржи само 5 члано ва. Она прописује да уз патријарха постоји Свети архијерејски синод од четири стална епархијска архијереја и двојице заменика које бира Сабор. Синод под председништвом патријарха сачињава највишу из вршну (управну и надзорну) црквену власт. Свети архијерејски сабор сазива се бар једном годишње и чине га епархијски архијереји. Њему припада највиша законодавна власт у пословима који се тичу поретка и унутрашњег живота цркве и њиме председава патријарх. Часопис Ср�ска црква наводи да су у патријаршијски Синод, који треба да ре шава отворена питања са патријархом, изабрани: епископ скопљан ски Варнава, епископ пећки Гаврило, епископ охридски Николај и епи скоп бачки Георгије. Да би продуктивност била боља они су поделили дужности: један епископ се старао о црквеној, а други о унутрашњој политици (о реду и дисциплини у цркви), трећи о финансијским и чет врти о економским питањима.60 Весник, који је заступао интересе свештенства, наводи да је за хваљујући Министарству вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, свештенство приликом избора патријарха било мало јаче заступље но у изборном телу, у које су ушли свештенство, народни послани ци и председник Свештеничког удружења. Даље се критикује што је усвојено да се патријарх бира из редова активних архијереја и што је избор сужен на само њих тројицу. Наводе да су некада и световња ци могли бити бирани за патријарха. То је након одређеног периода укинуто, па су само свештена лица ушла у круг избора. Архијереји су потом то ограничили само на активне архијереје. У Српској цркви 59

„Указ о Уредби и избору Првог Српског Патријарха Успостављене Патри јаршије”, Гласник, 29. [16.] октобар 1920, 114–115.

„Уредба о Српској Патријаршији”, Ср�ска црква, децембар 1920, 281–282.

433

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

архијереји предлажу три лица и изборни сабор бира једног од њих. Аутори чланка сматрају да је то неканонски. Они сматрају и да ће из бор патријарха 12. новембра бити пресудан за садашњост и будућ ност Српске православне цркве.61 Архијереји су 9. новембра, три дана пре изборног сабора, пред ложили три кандидата за патријарха: митрополита београдског Димитрија Павловића, митрополита захумско-херцеговачког Петра Зимоњића и епископа пакрачког Мирона Николића.62 Првог патријарха Српске православне цркве након укидања Пећке патријаршије 1766. године је бирао Изборни сабор 12. новембра 1920. године у Саборној цркви у Београду, на основу регентовог решења.63 Архијереји и одређени свештеници су се тог дана окупили у Митрополији пре 8 сати ујутру. Остали су се у то време окупљали у црк ви. Звона су најављивала почетак седнице. Архијереји и свештеници су се у 8 сати упутили у цркву. Митрополит Димитрије је са архијереји ма целивао иконе док су појци певали, а потом је благословио сабор. Након што је митрополит сео на своје место, сви изборници су сели а појци су напустили цркву. Осим изборника у цркви је остао само на челник православног одељења Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Потом је министар вера донео Указ о сазиву Изборно� сабора и поднео га председнику (митрополиту Димитрију). Прочитан је списак и изборници су предали позитивна писма епископу шабачком Јефрему, а затим су добили гласачки листић са печатом. Када је председник прогласио да је Изборни сабор састављен, рекао је имена кандидата и позвао све на молитву. Молитву је извршио ти мочки епископ. Епископ Јефрем је читао заклетву, а за њим су је по нављали изборници, држећи подигнута спојена три прста десне руке. Потом је секретар прозивао једног по једног по списку, а прозивани су убацивали затворен листић у кутију пред председником и одлазили на своје место. Кад је гласање било завршено, председник је узимао листић по листић из кутије и читао имена кандидата, а затим је ли стиће давао члановима за бројање гласова на преглед. За патријарха је изабран митрополит Димитрије Павловић, а с обзиром да је он био

„Избор Патријарха”, Весник, 8. новембар [25. октобар] 1920, 2.

Ђурић Мишина, Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине, http://borbazaveru.info/content/view/1864/30/. 63

„Указ о састанку Изборног Сабора ради избора Првог Српског Патријарха Успостављене Патријаршије”, Гласник, 29. [16.] октобар 1920, 113.

434

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

председник Изборног сабора, његов избор је објавио најстарији по посвећењу члан Архијерејског сабора.64 Весник је такође пренео како је протекло гласање. Између оста лог, помиње и да је позвано 122 лица да буду чланови Изборног сабо ра на основу поменуте уредбе, а да је од тог броја њих 94 одговори ло. За секретаре су изабрани: Стеван, архимандрит и администратор темишварске епархије, прота Стеван Михаиловић из Чачка и Стеван Симеуновић-Чокић, градоначелник Сремских Карловаца. Бројачи гла сова су били архимандрит Јосић, прота Стеван Јеремић и Милорад Поповић, председник касације. Председник Изборног сабора, митро полит Димитрије, прочитао је потом имена три кандидата. Весник наводи имена лица која су гласала. Од познатијих ту су били: министар војни Бранко Јовановић, епископ велешко-дебар ски Варнава, митрополит бањалучки Василије, администратор епар хије бачке архимандрит Димитријевић, пећки митрополит Гаврило Дожић, епископ темишварски Георгије Летић, епископ нишки Доситеј, председник општине београдске Ђорђе Карајовановић, ад министратор митрополије цетињске прота Иван Калуђеровић (ми трополит Митрофан Бан је преминуо 30. септембра 1920. године), ми трополит тузлански Иларион, епископ тимочки Иринеј, председник Академије наука Јован Жујовић, бивши председник Владе Љубомир Давидовић, председник Државног савета Марко Ђуричић, министар правде Марко Трифковић, епископ Мирон (писмено), администратор скопске митрополије архимандрит Михаило Шиљак, министар трго вине и индустрије Момчило Нинчић, администратор горњо-карловач ке епархије Ерцеговац, епископ жички Николај, министар вера Павле Маринковић, војвода Петар Бојовић, министар просвете Светозар Прибићевић, ректор Универзитета у Београду Слободан Јовановић, председник Народне скупштине Станојло Вукчевић, градоначел ник Сремских Карловаца Стеван Симеуновић-Чокић, војвода Степа Степановић, председник пећке општине Марко Цветковић и многи други. Од свих присутних за митрополита Димитрија је гласало 83, за митрополита Петра двоје, а девет листића је било празно.65 У Гласнику се даље наводи да су, након што су чули име новог патријарха, сви устали а архијереји су запевали Тебе Бо�а хвалим. Министар вера се након тога упутио у двор. Новоизабрани патријарх је устао и отишао до јеванђеља, метанисао и целивао га, а потом је 64

„Свечани избор и устоличење”, Гласник, 29. [16.] новембар 1920, 151–152.

„Записник о избору Српског Патријарха, одржан у Беогр. Саборној Цркви на дан 30. октобра (11. новембра) 1920. године”, Весник, 21. [8.] новембар 1920, 3.

435

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

исто учинио пред часном трпезом, док су за њим ишла двојица архије реја која су била најстарији по освећењу. Димитрије је са пратиоцима стајао пред трпезом у молитви све док се није вратио министар вера. Кад се министар вратио, патријарх је изашао из олтара и окренуо се народу. Министар је прочитао указ и почела су да се чују звона са бео градских цркава и пуцњи топова. Чим је записник био потписан, народ је почео да улази на западна врата у паперту и на кор (појци), а епи скоп Иринеј је отпочео благодарење. Патријарх је стајао на ћилиму са пратиоцима испред архијерејског трона. По завршетку благодарења патријарх је одржао мали говор.66 У својој првој речи, новоизабрани патријарх Димитрије се најпре захвалио Богу за пажњу која му је указана. Захвалио је краљу Петру и регенту Александру зато што је потврдио избор, а затим је забла годарио свима који су га изабрали. Он је био свестан колико тешко бреме прима на себе у Српској цркви. Патријарх је рекао да ће по узо ру на српске светитеље развијати „што живљу делатност на облаго рођавању нашег народа светим Јеванђељем, и за то се надао помоћи ‘наше братије’”.67 Следећег дана, 13. новембра, било је устоличење новоизабраног српског првојерарха у Саборној цркви у Београду. Гласник нам пре носи говор патријарха након устоличења. Први патријарх обновљене патријаршије је говорио о значају Српске цркве за народ и државу. Критиковао је људе којима се не допадају црквене установе и пропи си и који желе да цркву одстране из просвете и васпитања. Ти људи, по мишљењу првојерарха, препоручују народу да живи „у безверју и у задовољавању телесних прохтева”. Међутим, патријарх помиње да постоји велики број људи, простих и школованих, који се скупља по домовима и на већим скуповима где читају Све�о �исмо и моле се и он сматра да ће се народ брзо вратити својим врлинама. Патријарх овде мисли на Богомољачки покрет чији је предводник био епископ Николај Велимировић. Он даље наставља и говори да ће црква води ти паству путем спасења. Патријарх завршава речима: „Благослов Господњи нека одсад на све векове прати нашу цркву, нашу отаџбину и наш народ. Амин”.68 66

„Свечани избор и устоличење”, Гласник, 152.

„Реч Његове Светости Патријарха Господина Димитрија у Саборној Цркви по прочитању Краљевог Указа којим се потврђује избор Првог Српског Патријарха”, Гласник, 29. [16.] новембар 1920, 149.

„Говор Његове Светости Патријарха Господина Димитрија у Саборној Цркви на дан Његова Устоличења на патријаршијски престо”, Гласник, 29. [16.] новембар 1920, 153.

436

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

Васељенска патријаршија у том тренутку није имала поглавара. Она је признала српског првојерарха 25. новембра 1921. године, када је новоизабрани патријарх Мелентије IV одговорио патријарху Димитрију. Васељенска патријаршија је 19. фебруара наредне године признала уздизање Српске православне цркве на ранг патријаршије потписавши томос који је издат на основу споразума склопљеног 18. марта 1920. године. Васељенска патријаршија је њиме одобрила да области које су биле под њеном влашћу сада буду присаједиње не Српској православној цркви. Након тога су и остале православне цркве признале Београдску патријаршију. Патријарх Димитрије је уз дигнут на трон пећких патријараха 1924. године у манастиру Пећкој патријаршији. Овај чин је обавио краљ Александар прочитавши том приликом историјску повељу и предавши панагију патријарху.69

6. Закључак Патријаршија, као највиша црквена управа, води порекло од Првог и Другог васељенског сабора (325. и 381. године), када је одређено да цркве Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима имају највеће достојанство у хришћанској цркви. После Великог раскола 1054. године, православна и римокатоличка црква су и дефинитивно кренуле различитим путевима и у православљу се задржао назив патријаршија за највишу црквену управу на чијем је челу патријарх. Током векова многе православне цркве су стекле достојанство патријаршије, а међу њима је и Српска православна црква. Историја Српске православне цркве је нераскидиво повезана са историјом српског народа. Српска црква је основана 1219. године као архиепископија, да би за време цара Стефана Душана 1346. године била уздигнута на ниво патријаршије. Седиште јој је било у Пећи. Достојанство патријаршије је носила све до 1459. године када је српска држава пала под турску власт. Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, под вођством патријарха Макарија Соколовића, и опстала је све до 1766. године када је турска власт укинула, након чега су се српске црквене области самостално развијале. Српска патријаршија је обновљена 1920. године, након победе српске војске у Првом светском рату и стварања југословенске државе, и траје до данашњег дана. Због тога се закључује да је обнова Српске патријаршије 12. септембра 1920. године најзначајанији догађај у 20. веку за Српску 69

Слијепчевић, Ис�орија Ср�ске �равославне цркве, 548–550.

437

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

православну цркву јер је тада, после 154. године, обновљено највише црквено достојанство које постоји и данас са седиштем у Београду. За свечаност обнове патријаршије је одређена Патријаршијска дворана у Сремским Карловцима. Српска патријаршија је обновље на на празник Сабора светих српских просветитеља и учитеља 12. септембра 1920. године. Иако је мноштво народа дочекало регента у Сремским Карловцима, ипак јавност није била много заинтересо вана за овај битан догађај. С обзиром да је држава онемогућила да српски архијереји самостално бирају патријарха, донета је уредба по којој патријарха бирају и свештена и световна лица. Изборни сабор је одржан на Дан Светог краља Милутина 12. новембра 1920. године у Саборној цркви у Београду. За првог патријарха обновљене Српске патријаршије изабран је митрополит Србије Димитрије Павловић, који је наредног дана и устоличен. Црквена штампа је пропратила обнову Српске патријаршије и из бор патријарха. Гласник је основан 1920. године и службени је лист Српске православне цркве. Током 1920. године, Гласник је објавио 24 чланка на ову тему, укључујући и повезане уредбе и указе. Весник, црквено-политички и друштвени лист, објавио је укупно 21 чланак, а Ср�ска црква из Сарајева објавила је најмање чланака – 16. Гласник је детаљно преносио свечаност у Сремским Карловцима (12. септем бра) и изборни сабор и устоличење (12. и 13. новембар). Све што су патријарх и регент изговорили на свечаности било је уредно прене то. Међутим, Гласник није објаснио због чега је патријарх морао по ново да се бира, односно зашто је држава онемогућила да епископи самостално изаберу патријарха. Весникови чланци су готово по пра вилу били краћи од Гласникових. Аутори текстова нису се либили да критикују начин обнове Српске патријаршије. Сматрали су да уопште није требало преговарати са Васељенском патријаршијом. Такође су сматрали да је митрополита Димитрија требало само прогласити за патријарха, а не бирати. Часопис Ср�ска црква је излазио ређе у од носу на претходна два листа и за разлику од њих, не доноси много информација.

438

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

Литература 1. Анђелковић, М. С. „Српска патријаршија”. Весник, 14. [1.] март 1920. 2. „Архијерејска конференција”. Ср�ска црква, август 1920. 3. Веселиновић, Рајко Л. „Уједињење покрајинских цркава и васпоста вљање Српске патријаршије”. У Ср�ска �равославна црква 1920–1970: с�оменица о 50-�о�ишњици вас�ос�ављања Ср�ске �а�ријаршије, 13–36. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 1971. 4. Гардашевић, Благота. „Организационо устројство и законодавство православне цркве између два светска рата”. У Ср�ска �равославна црква 1920–1970: с�оменица о 50-�о�ишњици вас�ос�ављања Ср�ске �а�ријаршије, 37–64. Београд: Свети архијерејски синод Српске пра вославне цркве, 1971. 5. „Говор Његове Светости Патријарха Господина Димитрија у Саборној Цркви на дан Његова Устоличења на патријаршијски престо”. Гласник, 29. [16.] новембар 1920. 6. „Говор Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Београдског и Митрополита Србије Господина Димитрија на свечаном Краљев ском Обеду у Митрополијско-патријаршијском Двору у Сремским Карловцима”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 7. „Говор Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Алек сандра на Свечаном Краљевском Обеду у Митрополијско-патри јаршијском Двору у Сремским Карловцима”. Гласник, 14. [1] септем бар 1920. 8. Gligorijević, Branislav. „Ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve i usposta vljanje Srpske patrijaršije u Jugoslaviji”. Istorija 20. veka, 2 (1997): 7–18. 9. Ђурић Мишина, Вељко. Обнављање Па�ријаршије и избор �а�ријарха 1920. �о�ине. Преузето 29. 6. 2021. http://borbazaveru.info/content/ view/1864/30/. 10. „Записник о избору Српског Патријарха, одржан у Беогр. Саборној Цркви на дан 30. октобра (11. новембра) 1920. године”. Весник, 21. [8.] новембар 1920. 11. „Значај обновљења Пећске патријаршије”. Ср�ска црква, октобар 1920. 12. „Избор Патријарха”. Весник, 8. новембар [25. октобар] 1920. 13. Медаковић, Михаило. „Уједињење српске православне Цркве”. Весник, 7. јун [24. мај] 1920. 14. „Обнова Патријаршије”. Весник, 12. септембар [30. август] 1920. 15. „Обнављање Српске Патријаршије”. Весник, 4. октобар [20. септем бар] 1920. 16. „Одликовање”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920.

439

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

17. „Одлука Светог Архијерејског Сабора Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о подизању Уједињене Автокефалне Српске Православне Цркве на ступањ и положај Патријаршије”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 18. „Одлука о постављању првог српског Патријарха прихваћена 15. [1.] септембра 1920. год. у пуној седници Св. Архијерејског Сабора Српске Патријаршије”. Гласник, 14. [1.] октобар 1920. 19. „Око избора патријарха”. Весник, 11. октобар [27. септембар] 1920. 20. „Око избора првог Патријарха Подвојеност међу српским архијереји ма – Одлучено је да се први Српски Патријарх бира прописно, као и сви будући”, Весник, 17. [4. октобар] 1920. 21. „Патријарх Димитрије”. Весник, 11. октобар [27. септембар] 1920. 22. Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918–1978. Knj. 1. Kraljevina Jugo slavija 1914–1941. Beograd: Nolit, 1988. 23. „Православним хришћанима Краљевине шаљемо наш краљевски по здрав и ову благовест”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 24. „Проглас успостављања Српске патријаршије на дан Сабора српских просветитеља 12.-IX.-1920, -30-VIII.-1920. у Сремским Карловцима”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 25. Путниковић, М. Ј. „Српска патријаршија”. Гласник, 29. [16.] децембар, 1920. 26. Радонић, Јован. „Поводом васпостављања патријаршије”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 27. „Реч Његове Светости Патријарха Господина Димитрија у Саборној Цркви по прочитању Краљевог Указа којим се потврђује избор Првог Српског Патријарха”. Гласник, 29. [16.] новембар 1920. 28. „Са свечаности у Карловцима”. Гласник, 14. [1.] септембар 1920. 29. „Свечани избор и устоличење”. Гласник, 29. [16.] новембар 1920. 30. „Св. Архијерејски Сабор”. Ср�ска црква, октобар 1920. 31. Слијепчевић, Ђоко. Ис�орија Ср�ске �равославне цркве. Књ. 2, О� �оче�ка XIX века �о краја Дру�о� све�ско� ра�а. Београд: Catena mundi, 2018. 32. „Средишњи сабор не признаје уредбу Министарства Вера”. Весник, 7. јун (24. мај) 1920. 33. Средојевић, Александар. „Патријарх српски Димитрије Павловић (1920–1930)”. Докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2013. 34. Страњаковић, Драгослав. „Уједињење Српске православне цркве и обнова Пећке патријаршије 1918–1922. године”. Гласник Ср�ске �равославне цркве, април 1962.

440

М. Д. Вуковић, Обнова Српске патријаршије и избор патријарха 1920.

35. Стаматовић, Александар. Ис�орија Ми�ро�олије црно�орско-�риморске 1918–2009. Подгорица: ИТП „Унирекс”, 2014. 36. „Уједињена Српска Црква”. Весник, 2. август [19. јул] 1920. 37. „Уједињење српске цркве”. Ср�ска црква, јуни 1920. 38. „Указ о састанку Изборног Сабора ради избора Првог Српског Па тријарха Успостављене Патријаршије”. Гласник, 29. [16.] октобар 1920. 39. „Указ о Уредби и избору Првог Српског Патријарха Успостављене Па тријаршије”. Гласник, 29. [16.] октобар 1920. 40. „Уредба о Српској Патријаршији”. Ср�ска црква, децембар 1920. 41. Цисарж, Бранко А. Је�ан век �ерио�ичне ш�ам�е Ср�ске �равославне цркве: библио�рафски о�ис часо�иса и лис�ова са �ре�ле�ом-са�ржајем свих ра�ова објављених у њима о� 1868–1970. Књ. 1, А-М. Београд: Завод за умножавање при Светом архијерејском синоду, 1986. 42. Џомић, Велибор. „Друго обновљење Пећке патријаршије (1918– 1922)”. У Осам векова ау�окефалије Ср�ске �равославне цркве (1219– 2019): ис�оријско, бо�ословско и кул�урно наслеђе, 1, 339–350. Бео град: Православни богословски факултет, 2018.

441

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Milan D. Vuković Museum of Science and Technology, Belgrade

RESTORATION OF THE SERBIAN PATRIARCHATE AND ELECTION OF THE PATRIARCH IN 1920 IN THE ECCLESIASTICAL PRESS This article deals with the restoration of the Serbian patriarchate and election of the patriarch in 1920 and how the ecclesiastical press reported about it. The aim of this article is to give a critical overview of this period of the history of the Serbian Orthodox Church. The analysed newspapers include Glasnik, Vesnik and Srpska crkva. The newspaper Vesnik critised the negotiations with the Ecumenical Patriarchate and the authors of the articles thought that the Church had the right to independently decide on its destiny without consultations with anyone. The newspaper Glasnik gave the best report on the ceremony in Sremski Karlovci held on September 12, 1920, on which the Serbian patriarchate has been restored. That same newspaper later admitted that this act was meet with indifference by the Serbian people, although the ceremony itself was well-attended, which can be related to the diminished piety of the Orthodox Christians after the horrors of the World War I. It is concluded that the state and the regent Aleksandar Karađorđević contributed a lot and that without the state support this act would not be completed in this manner. On the other hand, the state prevented the archbishops to elect the patriarch independently. The authors of the articles in Glasnik did not dwell upon this issue, but the authors in Vesnik did. They though that metropolitan of Serbia Dimitrije Pavlović was only supposed to be proclaimed as the patriarch and that this should be done as soon as possible. The state introduced a great number of secular persons in the Election Committee, who together with the persons from the Church, elected metropolitan Dimitrije as the new patriarch on November 12, 1920, between the three candidates proposed by the archbishops. The following day, Dimitrije was enthroned as the patriarch at the Cathedral Church in Belgrade. The election and the enthronement were reported in the most detail by Glasnik. Authors of articles in Vesnik had a lot of expectations of the new patriarch considering that the state of the Church was poor at the time and according to them, it would take a lot of effort to change that. Keywords: Unification of the Serbian Orthodox Church, restoration of the Serbian Partiarchate in 1920, Serbian patriarch Dimitrije Pavlović, ecclestiastical press

Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

442

Прикази

Мирјана З. Ротер Благојевић1 Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд

Горица Б. Љубенов

Тра�иционално архи�ек�онско наслеђе у ре�иону С�аре �ланине, архи�ек�ура која нес�аје Београд, Српска академија наука и уметности и Орион арт, 2020.

У издању Одељења ликовне и музичке уметности Српске академије наука и уметности (посебна издања, књ. 13, уредник академик Милан Лојаница) и Орион арта из Београда, 2020. године је објављена научна монографија Тра�иционално архи�ек�онско наслеђе у ре�иону С�аре �ланине, архи�ек�ура која нес�аје, настала сажимањем обимног докторског рада са темом Декора�ивнo обликовање �ра�иционал не наро�не архи�ек�уре у ре�иону С�аре �ланине, одбрањеног на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 2015. године (ментор др Милорад Рибар). Монографија је резултат изузетно зна чајног истраживачког подухвата ауторке са циљем да се непосредним прикупљањем грађе на терену формира свеобухватни преглед сачу ваних примера традиционалног народног градитељства у истражива ном региону и да се анализирају и протумаче њихове архитектонске, конструктивне и обликовне карактеристике. То је било од изузетног значаја јер старе куће, као сведоци сеоског живота у 19. и почетком 20. века, постепено нестају, како због материјала од којег су грађене – лаког дрвета и земље, тако и услед напуштености и неодржавања. Осим тога, анализирана села Пиротског округа су садржала аутентич не куће бондручаре и у прошлости су била расадник традиционалних неимара-дунђера који су печалбарили по ширем простору Балкана (Србија, Бугарска и Румунија) преносећи своје умеће и овај тип сеоске куће и у друге крајеве. Настављајући и продубљујући свој рад на проучавању традицио налне архитектуре Пирота и Старе планине, Горица Б. Љубенов у пу бликованој научној монографији, кроз јасно дефинисана и уређена 1

[emailprotected]

445

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

поглавља: Уво�, Основни фак�ори који су у�ицали на развој насеља и архи�ек�уре, Печалбарс�во Пиро�ско� окру�а, Основне карак�е рис�ике �ра�иционалне архи�ек�уре с�аро�ланинских кућа у Пи ро�ском окру�у, Анализа обликовања архи�ек�онских, �рос�орних и конс�рук�ивних елемена�а, Најзначајније локалне и ре�ионалне вре�нос�и �ра�иционалне архи�ек�уре �осма�рано� �о�ручја и Закључна разма�рања, документовано и аргументовано сагледава и тумачи друштвене, културне, архитектонске и уметничке карактери стике и значајне вредности ове, данас у великој мери угрожене, кул турне баштине. На почетку, у Пре��овору, ауторка даје основне напомене о теми, мотивима и циљевима свог рада, као и о значају сачуване старопла нинске куће као документа времена, народног живота и градитељске вештине неимара-печалбара, који су створили аутентично наслеђе из узетне етнографске, архитектонске и уметничко-занатске вредности. У Уво�ном �о�лављу су сажето наведени подаци о положају обу хваћене регије, са картом Пиротског округа и положајем 37 истраже них села у областима Висок и Забрђе, на обронцима Старе планине. Као посебан проблем опстанка села истакнуто је стално исељавање житеља и њихова миграција ка градским срединама у другој поло вини 20. века, тако да се број сеоских житеља од преко 20.000 1948. године, 2011. године смањио на око 1.400. То се уочава као главни узрок данашњег руинираног стања кућа и помоћних зграда јер осиро машено и малобројно становништво, које чине углавном стари људи, није у могућности да их одржава и обнавља. Мада су зграде опста ле у аутентичном облику, оне су најчешће напуштене и урушене. Та чињеница даје посебан значај овој научној монографији јер су у њој забележени, кроз ауторкине властите цртеже и фотографије, ретки примери националног традиционалног наслеђа, чиме су оне сачуване од заборава и документоване, те представљају вредну грађу за проу чавања других истраживача. У наставку су приказани Основни фак�ори који су у�ицали на раз вој насеља и архи�ек�уре, кроз посебне целине посвећене природ но-географским условима (географски положај, границе и величина подручја, рељеф, геолошки састав, хидрографија, клима, биљни и животињски свет и рудна богатства); друштвено-економским и кул турно-историјским утицајима (карактеристике насеља, становништва и занатске делатности) и морфолошким карактеристикама села. Природним, друштвеним и културним факторима је дат посебан зна чај јер су они непосредно утицали на просторне, конструктивне и об ликовне карактеристике кућа. На формирање специфичних каракте ристика насеља и кућа су посебно утицали рељеф, клима, геолошки

446

Прикази

састав земљишта и биљни свет, који су одређивали не само избор и коришћење градивног материјала, већ и облик кућа и диспозицију у оквиру окућнице. Настанак и развој насеља Пиротског округа је при казан од трагова првих насељавања у праисторији (3300–2200. године пре н. е.) и античког периода, када је њиме пролазила једна од најзна чајнијих римских комуникација (via militaris), повезујући западне обла сти царства са источним. Стратешки и трговачки значај области даље јача током средњег века у оквиру византијске и српске државе, када Цариградски друм има значајну улогу у јачању трговине са Млецима и Дубровником. Након пада српске средњовековне државе, од 1433. до 1877. године, Пиротски крај се налазио у оквиру Османског цар ства, развијајући се под доминантним оријенталним утицајем. Током новијег доба, након Берлинског конгреса 1878. године, формирају се посебне националне државе на Балкану и дефинише се источна граница Србије и Бугарске, тако да су се старопланинска села, која су се до тада развијала у истом политичком и културном контексту, нашла у оквиру засебних држава. Упркос новим, модернијим утицаји ма и променама које је донело ново доба, све до половине 20. века, стечене етничке и етнолошке карактеристике житеља старопланин ских села, као доказ заједничког развоја балканске регије од најста ријих времена, остале су у великој мери очуване кроз неговање тра диционалних обичаја, ношње и облика кућа. Ауторка зато на основу историјских извора, посебно истиче порекло становништва, односно чињеницу да су у овим брдско-планинским пределима од најстаријих времена у континуитету живели потомци Трачана, Хелена и Ромеја, номадско становништво које се бавило сточарством – Саракачани (Каракачани), који су говорили грчким језиком, и Власи, који су гово рили романским језиком. Њима су се половином 7. века придружили Словени, а затим и Бугари, који су владали долином Нишаве у 9. и 10. веку. Прихватајући хришћанство, они су се даље развијали на истим културним основама, заснованим на хеленистичкој и византијској културној традицији. Након османлијских освајања, муслиманско ста новништво се углавном насељава у долини Нишаве и у Пироту, до носећи оријенталну културу, док староседеоци настављају да живе у брдско-планинским областима негујући своју старобалканску кул турну традицију. Стварањем Кнежевине Србије 1878. године долази до значајне промене структуре становништва Пиротског округа јер се муслимани исељавају, а као најстарије аутохтоно становништво брдско-планинских крајева, остају Шопи (Торлаци) и Каракачани (Црновунци). Они су се традиционално бавили сточарством, гајењем оваца, коза и коња, те прерадом вуне и млека. То је допринело развоју ткачког заната (израда црног сукна) и ћилимарства, као и производње

447

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

качкаваља и других специфичних производа старопланинског краја, који им дају културну препознатљивост и посебност. Печалбарс�ву Приро�ско� окру�а, као специфичном облику при вређивања житеља старопланинских села, ауторка је посветила по себно поглавље. Прве податке о печалбарењу, живо�у у �уђини, као специфичном феномену економских и миграцијских кретања, дали су Јован Цвијић и Владимир Карић. Оно је било присутно и у средњем веку, посебно код каменорезаца из Приморја, а касније је углавном било везано за Македонце, који су на свом путу ка северу одседа ли у Црној Трави, одакле потичу и први печалбари у Србији. Они су били организовани у групе, �ајве, од осам до тридесет чланова, и углавном су се почетком 19. века бавили дунђерским и дрводељским пословима код грађења кућа и других зграда на целом простору Балкана. Тако су ови традиционални неимари, кроз синтезу народне и оријенталне традиције, утицали на формирање сличних просторних, конструктивних и обликовних карактеристика сеоских кућа од лаке дрвене грађе – бон�ручара, у Србији. Осим тога они су утицали и на формирање специфичног дунђерског језика који је био присутан све до савременог доба. У поглављу Основне карак�ерис�ике �ра�иционалне архи�ек�у ре с�аро�ланинских кућа у Пиро�ском окру�у, ауторка је анализирала просторни развој сеоске куће бон�учаре, која у Пиротском крају има карактеристичан облик приземљуше са тремом и доксатом. Куће су у почетку биле једнопросторне, са ижом – само једном просторијом са огњиштем. Уз њу се касније формира посебна соба и остава – ћи лер. Испред куће је био трем, аја�, који је често имао мало уздигнуту ћошку – доксат за седење. Они су били од лаке дрвене грађе и били су носиоци декоративних елемената који дају посебну вредност овим кућама. Сама кућа има носећу структуру у виду дрвене скелетне кон струкције, са испуном од плетера, летвица или ћер�ича, облепљених блатом. Кров је благог нагиба, са дубоким стрехама и покривен ћера ми�ом. У зависности од примењене испуне, куће су добијале разли чите називе – ча�маре, �олмаре, ћер�ичаре, кованице. Од посебног значаја за друге истраживаче је то што је ауторка формирала веома прегледну схему десет карактеристичних типова кућа и за сваки тип дала приказ примера са диспозицијом на парцели и властитим црте жима основе, пресека и изгледа, које прате бројне савремене фото графије. Ови прилози су посебна драгоценост и вредност књиге јер показују посвећеност ауторке теренском раду и детаљном непосред ном прикупљању података у раштрканим старопланинским селима, што је било изузетно захтевно и напорно с обзиром на теренске усло ве брдско-планинских предела у којима се налазе. Они су и вредна

448

Прикази

ризница података за друге истраживаче пошто дају исцрпне податке о кућама које убрзано нестају, што је од посебног значаја јер су пре даним радом Горице Б. Љубенов ове куће снимљене, документоване и сачуване од заборава. У посебном, најобимнијем, поглављу монографије дата је Анализа обликовања архи�ек�онских, �рос�орних и конс�рук�ивних еле мена�а, који старопланинску кућу издвајају као аутентичну и непо новљиву креацију традиционалних неимара овог краја. Ауторка је приказ започела просторним елементима куће, прво карактеристи чаним отвореним просторима, улазним тремовима, доксатима – ћошкама за одмор и пријем гостију, а затим и чардацима, еркерима и балконима код већих, спратних кућа. Ови прелазни простори, спој отвореног и затвореног простора, јављају се са једноставном архи травном конструкцијом од дрвених стубова и греда или у виду низова аркада, које формира лажна лучна конструкција са дрвеним летвица ма и блатом. Они старопланинској сеоској кући дају посебан карактер јер представљају носиоце уметничко-занатског умећа народних неи мара. Из тог разлога, ауторка је посебну пажњу посветила приказу де коративних елемената који украшавају и оживљавају парапете, стубо ве, капителе и лукове аркада на тремовима, доксатима и чардацима, дајући им посебне обликовне вредности. Даље је анализирано обли ковање архитектонских елемената куће – сокле, фасада оживљених пиластрима и лизенама, профилисаних оквира прозора са декора тивном обрадом дрвених рамова и крила, као и самих улазних врата са изузетно богатим варијантама декорације и профилације рамова, крила, брава и сличног. Осим тога, приказано је и обликовање метал них ограда, кровних стреха и венаца са ћенерком, кровног забата са чуваркућом и дрвених или зиданих димњака, што показује изузетну инвентивност и умеће народних неимара, дајући свакој кући посе бан лик. Обрада конструктивних елемената куће – камених темеља, дрвених стубова и јас�ука, зиданих стубова, дрвених греда, кровне конструкције и покривача, такође показује изузетно богатство избо ра материјала и форми које су примењивали градитељи овог краја. Они су посебну пажњу посвећивали и архитектонским елементима у ентеријеру – од врата са профилисаним �ервајзима и декоративним крилима, преко подова, таваница и огњишта – комина, до резбареног намештаја од дрвета. На крају монографије ауторка издваја најзначајније локалне и ре гионалне вредности традиционалне сеоске архитектуре посматраног подручја, која захваљујући њима, представља непроцењиву културну баштину целе земље. Ове вредности нису везане само за њену старост и аутентичност, као изузетно ретких, раритетних, примера народног

449

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

градитељства, већ и за друштвени значај који имају за будући кул турни и привредни развој села и опстанак њихових житеља. Ауторка наглашава изузетни потенцијал истражених села за развој културног туризма и оживљавање традиционалних обичаја, производње хране и занатских производа, који су део специфичне етнолошке традиције становника брдско-планинских села на обронцима Старе планине. На основу изнетог, као основну вредност монографије Горице Б. Љубенов можемо истаћи управо посвећеност и темељност са којом је ауторка класификовала и проучила изузетно обимну грађу коју је самостално прикупила на терену, истражујући сачуване старе куће у 37 села. Кроз изузетне властите цртеже и фотографије (књига садржи преко 500 илустрација и бројне прилоге у виду цртежа основа, пре сека и изгледа кућа, међу којима се посебно издвајају они настали на терену), ауторка је читаоцима непосредно и сликовито приближила природне, културне, архитектонске и уметничке вредности њихове традиционалне архитектуре, као израза вишевековног усавршавања и преношења градитељског и занатског умећа кроз генерације народ них неимара, који су као печалбари деловали на ширим балканским просторима. С обзиром да се ради о свеобухватном и систематич ном научном истраживању, ова монографија представља изузетан допринос бољем познавању народног градитељства и свакако ће по кренути научну и стручну расправу о проблемима очувања традици оналне архитектуре у савременим условима, као и о њеном значају за неговање специфичног идентитета проучаваног подручја. Она ће свакако иницирати и даље проучавање појединих аспеката ове теме, посебно деловања неимара-печалбара из овог краја у другим крајеви ма Балкана и преношења типолошких и обликовних карактеристика традиционалне народне куће проучаване регије. Обимна монографија Тра�иционално архи�ек�онско наслеђе у ре�иону С�аре �ланине, архи�ек�ура која нес�аје Горице Б. Љубенов, свакако се издваја као оригиналан и изузетан научни допринос проу чавању и тумачењу вредности традиционалне народне архитектуре у Србији, те ће значајно допринети њеном бољем познавању и очувању као аутентичном изразу народног духа. Стога, треба одати признање не само ауторки на посвећености и истрајности којима је приступила обради ове изузетно значајне теме, већ и издавачима на реализацији публикације која има културни и едукативни значај не само за домаћу научну, стручну и ширу јавност, већ и за земље у окружењу. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

450

Ивана Бјеловук1 Криминалистичко-полицијски универзитет, Београд

Ивана Крстић-Мистриџеловић и Срђан Василијевић Форензика више о� века Београд, Музеј науке и технике, 2021.

У Београду је у организацији Музеја науке и технике и Криминалисти чко-полицијског универзитета уприличена изложба под називом Форензика – више о� века, аутора професорке Иване Крстић-Ми стриџеловић, ванредног професора Криминалистичко-полицијског универзитета, и Срђана Василијевића, кустоса Музеја науке и техни ке, а поводом сто година од оснивања Одељења техничке полиције и отварања прве полицијске школе тадашњег Министарства уну трашњих дела, садашњег Министарства унутрашњих послова (Школа МУП-а коју је водио Родолф Арчибалд Рајс (Rodolphe Archibald Reiss)). На изложби је презентован историјат форензике у Србији и свету и то кроз историјски развој полицијског школства, различитих специјализованих образовних институција, научних института и ла бораторија. Изложба је реализована захваљујући свесрдној помоћи Министарства унутрашњих послова и његовог Националног цен тра за криминалистичку форензику, Института за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Београду, Фармацеутског фа култета Универзитета у Београду и Војномедицинске академије, који су уступили предмете из својих збирки и обезбедили предаваче из различитих области. Студенти Криминалистичко-полицијског универ зитета су реализовали симулациону вежбу форензичке обраде места догађаја код убиства ватреним оружјем, дактилоскопирања осумњи чених лица и других поступака регистрације и идентификације. У скла ду са уобичајеном праксом, написан је и каталог изложбе. Аутори у предговору каталога изложбе Форензика – више о� века наглашавају непрестану тежњу људског друштва ка достизању идеала правде кроз целу своју историју и тражењу начина да се доказ учини 1

[emailprotected]

451

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

непорецивим. Они констатују да је у том циљу развијен широк скуп примењених научних знања и техника који се једним именом називају форензика. Каталог изложбе Форензика – више о� века састоји се од девет те матских и проблемских целина и то: 1. Ш�а је форензика, 2. Уз �омоћ науке мо�ерна форензика, 3. Почеци форензике у Србији, 4. Наука и форензика, 5. Искус�ва Прво� све�ско� ра�а, 6. Развој форензичких инс�и�уција у краљевини СХС и Ју�ославији, 7. Оснивање �рве школе Минис�арс�ва уну�рашњих �ослова, 8. Послера�ни �ерио� и савре мени развој, 9. Изазови бу�ућнос�и са �о��о�лављима, 10. На�омене и 11. Ли�ера�ура. У оквиру другог поглавља налази се целина Рани �ри мери и развој форензичких ме�о�а, трећег поглавља Први решени слу чај у Србији и Оснивање �ржавне хемијске лабора�орије, док се унутар четвртог поглавља налазе целине под насловом Хемија, Ме�ицина, Физика–ма�ема�ика–с�а�ис�ика, Фо�о�рафија, Ан�ро�оме�ија и Дак�илоско�ија. У свакој од ових целина укратко су објашњени ос новни појмови у вези са форензиком и научним дисциплинама које она користи, са освртом на могуће изазове у будућности. Тако, ауто ри наводе прве примере из области форензике који се односе на ан тички период и Архимедов закон који налази везу између запремине тела потопљеног у течност и запремине телом истиснуте течности, а који му је послужио да испита да ли је предмет од чистог злата или је неки други метал коришћен за његову израду, али и први пример форензичког испитивања у Србији – истраживање узрока смрти коња кнеза Милоша, са сумњом на тровање. Каталог изложбе Форензика – више о� века на веома сликовит начин приказује вековну људску тежњу и борбу за правду. Развојем науке и технике материјални докази, као неми сведоци догађаја, добијају на значају, а тиме и криминалистика и њена грана кримина листичка техника, односно форензичка наука. Аутори хронолошки описују како се развијала форензика у Србији, када су формирани Антропометријско одељење, Техничка полиција, полицијске школе и друго, и све то аргументују фотографијама. Тема којом су се аутори бавили у каталогу изложбе Форензика – више о� века је јасно и прецизно обрађена. Теоријска гледишта су експлицитно изнета. Наиме, читаоци каталога и посетиоци изложбе могли су се детаљно обавестити о садржајима изложеним на излож би уз пратећи кратак теоријски садржај из одговарајуће форензичке проблематике. Прегледана је релевантна научна грађа и каталог је употпуњен илустрацијама, које укључују аутентичне фотографије из форензичке праксе.

452

Прикази

Аутори на један популаран, допадљив и афирмативан начин гово ре о почецима форензике на територији данашње Републике Србије, о оснивању Техничке полиције, о Одељењу за антропометријска ме рења, полицијској школи и другом. Такође, дотичу се и полицијског образовања и уџбеника из области криминалистичке технике из којих су учили полицијски службеници који су се бавили форензиком, од носно криминалистичком техником, како се форензика на овим про сторима називала до 2020. године. На самом крају каталога, уместо закључка, аутори се осврћу и на изазове које доноси будућност, чиме изложба и каталог добијају је дан нови квалитет. Резултати истраживања и прикупљени материјал су указали на чињеницу да је Србија одувек ишла у корак са светом када је форензика у питању. Кроз истраживање примене криминалистичких метода у прошло сти, преко традиционалне криминалистичке технике до данашње фо рензике, аутори вешто уводе читаоце и посетиоце изложбе у свет фо рензике. Аутори су проучили релевантне изворе, као и научну и стру чну литературу, на основу којих интерпретирају чињенице у вези са фо рензиком на територији данашње Републике Србије. Каталог успешно и свеобухватно покрива обрађену грађу. Аутори износе прикупљене информације из области историјског развоја форензике на територији Републике Србије на један логичан начин. С обзиром да су презенто ване научне чињенице из различитих историјских периода, у књизи нису наведена супротстављена гледишта и ставови, што оваква врста публикације и не захтева. У каталогу је представљен историјски раз вој форензике и изнете су чињенице у вези са научним методама које су се примењивале у посматраном периоду. Аутори су својим делом отворили многа питања и осветлили различите проблеме у форензици у посматраном периоду. Публикација поседује задовољавајући ниво квалитета и имплицира даља истраживања везана за историјат форен зике у Србији. Начин на који је каталог изложбе урађен потврђује да публикација задовољава критеријуме М99 (ауторска изложба са ка талогом уз научну рецензију) према Правилнику о поступку и начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких ре зултата истраживача (Сл. �ласник РС 24/2016 и 21/2017). Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

453

Миомир Мијић1 Универзитет у Београду, Електротехнички факултет, Београд

Миомир Мијић Ау�ио-ин�ус�рија у Србији Београд, Музеј науке и технике, 2021.

1. Увод Током дугог развоја технологије који траје колико и цивилизација, пре нешто више од 130 година je настала једна ужа технолошка област која се бави звуком и његовим преношењем просторно и временски удаљеним слушаоцима. Почетак аудио-технологије, уобичајено нази ване аудио-техника, повезује се са првим покушајем преноса звука на даљину помоћу електрицитета с краја 19. века. Убрзо након тога, поја вио се и поступак записивања звука, што је омогућило његово накнад но слушање. Те две могућности, пренос на даљину и записивање, чине суштину аудио-технике. Оне су обезбедиле цивилизацијски помак у људској комуникацији превазишавши физичка ограничења и омогућа вајући да се звук чује „даље и касније”. Са аудио-техником цивилиза ција је почела да оставља звучне отиске минулих времена. На томе су касније утемељене неке нове уметничке гране, затим и једна потпуно нова област естетике, а уз то су настајала знања и вештине сакупљене у нека нова занимања. Прве справе које су у Србији репродуковале звук несумњиво су, као и свуда, били механички грамофони, али су радио-пријемници били ти који су први пут у историји пружили људима звук репродуко ван помоћу звучника, што по дефиницији и јесте циљ аудио-технике. Не постоје докази да је постојала производња механичких грамофо на у Србији, па се почетком аудио-индустрије у нашој земљи сматра појава организоване производње радио-пријемника. Њен почетак је морао сачекати појаву локалне комерцијалне радио-дифузије, што се догодило у октобру 1924. године (тада је у Београду емитован први експериментални радијски програм). Био је то импулс за покретање 1

[emailprotected]

454

Прикази

домаће производње радио-пријемника, што се десило само неколико година касније. Изложба под називом Ау�ио-ин�ус�рија у Србији у Музеју науке и технике представила је развој индустријске производње аудиоуређаја организоване на тлу Србије. Обухватила је период од њених почетака, што jе било на прелазу из двадесетих у тридесете године прошлог века, до данашњих дана. Kаталог за ову изложбу конципи ран је тако да пружи не само информације релевантне за изложбу, већ и да да ширу слику настанка и развоја аудио-технике. Због тога се у каталогу препознају два дела. У првом је представљена студија процеса глобалног развоја аудио-технике у контексту општег развоја цивилизације до данас, а у другом се разматра одраз тог процеса на Србију кроз историјски преглед најзначајнијих индустријских субјека та у домену аудио-технике који су постојали на њеном тлу.

2. Епохе у развоју аудио-технике Већи део каталога је посвећен студији историјског развоја аудио-те хнике и њеног утицаја на све области живота. Почетак аудио-технике одређују два блиска догађаја с краја 19. века. Александар Грејем Бел (Alexander Graham Bell) је 1876. године патентирао телефон, спра ву која применом електрицитета може да пренесе звук на даљину. Годину дана након пријаве патента, 1877. године, Бел је основао ком панију Бел �елефон ком�ани (Bell Telephone Company), која је отпочела с производњом телефонских апарата. Тај догађај се може сматрати почетком аудио-индустрије. Годину дана након појаве Беловог теле фона, Томас Алва Едисон (Thomas Alva Edison) је пријавио свој патент који је назвао фонограф. Помоћу њега је направљен први запис звука који се потом могао репродуковати. Био је то историјски тренутак јер дотад jе свака употреба звука, због деловања неумитних закона фи зике, била ограничена на релативно мали простор око извора који га емитује у коме се чулом слуха могао регистровати звук, као и на вре менски тренутак његовог настанка јер након тога звук заувек нестаје. Протеклих 130 година, колико аудио-техника постоји, кратак је временски период у пoрeђењу с трајањем класичних области техно логије, од којих неке постоје миленијумима. У каталогу је први пут у литератури уведена подела на њене три карактеристичне епохе. Границе међу њима нису оштре јер се ради о континуалном исто ријском процесу, али свака од њих је довољно особена да се време постојања аудио-технике може, по угледу на неке друге области,

455

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

поделити на класичну е�оху, мо�ернизам и �ос�мо�ернизам. Одређују их карактеристике расположиве технологије, начини коришћења зву ка пренетог аудио-уређајима, али и схватање естетике звука који се слуша. Класична е�оха развоја аудио-технике трајала је од њеног наста нка приближно до Другог светског рата. У тих скоро пола века, она се полако формирала као самостална техничка област. Толико је време на требало да аудио-техника добије јасан стручни профил, односно да се утврде њени основни принципи, развије теорија која све то тумачи и – не мање важно – да се формира пратећа индустрија. Данас нам се може учинити да је то био спор процес, али треба имати у виду да у првих тридесетак година постојања аудио-технике електроника као технолошка грана није постојала. Она ће настати тек с проналаском првих појачавачких елемената – електронских цеви. Аудио-уређаји тог времена су били једноставне електричне справе, а неки од њих и чисто механички (на пример, први грамофони). Епоха је означена као класична зато што је у том периоду њен смисао био само у ко ришћењу могућности записивања звука и његовог достављања удаље ним слушаоцима. Каснији развој аудио-технике је постепено ширио разумевање њене могуће примене, све до апстракције уметничког ко ришћења звука. Појаву аудио-технике теоретичари стављају у шири контекст нечега што је названо револуцијом међуљудске комуника ције. Њу су омогућила технолошка средства настала са аудио-техни ком која су променила парадигму комуникација. У техничком домену, период класике карактерише процес пер манентног побољшавања квалитета репродукованог звука на таласу развоја електронике и технологије материјала. У каталогу су детаљ није описани неки преломни тренуци који су у том процесу скоковито померали границе. Од једва разумљивог сигнала, репродукованог с првих воштаних цилиндара, стигло се до релативно високог квалите та репродукције, што је створило услове за прелазак у наредну епоху развоја аудио-технике. Друга епоха у развоју аудио-технике може се означити као техно лошки мо�ернизам, и почиње приближно с Другим светским ратом као преломном фазом у развоју технологије уопште. Насталa је на та ласу интензивног напретка захваљујући великим улагањима у развој свега што се могло искористити за стицање предности у рату. Због тога су значајни технолошки помаци у многим областима, па и у ау дио-техници, везани за период рата и време непосредно после њега. Мо�ернизам је период врхунца аналогне аудио-технологије. Од самог почетка аудио-технике идеал је био пренос аудио-сигнала без

456

Прикази

чујних изобличења, са тежњом да се репродуковани звук из звучни ка својим квалитетом некако изједначи с природно насталим звуком. Модернизам је период у коме су многи сматрали да је тај идеал до стигнут. Тако су педесетих година 20. века произвођачи аудио-уређаја увели појам „хај-фај” (HI-FI), да би означили високу верност репроду кованог звука који постижу њихови производи. Напоредо с техничким развојем, у епохи модернизма успо стављају се и софистицирана естетска схватања у погледу звучне сли ке која се очекује од репродукције звука помоћу аудио-уређаја. Из тога се формирао јединствен, кохерентан став о томе шта слушалац треба да добије, у коме доминира логика да слушаоцу треба преци зно пренети музичку сцену с музичарима на виртуелној позорници. То је време у коме настају стандарди стерео-формата просторне ре продукције звука и пратећег окружујућег звука (енглески: surround). Дефинишу се законитости просторне резолуције у звучној слици, које сви поштују и који су записани у приручницима за сниматеље звука. Пред крај периода модернизма, на врхунцу аналогне аудио-те хнологије, појавио се дигитални аудио-сигнал. Уместо варијације електричног напона којим је представљен аналогни аудио-сигнал, дигитални сигнал је представљен поворком бројева који су резултат сукцесивног мерења тог истог напона. На тај начин све операције са сигналом, уместо физичких процеса у електричним колима, постају математичке формуле које се извршавају у рачунарским процесори ма. Процеси у електричним колима лимитирани су физичким закони ма што уводи многа ограничења, док у домену бројева таква ограни чења не постоје. У каталогу су детаљније описане капиталне последи це које је таква могућност донела у домену аудио-сигнала. Трећа, савремена епоха има одлике �ос�мо�ернизма и настаје приближно почетком 21. века. То је доба развијене дигиталне техно логије, која аналогну технику надмашује квалитетом, поузданошћу преноса и записивања аудио-сигнала, једноставном манипулацијом, разноврсним појавним облицима и, што је веома значајно, ценом. У цивилизацијском развоју аудио-технике ово последње доноси можда оно најважније – демократизацију – јер средства за манипу лацију аудио-сигналом, хардверска и софтверска, појефтињују и по стају доступна свима. Најважнији аудио-уређаји постали су рачунари у којима се све операције са аудио-сигналима обављају софтверски. Захваљујући томе, технички квалитет уређаја се више не поставља као тема јер је аудио-сигнал представљен поворком бројева који се само преписују.

457

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Појам �ос�мо�ернизам најчешће се среће у уметности. Његов смисао је да именује суштинску промену која наступи након неког претходног стања, а које су теоретичари у некој области означили као модерно доба. У техничком домену, некадашњи идеал верно прене тог звука је достигнут у довољној мери, па просечном слушаоцу то више није жељени циљ. Постмодернизам у аудио-техници карактери ше промена естетске парадигме, што се неминовно одражавало и на технички домен. Више нема јединствених критеријума за звучну сли ку коју треба испоручити слушаоцу. Уместо тачности репродукованог звука вреднују се његова допадљивост и лепота схваћени на разне начине, често сасвим индивидуалне. Успостављају се нови естетски критеријуми, у којима се препознаје извесна инверзија, јер се технич ке несавршености сада виде као пут ка некој новој естетици звучне слике за којом се трага. У том процесу полако нестају опште закони тости успостављене у доба модернизма, па се естетика звучне слике потпуно препушта ауторским ставовима, постајући област без јасно дефинисаних граница. Дигитални сигнали су у аудио-техници отворили нову могућност – стварање звукова какви не постоје у реалности и обраду сигнала која не постоји у свету аналогне електронике. То се умногоме одразило на уметности које се изражавају звуком. Штавише, омогућено је да информације из других физичких домена – слика, покрет, боја – до бију своје звучне одразе, при чему се таква трансформација заснива на ауторском ставу онога ко је реализује. Аудио-свет је постао свет бројева и формула у коме не постоје никаква ограничења физичких закона и у коме је само машта граница.

3. Аудио-индустрија у Србији Каталог у свом другом делу даје ширу слику одраза који је претход но описани глобални процес развоја аудио-технике имао у Србији и хронолошки ток настанка домаће индустрије аудио-уређаја. Њен по четак је лоциран између два светска рата. Тада се појављују фирме које су склапале радио-пријемнике намењене продаји на српском тржишту. Прва таква фирма била је Конра� �.�. Саба из Суботице која је радио-пријемник сопствене производње најавила у каталогу за 1928/29. годину. Од 1938. године производњу радио-пријемника у Београду организује и фабрика Гођевац, а 1939. године холандска фирма Фили�с (Philips) почиње монтажу радио-пријемника у својој фа брици у Панчеву.

458

Прикази

По завршетку Другог светског рата, 1946. године, држава осни ва Радио-комитет као део система за централизовано управљање привредом. У његовој надлежности је била и производња радио-при јемника јер је значај ове области био врло брзо препознат. Први по слератни произвођач је била фабрика Никола Тесла у Београду, па је 21. септембра 1947. године почело склапање првог домаћег пријем ника који је назван Космај 47. Новији модел је назван Космај 49, и то је свакако најпознатији послератни радио-пријемник у Србији. И данас се виђа у огласима по берзама старих ствари и има статус антиквите та, а на изложби је имао почасно место на улазу у галерију. У Београду настају фабрике Пу�ин, Белин� (настао спајањем фирми Никола Тесла, Пу�ин и Авала), а у Нишу Ра�ио Рен��ен Заво�и (РР Заво�и). Најзад, спајањем РР Заво�а и Белин�а основан је гигант назван Елек�ронска ин�ус�рија (ЕИ). Напоредо с развојем производње радио-пријемника постављен је друштвени задатак успостављања система којим би се, по потреби, омогућило брзо емитовање информација већем броју слушалаца у задатим просторним оквирима школа, фабрика, предузећа, па и на улицама. Настаје потреба за такозваним разгласним станицама, како су се тада називали системи за озвучавање. Тако је настао индустри јски искорак са радио-пријемника на све остале уређаје неопходне за склапање различитих аудио-система. Компанија Елек�ронска ин�ус�рија Ниш (ЕИ) била је југословен ски индустријски гигант. Интензивна производња радио-пријемника с којом се кренуло после Другог светског рата, уз произвођаче из оста лих делова Југославије и уз увоз из иностранства, учинили су да већ седамдесетих година 20. века тржиште буде засићено тим уређаји ма (од почетка производње радио-пријемника у Нишу 1955. године па до 1975. године ова фабрика је на тржиште избацила око четири милиона примерака). То је нужно наметнуло извеснo преусмеравање производног програма компаније, те тако започиње производња и других аудио-уређаја. У периоду седамдесетих и осамдесетих година 20. века, ЕИ је покривала велики део тржишта кућне и професионалне аудио-опреме. Нажалост, од 1991. године почиње економски пад ове компа није. Узроци се данас могу анализирати с разних аспеката, јер је то несумњиво био турбулентан период за све произвођаче електрон ских уређаја. Разлози леже у постепеном упливу рачунарске технике у све врсте аудио-производа, што је била потпуно нова технологија и филозофија рада као најава постмодернизма аудио-технике, али и у све већој конкуренцији на тржишту с појавом бројних азијских

459

произвођача. Извесно је да су главни разлози пропадања ЕИ ипак били глобални процеси у држави јер је таква била судбина и многих других делова националне привреде. Процес гашења корпорације ЕИ је трајао дуго, да би 13. септембра 2013. године, због блокираног рачуна, Привредни суд у Нишу покренуо стечајни поступак. Тиме је озваничен крај овог некадашњег привредног гиганта. Једна од фабрика у оквиру корпорације ЕИ била је специјализо вана само за аудио-уређаје и радио-пријемнике и испочетка се звала Ра�ио акус�ика. У њој је развијен производни програм уређаја за си стеме озвучавања прилагођен примени у концертним салама, биоско пима, на стадионима и у сличним објектима. Овај програм производа доживео је експанзију током седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Широм Србије су инсталирани многи системи састављени од елемената произведених у ЕИ – њихови системи за репродукцију звука инсталирани су у свим београдским и неким загребачким био скопима, као и у готово свим војним објектима, на олимпијским бо рилиштима у Сарајеву, у комплексу спортских терена С�енс у Новом Саду, на фудбалском стадиону Црвене звез�е у Београду и тако даље. Напоредо с развојем фабрике Ра�ио акус�ика, у Сврљигу је осно вана посебна фабрика названа ЕИ акус�ика. Она је била најпознатија по производњи звучника којима је снабдевала остале делове корпо рације ЕИ, али је током времена започела производњу и неких аудиоуређаја и система. За општи развој аудио-технике у Србији значајна је изградња посебног објекта фабрике у коме је формирана акустичка лабораторија. У њој је изграђена и анехоична просторија за мерење карактеристика звучника и микрофона. У каталогу је детаљно приказан настанак и развој фирме Лола ау�ио која је оставила изузетно препознатљив траг на тлу Србије пред крај 20. века, односно у периоду када је аудио-техника доживе ла свој врхунац. Настанак фирме се везује за фебруар 1974. године, када се на предлог тада тек дипломираног електроинжењера Зорана Кецојевића, у београдском предузећу Ау�ома�ик састала група стручњака око идеје развоја и производње професионалних аудиоуређаја. Идеја око које су се тада окупили била је развој мањих аудиомиксета и појачавача, пре свега за потребе бројних културних устано ва као што су позоришта и домови културе. Показало се да је то била исправна пословна одлука јер је у Србији тада било активно преко две стотине домова културе којима је долазило време за обнову техно лошке опреме. Производња јефтинијих уређаја за широку потрошњу није била реална опција, па су развој и производњу усмерили на ви сококвалитетне уређаје намењене професионалним корисницима. У

460

Прикази

једном тренутку индустрија Иво Лола Рибар у Железнику преузима ову групу са њиховим производним програмом и тако настаје Лола ау�ио, која постаје заштитни знак за професионалне аудио-уређаје направље не у Србији. Њихов развој програма производње аудио-уређаја заокружен је у периоду од 1976. до 1984. године. Били су то производи направље ни по највишим аудио-стандардима. У каталогу су побројани најва жнији објекти у којима су уграђени њихови уређаји: Радио Панчево, Позориште лутака у Сарајеву, Дом гарде у Београду, домови културе у Битољу, Прилепу, Гостивару (све у Македонији), Трстенику, Смедереву, Народно позориште у Тузли, Радио Крајина – Неготин, Радио Врање, Радио Студио Б, Радио телевизија (РТВ) Љубљана, Нова о�ера у Москви, Београдска арена и други. У периоду од почетка осамдесетих до краја деведесетих година, произвели су и уградили у разне аудиосистеме преко 150 великих миксета, преко 300 појачавача снаге свих врста, преко 400 звучничких система и стотине помоћних уређаја. Најупечатљивији резултати фирме Лола ау�ио су несумњиво пости гнути у области интеграције великих и сложених аудио-система до минантно базираних на уређајима из њихове производње. Вероватно најзначајнија и најкомплекснија референца ове фирме јесте аудио-си стем Народног позоришта у Београду, који је реализован у склопу реконструкције овог позоришта (завршена 1990. године). Године 1997. произведена је и испоручена последња аудио-миксе та за Телевизију Нови Cад (овај уређај је уништен у НАТО2 бомбардо вању 1999. године). Већ тада је постојао проблем набавке потребних компоненти за тако сложен уређај. У складу с тим је временом прила гођаван све ужи производни програм. Данас Лола ау�ио још постоји као привредни субјект, али у знатно редукованом облику. Најновији резултати ове фирме су системи сирена за узбуњивање с високоефи касним звучницима преко којих се, према потребама, репродукују уна пред снимљени сигнали сирене или говорних објава. Овај пројекат се реализује у сарадњи са Институтом Михаило Пу�ин.

4. Шта даље? У каталогу је јасно приказан цивилизацијски значај аудио-технике, а њена важност се огледа у неколико домена. Еволуција човека, па потом и еволуција цивилизације, увеле су звук као најважније сред ство људске комуникације засноване на говору и музици. Али ту 2

North Atlantic Treaty Organization (NATO).

461

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

комуникацију су ограничавали физички закони – у простору неуми тно слабљење звука са удаљавањем од његовог извора, а у времену то што звук постоји само у тренутку кад настаје. Због тога су векови историје цивилизације остали неми. Аудио-техника је омогућила да се звук забележи, сачува и накнадно слуша. Још један цивилизацијски значај аудио-технике јесте њен уплив у простор уметности. С трансфером звука као физичке појаве у домен математичких формула – што се дешава кад аудио-сигнал пређе у ди гитални домен – бришу се ограничења физичких закона која одређују реални свет. То је енормно проширило поље уметничког изражавања и широко се користи у музичкој продукцији, у дизајну филмског и по зоришног звука, у маркетингу и у свим областима где се посредством можданих центара чула слуха жели некако деловати на људску свест. Најзад, аудио-техника је као део моћне индустрије забаве поста ла незанемарљив сегмент привреде. Забава је универзални део људ ског живота јер сви становници планете имају исти однос према њој. У савременим видовима забаве неопходна су техничка средства, и аудио-техника у том глобалном процесу заузима свој замашан део. О томе можда најбоље сведочи податак да се у читавом свету сваког дана произведе више од милион звучника. Каталог изложбе Ау�иоин�ус�рија у Србији шире осветљава како је до тога дошло и како се тај светски процес одразио на овом тлу, па после изложбе остаје као литература која може послужити заинтересованима за историју аудио-технике. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

462

Гордана Д. Медић-Симић1 Универзитет у Београду, мултидисциплинарне докторске студије при Универзитету, Историја и филозофија природних наука и технологијe, Београд

Карол Бефа и Седрик Вилани Иза кулиса с�варалаш�ва Београд, Центар за промоцију науке и Математички институт САНУ, 2021.

Када о феномену креативности говоре композитор и математичар, обојица проглашавани за најбоље у својој професији, јасно је да је реч о делу које би пажљиво требало да прочитају сви које занима стваралачки процес. Књигу Иза кулиса с�варалаш�ва потписују Карол Бефа (Karol Beffa), композитор, и Седрик Вилани (Cedric Villani), математичар. Интересантна и по својој необичној структури, књига представља међусобни дијалог и двоструко сведочење двојице изузетно креативних људи о самом процесу стваралаштва из веома личне перспективе. Управо је овај приступ, заснован на двострукој саморефлексији, дао књизи дубину и ширину егзистенцијалнофеноменолошког увида у стваралачке механизме и пориве какав се ретко среће у стручној литератури. Човек је по својој природи стваралац, а домени у којима може да реализује своју креативност су многобројни и разноврсни. Због тога је ова књига подједнако значајна како за уметнике, тако и за научни ке, психологе и педагоге различитих профила. Kњига je такође зна чајна за све људе, без обзира на професију, јер пружа увид у навике, вредносне системе, начин размишљања и стил живота ових изузетних аутора. Такође, остављен је простор за промишљање о међусобним разликама и дивергентним приступима појединим животним темама. Наиме, књига је и конципирана као дијалог Бефе и Виланија о не колико суштинских тема које су одредиле путање и каријере аутора и саговорника. Дијалог је древна форма изналажења истине коју су 1

[emailprotected]

463

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

љубитељи мудрости, филозофи, одавно препознали, а чију моћ савре мени свет увек изнова открива. Управо као што наводе и сами аутори у првој реченици увода: „Сусрети рађају идеје, покрећу пројекте и по везују људе”. У првом поглављу, под називом Занимања, аутори разговарају о својим позивима: шта њихова „занимања” значе другима, а шта њима самима, како их перципирају и шта све они подразумевају под називи ма својих животних позива. Друго поглавље, Генеза, започиње Бефиним питањем Виланију – какви су били почеци? Како то изгледа када се млад човек ухвати у ко штац са дуго нерешеним математичким задатком? Одговори на ова питања отварају низ нових тема које задиру у механизме мотивације, самопоштовања и афирмације стваралачке личности у специфичним друштвеним и физичким окружењима. Однос учитеља и ученика та кође је тема овог поглавља, као значајан подстицај за усмеравање стваралачке енергије и одабир правца кретања. Управо је разговарајући о том односу Вилани дефинисао значај личног односа појединих професора и себе као студента, о коме даље расправља са Бефом у целом трећем поглављу названом Мен�ори. Наиме, математичар је као значајне чиниоце у свом образовању пре истакао појединце – своје професоре, него институције. Вилани је истакао значај писања прегледних радова у математици на који га је такође инспирисала добра сарадња са једним од његових ментора. Математички стил и синтезу коју је постигао својим докторатом и сарадњом са чак четири ментора и многим другим математичарима, Вилани такође приписује доброј сарадњи и узајамној комуникацији. Бефа је потврдио овакво искуство помињући доба сопственог профе сионалног формирања, раста и развоја, не само у композиторској већ и у пијанистичкој каријери, где је импровизација у креативном замаху добила на посебном значају. У четвртом поглављу, под називом С�илови, разговор двојице ау тора протиче у атмосфери преиспитивања појма и улоге стила у ства ралаштву, подједнако музичком и математичком. Аутори преиспитују улогу историјског, социјалног, политичког и културног контекста у креативном процесу, наводећи примере различитих музичких и ма тематичких школа кроз историју и њихова остварења. Вилани закљу чује да су, упркос глобализацији, научне праксе и стилови прилично хетерогени и веома зависни од локалне културе: „Нема веће разлике него што је између прагматичне, продуктивне кинеске математике и апстрактне, штедљиве јапанске математике”.

464

Прикази

Пето поглавље под насловом Пас�иши, уводи Карол Бефа, гово рећи о значају уметности имитације у музици. Мишљење аутора је да је имитација композитора могућа уколико је њихов стилски печат до вољно јак. Ово поглавље обилује примерима и анегдотама из живота математичара и музичара који су обележили њихов развој. Поставља се питање – да ли превише знања о традицији може да омета ориги нални развој неког ствараоца? Наслов шестог поглавља – Са�у�ници, отвара тему утицаја коле га, вршњака, на градњу властитог професионалног и стваралачког пута. Бити у повољном екосистему, микросредини која је подстицајна за рад, раст и развој и креативну слободу, од великог је значаја. Оба аутора су препознала да је Висока нормална школа (École normale supérieure), у којој су се давно и упознали, у том смислу, била сјајно окружење јер је окупљала оригиналне личности и деловала као ин кубатор добрих идеја и креативног импулса. Оно што је за младог Виланија била комуникација са колегама, на семинарима на којима се представљају властити радови, за музичара Бефу било је студентско искуство бављења музичким новинарством где је имао прилику да се упозна са „универзумом савремене музике”. Интеракција са другим дисциплинама, комуникација са другим научницима и интелектуал цима, како се испоставља, поседује огроман потенцијал да допри несе продуктивности сваког ствараоца, независно од поља његовог деловања. Ипак, однос према објективности математичких и музичких оства рења сасвим је другачији. У том смислу се поставља питање коме се „полажу рачуни”; у математици, то је суд колега математичара, док, како се чини, у музици то често бивају клијенти и јавност. Мада, и од научника се све више тражи да доприносе популаризацији. У том смислу, Вилани је препознао значај добре комуникације са широм јав ношћу како би допринео развоју своје професије и институција које је подржавају. Такође, аутори препознају своје различите улоге у педа гошком раду који, како је истакао Бефа, често подразумева и психо лошку подршку млађим колегама. У седмом поглављу, названом Па�ња, аутор је истакао значај ко муникације и интеракције са публиком и колегама јер тада поседује снажан осећај да доприноси заједници, да је његов рад друштвено ко ристан и то га чува од депресије и меланхолије. Вилани је у овом по глављу разматрао своје различите друштвене улоге у којима је веома активан, тако да га Бефа назива „портпаролом француске математи ке”, што је у супротности са улогом истраживача која захтева изоло ваност и дуге периоде тишине и рада, са готово аскетским начином

465

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

живота. Растрзаност, исцрпљеност, периоди усхићења и тескобе, напора, смењивања лутања и фокусираности, све су то фазе ствара лачког рада које истиче Бефа. Организација живота у креативном раду је такође тема овог поглавља, као и питање постизања менталне равнотеже услед свих изазова. У овом поглављу место је пронашао и разговор о природи светог, мистерије која се, према Бефи, прили ком стварања или присуствовања извођењу уметничког дела може чулно доживети. Однос према трансценденцији и мистици, потврђују оба аутора, поседује специфичну и значајну улогу у креативном раду – како музичком, тако и математичком. Такође, поставља се питање односа лудила и креативности, ексцентричних личности и њиховог продуктивног рада и позиције у научној или уметничкој заједници. Осмо поглавље је названо О�раничења. Како се одморити, а не по стати неактиван? Која је улога рокова у мотивисању ствараоца? Која све ограничења се одражавају на ствараоца – статусна, економска, временска, породична, публиком наметнута ограничења форме у му зици, институционална ограничења у математици и тако даље. На при мер, добитник Филдсове (JohnCharles Fields) медаље не може бити старији од четрдесет година. Аутори се слажу да креативности не може бити без препрека, као и у оцени да за подстицање креативно сти треба подржавати све облике спајања идеја, аналогија. Иако Бефа није синестета, верује да су асоцијације идеја важне за начин на који компонује. С друге стране, Вилани препоручује књигу Анало�ија. Срце мисли (L’Analogie. Cœur de la pensée, 2013), чији је коаутор амерички научник Даглас Хофштетер (Douglas Richard Hofstadter), писац чуве ног дела Ге�ел, Ешер, Бах (Gödel, Escher, Bach: an Eternal Golden Braid, 1979), а чију анализу значаја аналогија за креативност, потврђује и ис куство овог математичара. У овом поглављу отвара се и питање како доћи до форме уметничког или научног креативног дела. У деветом поглављу, названом И�еје, ова тема се развија даље; од идеје да се урађено стално може исправљати и побољшавати, сле дећи приступ „радова у току”, до идеје коришћења рада „из старих свезака”. У музици посебно, однос између композитора и извођача може бити значајан за развој идеја. У математици постаје слично; од нос са корисницима математичких идеја, посебно онај у коме се под разумева пренос важних идеја, јесте од великог значаја. Разумевање текстова других аутора, како се испоставља, овде постаје кључно. Постоји и аналогија у значају математичких и музичких записа, као трагова идеја од којих ће се неке реализовати, а неке не. Идеја о про менама у домену записа или новог система симбола је посебно иза зовна тема којом се двојица аутора баве у овом поглављу.

466

Прикази

Појам креације, стваралаштва, и његова повезаност са идејом прогреса, кључна су тема десетог поглавља, названог На�ре�ак. Бефа је мишљења да је тешко говорити о напретку у музици, већ пре о по вратку на старо. Напредак би, према његовом мишљењу, било тешко и доказати. С друге стране, Вилани је мишљења да вероватно не по стоји ниједан научник који би одговорио да не постоји напредак у нау ци, бар у природним наукама. За математику поготово важи дефини ција да је то активност којом се прогресивно прикупљају знања и оно што је усвојено – остаје ту заувек. Према његовом мишљењу, научне револуције углавном не уништавају већ унапређују постојеће знање. Па ипак, оба аутора се слажу да постоје тренуци када се парадигме прекидају, у складу са тумачењем Томаса Куна (Тhomas Samuel Kuhn). Разговор двојице аутора овде је занимљив због преиспитивања слу чајева грешака у резоновању које су доводиле до заблуда у науци, од којих су неке потрајале и вековима. Вилани је мишљења да иако наука евидентно еволуира, наше људске способности се не развијају пропорцијално с тим. У овом поглављу аутори дискутују и о информа тици као помоћи при доказивању у математици, као и о софтверима за помоћ при компоновању. Дигитална ера и развој вештачке интели генције доносе нове теме и у једној и у другој области стваралаштва. У поглављу Конвер�енције, једанаестом и претпоследњем, конач но је постављено и питање сродности математике и музике, уочене и присутне још код легендарног мудраца Питагоре. Ипак, Бефа износи критички осврт према оваквој врсти сродности, аргументујући свој став неверицом у могућност да се музика заснује на математичком методу. Ипак, оба аутора се слажу да математика и музика јесу ап страктне дисциплине са ограниченим бројем параметара чије варија ције омогућавају велику разноликост. Међутим, у овом поглављу се поставља питање да ли мушкарци и жене поседују различиту врсту креативности, као и да ли је то случај с различитим народима и културама. „Може ли се направити картогра фија креативности?”, Виланијево је питање. Умес�о закључка, последње поглавље, својеврсни је скуп савета младим ствараоцима у било којој области рада. Једна од оних кон кретних препорука око које су се аутори сложили јесте да би млади стваралац „требало да се остави сваке теме која за њега није од ви талног значаја”. Чини нам се да нас упознавање с процесом стваралаштва из пер спективе композитора Бефе и математичара Виланија доводи у пози цију дубљег разумевања живота, његове сврхе и смисла. Тако је било и у Коларчевој задужбини, када је професорка Весна Тодорчевић,

467

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

стручни редактор, на промоцији постављала питања композитору Каролу Бефи. Књига чији је први превод изашао на српском језику, у издању Центра за промоцију науке и Математичког института САНУ, постала је повод за дубоки разговор о смислу људског живота чији је јединствени израз управо – стваралаштво. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

468

Јелена Јовановић Симић1 Музеј науке и технике, Београд

Владимир Кривошејев Е�и�емија ш�анске �рознице у Србији 1918–1919. са �осебним освр�ом на ваљевски крај Нови Сад, Прометеј; Београд, Радио телевизија Србије, 2020

Током последње две деценије, појаве вирусних респираторних боле сти са пандемијским потенцијалом ширења (САРС-КоВ, МЕРС-КоВ и друге), а посебно актуелна пандемија КОВИД-19, побудиле су интере совање истраживача различитих професија (историчара, историчара медицине, антрополога, социолога, демографа, новинара и других) за пандемије заразних болести у прошлости, у првом реду за панде мију шпанског грипа 1918–1919. године. Због времена и околности у којима је настала (последњи месеци Првог светског рата и значајне геополитичке промене након његовог завршетка), пандемија шпан ског грипа никада није била детаљно проучена, како у свету, тако ни у Србији. Нагласили бисмо ипак да су главни разлози за „непредузимљи вост” домаћих истраживача највероватније били проблеми у вези са изворима истраживања – медицинска документација (потврде о смрти, историје боловања и друго) у многим окупираним областима Србије није постојала, односно није сачувана; документација војног санитета није била комплетна, а црквене матичне књиге (протоколи умрлих) нису биле лако доступне. У радовима о ратним заразама које су писали лекари-учесници Првог светског рата, подаци о обољевању и умирању војника од шпанског грипа су штури и често узгредни. С друге стране, спорадична истраживања публикована почев од осам десетих година 20. века до данас претежно се фокусирају на појаву и последице епидемије међу цивилним становништвом у појединим мањим административним областима. Будући да целовите слике о епидемији нема ни после једног века, монографија Е�и�емија ш�ан ске �рознице у Србији 1918–1919. са �осебним освр�ом на ваљевски 1

[emailprotected]

469

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

крај аутора Владимира Кривошејева, у којој су у ширем историјском контексту представљене карактеристике епидемије почев од настан ка, преко ширења до последица, значајан је допринос њеном проу чавању као историјско-медицинском, друштвеном и демографском проблему. Као што је наглашено у самом наслову, централна тема моногра фије је епидемија у „ваљевском крају”, односно на територији која је припадала некадашњем Ваљевском округу (данашњи Колубарски округ је мањи и другачије је административно подељен). Од нека дашњих пет срезова Ваљевског округа истраживањем су обухваће на три, и то Ваљевски срез готово потпуно, а делимично Каменички (узорак од око 60%) и Мионички срез (територија поддивчибарске Крчмарске парохије). Међутим, осим резултата сопствених истра живања, Кривошејев је такође представио и критички разматрао ли тературу о шпанском грипу, најпре ону која се односи на пандемију у свету, а затим и радове домаћих аутора са подацима о епидемији у појединим деловима Србије. Студиозност с којом је обрађивао тему се огледа у релевантности и разноликости коришћених изво ра, почев од архивске грађе, историографских радова, тематских монографија, периодике, објављених и необјављених дневничких белешки и мемоара, до усмених казивања (интервјуа). Монографија је илустрована историјским фотографијама, географским картама и факсимилима архивских докумената и исечака из штампе, док су у главним поглављима резултати истраживања представљени табе лама и графиконима. Текст је подељен у четири поглавља (Ш�анска �розница, Пан�емија у Србији, После�ице �ан�емије у Србији и Закључна разма�рања) којима претходе Пре��овор и Уво�. Последње поглавље – Закључна разма�рања – преведено је на енглески језик. Аутор у Пре��овору износи мотиве за своје истраживање (акту елна пандемија КОВИД-19), а затим упоређује карактеристике двеју пандемија, посебно у погледу друштвених перцепција њихове појаве и последица које су се у оба случаја кретале између „великог страха” и минимализације опасности. Свестан да се у овом тренутку још не може знати која је „инфлуенца била опаснија”, Кривошејев ипак прет поставља да ће се показати да је пандемија шпанског грипа однела знатно већи број људских живота од актуелне пандемије КОВИД-19. О проблемима недовољне проучености пандемије шпанског гри па у свету, о разноликости и (не)поузданости података о броју умр лих и о коначном открићу проузроковача 2005. године, Кривошејев пише на почетку Уво�а, а затим детаљно наводи историографске радове домаћих аутора и цитира одломке из темељно проучене

470

Прикази

мемоаристике и периодике. Посебно указује на фрагментарност по датака у постојећој литератури, наводећи да је циљ ове монографије „да на једном месту синтетизује основне опште информације о раз воју пандемије шпанске грознице, као и да обједињено презентује до сада фрагментарно познате чињенице о њеној појави у Србији, и про шири их резултатима најновијих истраживања, уз осврт на последице по демографску структуру становништва”. Изражава, такође, и наду да ће будућа истраживања омогућити утврђивање учешћа епидемије у укупном шестогодишњем (1912–1918) ратном губитку Србије. Прво поглавље, насловљено Ш�анска �розница, садржи податке о историјским пандемијама грипа, о проузроковачима, резервоа рима и изворима зараза, жариштима и ширењу епидемија, са посе бним освртом на пандемију из 1918–1919. године и њене последице. Представљене су три актуелне теорије о почетном жаришту шпанског грипа 1918. или чак 1917. године (Далеки исток, Европа или САД) и даљим путевима ширења епидемије у ратним околностима, а такође и карактеристике три епидемијска таласа (блажи пролећно-летњи 1918; „погубни” јесењи 1918. и епидемијски „реп” – зимско-пролећни талас 1918–1919). Посебно вредна запажања о последицама панде мије широм света Кривошејев износи у закључку овог поглавља оз начавајући демографске промене као основу низа других, узрочнопоследично повезаних промена у многим сферама јавног живота (велика смртност радно способних довела је до недостатка радне снаге што је условило повећање надница и већу запосленост жена, а радна ангажованост жена је олакшала њихову политичку борбу за право гласа; затим јачање социјалне бриге на нивоу држава и развој здравствених система у циљу унапређења здравствене заштите ста новништва, а такође и стварање међународне здравствене организа ције у оквиру Лиге народа). У поглављу Пан�емија у Србији представљене су околности из бијања епидемије међу војницима на Солунском фронту, међу цивил ним становништвом у окупираној, а потом ослобођеној Србији, као и међу становништвом у крајевима који су ушли у састав нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Посебну пажњу аутор посвећује проучавању епидемијских таласа (пролеће–лето 1918; јесен 1918), уз разматрање до сада неразјашњеног питања постојања трећег таласа с почетка 1919. године, указујући да се, због знатно мање смртности, он тешко уочава у основним коришћеним историјским изворима – црквеним књигама умрлих. Пажња је посвећена и „реповима” епиде мије с краја 1919. и почетка 1920. године, али и каснијим спорадичним појавама оболевања. Историографска нарација је у овом делу текста

471

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

оживљена веома илустративним цитатима из различитих историјских извора, пре свега мемоарске провенијенције. У трећем поглављу под насловом После�ице �ан�емије у Србији најпре су представљени подаци о демографским последицама пан демије на територијама обухваћеним истраживањима других ауто ра (делови Бачке, Трстенички срез, Златиборски срез и Зајечарски срез), а потом и најновија ауторска и коауторска истраживања ауто ра, која се односе на територију Крагујевца, као и на делове терито рија општина Бајина Башта, Ужице и Алексинац. Даље су представље ни резултати ауторових истраживања броја умрлих у границама нека дашњег Ваљевског округа. У недостатку медицинске документације која би у регуларним околностима била најрелевантнији извор пода така (обдукциони протоколи, потврде о смрти, историје боловања), Кривошејев је истраживао једине доступне изворе – црквене матичне књиге умрлих. Поузданост података које оне садрже није, наравно, апсолутна, и на то указује и сам аутор. У селима за време рата није било лекара па су свештеници, уместо на основу лекарске потврде о смрти, податак о узроку смрти уписивали на основу исказа родбине умрлог. При томе, многа су села била и без свештеника, те су подаци уписивани накнадно, после више месеци. Као узроци смрти у књигама се појављују називи ш�анска �розница, ш�анска болес�, �ри�, инфлуен ца и други, али и називи неких болести које с великом вероватноћом јесу биле у вези са шпанском грозницом (компликације), мада се то не може сасвим поуздано тврдити (на пример бронхи�ис, за�аљење �лућа, �неумонија, �ушобоља, кашаљ и тако даље). Могуће је, такође, да се шпански грип „крио” и иза неких других дијагноза као што су биле �уберкулоза, �ифус и маларија. Уз пажљиво сагледање ових и других методолошких проблема (умирање војника ван својих паро хија, разлике између државне и црквене територијалне поделе, ко ришћење јулијанског или грегоријанског календара у матичним књи гама и други), укрштање и анализу података и њихову статистичку об раду, Кривошејев је настојао да утврди проценат умрлих од шпанског грипа у односу на број становника према попису из 1916. године, а за тим и да израчуна удео епидемије у укупном ратном губитку људства на истраживаној територији. Резултати су показали да је у Ваљевском срезу од шпанског грипа преминуло 2,37% становника (учешће у рат ном губитку за шест година ратовања је 19,89%), у Каменичком срезу (на узорку од 60% популације) – 4,25% (учешће у ратном губитку око 20%), а у Крчмарској парохији (у Мионичком срезу) – 4,47%. У завршном поглављу, Закључним разма�рањима, добијени ра зултати су подробно анализирани и дискутовани. Истакнуто је да је

472

Прикази

у урбаним срединама, где би се због гушће насељености очекивала већа смртност него у забаченим брдско-планинским селима, она за право била мања, несумњиво због вишег нивоа здравствене културе становништва и доступније медицинске помоћи. Упоређивањем броја умрлих у ваљевском крају са подацима о умрлима у другим деловима Србије, Кривошејев износи претпоставку да је шпански грип однео око 3% становника Србије (посматрано унутар њених данашњих гра ница), што би износило око 100.000 живота и чинило око једне петине целокупног ратног губитка становништва између 1912. и 1918. годи не. Указује, одмах затим, на неопходност даљих детаљних и интер дисциплинарних истраживања чији би резултати омогућили проверу дате претпоставке и коначно утврђивање броја жртава. Е�и�емија ш�анске �рознице у Србији 1918–1919 са �осебним освр �ом на ваљевски крај је научна монографија која ће несумњиво бити основ за сва будућа истраживања ове теме. Уверени смо, међутим, да ће на добар пријем наићи и код шире читалачке публике, посебно међу заинтересованима за историју Првог светског рата и национал ну историју уопште, јер се у њој може пронаћи обиље сведочанстава о времену, људима и важним догађајима од пре једног века. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

473

Александар Бандовић1 Народни музеј у Београду

Aleksandar Palavestra Usamlјeni arheolog, Terenski metod Miloja M. Vasića Beograd, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 2020.

Августа 2021. године на Тргу републике се могао видети штанд Музеја града Београда на коме је био разапет пано са натписом „8000 годи на дуга љубав према граду”. На једној од фотографија пролазници су могли опазити једног од најзначајнијих српских археолога, Милоја М. Васића (1869–1956), како 1911. године посматра археолошке објекте на локалитету Винча. Фотографија је канонскa и спада у оне које по сматрача не остављају равнодушним. На фотографији се могу уочити остаци неолитских пећи, радници који одевени у народну ношњу пози рају на терену и загонетна сенка фотографа. Сценом доминира Васић у белом оделу са рукама у џеповима, који зналачким погледом испитује праисторијску пећ. Један од великих наратива историје српске архео логије садржан је управо на овој фотографији. Међутим, како нам то објашњава нова књига Александрa Палавестре, овај наратив настао је на основу дугогодишњих илузија, грађењем особеног „култа прет ка” који је постојао међу Васићевим следбеницима и поклоницима у српској археологији. Васић, „отац-оснивач” српске археологије, про фесор факултета и „чувар” (директор) Народног музеја у Београду, до скора је носио недодирљиви, митски ореол који је спречавао да он буде сагледан као стварна личност у оквирима сопственог времена, успеха и пораза. Васић је, како та прича казује, био узоран теренски археолог, а његова једина „грешка” је била погрешна интерпретација праисторијске Винче као јонске колоније. Палавестра ове провизорне закључке и општа места не само да одбацује, већ указује и на опсе сивно и дуготрајно истрајавање Васићевих идеја и трајне последице које је његова теоријско-методолошка заоставштина имала у српској археологији. Дакле, уместо хагиографије које археолошкој и научној заједници доносе самодовољност, Палавестрина упитаност исписује нове и ослобађајуће странице историје српске археологије. 1

[emailprotected]

474

Прикази

Палавестрина књига Усамљени археоло�. Теренски ме�о� Милоја М. Васића је значајна, узбудљива и храбра студија из историје српске археологије. Ову књигу не треба читати као биографију Милоја М. Васића јер иако аутор сматра да се Васићев лик и дело не могу одвоји ти, његов скромнији циљ је биографија Васићевих идеја. Књига гово ри о археолошком терену, археолошкој евиденцији и археолошком запису, а аутор на минуциозан начин даје тумачење археолошке еви денције која је остала иза рада једног од свакако најутицајних српских археолога. Пратећи развој техника Васићевих ископавања археолош ких локалитета, које је започео почетком 20. века – од Јабланице, Жутог Брда, Градца па све до ископавања Винче, којој је посвећен највећи део књиге, Палавестра је успео да нам представи Васићев археолошки светоназор. Од изузетног је значаја ауторова вешти на да детаљном, педантном и темељном анализом идеја, техника и стратегије ископавања из „црне кутије” извуче идеје које су креирале праксу (и обрнуто). Све Васићеве теренске дилеме, његове хоризон талне и вертикалне равни и осе, којима се служио као „додатаним скелама” током ископавања Винче, аутор је успео да сликовито из несе пред читаоца, што је свакако плод дугогодишњег истраживања и промишљања над архивским и документарним изворима. Процес Васићевог евиденционог резоновања је сјајно описан и разложен, а данас представља брилијантан оглед археолошко-историјске рекон струкције. Палавестрин текст читаоце води кроз прве деценије српске археологије у најбољем маниру „критичара извора”, односно критич ке процене старе археолошке евиденције, која је уједно ауторов те оријско-методолошки приступ. Разматрајући методолошке поставке Васићевих савременика аутор успешно избегава замке презентизма поредећи Васићево прегалаштво са мерилима тадашње археологије. Другим речима, Васићев рад није на некаквом „суду” историје, већ се читаоцима нуди контектуализација његовог рада у различитим друштвеним и научним оквирима. Палавестрина књига несумњиво показује да историја археологије не може остати само историја археолошких идеја, само историја лич ности или само историја институција, већ мора у обзир узети све кон тексте које окружују ископавања – контексте „открића”. Узмимо, на пример, све те бескрајно занимљиве личности које се од 1908. па све до 1934. године појављују на ископавањима Винче, а које Палавестра подробно описује. Биће нам јасно да сваки од актера заслужује по себну биографију. Осврнимо се сада и на један занимљив извор којим се аутор обилато служио – Васићеве археолошке журнале (дневни ке). Брижљиво исписани и илустровани журнали, који се данас чувају

475

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

у Народном музеју у Београду, више од једног века касније се по казују знатно важнијим као историјски извор него као део археолош ке евиденције. Палавестра је помним ишчитавањем заиста успео да Васићевим журналима удахне нови живот. Пробијајући и враћајући се кроз „столетну шуму старе евиденције”, Палавестра је уочио да Васић није најбоље схватао стратиграфију, да је Винчу сматрао равном „добош-тортом”, те да му хоризонтална дис позиција предмета на локалитету није била неопходна потврда кон структа који је унапред осмислио. На моменте се Васићев археолошки метод може упоредити са методама савременика – у неким случаје вима је чак и пионирски – али потом бива напуштен услед Васићевог одустајања од иновација, мењања оквира и „скела”. Чак и када би се Васић заинетересовао за ископавање и за „ситуацију на терену”, према Палавестриним речима, „то није био примарни фокус његовог интере совања”. Успостављајући просторне и временске сусрете Винчанаца са Егејом, ученик Адолфа Фуртвенглера (Adolf Furtwängler) се задовоља вао провизорним аналошким закључивањем. Како то приказује једна од многобројиних Васићевих фотографија из Винче, коју и аутор кори сти, овај филхелен је био убеђен да ископавајући праисторијску Винчу ископава Егеју. Проглас сопствене идеје налазио се на натпису који је исписао на теренској бараци – Егеја („ΑΙΓΑΙΑ”). „Да бисмо сазнали како се прича завршава обично је довољно да је једном прочитамо. Насупрот томе, да бисмо идентификовали узор ног аутора текст мора да се прочита много пута, а неке приче беско начно.” То је цитат Умберта Ека (Umberto Ecco) који аутор користи у једном делу књиге, али ја ћу га искористити као позив на ишчитавање књиге пред нама. Могуће је да ће закључци књиге узбуркати духове и покренути полемике у српској археолошкој, а можда и широј научној заједници, но у томе препознајем и једну од њених трајних вредности. Књига се може читати и као оруђе које ће омогућити лакше препозна вање и контекстуализовање самодопадљивих, ауторитарних и само изолујућих тенденција, као и разумевање оновремених и дугорочних рецидива у српској археологији. Усамљени археоло�. Теренски ме�о� Милоја М. Васића је књига која ће постати незаобилазно штиво када је реч о жанру историје археологије и историје науке, а можда ће након ње и као реакција на њу, како и сам аутор на крају вели, „Васић осло бођен од терета митског хероја, бити мање усамљен”. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

476

Саша Шепец1 Музеј науке и технике, Београд

Рифат Куленовић Ин�ус�ријско наслеђе Бео�ра�а, друго издање Београд, Музеј науке и технике, 2020

Музеј науке и технике је основан 1989. године, вероватно само за хваљујући ентузијазму, енергији и ауторитету Александра Деспића и групе његових колега академика и професора у Српској академији наука и уметности (САНУ). Без почетног фонда, без зграде, Музеј је најпре био идеја, постављени циљ – „визија” – да се у српској култури, осим познатих и одавно признатих културних садржаја „уметничко-историјског” карактера, пронађе места и за један мало другачији са држај, можда и много другачији – „научно-технички”. Упркос дужем постојању специјализованих техничких музеја (на пример, ПТТ музеј је основан 1923. године и спада међу најстарије музеје у Србији), на учно-технички музеј општег типа био је на овим просторима нешто ново, како по ширини и разноврсности грађе коју штити, тако и по разноликости потребних кадрова и стручњака. И, како каже аутор, музејски саветник Рифат Куленовић, у Пре��овору, након нешто више од 30 година постојања, „Музеј науке и технике у Београду се може сматрати младом установом”. Музеји више личе – ако се држимо теме индустрије – на винарије него на фабрике, рецимо, аутомобила. Технологија музеализације, кроз истраживање, сортирање, каталоги зовање, прикупљање и вредновање, захтева и извесне „природне” процесе зрења и апсорбовања, праћења и преиспитивања, који се не могу убрзати. Идеја научно-техничког музеја је добила своју прву, свакако још непотпуну, али видљиву материјализацију, у Музеју науке и технике у Београду. На сличан начин, као по некој матрици, и за пројект ин дустријског наслеђа је било неопходно много ентузијазма и упорно сти. Одбор за археологију САНУ је почетком 1997. године прихватио 1

[emailprotected]

477

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

научно-истраживачки пројект под називом Ин�ус�ријска археоло�ија у Србији. Иницијатор овог пројекта био је Рифат Куленовић, археолог и кустос Музеја. Овај пионирски покушај, да се у Србији отпочне са по зитивним вредновањем материјалних остатака индустрије, траје већ више од 20 година. Специфичност индустријске баштине превасходно лежи у чиње ници да се она не поклапа са друштвено-институционализованом по делом културног наслеђа на „покретно”, о којој брину музеји према врсти грађе, и „непокретно”, о којој брину специјализовани заводи. Индустрију, пак, чине како машине и уређаји, тако и објекти, зграде и читави комплекси, а поред тога и „технологије”, процеси обраде и производње, идеје, патенти, нацрти, пројекти, прототипови, си ровине, полупроизводи, па чак и шкарт. А да не заборавимо људе. Радници, запослени, хиљаде њих (у она боља времена), поделе, специјализације и сукоби (власници, „беле” и „плаве” крагне, самоу прављање и капитализам), радничка насеља, услови рада и приватан живот и читави индустријски градови. Не само подела на покретно и непокретно – овде не одговара ни подела на ма�еријално и нема�е ријално наслеђе. Јер индустрију, упркос њеној „тврдој” материјално сти – уосталом, њен производ су предмети – чини и читав низ про цедура, идеја и пракси, које се бележе на папирима, а некад опстају и само у форми „неписаних правила”, без којих уопште не можемо разумети ту велику структуру која је, почев од индустријске револу ције, суштински обликовала савремени свет и живот. Предмет је широк, преширок. Али и незаобилазан за научно-тех нички музеј. Сваки предмет, свака збирка таквог музеја, има своје упориште, своје родно место, у одређеној индустрији. Ова књига крчи прве стазе на том путу. Истраживање започето деведесетих година 20. века је крунисано књигом, или истраживачким каталогом, издатим 2010. године, чије друго издање, десет година касније, имамо пред собом. Остаци ста рих индустрија су на свој начин друштвено живи, али се мења њихово материјално стање, радно стање, функција. Утолико су у другом из дању књиге сви подаци о индустријским објектима изнова проверени, те ажурирани. Аутор са сарадницима планира и проширење, својевр стан каталошки додатак, који би обухватио и оне индустријске остат ке Београда, који, с обзиром на важност или степен истражености, нису нашли место у овој књизи. Истраживање индустријског наслеђа Србије за сада је ограничено на подручје Београда, што је методолош ки оправдано, с обзиром да је Београд врло рано постао индустријски

478

Прикази

центар Србије, тако да је већина разнородних индустријских грана у њему сконцентрисана. Шта је предмет истраживања ове књиге? Цитирајмо аутора, с почетка уводног поглавља: то су „старе индустрије и индустријски процеси, сагледани у контексту укупног културног, привредног и друштвеног живота на територији данашње Србије у хронолошком распону од прве половине 18. века до Другог светског рата”. Спој ма теријалних остатака и нематеријалних технологија, уклопљен у кул турно-историјски контекст, захтева темељан и методолошки преци зан приступ. Аутор најпре поставља стратешке циљеве истраживања, у виду систематског рекогносцирања, презентације и заштите, као и могуће заштите локалитета и објеката, а за метод бира индустриј ску археологију. Археологија је наука која реконструише прошлост на основу материјалних остатака. За праисторијска друштва, она је и једини приступ проучавању теме. С појавом писма, историја нуди релевантни оквир истраживања. Како се у овом контексту појављује индустријска поддисциплина? Наставши паралелно са археологијом пејзажа и археологијом животне средине, истражујући материјални контекст већ богате документационе грађе савременог доба, инду стријска археологија је постала нарочито интересантна у оквиру ра стућег интересовања за локалну историју у првој половини 20. века. Отуд се индустријска археологија не ограничава на физичке остатке индустријских локалитета и здања, већ обухвата и „најразличитија документа, укључујући и пореске и фабричке регистре, матичне књи ге, анализу имена места”. Индустријска археологија, с обзиром на историјски период изуча вања, најпре је истраживала материјалне остатке индустријске рево луције, феномена који је радикално променио начин живота на Западу у последња два века. Њене основне карактеристике су, између оста лог, масовно коришћење енергије, развој саобраћаја, механизација производње, наменски грађени објекти за производњу (фабрике), промене у трговини и привреди. Техничке и технолошке промене прошириле су свој утицај на целокупан живот друштава и појединаца. Наравно, неодвојиви део истраживања чине и животи људи, који су, једнако масовно, били укључени у ове нове начине производње. Како аутор наводи, „тако се може боље објаснити не само рад машина, или начин на који су направљене, већ и однос међу радницима, односно између радника и њихових послодаваца”. Чувени пример у светским размерама представља Ливерпул са околним областима – Ланкашир, Јоркшир и Шропшир – целовито третиран планом заштите из 2003.

479

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

године, чија круна је обнова Ајронбриџа (Iron Bridge), првог моста од ливеног гвожђа из 1781. године, данас туристичке атракције. Код нас, пионирски подухват се развијао полако, с обзиром на скромна средства која су одвајана, у покушају да се успостави доку ментација старих индустрија на територији Србије, те да се, путем тематских изложби и других активности, скрене пажња јавности на овај део наслеђа. Када је то било могуће, истраживање се повезива ло са међународним пројектима, од којих је најзначајнији био рад у оквиру Радне групе за заштиту техничких споменика подунавских земања (ARGE Donauländer Technisches Denkmalpfleger). Служба за истраживање индустријског наслеђа, основана у Музеју науке и тех нике крајем 2001. године, обавила је у протеклих 20 година низ ис траживања, одржавајући блиску сарадњу са заводима за заштиту спо меника културе, туристичким организацијама и другим релевантним градским и републичким установама. Књига Ин�ус�ријско наслеђе Бео�ра�а музејског саветника Рифата Куленовића састоји се из два дела: у првом, текстуалном, излажу се историјске и методолошке основе читавог истраживања, објашњава се шта је индустријска археологија, шта јој је смисао, и којим мето дама се користи (Пре��овор и прва три поглавља). Потом се описују предмет истраживања, индустријско наслеђе Београда (четврто по главље), хронолошки оквир истраживања и коришћени историјски извори. У последњем, петом поглављу, на конкретним примерима се образлажу могућности правне и техничке заштите индустријског на слеђа. Ове мере заштите су у великој мери управо резултат упорног залагања и систематског рада Рифата Куленовића. Не остаје се само на постигнутом, већ се на основу позитивних и негативних искустава, предлажу и даљи кораци у заштити индустријског наслеђа Србије. Како би нас, историјски и целовито, увео у област којом се бави, Куленовић између првог и другог дела књиге умеће веома речит и ин формативан списак поделе индустрије Краљевине Југославије по гра нама, из Статистичког прегледа за 1941. годину. Подела нам показује који је степен индустријализације постигнут у међуратном периоду, као и које су биле њене специфичности. Хемијска, прехрамбена и текстилна индустрија предњаче у финоћи подела и подподела, јасно указујући на профил тадашње привреде на овим просторима. Други део књиге, Ка�ало� објека�а ин�ус�ријско� наслеђа Бео �ра�а, обухвата 62 објекта, у виду калатошких јединица. Сви објекти су разврстани према индустријским гранама, а њихове локације су обележене на мапама. Највише каталогизованих објеката припада,

480

Прикази

као што се може и претпоставити, пољопривреди, прехрамбеној ин дустрији и саобраћају. На крају књиге налази се списак споменика техничке културе на територији града Београда који су законом заштићени, као и њихова категоризација (четири објекта уживају статус културних добара од великог значаја). Посебан квалитет књизи дају фотографије. На размеђи између до кументацијског бележења чињеничног стања и естетског доживљаја лепоте старих здања и простора, фотографије су узбудљиво сведо чанство не само некадашњих начина производње, већ и прохујалих облика живота. Упадљиво одсуство људи на овим фотографијама не производи само утисак напуштености и пропадања, што је, узгред ре чено, важан и истинит утисак када говоримо о индустријама и начи нима рада који више не постоје, већ и утисак топлине, коју је људска рука деценијама утискивала у ове просторе и машине, који су на неки начин неизбрисиви, а који можда јесу и главни разлог зашто имамо потребу да овакве објекте чувамо и спасавамо од заборава. Прихваћено за објављивање на се�ници Уређивачко� о�бора 27. се��ембра 2021.

481

часопис за историју и филозофију науке и технологије

Упутство за ауторе Уредништво часописа за историју науке ФЛОГИСТОН одлучило је да доследном применом Ак�а о уређивању научних часо�иса1 Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије, којим се посебно одређује опремање часописа у целини, унапреди квалитет ФЛОГИСТОНА и на тај начин допринесе његовом потпунијем укључивању у међународни систем размене научних информација. Из тих разлога, радови који се предају редакцији морају бити опремљени на стандардан начин. Уредништво ФЛОГИСТОН-a је такође прихватило препоруку Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије о доследној примени правила цитирања литературе, тако да се саставни делови референци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе у свим радовима објављеним у часопису на исти начин, у складу са усвојеном формом навођења. У складу са светском традицијом заступљеном у часописима из области историје и других хуманистичких наука, Уредништво ФЛОГИСТОН-a одлучило се за 16. издање система навођења извора и литературе Универзитета у Чикагу (The Chicago Manual of Style. 16th edition),2 и то за стил хуманистичких наука (Humanities Style), Notes-Bibliography верзију. Тај стил цитирања је веома прилагодљив разноврсним информацијама и обрађује изворе које не предвиђају други стилови цитирања. Он подразумева цитирања која представљају библиографску јединицу у напоменама (фуснотама) и библиографији (литератури). У даљем тексту УПУТСТВА биће приказани начини цитирања извора који се најчешће користе као референсна литература у научном раду. У складу са Ак�ом о уређивању научних часо�иса и О�ш�им мерилима за о�абир �омаћих часо�иса за �раћење, вре�новање у оквиру библиоме�ријско� извеш�аја о часо�исима и реферисање у ср�ском ци�а�ном ин�ексу,3 у часопису ФЛОГИСТОН објављиваће се следеће врсте прилога: 1 Ак� о уређивању научних часо�иса Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије доступан је на сајту Министарства: http://www. nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_uredjivanju-casopisa.pdf. 2 Тhe Chicago Manual of Style 16th edition text 2010 by The University of Chicago.

http://www.chicagomanualofstyle.org/16/ch01/ch01_toc.html

CEON, Radni dokumenti ERD 19-01/03-11

483

музеј науке и технике – београд

Флогистон

Phlogiston 29/2021

I II III IV V

http://www.muzejnt.rs

НАУЧНИ ЧЛАНЦИ СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ ИНФОРМАТИВНИ ПРИЛОЗИ ПРИКАЗИ ПОСЕБНЕ ВРСТЕ ПРИЛОГА

I НАУЧНИ ЧЛАНЦИ 1. ори�иналан научни ра� (рад у коме се износе необјављивани резултати сопствених истраживања научним методом); 2. �ре�ле�ни ра� (рад који садржи оригиналан, детаљан и критички приказ истраживачког проблема или подручја у коме је аутор остварио одређени допринос, видљив на основу аутоцитата); 3. кра�ко или �ре�хо�но сао�ш�ење (оригиналан научни рад пуног формата, али мањег обима или прелиминарног карактера); 4. сао�ш�ење (претходно поднето на научном скупу, ако није и објављено); 5. научна кри�ика, о�носно �олемика (расправа о одређеној научној теми заснована искључиво на научној аргументацији) и осврти. Изузетно, у неким областима, научни рад у часопису може имати облик монографске студије, као и критичког издања научне грађе (историјско-архивске, лексикографске, библиографске, прегледа података и сл.) – дотад непознате или недовољно приступачне за научна истраживања. II СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ – прилози у којима се излажу искуства корисна за унапређење професионалне праксе, али која нису нужно заснована на научном методу (искуства из праксе, баштина, казуистика, студије случаја и сл.); III ИНФОРМАТИВНИ ПРИЛОЗИ – осврти, коментари, полемике, критике, уводници и сл. (ако су научног карактера); IV ПРИКАЗИ – прикази књига (само под условом да имају аутора), монографија или зборника радова научних скупова, случаја, научног догађаја и сл. V ПОСЕБНЕ ВРСТЕ ПРИЛОГА – посебне врсте прилога карактеристичне за поједине дисциплине, нпр. историјски прикази, хронике и хронологије, коментари закона и других нормативних аката (уредаба, декларација, резолуција и сл.).

484

Упутство за ауторе

Упутство за припрему рада У складу с пропозицијама које одређује Ак� о уређивању научних часо�иса4 Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије, радови који се предају редакцији морају бити опремљени на стандардан начин. Сваки рад треба да садржи: I II III IV V VI VII VIII IX X

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ АУТОРА НАЗИВ УСТАНОВЕ АУТОРА (АФИЛИЈАЦИЈА) КОНТАКТ-ПОДАТКЕ НАСЛОВ РАДА АПСТРАКТ КЉУЧНЕ РЕЧИ ОСНОВНИ ТЕКСТ ТАБЕЛАРНЕ И ГРАФИЧКЕ ПРИЛОГЕ ЛИТЕРАТУРУ РЕЗИМЕ

I ИМЕ И ПРЕЗИМЕ АУТОРА

Аутор или аутори рада треба да наведу своје пуно име и презиме, укључујући и средње слово. II НАЗИВ УСТАНОВЕ АУТОРА (АФИЛИЈАЦИЈА) Аутор или аутори треба да наведу пун (званичан) назив и седиште установе у којој су запослени или назив установе у којој су обавили истраживање чије резултате објављују. Сложени називи установа наводе се у целини (нпр.: Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности, Београд). Исписује се непосредно након имена аутора. Функција и звање аутора се не наводе. III КОНТАКТ-ПОДАЦИ Адреса или е-адреса аутора даје се у напомени при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог аутора. IV НАСЛОВ РАДА Наслов треба прецизно да упути на садржај рада, укључујући речи прикладне за индексирање и претраживање. Ако таквих речи нема у наслову, потребно је да се наслову придода поднаслов. V АПСТРАКТ Апстракт је кратак информативан приказ садржаја рада, на језику основног текста, у обиму од 100 до 250 речи. Треба да садржи податке као што су циљ истраживања, метод, резултати истраживања и закључак. Пожељно је да садржи термине који се често користе за индексирање и претрагу рада. Треба да стоји између заглавља (имена аутора, афилијације, наслова рада) и кључних речи, након којих следи текст рада. 4

Ак� о уређивању научних часо�иса Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије доступан је на сајту Министарства: http://www. nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_uredjivanju-casopisa.pdf.

485

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

VI КЉУЧНЕ РЕЧИ Кључне речи треба да буду учестали термини или фразе који најбоље упућују на садржај рада, а омогућавају лако индексирање и претраживање. Треба их додељивати у складу с неким најшире прихваћеним међународним извором (попис, речник или тезаурус; на пример: листа кључних речи Web of Science). Број кључних речи не треба да буде већи од 10. Стоје непосредно након апстракта. VII ОСНОВНИ ТЕКСТ – Рад доставити у електронској форми, у Microsoft Wordu у формату А4. – Рад куцати ћирилицом, у фонту Times New Roman или Arial (величина фонта: 12 pts). – Не користити табулатор на почетку пасуса. – Не користити више од једног спејса између речи. – Радови не би требало да прелазе 60.000 карактера са проредом, у формату А4 укључујући напомене и илустративни део. – Страна имена и називи у основном тексту пишу се у транскрипцији, са изворним обликом у загради када се помињу први пут. Такође, при првом навођењу мање познатих скраћеница у загради треба навести и њихов пун назив у оригиналу. VIII ТАБЕЛАРНИ И ГРАФИЧКИ ПРИЛОЗИ – Графички прилози се достављају у посебном директоријуму и не треба да буду у саставу основног текста (Word верзије рада). – Илустрације треба да буду у TIFF, PSD или JPG формату и обележене редним бројевима које носе у тексту. – Резолуција за илустрације износи 300 dpi (могу имати и резолуцију 72 dpi, али онда морају бити великих димензија – нпр. 80 цм и више). – Потписи за илустрације могу се дати као посебан фајл или на крају текста. ТАБЕЛЕ – Табела не треба да буде шира од 12 цм. – Фонт може да буде мањи од основног текста (12 pts), али не мањи од 9 pts.

Уређивачки одбор задржава право да графичке прилоге који не задовољавају техничке стандарде часописа не уврсти у коначан рад. IX ЛИТЕРАТУРА (листа референци) Цитирана литература обухвата, по правилу, библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) који су коришћени приликом писања рада и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Референце се наводе на доследан начин, по азбучном односно абецедном (уколико је текст на страном језику) редоследу иницијала презимена аутора или почетног слова у називу и дела уколико аутор или уредник нису назначени. Литература се не преводи на језик рада, већ се исписује на језику и писму на коме је објављена. X РЕЗИМЕ Резиме треба да садржи исто што и апстракт, али у проширеном обиму који не би смео да прелази 1/10 обима текста. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература.

486

Упутство за ауторе

ОЗНАКА ПРОЈЕКТА (ЗАХВАЛНИЦА) Назив и број (код) пројекта, односно назив програма у оквиру кога је чланак настао, као и назив институције која је финансирала пројекат или програм наводе се у посебној напомени на сталном месту, по правилу при дну прве стране чланка. ПРЕТХОДНЕ ВЕРЗИЈЕ РАДА Ако је чланак у претходној верзији био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, по правилу при дну прве стране чланка. Рад који је већ објављен у неком часопису не може се објавити у другом (прештампати) ни под сличним насловом ни у измењеном облику. НАПОМЕНЕ (ФУСНОТЕ) Напомене (фусноте) дају се при дну стране на којој се налази коментарисан део текста. Могу садржати мање важне детаље, одговарајућа допунска објашњења, назнаке о коришћеним изворима, али не могу бити замена за цитирану литературу. Библиографска напомена се састоји од два дела: броја у тексту и броја у напомени на дну стране (фуснота). Напомене се означавају у низу, почевши од броја 1, кроз цео чланак, поглавље или текст. Бројеви у тексту морају бити у експоненту (superscript) и морају да следе реченице, мисли, наводе (обавезно обележене знацима навода), знаке интерпункције и затворене заграде. Напомена мора да има број нормалне величине.5 БИОГРАФИЈЕ АУТОРА Аутори свих прилога у часопису ФЛОГИСТОН имаће и објављене биографије у истом броју. Неопходно је да биографије, писане у трећем лицу, обима до 500 карактера, садрже следеће податке: • име и презиме • годину рођења • о образовању (о завршеним, односно тренутним студијама) • о запослењу и другим професионалним (стручним) активностима и ангажманима ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ И ОРИГИНАЛНОСТИ РУКОПИСА И ПРЕНОС АУТОРСКИХ ПРАВА НА ЧАСОПИС ФЛОГИСТОН Уз рад треба приложити писану изјаву о ауторству и оригиналности рукописа („Publication ethics statement“), као и о преносу ауторских права на часопис ФЛОГИСТОН. РЕЦЕНЗИЈЕ Сваки научни рад оцењују барем два рецензента. Рецензентима се не открива идентитет аутора, и обратно, осим када обе стране изразе спремност на непосредну комуникацију. У случају да рад добије једну позитивну и једну негативну рецензију, уредништво одређује трећег рецензента. Аутори који добију условно позитивне рецензије дужни су да уваже примедбе рецензената, као и лектора и уређивачког одбора, а, уколико то не желе, да повуку рад из штампе. Коначну одлуку о објављивању позитивно рецензираног текста доноси уређивачки одбор. Измене 5

„Chicago-Style Citation Quick Guide“, Тhe Chicago Manual of Style Оnline. http://www.chicagomanualofstyle. org/tools_citationguide.html

487

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

текста након достављених рецензија нису дозвољене, осим ако се односе на примедбе рецензената. Уређивачки одбор такође одлучује о категоризацији позитивно оцењених рукописа, на основу критеријума наведених у Ак�у о уређивању научних часо�иса Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије. НАВОЂЕЊЕ ИЗВОРА Саставни делови библиографских јединица (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се у складу са усвојеном формом навођења. У примерима који следе наведене су најчешће цитиране врсте референци. Неопходно је обратити пажњу на то да се библиографска одредница истог дела разликује у зависностиод тога да ли се налази у оквиру фусноте или у списку литературе на крају текста. Испред сваке одреднице треба да стоји редни број. I КЊИГЕ 1 ауор: напомена или фуснота Име и презиме аутора, Наслов књи�е (Место издања: Издавач, година), страна.6 Пример: Павле Миленковић, Школа Анала, о�ле�и о социолошкој ис�орио�рафији (Нови Сад: Stylos,2004), 25. литература Презиме, име аутора. Наслов књи�е. Место издања: Издавач, година. Пример: Миленковић, Павле. Школа Анала, о�ле�и о социолошкој ис�орио�рафији. Нови Сад: Stylos, 2004. Ако аутор има иницијал, он се у фусноти наводи између имена и презимена, а у литератури иза имена (уколико је први наведени аутор, а ако то није, онда као и у фусноти). 2 ауора: напомена или фуснота Име и презиме и име и презиме аутора, Наслов књи�е (Место издања: Издавач, година), страна. Пример: Geoffrey C. Ward and Ken Burns, The War: An Intimate History, 1941–1945 (New York: Knopf, 2007), 52. литература Презиме, име и име и презиме аутора. Наслов књи�е. Место издања: Издавач, година.7 Пример: Ward, Geoffrey C. and Ken Burns. The War: An Intimate History, 1941–1945. New York: Knopf, 2007. 4 или више ауора: напомена или фуснота Име и презиме аутора и др.,8 Наслов књи�е (Место издања: Издавач, година), страна.

или стране, ако се наводи већи део текста.

Код три аутора додаје се и треће име и презиме, а прво и друго се одвајају зарезом. 8 За књиге штампане на страном језику користи се у наставку скраћеница et al.

488

Упутство за ауторе

литература Презиме, име, име и презиме, име и презиме, име и презиме и име и презиме аутора. Наслов књи�е. Место издања: Издавач, година. Примарна ооворнос уреника, ревоиоца или риређивача, каа није навеен ауор: напомена или фуснота Име и презиме, ур., гл. и одг. ур., прев., прир., Наслов књи�е (Место издања: Издавач, година), страна. литература Презиме, име, ур., гл. и одг. ур., прев., прир. Наслов књи�е. Место издања: Издавач, година. Ауоризоване књие са риоаим именом уреника или секунарна ооворнос (уреник, ревоилац или риређивач уз ауора): напомена или фуснота Име и презиме аутора, Наслов књи�е, ур., гл. и одг. ур., прев., прир. Име и презиме (Место издања: Издавач, година), страна. литература Презиме, име аутора. Наслов књи�е. Уредник, Главни и одговорни уредник, Превео, Приредио Име и презиме.9 Место издања: Издавач, година. Полавље или неки руи ео књие – чланци из зборника раова: напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов поглавља“, у Наслов књи�е, ур.10 Име и презиме (Место издања: Издавач, година), страна. Пример: John D. Kelly, “Seeing Red: Mao Fetishism, Pax Americana, and the Moral Economy of War”, in Anthropology and Global Counterinsurgency, ed. John D. Kelly et al. (Chicago: University of Chicago Press, 2010), 77. Пример: Marko Žilović, „Zašto nisam postao inženjer?“, u Zbornik Beogradske otvorеne škole. Radovi studenata2006/2007 (Beograd: BOŠ, 2008), 175. литература Презиме, име аутора. „Наслов поглавља“. У Наслов књи�е, уредник Име и презиме, страна. Место издања: Издавач, година. Пример: Kelly, John D. “Seeing Red: Mao Fetishism, Pax Americana, and the Moral Economy of War”. In Anthropology and Global Counterinsurgency, edited by John D. Kelly, Beatrice Jauregui, Sean T. Mitchell and Jeremy Walton, 67–83. Chicago: University of Chicago Press, 2010. Пример: Žilović, Marko. „Zašto nisam postao inženjer?“. U Zbornik Beogradske otvorene škole. Radovi studenata 2006/2007, 171–187. Beograd: BOŠ, 2008. Полавље риређено ома књие ориинално објављено на руом месу (као у римарном извору): напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов поглавља“, у Наслов књи�е, уредник Име и презиме, том Наслова књи�е, уредник Име и презиме (Место издања: Издавач, година), страна. 9

Уколико има више лица која носе секундарну одговорност, наводе се сва.

Уколико је приређено издање збирка или зборник, обавезно се наводи уредник или приређивач.

489

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

литература Презиме, име аутора. „Наслов поглавља“. У Наслов књи�е, уредник Име и презиме. Том Наслова књи�е, уредник Име и презиме, страна. Место издања: Издавач, година.11 Преовор, увоник, оовор или сличан ео књие: напомена или фуснота Име и презиме, предговор, уводник, поговор у Наслов књи�е, Име и презиме аутора (Место издања: Издавач, година), страна. литература Презиме, име. Предговор, уводник, поговор у Наслов књи�е, Име и презиме аутора, страна. Место издања: Издавач, година. Елекронско изање књие: Ако је књига доступна у више формата, требало би навести ону верзију која је коришћена у раду. напомена или фуснота Име и презиме аутора, Наслов књи�е (Место издања: Издавач, година), преузето датум, http://adresa. литература Презиме, име аутора. Наслов књи�е. Место издања: Издавач, година. Преузето датум. http://adresa. II ПЕРИОДИКА Ра у часоису у шаманом облику (јеан ауор): напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов текста“, Наслов часо�иса, број, свеска (година): страна.12 Пример: Далибор Денда, „Војни фактор и изградња фабрике аутомобила у Краљевини Југославији“, Токовиис�орије 3–4 (2008): 10. литература Презиме, име. „Наслов текста“. Наслов часо�иса, број, свеска (година): стране.13 Пример: Денда, Далибор. „Војни фактор и изградња фабрике аутомо била у Краљевини Југославији“.Токови ис�орије 3–4 (2008): 9–27. Ра у часоису (више ауора): напомена или фуснота Име презиме и име и презиме, „Наслов текста“, Наслов часо�иса, број, свеска (година): страна. литература Презиме, име и име и презиме. „Наслов текста“. Наслов часо�иса, број, свеска (година): стране. Чланак у оуларном часоису: напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов текста“, Наслов часо�иса, датум излажења, страна. 11

Уколико је том оригинално издат негде другде, додаје се и: Оригинално објављено у Име, презиме, ур., Наслов, �ом (Место издања: Издавач, година).

Наводе се само стране које су консултоване приликом писања рада.

Наводе се све странице чланка.

490

Упутство за ауторе

литература Презиме, име аутора. „Наслов текста“. Наслов часо�иса, датум излажења. Чланак у новинама: напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов текста“, Наслов новина, рубрика, датум. Новине било ког дана могу да имају неколико издања или посебна издања за одређене географске области (као што је, нa пример, београдско издање Поли�ике, Блиц за Војводину, итд.), тако да јединице могу да се помере или избаце у различитим издањима. Због тога је најбоље прескочити број страна (по CMS-у).14 Новине се обично наводе у фуснотама или напоменама, али не и у библиографији (по CMS-у). Уколико се ипак наведу као библиографска јединица, то треба учинити на следећи начин: литература Презиме, име аутора. „Наслов текста“. Наслов новина, датум, рубрика. Приказ или рецензија књие у часоису: напомена или фуснота Име и презиме, „Наслов текста“, приказ Наслов књи�е, Име и презиме аутора, Наслов часо�иса, датум, година, страна. литература Презиме, име. „Наслов текста“. Приказ Наслов књи�е, Име и презиме аутора. Наслов часо�иса, датум, година. Текс у on-line часоису: напомена или фуснота Име и презиме аутора,15 „Наслов текста“, Наслов часо�иса број, свеска (година): страна, преузето датум, http://adresa. литература Презиме, име аутора. „Наслов текста“. Наслов часо�иса број, свеска (година): стране. Преузето датум. http://adresa. Маисарска еза или окорска исерација: напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов тезе или дисертације“ (магистарска теза или докторска дис., Назив факултета, година), страна. литература Презиме, име аутора. „Наслов тезе или дисертације“. Магистарска теза или докторска дис., Назив факултета, година. Ра изложен на научном, сручном скуу или конференцији: напомена или фуснота Име и презиме, „Наслов рада“ (рад представљен на Назив скупа или конференције, Град, Држава, датум одржавања, година). 14

„Documentary Note or Humanities Style“, Тhe Chicago Manual of Style. http:// www.chicagomanualofstyle. org/index.html

15 Због боље прегледности модела, у неким примерима се наводи само један аутор. Међутим, ако постоји више аутора, поступак је исти као што је објашњено у примерима за опис књига са два или четири аутора.

491

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

литература Презиме, име аутора. „Наслов рада“. Рад представљен на, Назив скупа или конференције, Град, Држава, датум одржавања, година. III МУЛТИМЕДИЈАЛНА ДОКУМЕНТА Музичка комозиција или ариура: напомена или фуснота Име и презиме аутора, „Наслов композиције“, у Наслов �убликације, ур. Име и презиме, страна (Место издања: Издавач, година). литература Презиме, име аутора. „Наслов композиције“. У Наслов �убликације, уредник Име и презиме, страна. Место издања: Издавач, година. Звучни заис: напомена или фуснота Име и презиме аутора, Наслов за�иса, продуцентска кућа – медиј. литература Презиме, име аутора. Наслов за�иса. Име продуцентске куће, издавача – медиј. По CMS-у, звучни записи се наводе под именом композитора, писца или друге особе задужене за садржај. Име извођача се може додати после наслова. Продуцентска кућа и број записа су обично довољни да се запис идентификује.16 Виео-заис: напомена или фуснота Наслов филма, медиј, редитељ Име и презиме (Место издања: Издавач, година). литература Наслов филма. Редитељ Име и презиме. Место издања: Издавач, година. Медиј. CMS каже да су подаци за видео-записе углавном слични записима за књиге, са додатком у виду податка о врсти медија. Сцене које су појединачно доступне на DVD-у, могу се третирати као поглавља и цитирати по наслову или броју. Документа која се могу повремено појављивати, а ту се мисли на критички коментар нпр., цитирају се по аутору и наслову.17 Навођење необјављених раова Инервју: напомена или фуснота Име и презиме аутора интервјуа, Интервју аутора, Место, датум, година. литература Презиме, име аутора интервјуа. Интервју аутора. Место, датум, година. Препорука у CMS-у је да је интервјуе најбоље цитирати у напоменама, а само повремено их наводити у библиографији.18 16 „Documentary Note or Humanities Style“, Тhe Chicago Manual of Style. http:// www.chicagomanualofstyle. org/index.html 17

Ibid.

492

Упутство за ауторе

Докумени извршних влаиних орана: напомена или фуснота Име министарства, Наслов �екс�а, Име и презиме аутора (Место издања: Издавач, година), преузето датум, http://adresa. литература Име министарства. Наслов �екс�а. Име и презиме аутора. Место издања: Издавач, година. Преузето датум. http://adresa. Веб сај (web site): Овде се не може наћи прецизан модел навођења, јер из искуства знамо да извори са интернета често немају потребне податке за навођење.19 Најчешће немају ауторе текстова, па чак ни наслове, а нејасно је и коме припада сајт. Уколико елементи постоје, наводе се као текстови из часописа, са додатком адресе. Ако елемената за навођење нема, најчешће се наводи само адреса и датум преузимања. Ако неких података ипак има, они се наводе на следећи начин: напомена или фуснота Име организације, „Наслов текста“, Име власника сајта, преузето датум, http://adresa. литература Име организације. „Наслов текста“. Име власника сајта. Преузето датум. http://adresa. Или: напомена или фуснота Име и презиме аутора, Наслов �ела, издање Име и презиме уредника или издавача, у Име базе података, преузето датум, http://adresa. литература Име базе података. Преузето датум. http://adresa. Бло (blog) заис или коменар: напомена или фуснота Име и презиме, датум слања коментара (време), коментар на Име и презиме, „Наслов текста“, Име бло�а датум, година, преузето датум преузимања, http://adresa. литература Име бло�а. http://adresa. Е-mail орука: напомена или фуснота Име и презиме, е-mail порука аутору, датум. литература Ове поруке се готово никада не наводе у библиографији или литератури. Додатне напомене: – Након првог навођења, једна иста одредница се у наредним фуснотама може свести напрезиме аутора, део наслова и број стране. – Акоје фуснота идентична претходној, користи се скраћеница ,,Ibid.“ Уколико је разлика само у бројустране, наводи се ,,Ibid., број стране.“ Скраћенице ,,нав. дело“ и ,,н. д.“ се не користе. 19 Изузетак представљају електронски часописи који имају све неопходне по-

датке. Начин њиховог навођења је наведен у тексту.

493

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

– Фусноте које се састоје од неколико извора који доказују једну чињеницу требало би одвајати знаком тачка са запетом. – Вишеструки наводи једне фусноте требало би да упућују на претходну фусноту (нпр.: Види фусноту број... изнад). – Када се ради о анонимном делу, фуснота и библиографска јединица почињу насловом рада. – а директно цитирање извора без броја страна, требало би користити назив поглавља, број пасуса, или неку другу организациону поделу рада. РАДОВЕ ПРИПРЕМЉЕНЕ ЗА ШТАМПУ ПРОСЛЕДИТИ У ЕЛЕКТРОНСКОМ ОБЛИ КУ НА СЛЕДЕЋУ Е-МAIL АДРЕСУ: [emailprotected] ГЛАВНИ УРЕДНИК ФЛОГИСТОНА МАРИНА ЂУРЂЕВИЋ ТЕЛЕФОН 011/3037962, Е-МAIL АДРЕСА: [emailprotected] ЗА СВА ДОДАТНА ОБЈАШЊЕЊА МОЖЕТЕ СЕ ОБРАТИТИ СЕКРЕТАРУ УРЕДНИ ШТВА МИРЈАНИ БАБИЋ НА ТЕЛЕФОН 011/ 3037962 ИЛИ НА Е-MAIL АДРЕСУ: [emailprotected] Упутство за ауторе можете преузети са сајта Музеја науке и технике

494

Journal for History and Philosophy of Science and Technology

Instructions for Authors

The editorial board of The Phlogiston, Journal of the History of Science, decided to improve the quality of The Phlogiston, thus contributing to its fuller integration into the international system of exchange of scientific information, through consistent compliance with the Act on Editing of Scientific Journals20 adopted by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia, which specifies journal editing in general. Therefore, the works submitted to the editorial office shall be edited in a standard manner. Moreover, the editorial board of The Phlogiston accepted the recommendation of the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia regarding the consistent application of the rules on references, meaning that the reference components (names of authors, title, source etc.) are cited in the same manner in all the works published in the journal, in accordance with the adopted form of referencing. In line with the global tradition represented in the journals in the field of history and other humanities, the editorial board of The Phlogiston, opted for The Chicago Manual of Style. 16th edition21, specifically the Humanities Style, Notes-Bibliography version. This referencing style is very adaptable to various information and it processes sources which are not provided for in other styles. It includes referencing which represents bibliography in footnotes and literature. Hereinafter, we will present manners of source referencing that are commonly used as reference literature in a scientific work. Pursuant to the Act on Editing of Scientific Journals and General criteria for selection of domestic journals for monitoring, evaluation within the bibliometric report on magazines and referencing in the Serbian Citation Index22, the following types of articles will be published in the Phlogiston Journal: 20Act on Editing of Scientific Journals adopted by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia is available on the Ministry’s website: http://www.nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_uredjivanju -casopisa.pdf. 21

Тhe Chicago Manual of Style 16th edition text 2010 by The University of Chicago. http://www.chicagomanualofstyle.org/16/ch01/ch01_toc.html

CEON, Radni dokumenti ERD 19-01/03-11

495

Museum of Science and Technology – Belgrade

Phlogiston

Phlogiston 29/2021

I II III IV V

http://www.muzejnt.rs

SCIENTIFIC ARTICLES TECHNICAL ARTICLES NEWS ITEMS REVIEWS SPECIAL TYPES OF ARTICLES

I SCIENTIFIC ARTICLES 1. Original scientific paper (paper presenting unpublished results of one’s own scientific research); 2. Review (paper containing original, detailed and critical review of the research problem or area in which the author has made a contribution, visible on the basis of self-quotation); 3. Short or preliminary communication (original scientific, full format paper, but with small-scale or preliminary character); 4. Communication (previously submitted at a scientific conference, if not published); 5. Scientific review and/or thesis (discussion on a specific scientific topic based exclusively on scientific argumentation) and reviews. Exceptionally, in some areas, scientific paper in the journal can take the form of monographic study, as well as the critical edition of scientific material (historical and archival, lexicographic, bibliographic, data review, etc.) - hitherto unknown or poorly accessible for scientific research. II TECHNICAL ARTICLES Articles presenting experiences useful for improvement of professional practice, which are not necessarily based on the scientific method (practices, heritage, casuistry, case studies etc.); III NEWS ITEMS - Reviews, comments, discussions, criticism, editorials etc. (if scientific); IV REVIEWS - Book reviews (provided that they have an author), monographs or collections of papers from scientific conferences, cases, scientific events etc. V SPECIAL TYPES OF ARTICLES Special types of articles characteristic for specific disciplines, e.g. historical reviews, chronicles and chronologies, comments on laws and other normative acts (regulations, declarations, resolutions, etc.).

496

Instructions for Authors

Instruction for Preparation of Manuscript

In accordance with the propositions specified under the Act on Editing of Scientific Journal23 adopted by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia, papers submitted to the editorial office have to be edited in the standard manner. Every paper shall contain: I II III IV V VI VII VIII IX X

AUTHOR’S NAME AND SURNAME NAME OF THE AUTHOR’S INSTITUTION (AFFILIATION) CONTACT DATA NAME OF THE PAPER ABSTRACT KEY WORDS BODY TEXT TABLES AND CHARTS REFERENCES SUMMARY

I AUTHOR’S NAME AND SURNAME Author or authors of the paper should provide their full name, including middle initial. II NAME OF THE AUTHOR’S INSTITUTION (AFFILIATION) Author or authors should provide the full (official) name and registered address of the institution in which they are employed or the name of the institution where they conducted research whose results they are to publish. Long names of institutions are cited as a whole (e.g. University of Belgrade, Faculty of Philosophy - Department of History Arts, Belgrade). It is written directly after the author’s name. The function and title of the author are not specified. III CONTACT DATA Address or e-mail address of the author is given in the footnote on the first page of the article. If there are more than one author, only one address is specified, usually the first author’s address. IV NAME OF THE PAPER Title should accurately refer to the content of the work, including words suitable for indexing and search. If there is no such word in the title, a subtitle should be added. V ABSTRACT The abstract is a brief informative presentation of the content of work in the language of the body text, containing from 100 to 250 words. It should include information such as research objective, method, results and conclusion. It is Act on Editing of Scientific Journals adopted by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia is available on the Ministry’s website: http://www.nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_ure djivanju-casopisa.pdf.

497

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

desirable that it contains terms that are often used for indexing and search. The abstract should be placed between the header (the author’s name, affiliation, title of paper) and key words, followed by the body text. VI KEY WORDS Keywords should be common terms or phrases that best indicate the content of the work, and allow easy indexing and search. They should be awarded in accordance with a widely accepted international sources (list, dictionary or thesaurus, for example: the list of keywords Web of Science). The number of keywords should not be higher than 10. Keywords are placed immediately after the abstract. VII BODY TEXT - The paper should be submitted in electronic form, in Microsoft Word in A4 format. - The paper should be typed in Times New Roman or Arial (font size: 12 pts.). - Do not use the tab at the beginning of the paragraph. - Do not use more than one space between words. - Papers should not exceed 60.000 characters with spaces, in A4 format, including notes and illustrative part. - Foreign names and titles in the body text are written in transcription, the original form in parenthesis when first mentioned. Moreover, when less known abbreviations are used for the first time their full name in the original should be specified in the parenthesis. VIII TABLES AND CHARTS - Graphic images are delivered in a separate directory and should not be included in the body text (Word version of the work). - Illustrations should be in TIFF, PSD or JPG format and marked with numbers used in the text. - Resolution for illustrations should be 300 dpi (they may have resolution 72 dpi but with great dimensions – e.g. 80 cm or more). - Signatures for illustrations may be given as a separate file or at the end of the text. TABLES - Table should not be wider than 12 cm. - Font cannot be smaller than the body text (12 pts.), but not smaller than 9 pts. The Editorial Board reserves the right not to include the illustrations that do not meet the technical standards of the journal in the final work. IX REFERENCES (Reference list) References include, as a rule, bibliographic sources (articles, monographs, etc.), which were used during writing and it is exclusively given in a separate section of the article, in the form of a reference list. References are cited in a consistent way, in alphabetical order based on the initial of the author’s surname or the first letter in the name of the work unless an author or editor are not indicated. References are not translated into the language of the paper, but it is written in the language in which it was published.

498

Instructions for Authors

X SUMMARY Summary should contain the same as an abstract, but in the extended scope which should not exceed 1/10 of the text volume. Summary is given at the end of the article, after the section References. PROJECT CODE (ACKNOWLEDGEMENTS) The name and number (code) of the project and/or program name under which the article originated, as well as the name of the institution that funded the project or program shall be specified in a separate footnote at the usual place, as a rule at the bottom of the first page. PREVIOUS VERSIONS OF THE PAPER If the article in the previous version was presented at a conference in the oral form (under the same or similar title), information about that ought to be listed in a separate footnote, as a rule at the bottom of the first page. The work that has already been published in a journal cannot be published in some other journal (reprinted) not even under a similar title or in a modified form. NOTES (FOOTNOTES) Notes (footnotes) are provided at the bottom of the page containing the commented text. It may contain fewer important details, corresponding explanations, indication of sources used, but it cannot substitute references. Bibliographic note consists of two parts: the number in the text and number in the note at the bottom of the page (footnotes). Notes are indicated in sequence, starting with number 1, throughout the article, chapter or text. The numbers in the text should be superscript and must follow sentences, thoughts, statements (mandatory marked with quotation marks), punctuation and closing parenthesis. Note must have a normal sized number.24 AUTHORS’ BIOGRAPHIES Biographies of all the authors of articles in The Phlogiston Journal will be published. The biographies, written in a third person, containing 500 characters, shall include the following data: • Name and surname • Year of birth • Education (completed and/or current studies) • Employment and other professional activities and engagements STATEMENT OF AUTORSHIP AND ORGINALITY OF THE MANUSCRIPT AND COPYRIGHT ASSIGNMENT TO THE PHLOGISTON JOURNAL Manuscript should be accompanied by a written statement of authorship and originality of the manuscript (“Publication Ethics Statement”), as well as on copyright assignment to the Phlogiston Journal. REVIEWS Every scientific work is evaluated by at least two reviewers. Reviewers cannot reveal the identity of the author, and vice versa, except when both parties express willingness to direct communication. In the event that the work 24

“Chicago-Style Citation Quick Guide“, Тhe Chicago Manual of Style Оnline. http://www.chicagomanualofstyle. org/ tools_citationguide.html

499

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

gets one positive and one negative review, the editorial board appoints the third reviewer. Authors who receive conditional positive reviews are obliged to take into account the remarks of the reviewers, editors and the editorial board, and, if they do not want that, to withdraw the work from the press. The final decision on the publication of a positive evaluated manuscript is adopted by the editorial board. Amendments to the text, after the review are not allowed, unless they relate to the remarks of the reviewers. The editorial board also decides on categorization of the positively evaluated manuscript, based on the criteria listed in the Act on Editing of Scientific Journals of the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia. LISTING SOURCES Main components of bibliographic units (copyright name, title, source, etc.) shall be specified in accordance with the adopted form of reference. In the examples that follow, the common types of reference are specified. It is necessary to pay attention to the fact that the bibliographic units of the same work differ depending on whether it is located within the footnotes or in the reference list at the end of the text. There should be a serial number in front of each reference. I BOOKS 1 author: Note or footnote Author’s name and surname, Book title (Place of publication: Publisher, year), page.25 Example: Pavle Milenković, Škola Anala, ogledi o sociološkoj istoriografiji (Novi Sad: Stylos, 2004), 25. Reference Surname, name of the author. Book title Place of publication: Publisher, year. Example: Milenković, Pavle. Škola Anala, ogledi o sociološkoj istoriografiji (Novi Sad: Stylos, 2004). If the author has an initial, it is stated between the first name and surname in the footnote, and after the name in the references (if the first listed author, and if it is not, then, as in a footnote). 2 authors: Note or footnote Author’s name and surname, Book title (Place of publication: Publisher, year), page. Example: Geoffrey C. Ward and Ken Burns, The War: An Intimate History, 1941–1945 (New York: Knopf, 2007), 52. Reference Surname, name of the author. Book title Place of publication: Publisher, year.26

Or pages, if a larger part of a text is quoted. In case of three authors, third name and surname is added and the first and seconda name are separated by a comma. 26

500

Instructions for Authors

Example: Ward, Geoffrey C. and Ken Burns. The War: An Intimate History, 1941–1945. New York: Knopf, 2007. 4 or more authors: Note or footnote Author’s name and surname,27 Book title (Place of publication: Publisher, year), page. Reference Surname, name, name and surname, name and surname, name and surname and name and surname of the author. Book title Place of publication: Publisher, year. The primary responsibility of the editor, translator or publisher, when the author is not specified: Note or footnote Name and surname, editor, editor in chief, translator, publisher, Book title (Place of publication: Publisher, year), page. References Surname, name, editor, editor in chief, translator, publisher, Book title (Place of publication: Publisher, year), page. Authorised books accompanied by the editorćs name or secondary responsibility (editor, translator or publisher with the author): Note or footnote Name and surname of the author, Book title, editor, editor in chief, translator, publisher. Name and surname (Place of publication: Publisher, year), page. Reference Surname, name of the author. Book title. Editor, editor in chief, translated by, published by Name and surname.28 Place of publication: Publisher, year. Chapter or other part of the book - articles from the collection of works: Note or footnote Name and surname of the author, “Chapter Title““ , in Book title, editor.29 Name and surname (Place of publication: Publisher, year), page. Example: John D. Kelly, “Seeing Red: Mao Fetishism, Pax Americana, and the Moral Economy of War”, in Anthropology and Global Counterinsurgency, ed. John D. Kelly et al. (Chicago: University of Chicago Press, 2010), 77. Example: Marko Žilović, „Zašto nisam postao inženjer?“, u Zbornik Beogradske otvorеne škole. Radovi studenata 2006/2007 (Beograd: BOŠ, 2008), 175.

For books printed in a foreign language, abbreviation et al. is used.

In case of more than one person bearing the secondary responsibility, all of them are mentioned. 29

In case of a collection or anthology, it is mandatory to specify the editor or publisher.

501

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

References Surname, name of the author, “Chapter Title““ , in Book title, editor. Name and surname, page. Place of publication: Publisher, year. Example: Kelly, John D. “Seeing Red: Mao Fetishism, Pax Americana, and the Moral Economy of War”. In Anthropology and Global Counterinsurgency, edited by John D. Kelly, Beatrice Jauregui, Sean T. Mitchell and Jeremy Walton, 67–83. Chicago: University of Chicago Press, 2010. Example: Žilović, Marko. „Zašto nisam postao inženjer?“. U Zbornik Beogradske otvorene škole. Radovi studenata 2006/2007, 171–187. Beograd: BOŠ, 2008. Chapter of the prepared volume of a book originally published elsewhere (as in the primary source): Note or footnote Name and surname of the author, “Chapter Title““ , in Book title, editor. Name and surname, volume of Book title, editor Name and surname (Place of publication: Publisher, year), page. References Surname, name of the author, “Chapter Title“. In Book title, editor Name and surname. Volume of Book title, editor Name and surname, page. Place of publication: Publisher, year.30 Preface, foreword, afterword, or a similar part of the book: Note or footnote Name and surname, preface, foreword, afterword in Book title, Name and surname of the author (Place of publication: Publisher, year), page. References Surname, name. Preface, foreword, afterword in Book title, Name and surname of the author, page. Place of publication: Publisher, year. Electornic publication of a book: If a book is available in a number of formats, the version used in the work should be mentioned. Note or footnote Name and surname of the author, Book title (Place of publication: Publisher, year) downloaded date, http://address. References: Surname, name of the author. Book title (Place of publication: Publisher, year) downloaded date, http://address. II PERIODICALS Paper in a journal in the printed form (one author): Note or footnote Name and surname of the author, “Text title“, Journal title, number, volume (year): page.31 30 If the volume was originally published elsewhere, the following is added: Originally published in Name, surname, editor, Title, volume (Place of publication: Editor, year). 31

Only pages used during writing are specified.

502

Instructions for Authors

Example: Dalibor Denda, „Vojni faktor i izgradnja fabrike automobila u Kraljevini Jugoslaviji“, Tokovi istorije 3-4 (2008): 10. References Surname, name. “Text title“. Journal title, number, volume (year): page.32 Example: Denda, Dalibor. „Vojni faktor i izgradnja fabrike automobila u Kraljevini Jugoslaviji“. Tokovi istorije 3-4 (2008): 9-27. Paper in a journal in the printed form (moree author): Note or footnote Name, surname and name and surname, “Text title“, Journal title, number, volume (year): page. References Name, surname and name and surname, “Text title“, Journal title, number, volume (year): page. Article in a popular magazine: Note or footnote Name and surname of the author, “Text title“, Journal title, date of publication, page. References Surname, name of the author. “Text title“. Journal title, date of publication. Newspaper article: Note or footnote Name and surname of the author, “Text title“, Newspaper title, column, date. Newspaper can have several edition or special editions for specific geographic areas (such as, for example, Belgrade edition of Politika, Blic for Vojvodina, etc.), thus the units may be repositioned or deleted in various editions. Therefore it is recommended to skip the number of pages (in accordance with CMS).33 Newspapers are usually specified in footnotes and notes, but not in the references (in accordance with CMS). However, if they are mentioned as bibliographic unit, it should be done in the following manner: References Surname, name of the author. “Text title“. Newspaper title, date, column. Book review in a journal: Note or footnote Name and surname, “Text title“, review of Book title, Name and surname of the author, Magazine title, date, year, page. References Surname, name. “Text title“. Review of Book title, Name and surname of the author. Magazine title, date, year. 32

Article pages are specified.

“Documentary Note or Humanities Style“, Тhe Chicago Manual of Style. http://www.chicagomanualofstyle. org/index. html

503

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Text in on-line magazine: Note or footnote Name and surname,34 “Text title“, Magazine title number, volume (year): page, downloaded date, http://address. References Surname, name of the author. “Text title“, Magazine title number, volume (year): page. Downloaded date, http://address. Master thesis or PhD thesis Note or footnote Name and surname of the author, “Thesis name“ (Master or PhD thesis, Name of the faculty, year), page. References Surname, name of the author, “Thesis name“. Master or PhD thesis, Name of the faculty, year. Paper presented at a scientific, professional meeting or conference Note or footnote Name and surname, “Paper name“ (paper presented at the Name of a meeting or conference, City, State, date, year). References Surname, name of the author. “Paper name“. Paper presented at the Name of a meeting or conference, City, State, date, year. III MULTIMEDIA DOCUMENTS Musical composition or score: Note or footnote Name and surname of the author, “Composition title“, in Publication title, editor. Name and surname, page (Place of publication: Publisher, year). References Surname, name of the author. “Composition title“. In Publication title, editor. Name and surname, page. Place of publication: Publisher, year. Sound recording: Note or footnote Name and surname of the author, Recording title, production house – media. References Surname, name of the author. Recording title. Name of the production house, publisher – media. According to CMS, sound recordings are specified under the name of the composer, writer or other person in charge of the contents. Name of the performer may be added after the title. Production house and recording number are usually sufficient to identify the recording.35

For easier reference models, in some cases, only one author is listed. However, if there are several authors, the procedure is the same as described in the examples in the book description with two or four authors.

“Documentary Note or Humanities Style“, Тhe Chicago Manual of Style. http:// www.chicagomanualofstyle. org/index. html

504

Instructions for Authors

Video recording: Note or footnote Film title, media, director Name and surname (Place of publication: Publisher, year). References Film title. Director Name and surname. Place of publication: Publisher, year. Media. According to CMS, data for video recordings are usually similiar to book recordings, with addition of data on media type. Scenes individually available on DVD, may be treated as chapters and referred to according to title or number. Documents which may occassionaly appear, such as critical commentary, e.g. quoted according to the author and title.36 Listing unpublished works Interview: Note or footnote Name and surname of the author, Author’s interview, Place, date, year. References Surname, name of the author. Author’s interview. Place, date, year. In accordance with CMS recommednations, interviews should be quoted in footnote, and ocasionaly quoted in references.37 Documents of executive state authorities: Note or footnote Name of the ministry, Text title, Name and surname of the author (Place of publication: Publisher, year), downloaded date, http://address. References Name of the ministry. Text title. Name and surname of the author. Place of publication: Publisher, year. Downloaded date. http://address. Web site: Hereinafter the precise referencing model is presented, since we know from experience that the sources from the Internet often do not have the necessary referencing data.38 Generally there are no authors of texts, or even titles, and it is unclear to whom the site belongs. If these elements exist, they are referred to as articles from the magazine, with the addition of address. If there are no referencing elements, only address and donwloading date are specified. If there are some data, they are listed as follows: Note or footnote Name of organization, “Text title“, Name of the website owner, downloaded date, http://address. References Name of organization. “Text title“, Name of the website owner, downloaded date, http://address.

Ibid.

Exception are electronic magazines which have all the necessary data. The manner of referencing is mentioned in the text.

505

Phlogiston 29/2021

http://www.muzejnt.rs

Or:

Note or footnote Name and surname of the author, Paper title, edition Name and surname of the editor or publisher, in Name of the database, downloaded date, http://address. References Name of database. Downloaded date. http://address. Blog recording or comments: Note or footnote Name and surname, date of comments posting (time), comments on Name and surname, “Text title“, Blog title date, year, dowloaded date, http://address. References Blog title. http://address. E-mail message: Note or footnote Name and surname, e-mail message to the author, date. References These messages are always never mentioned in bibliography or references. Additional notes: - After the first mentioning, the same reference in subsequent footnotes may be reduced to the author’s surname, part of the title and page number. - If a footnote is identical to the previous, the abbreviation Ibid. is used. If the difference is just in the page number, Ibid. and page number. Abbreviation “above mentioned“ work is note used. - Footnotes including several sources which prove one fact should be divided by a comma. - Multiple references of a single footnote should refer to a previous footnote (e.g. Look the footnote number...above). - In case of an anonimous work, footnote and bibliographic unit begin with the work title. - For direct source referencing without page numbers, chapter title, paragraph number or other organizational part should be used.

506

Instructions for Authors

PAPERS PREPARED FOR PRINTING ARE TO BE SENT IN ELECTRONIC FORM TO THE FOLLOWING E-MAIL ADDRESS: [emailprotected] EDITOR IN CHIEF OF THE PHLOGISTON JOURNAL IS MARINA DJURDJEVIC, TEL. +381 11 3037962, E-MAIL ADDRESS: [emailprotected] FOR FURTHER EXPLANATIONS, PLEASE DO NOT HESITATE TO CONTACT THE SECRETARY OF THE EDITORIAL BOARD, MIRJANA BABIC, TEL. +381 11 303 79 62 OR E-MAIL ADDRESS: [emailprotected]

507

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 001 ФЛОГИСТОН : часопис за историју и филозофију науке и технологије = Phlogiston : journal for History and Philosophy of Science and Technology/ главни уредник Марина Ђурђевић. - Год. 1, бр. 1 (1995)-. - Београд : Музеј науке и технике, 1995- (Земун : BiroGraf). - 24 cm Годишње. - Стварни наслов од бр. 13 (2005) Phlogiston. - Текст на срп. и енгл. језику. ISSN 0354-6640 = Флогистон COBISS.SR-ID 102451463

ISSN 0354-6640

9 770354 664005

issn 0354-6640

9 770354 664005